Kod kuće?

Lat­est posts by Dejan Ilić (see all)

    Mrt­vac

    Ono što je osta­lo: telo bez pogleda,
    crtež, karikatu­ra. Groteska
    ode­ve­na za posled­nje putovanje.

    (Falila je samo beretka na glavi.)

    Ono što osta­je: proval­jene prostorije,
    ukradeni ključe­vi, vetar.
    Hlad­noća, kočen­je, pospanost,

    mon­strum pod prozorom,
    mrt­vačev del­e­gat. Ko se to smeje?

    Nje­gove cipele, skulpturice,
    i mrtav hoda,
    špar­ta, uvlači se, pretresa,
    prover­a­va, gle­da račune
    koje sada drugi
    plaćaju.

    Sme­ju vam se mrt­vačeve stvari,
    i one u grob odnete,
    samo se prave da su tu.

    S one strane gri­mase, gri­masa sama.

    Kez oni­ma što osta­ju, suv­ereno okretanje.

    Posled­nje zbogom,
    neču­jni smeh za preživele.
    .

    . 

    ***

    Kad mahi­nal­no okrenete telefon,
    zabeležen u sećan­ju, osobe koja je nedavno
    pre­minu­la – kao kod amputi­rane noge,
    hodate, imate uti­sak da hodate
    iako se niste ni pomer­ili – fantomski
    bol, fan­tom­s­ka oso­ba, i ruka se vraća
    telu, vraća slušalicu na mesto – oseća stid
    što se uopšte pokrenu­la i pošla
    u sus­ret dru­gom – kao da je sve normalno,
    kao da je za hodan­je dovoljno
    mis­li­ti da hodaš.

    .

    .

                                   Poljoprivreda

    Pišem, evo, obrađu­jem zemlju, kultura,
    agrikul­tura, ispr­va duboko oranje,
    širokim zamasi­ma plu­go­va, napred,
    u dubinu, do same pod­loge. Što je bilo
    dole, žuto, gli­na, izlazi na videlo,
    a crni­ca ide ispod, da sve bude pomešano,
    ras­poređeno i uravnoteženo, humus
    živ­ota i gli­na forme. Pa đubrivo
    od sli­ka i sno­va preko sve­ga, da trulež
    sve prožme jer se iz truleži živ­ot rađa.
    A onda plitko oran­je, usit­ni­ti, izdrljati,
    počešl­jati, dobro zateg­nu­ti postelju
    zeml­je na koju će leći seme pesme.
    .

    .

    Nis­mo utvrdili gradove

                                  maj 2014.

    Nis­mo utvrdili gradove,
    jer hteli smo da iza­đe­mo na reke,
    da pobeg­nemo od težine zeml­je, tame,
    vila­je­ta, mis­lili smo da je živ­ot voda,
    pro­t­i­can­je, na splavovi­ma, u čamcima.
    Na reka­ma diza­li smo gradove,
    zah­valji­vali vodi što nas hrani
    i poji. Nis­mo utvrdili gradove, od reka
    bogove smo naprav­ili, i reke su bile
    zado­voljne i mirne, dobri tokovi
    što su nas pre­vozili, na splavovima,
    u čam­ci­ma. Ali nis­mo izgradili
    nasipe, lakoverni, mis­lili smo
    da su reke domaće životinje,
    kao pas, mač­ka, gove­do, i reke su
    rek­le da je dos­ta, da je sve­mu kraj,
    da nam one nisu niš­ta obećale
    i okrenule su se pro­tiv nas,
    samo smo htele malo više mesta,
    samo smo htele više pros­to­ra za sebe,
    nis­mo utvrdili gradove i gradovi
    su pali, i evo nas sada, naš grad
    je u vodi, i voda je sada
    več­na kuća naša.

    .

    .

                                   Loša zemlja

    Nas­tavićeš da rasteš i neće ti
    biti lako, na zlo si mesto došla,
    i tu se neće mno­go men­jati. Bolan je
    peri­od pred tobom, godine reza,
    bol­no, ovde će biti samo bolnije.
    Loši običa­ji biće sve gori,
    muzi­ka, knjige, povre­me­na putovanja,
    dugi borav­ci na moru, neće biti
    dovoljni, ovo je loša zeml­ja, ovde žive
    loši lju­di, pokušaj da ne vidiš
    ono što vidiš i da vidiš
    ono što ne vidiš. Pokušaj
    da budeš više od onoga
    što jesi, da bi svet bio manje
    od ono­ga što on jeste. Ima puta,
    i on je u tebi, kao što su sunce
    i nebo, ako bol­je pogledaš, u nama.
    Niš­ta se ne može obećati, nema utehe,
    samo pre­pona koje ćeš neprestano
    preskakati, ali ne odus­taj, budi
    hrabra, niš­ta nam, zapra­vo, ne mogu
    oduzeti, put je nev­idlji­va reka,
    bis­tra, u nama, što samo protiče
    kroz dolinu plača.

    .

    .
    B.

    A od ovog izle­ta, ostaće mi samo
    krovovi, zeleni krovovi, bez zgrada,
    nji­ho­va sece­si­js­ka igra u vaz­duhu i igra,
    isto tako nesputana, sela koje se kliza
    na sli­ci holand­skog majstora
    iz sedamnaestog veka.
    (Ali kuda ću s pri­zori­ma beskućnika
    ispred metroa, pijanih i glad­nih, zbijenih
    u ćošku među dron­jav­im jorganima,
    koji polako lude
    na ste­pen dva iznad nule.)