Kriza krize

Dragoljub Kojčić
Lat­est posts by Dragoljub Kojčić (see all)

    .

    .

    .….Pojam savre­menos­ti može se tumači­ti iz dve ravni. Sama reč ukazu­je na vreme u tač­ki sadašn­josti. Nar­avno, to je uobiča­jeno, kon­ven­cional­no, tehničko ili fiz­ičko značen­je, sadržano i u samoj lek­sičkoj kon­struk­ci­ji. Na dru­goj strani, to je zavodljivi putokaz koji ne dozvol­ja­va da se lako „odlepi­mo“ od sveukup­nos­ti egzis­ten­ci­jalnog doživl­ja­ja i nje­gov­ih aro­ma i spus­ti­mo u čis­tu dubinu poj­ma. Iako savre­menost po svo­joj upotreb­noj učestalosti i kat­e­gori­jal­nom čitan­ju pretežno pri­pa­da kul­tur­ološkoj sferi i njome se uspostavl­ja­ju odnosi tradi­ci­je, nasleđa, već oforml­jenih vred­nos­nih i saz­na­jnih celi­na, sa sve­tom u nas­ta­jan­ju, goto­vo kao istori­js­ki dija­log i fuga nadi­gra­van­ja koja se odvi­ja u tokovi­ma i prom­e­na­ma civ­i­lizaci­je, ovaj raz­gov­or ipak moramo da započnemo iz ravni koja je prvo pomenu­ta, ali sa per­spek­tivom „kvantnog preskakan­ja“ sa jednog na dru­gi nivo.
    .….Savre­menost je zapra­vo biće samo, čis­to biće bez nasla­ga koje nanosi vreme. Iako je vreme kon­stituens reči, čis­to biće ga zapra­vo ne poz­na­je. Kada kaže­mo „sada“ isključili smo sve ono što pretho­di ili se nagov­eš­ta­va. Dru­ga je stvar što zbog kul­tur­ološke iner­ci­je čuje­mo odz­van­jan­je nasleđenog ili nam uobrazil­ja pred­laže pejsaže budućnos­ti. To nije čis­to „sada“ nego nale­pljeni kolorit. Prob­lem je što je nemoguće da ga se otarasi­mo. Dak­le, temi moramo da pris­tupi­mo goto­vo apor­i­js­ki, izvlačeći se ped­alj po ped­alj kroz izukrš­tane niti ontologi­je, psi­hologi­je, neposrednog doživl­ja­ja pos­to­jan­ja i poj­movnih viso­va kulture.
    .….Izbor i izvor metode pao je na pripovedačku svet­lost koja po svo­joj priro­di već ima pomenu­tu izukrš­tanost i apor­i­jsku dra­mu. Da bis­mo razumeli sebe, što je razumljivi korak pre nego što se upus­ti­mo u biće pa u savre­menost, neophod­no je da uspostavi­mo mapu svo­ga iden­tite­ta. Horhe Luis Borhes tu mapu opisu­je kao živ­otvorni i stvar­alač­ki prin­cip iz koga prois­tiče­mo mi sami i svet u kome živi­mo: „Čovek reši da nacr­ta svet. Tokom god­i­na ispun­ja­va pros­tor ucr­tava­jući pokra­jine, kral­jevst­va, pla­nine, zalive, brodove, ostr­va, ribe, kuće, instru­men­ta, zvezde, kon­je, i ljude. Pred smrt on otkri­va da taj str­pljivi lavirint ocr­ta­va nje­gov sop­stveni lik.“ Tako se od čis­tog bića i praznog iden­tite­ta ulazi u biće punog iden­tite­ta. Iz načel­nih ralo­ga naveli smo dra­mu posta­jan­ja, ili, kako bi se u filo­zofi­ji devet­naestog stoleća rek­lo – prob­lem počet­ka. Sad je već utemeljno i lakše da se bav­i­mo odno­som čove­ka i sve­ta u modusu savre­menos­ti, upra­vo ove čije bilo otku­ca­va u raz­doblju u kome živimo.
