Korenovanje

Lat­est posts by Đorđe Aći­mović (see all)

    .

    .

     

    .….……Moj koren je na Romaniji.

                Vodim porek­lo od drevnih Riml­jana. Tako kažu encik­lo­pe­di­je. Ple­bei Romani sunt.

                Zav­i­jam kao žgol­javi vuk s Romani­je. Mesec se pokaže, pa se sakri­je. Kada sve oko mene uvene nes­taću tamo, ali ne mogu sada da razmišl­jam o tome. Tre­ba da se ose­tim dovoljno za…

                Zadovoljan.

                Pro­zori su lupali cele noći, ili sam to san­jao. Probu­dio sam se. Neš­to mi je curi­lo iz oka, osećam sasušen trag na jagodičnoj kosti. Sluza­vi suza-puž otpuzao je neprimećen u okol­nu mis­ter­i­ju, dok su mi oči bile zatvorene, i nes­tao. Gde je nes­tao? Probu­dio sam se na istoj strani­ci romana. Da li sam sinoć išta proči­tao? Da li sam sinoć išta napisao? U kojoj sam sada fazi, čitan­ja ili pisan­ja? Da li sam sinoć plakao je mož­da bol­je pitan­je da se postavi prisut­ni­ma. Samo sam ja prisutan.

                Sva­ka stran­i­ca je ista i dok je tako napredak se neće primeći­vati. Jedi­no što oda­je je pesak u satu. Pesak curi polako, gomi­la se uvek pre­ma dnu, naras­ta kao pakao. Han Pijesak.

                Koren moj. Hlad­ni kiv­ot u starom dobrom kavezu na koji sam sam navario rešetke, ostao je neraspreml­jen. Sada se osećam sig­urni­je naroči­to kada sam van kuće.

                Ne želim niš­ta ni od koga, ni od sebe ni od boga jer ne mogu mno­go da poteg­nem. Živim nem. Živim ne. Imam još neko­liko lica u licu. Osećam kako se ponekad tope i otiču u lavirint okolne misterije.

                Otišao bih na Romani­ju samo kada bih našao vremena.

                Čitam Mar­ka Tomaša. Čujem komši­je koje se deru da je on pro­mašaj. Pla­tim, ne znam odak­le, stu­den­tk­in­ju kom­para­tis­tike, da mi sni­mi kako čita sve objavl­jene pesme i puš­tam komši­ja­ma po ceo dan. Neko­liko poli­ci­ja mi dolazi na stan. Bila mi je i vet­eri­nars­ka inspekci­ja, kažu da je neko pri­javio žgol­javog vuka u ulazu.

                Scene mi lete pred oči­ma kao kada dete baca­ka fotografi­je po stanu. Sman­ju­jem lagano Tomaša. Izgu­bim se na ulazu. Nika­da nisam bio u Češkoj ali kao da jesam. Sada mogu da odem gde god hoću. Pola dva je noću. Neko bi rekao sitan sat. I najsit­ni­ji sat na sve­tu meri. Hell­Mar­ry pas. Lop­ta beskon­ačno dugo leti.

                Pitam se šta, do đavola, sve ovo, jebi ga, može da znači?

                Ludi­lo neko, meko, pod­metne se pod mene. Ne mogu da kažem da sam na neče­mu. Suše mi se usta, imam tremu. Gladan sam slatk­iša. Da imam svest ne bih znao šta ću s njom.

                Sada sam u Sokocu, u glavnoj seoskoj kafani. Gladan sam ali nemam ide­ju šta bih naručio. Mož­da i imam ide­ju, ali nika­da nisam sig­u­ran u nju kao što je ona sig­ur­na u mene.

                Počešem vene.

                Kono­bar­i­ca pono­vo dođe. Poz­dravi me po imenu, zdra­vo Đorđe. Ovde bi svi mogli da me poz­na­ju, moj koren je ovde, na ovom planin­skom pla­tou. Ja ne poz­na­jem niko­ga ovde, pa tako ni sebe. Sama je u lokalu. Mora da je neko poz­nat umro, pa su svi sada na groblju. Ona me pre­meri dobro, kao za kovčeg, i sedne za moj sto, ali ne privuče stolicu. Ugnez­di se kao u kri­lo soko­la i pri­b­liži se mom licu. Najviše volim da nosim Đorđe masku. Mož­da je ipak osta­la da sto­ji na pris­to­jnoj udal­jenos­ti.  Iz kuhin­je mir­išu kuvane kosti. Vuč­ja čor­ba.

                — Sad sam se seti­la, pa ti si onaj pisac… Šta ćeš jesti? – pita.

                — Da li si sama ovde, danas, mis­lim u kafani? – odgo­varam pitanjem.