    .….Zbog čega upotre­ba reči „dra­ma“ u ovome diskur­su? Zbog toga što goto­vo nika­da ne pos­to­ji pok­la­pan­je između poj­mo­va i poje­d­i­načnih bića, što je, nar­avno uočeno još u Platonovoj filo­zofi­ji. Ta napetost, ili barem nedo­voljnost, provlačiće se kroz celokup­nu istori­ju mišl­jen­ja, pa i u onim epo­hama kada se čini­lo da pod­va­jan­je ovih regi­ja pred­stavl­ja jeres, a dog­ma obezbeđu­je apso­lut­no jedin­st­vo postojećeg.
    .….Odstu­pan­je nekog bića od svo­ga poj­ma nazi­va­mo kri­zom. Svako poje­d­i­načno biće je celi­na. Nema jed­nos­tavnos­ti koja je dal­je nesvo­di­va, osim nar­avno čis­tog pos­to­jan­ja. Sva­ka iz reda pos­to­jećih stvari je složenost, ma u kojoj gnose­ološkoj opti­ci da je pos­ma­tramo. Kada gov­o­rimo o krizi poje­d­i­načnog bića onda je po sre­di zapra­vo kriza celine. Celi­na se ne pok­la­pa sa svo­jim poj­mom. Kriza jednog dela prenosi se kao talas plime na celinu. Ali evi­den­ci­ja krize, ma na kome stup­n­ju njenog nas­ta­jan­ja i napre­dovan­ja, upo­zo­ra­va nas da neš­to nije u redu sa poje­d­i­načn­im bićem, da je ušlo u per­spek­tivu uruša­van­ja i nes­tanka. Hajde da kao naj­jed­nos­tavni­ji primer, na kome je svako ose­tio fenomen krize, uzmemo zdravl­je u kome čoveko­vo biće odgo­vara svome poj­mu i bolest kao stan­je u kome odstu­pa, ponekad i napre­du­je do kon­ačnog razlaza sa svo­jim poj­mom. To je ontologi­ja smrti.
    .….Sa stanoviš­ta vred­nos­ti živ­ota, nje­gov­og oču­van­ja i oti­man­ja od smr­ti kriza je najz­nača­jni­ji instru­ment. Kriza je ontološ­ki alarm, krik bića pred ponorom u čijem bez­danu je niš­ta. Ali, ako čis­to biće odgo­vara svome poj­mu, onda ono ne može da bude smrt niti odbače­na leši­na iz koje nika­da niš­ta ne može da prois­tekne. U poj­mu bića je živ­ot, nar­avno ne u biološkom smis­lu, nego kao stvar­alač­ki prin­cip iz koga uopšte neš­to posta­je. Ako iz toga niš­ta ne može da postane, onda nije biće. Logič­ki gov­oreći – čemu ono uopšte?! Ta reč „uopšte“, pri­men­je­na na dva mes­ta, zapra­vo je „ili-ili“, nema kom­pro­misa, nema modalite­ta, biće pros­to mora da odgo­vara svome poj­mu ili je apso­lut­no niš­ta, suprot­nost koju označava­mo kao nebiće.
    .….Ali kakav je sta­tus alar­ma koji nazi­va­mo kri­zom? U alarmi­ran­ju on nije samo neka sluča­j­na ili spol­jašn­ja strana bića. Napro­tiv. Upra­vo da bi biće opsta­lo, da ne propadne, da bude jed­nako svome poj­mu i izbori se za svoj ontološ­ki sta­tus – kriza je sama nje­go­va sušti­na, prin­cip koji ga čini onim što mu gov­ori ime – biće! Biće se otkri­va kroz krizu, u alar­mu koji sig­nal­izira nedo­voljnost i odsu­pan­je od poj­ma, inače bi bilo mrt­va praznina.
    .….Ako se odmaknemo od čis­tog bića i pitan­ja koja se na nje­ga odnose u bezvre­menos­ti, zatiče­mo obeshrabru­juću situaci­ju u raz­doblju u kome živi­mo i u ravni duhovnih obli­ka koji tvore naš pros­tor pos­to­jan­ja. Nje­go­va armatu­ra su vred­nos­ti, pre sve­ga intrin­sične, one po koji­ma sve druge vred­nos­ti dobi­ja­ju svoj smisao. Među nji­ma, nar­avno i pon­a­jpre jeste eti­ka. Gov­or o krizi morala ima plan­e­tar­nu raširenost. Prit­om se mis­li na propadan­je moral­nos­ti u različitim sfera­ma i na različitim nivoima čovekovog odnosa pre­ma sve­tu. Indi­vid­u­al­ni moral, kao odnos čove­ka pre­ma sop­stven­om sis­te­mu vred­nos­ti, kao sakrosank­t­nost i moć savesti i kao nji­ho­vo ispol­ja­van­je kroz obaveznost odnosa pre­ma dru­go­b­iću, rel­a­tivi­zo­vali su se i pogu­bili u epo­hi dom­i­naci­je mater­i­jal­nih intere­sa nad kul­tur­om i duhovnošću. Takoz­vana teza o uza­lud­nos­ti ukazu­je da saz­na­jni i tehnološ­ki napredak čovečanst­va nije doneo srazmerni napredak u moral­nos­ti ljud­skog roda. Dvadesto stoleće i proži­man­je nauke sa bizni­som done­lo je nove oblike moralne iskvarenos­ti. Nauč­na dostignuća presta­ju da bezuslovno služe čovečanstvu i često mu se preda­ju u meri koja je izbaž­dare­na komer­ci­jal­nim intere­som. Današn­ju far­ma­ceut­sku indus­tri­ju Dante bi svakako smes­tio u treći krug grešnos­ti. Prl­jave tehnologi­je, ekološ­ki krim­i­nal, mar­ket­inške pod­vale ili nekon­trolisana upotre­ba hemi­jskih sup­stan­ci u indus­tri­ji hrane – sve je to „veli­ka sli­ka“ pro­fe­sion­al­nih sek­to­ra već stot­inu god­i­na. Mož­da najveći prob­lem, pak, pred­stavl­ja­ju među­nar­o­dne poli­tičke orga­ni­zaci­je koje bi tre­ba­lo da služe upra­vo pro­mo­ci­ji i uspostavl­jan­ju moral­nih vred­nos­ti, bez čega nije moguće uspostavi­ti civ­i­li­zo­vanu koegzis­ten­ci­ju različi­tosti i mir kao svet­sko stan­je. Moral je vred­nost koja leži u osnovi pra­va i svih drugih nor­mi i instruk­ci­ja ljud­skog pon­ašan­ja. Radi­jusi nje­gov­og pojavlji­van­ja su beskon­ačni i, kada kaže­mo da je u krizi, to znači da ćemo pre­poz­nati nje­go­vo odsust­vo i tamo gde ga direk­t­no i kat­e­gori­jal­no ne očeku­je­mo – na primer u umetnosti.
    Nar­avno, „o ukusi­ma se ne raspravl­ja“, svako ima pra­vo da mu je bliža jed­na ili dru­ga vrs­ta umet­nos­ti ili njen žanr. Ali, o dome­ti­ma umet­nos­ti se svakako može utemel­jeno raspravl­jati i izvodi­ti zaključke. Ako uzmemo takoz­vanu ozbiljnu muziku, u zad­njih sto­pe­deset god­i­na doživela je neverovatne preokrete – od Betove­na, Šuber­ta, Vagnerove opere, Stravin­skog, preko Šen­ber­gov­og uvođen­ja dvanaesto­tonske lestvice, aton­alne muzike, min­i­mal­iz­ma, pa do eksper­i­me­na­ta Džona Kejdža koji završava­ju u trostavačnoj kom­pozi­ci­ji „Četiri min­u­ta i trideset tri sekunde“, koliko tra­je apso­lut­no bez­glas­je izvođača. Kako bi sada izgleda­lo poređen­je sa prvim stavom Osme sim­foni­je Antona Brukn­era u kome jed­nos­ta­van počet­ni ton pre­ras­ta u tremen­do svih zvuko­va ovo­ga sve­ta? Ko može da se seti savremene sim­foni­je ili kom­pozi­ci­je koja bi mogla da nadživi svo­je doba?