                — Da, ja sam ovde i kuvar­i­ca i kel­ner­i­ca i šefi­ca – odgo­vara mi.

    Odgo­vara mi da nas­tavim priču jer ne znam šta bih naručio osim vuč­je čorbe a ona nije još gotova.

                — Da nisi malo žgol­ja­va za kuvar­icu ako ti ovo dru­go dvo­je poveru­jem? – počnem da kopam.

                — Da nisi malo pot­lačen pre­dra­su­dama? – staloženo me pokopa. Pre­dra­sude su za pisan­je pli­tak grob. Nevezano za pisan­je, ne bi tre­ba­lo da sudiš o ljudi­ma na osnovu nji­hovog izgle­da – završi i zabode krst.

                — I dal­je bih htela da mi napišeš neš­to – kaže i pogle­da pre­ma kuhinji.

                — Nisam poneo svesku u koju zapisu­jem mis­li – na radi­ju počin­je Elvis.

    Sum­n­jiča­va pre­ma mom izgov­oru, vadi iz skrivenog džepa sal­ve­tu i pruža mi je otvorenu.

                — Napiši mi ovde – kaže.

                — Nisam poneo ni olovku – odgovaram.

                — Upotre­bi moju.

                Bacim pogled na sal­ve­tu, spus­tim kap­ke, podignem nogu s kvači­la i dodam gas, ali niš­ta se ne desi. Osta­jem na start­noj lin­i­ji. Pored mene pro­trčava­ju i kon­ji i psi i zeče­vi i korn­jača. I Alisa. Pogledam je opet. Ona se pod­boči­la pre­da mnom na sop­stveni kuk i izgle­da pri­mamlji­vo. Hte­doh tako da počnem, ali mi se učini­lo uvredljivim. Povukao sam ravnu liniju.

                — Moram do kuhin­je da promešam čor­bu, a ti nas­tavi – gov­ori dok odlazi.

                — Niš­ta nisi napisao? – kaže kada se vrati­la. Delu­je mi kao da sam trepnuo.

                — Imam prob­lem s mem­o­ri­jom – pokušavam da se opravdam.

                — Vrati mi sal­ve­tu, i rav­na lin­i­ja će biti dovolj­na za uspomenu kad umreš – kaže.

                — Izvoli – preda­jem joj salvetu.

                — Pre­poruči mi jed­nu autorku za čitan­je? – pita.

                — Ne znam njeno pra­vo ime, ali naći ćeš je pod pseudon­imom, Ital­i­jan­ka je – kažem.

                Ona ode da doda još soli u lonac s kos­ti­ma i da na inter­ne­tu potraži ime spisateljice. Lažno ime. Isko­ris­tio sam pri­liku da se iskra­dem iz mreže koju je isplela oko mog sto­la. Više nisam gladan. Ostavio sam novac na kari­ra­nom stol­n­jaku. Na parkingu je prazno kao u lim­bu, kao u ringu, jutro posle borbe. Niko­ga nigde nema. Svi su na groblju. Ili na nebu. I zvezde i avioni i sve grane iz jednog korena.

                Moj koren je ovde, ne vidim dru­go mesto gde bih završio svo­ju vegetaciju.

                Veg­e­ti­ram sva­ki, isti, dan izvan četiri zida kiv­ota. Osećam se, tu na parkingu, udaren, udavl­jen. Znam gde sam, ali ne znam da sam izgubljen. Mora da sam napravio pre­više pogrešnih izb­o­ra, kako sam se sve više odmi­cao od mes­ta gde sam porinut.

                Ova­mo gde jesam, u okol­noj mis­ter­i­ji, lju­di se radu­ju. Duva­ju u vuvuzele, nose novu garder­obu, a ne vide da je rob skriv­en u njoj. Igra­ju uz muziku. Jed­i­na muzi­ka koja ima smis­la je pogreb­na. Ne znam niti jedan dobar pogreb­ni bend koji bi svi­rao za mnom. Smis­lio sam melodi­ju. Tre­ba­lo bi da se raspi­tam o tome.

                Tako su lepi i nego­v­ani svi ti, nikako obični, muškar­ci. Sve žene su nekako, pit­o­me. Men­jao bih se s nji­ma, kada bi mog­lo, ovog min­u­ta. Ali to je to, taj min­ut bih izdržao. Okrećem dvogled u ovaj bizarni eksper­i­ment i umesto da uveličavam i pri­b­ližavam uman­jim i udaljim sve od sebe. To potra­je min­ut i onda sam opet dobro. Prelaz­im ulicu od sve­ga, zajed­no sa žgol­jav­im psom koji bi voleo da je sit. Moj koren je ostao u plani­ni, tre­ba­lo bi da mu se vra­tim i da samo Mesec gledam.

    .

    .

    .

    .

    .