    .…Povlačen­je čove­ka u sop­stvenu prazn­inu, odstu­pan­je od punoće doživl­ja­ja sve­ta, isto tako vidlji­vo je i u slikarstvu. Od supre­ma­tiz­ma i Mal­je­vičevog Crnog kvadra­ta, naslikanog usred pre­drev­olu­cionarne drame ruskog društ­va, pa do Polokovog apstrak­tnog ekspre­sion­iz­ma kao pro­jek­ta amer­ičk­ih tajnih službi, Raušen­ber­gov­ih praznih beli­na, sve su to simp­to­mi da je živ­ot­na sila u povlačen­ju. Krah euharis­ti­je i radosti živl­jen­ja u dehu­man­i­zo­vanom sve­tu, u sve­tu velik­ih soci­jal­nih eksper­i­me­na­ta — komu­niz­ma, fašiz­ma i jednodi­men­zion­alnog potrošačkog društ­va, prirod­no svoj najbolji izraz pronalaze u eksper­i­men­ti­ma savremene umet­nos­ti. To može biti bolesni sim­u­lakrum radosti u cil­janoj regre­si­ji tapet-slikarst­va Takaši Murakami­ja, ali nije čudo što kul­mi­naci­ju krize pred­stavl­ja­ju Hirstovi opskurni akvar­i­ju­mi sa telima prav­ih živ­ot­in­ja uron­jenih u formalde­hid. Ispražn­jenost odnosa pre­ma dru­gome i pre­ma sve­tu je spi­rala moralne neod­gov­ornos­ti i samo­poniš­ta­van­ja čove­ka. Krizu čovečnos­ti iskazu­je kriza umetnosti.
    .….Već odavno nema velikog romana, a i da ga ima pitan­je je koli­ki krug čita­la­ca bi zado­bio. Jer, i čitao­ci su organ­s­ki deo književnos­ti i književnog doživl­ja­ja, i od nji­hove uloge zav­isi kako će nam se ocr­tati smisao jedne epo­he, da li ćemo je pos­ma­trati u svetlu pre­vlasti krize ili duhovne moći. Prit­om tre­ba imati u vidu da u umet­nos­ti depre­sivno ili pes­imističko stanovište nije iskaz krize. Veli­ka lit­er­atu­ra, ma bila to Ham­suno­va „Glad“ ili Solžen­ji­ci­no­vo „Odel­jen­je za rak“, gov­ori o krizi u drugim sek­tori­ma pos­to­jan­ja, ukazu­je na prob­leme, ali sama sobom nije kriza. Ta lit­er­atu­ra je supre­mati­ja duha nad sve­tom. Kriza se javl­ja kad nema lit­er­a­ture sa snagom da estet­s­ki obliku­je iskust­vo sve­ta, kada je duh ispod svo­ga vremena.
    .….Poseb­no poglavl­je entropi­je živ­otnog nabo­ja pri­pa­da muzi­ci koja je imala najveći kul­tur­ološ­ki uti­caj na društvenu, pa i poli­tičku istori­ju novi­jeg doba. Poli­tič­ka pre­vi­ran­ja i surovi oružani suko­bi na Dalekom istoku posle Dru­gog svet­skog rata, poseb­no u Indoki­ni, pod­stak­li su spon­tani revolt saves­nih građana Amerike i Evrope. Pop­u­lar­na muzi­ka, poseb­no neki od njenih istaknu­tih auto­ra, posta­la je inte­grišući oblik širokog anti­ratnog pokre­ta. Protest­ni naboj pok­lo­pio se sa izuzetno visokim umet­ničkim dome­ti­ma rok muzike, kako u muz­ičkom tako i u poet­skom smis­lu. Odlazak velik­ih ime­na kao što su Lenon, Hen­driks i Mori­son splas­nuo je energi­ju koja je pod­sti­cala društ­vo da se usmeri pre­ma human­im hor­i­zon­ti­ma. Poli­tič­ki inžen­jer­ing i komer­ci­jal­ni intere­si pretvo­rili su je u indus­tri­ju zabave i nika­da više nije dobacila do mision­arske uloge kakvu je neka­da imala.
    .….Sličnu sud­binu imao je i svet­s­ki film. Remek dela Andre­ja Tarkovskog koja su posveće­na tran­scen­den­tal­noj dra­mi egzis­ten­ci­je, dubo­ki human­izam Kurosave i amer­ičkog fil­ma „nju­jorške oseća­jnos­ti“ kod Šlezingera, Kopole, Sko­rsezea i Šred­era, evrop­s­ki majs­tori Feli­ni, Anto­nioni ili Bun­juel, danas nema­ju čak ni epigone. Tragovi svesti o tome šta bi film mogao da bude opsta­ju samo u enklava­ma takoz­vanog autorskog fil­ma i kod red­itel­ja her­metičkog izraza. U oba sluča­ja pri­jemčivi su samo za mal­o­bro­jnu publiku.
    .….Ako pojam umet­nos­ti sadrži u sebi sve njene poten­ci­jale, pa i civ­i­liza­torsku mis­i­ju, onda je umet­nost naših dana zaista „sen­ka senke“, čak mož­da i sen­ka trećeg ste­pe­na i za nju je kriza zajed­ničko i jedi­no određenje.
    .….Poli­ti­ka je u svome najvišem značen­ju bavl­jen­je opš­tim dobrom i, pre sve­ga, utemelju­je živ­ot društ­va sada i u budućnos­ti. Uto­liko opš­tost jeste njen logič­ki sta­tus a vred­nos­ti nje­na arhitek­tu­ra. Neka od najz­nača­jni­jih filo­zof­skih dela posveće­na su promišl­jan­ju poli­tičke sfere ili čak pred­stavl­ja­ju krunu velik­ih filo­zof­skih sis­tema, kao što je to slučaj u grandioznih stot­inu god­i­na nemačke klasične filo­zofi­je. Danas više nisu mogući inter­vjui kakve je pod zbirn­im naslovom „Ago­ni­ja Evrope“ između dva svet­s­ka rata objavio Bog­dan Rad­i­ca. Više niko ne kon­statu­je ago­ni­ju i, rek­lo bi se, ne razume šta to uopšte znači. Atrofi­ran­je alar­ma da sa našim sve­tom neš­to nije u redu, da je kriza zah­vati­la sve regi­je pos­to­jećeg, pred­stavl­ja ulazak u naj­dublju moguću ago­ni­ju čovečanst­va – u krizu krize!
    .….Dak­le, ako su promišl­jan­je i raz­gov­or o naj­važni­jem opštem intere­su, o pok­la­pan­ju društvene real­nos­ti sa poj­mom čove­ka i ljudske zajed­nice, po priro­di stvari u domenu poli­tičkog uma, onda seme stan­ja koje smo naz­vali kri­zom krize tre­ba traži­ti u prin­cip­i­ma koji poči­va­ju u osnovi poli­tičkog. Mod­er­nost u ovoj sferi počin­je Rusoovom tezom da su svi lju­di rođeni slo­bod­ni i jed­na­ki u prav­i­ma. Dvostrukost vrhovnih vred­nos­ti imaće svoj odraz u razd­va­jan­ju pute­va u poli­tičkoj teori­ji i prak­si. Pri­da­van­je većeg znača­ja slo­bo­di obra­zo­vaće lib­er­al­nu ide­ologi­ju. Jed­nakost, istaknu­ta za vodeće nače­lo, vodiće ka egal­i­ta­riz­mu poli­tičke lev­ice. U real­nos­ti dvade­se­tog veka, lib­er­al­na društ­va šti­ti­la su svo­je ustro­jst­vo odbra­nom od pokre­ta koji su vodili u total­i­ta­rizam i negaci­ju aksioma slo­bode. Društ­va realnog soci­jal­iz­ma su, sa još više predanos­ti, guši­la poli­tič­ki i kul­turni plu­ral­izam, a slo­bodnog tržiš­ta nije bilo ni na grad­skim pija­ca­ma. Epi­log: zapad­ni čovek je sve­den, kako kaže Markuze, na jed­nu dimen­z­i­ju, dimen­z­i­ju potrošača, a čovek Isto­ka na uplašeno biće. Vred­nos­ti o koji­ma je gov­o­rio Ruso nisu se sus­rele i zaživele u organ­skom jedinstvu.
    .….Ali, uprkos ide­ološkoj shi­zofreni­ji dvade­se­tovekovnog glob­alnog društ­va, pos­to­ji jed­na zajed­nič­ka crta, zapra­vo jedin­stveni antropološ­ki deficit na oba poli­tič­ka pola. Ljud­sko biće se svo­di na mater­i­jal­ni aspekt pos­to­jan­ja. Slo­bo­da se na prvome mes­tu shva­ta kao slo­bo­da u vlas­ništvu i u sti­can­ju. Ne tre­ba prene­breg­nu­ti da su još kod Džona Loka, preteče lib­er­al­iz­ma, čovek i nje­gov svet pretežno pos­ma­trani iz ugla vlas­ništ­va, poje­d­inac čak i kao vlas­nik samo­ga sebe. U soci­jal­iz­mu jed­nakost je reduko­vana na jed­naku raspodelu mater­i­jal­nih dobara. Da li je Rusoo­va teori­ja prirod­nih pra­va dru­gači­je mogla da završi kad je iz defini­ci­je čove­ka izbačeno ono što je upra­vo nje­go­va speci­fičnost i nje­go­vo najviše određen­je – da je čovek duhovno biće? Nije se pri­davala važnost neposred­nom iskustvu da lju­di često odus­ta­ju od svo­jih intere­sa u korist drugih zato što su moral i altru­izam, znan­je, kon­tem­placi­ja i umet­nost snažni­ji motivi od pose­dovan­ja. Zab­o­rav­i­la se Milo­va mak­si­ma da je bol­je živeti kao nezado­voljni Sokrat nego kao zado­volj­na budala. Izgu­bi­lo se iz vida da su duhovne vrline najviša tač­ka u hijer­arhi­ji vred­nos­ti i da, na primer, čin žrtve kao ned­vos­mis­le­na negaci­ja mater­i­jal­iz­ma, zado­bi­ja najviše i naj­masovni­je poš­to­van­je u društvu. Poli­tič­ki reduk­cionizam je kom­pro­mi­to­vao i samu ide­ju o prirod­nim prav­i­ma i pretvo­rio je, u celi­ni ili u njen­im razd­vo­jen­im polovi­ma, u instru­ment i apologi­ju vlasti u mod­er­nome dobu.
    .….Čovek odvo­jen od duhovnos­ti kao svo­ga najvred­ni­jeg svo­jst­va – to je nasleđe koje smo preneli iz prethodnog stoleća. Hlad­ni rat je završen, izbrisane su ide­ološke raz­like između Isto­ka i Zapa­da, raz­doblje u kome živi­mo svakako može­mo naz­vati postide­ološkim, ali shvatan­je čove­ka osta­lo je trag­ično nepot­puno, kao što je i bilo. U pomućenom ontološkom poretku kriza je osva­jala nove regi­je stvarnos­ti i uznapre­dovala do pot­punog odu­mi­ran­ja sig­nala za upozorenje.
    .….Banal­i­zo­vani čovek-interes ne raz­liku­je se suštin­s­ki od živ­ot­in­je, osim što su sred­st­va koja koristi u pro­ce­su samoost­vari­van­ja razvi­jeni­ja nego u prirod­nom stan­ju. Ako je logič­ki pokre­tač napret­ka bila sposob­nost kri­tičkog mišl­jen­ja da uoča­va odstu­pan­je bića od svo­ga poj­ma, onda je kriza krize zlokob­ni nagov­eš­taj regre­si­je. Uza­lud stvaran­je iluz­i­je da je civ­i­lizaci­jsko stan­je redovno. Dežur­na pal­i­ja­tiv­na sred­st­va, kao što su briga za ljud­s­ka pra­va, rod­nu ravno­pravnost, ekologi­ju, zdravu ishranu ili ugrožene živ­ot­in­jske vrste, ne mogu da otk­lone strep­n­ju da je dugo i uspešno puto­van­je kroz mileni­jume zaus­tavl­jeno. Pred nama se otvo­rilo zas­trašu­juće pitan­je na koje nema odgov­o­ra: kuda dal­je, zaš­to više nema vedrine kroz čiju beskon­ačnost bis­mo videli smisao i radost budućnosti?
    .….Među­tim, kao što je napred rečeno – u poj­mu bića je živ­ot. Biće ne poz­na­je smrt. Ne samo da nam uvek daje pri­liku, biće čudesno i nev­idlji­vo bdi nad nama — sve dok u pom­račen­ju uma i u vred­nos­noj pomet­nji sui­cid­no ne odluči­mo da preko­rači­mo granicu i ignoriše­mo krizu krize. Ali, kao što je svest o krizi poje­d­i­načnog bića uslov nje­gov­og vraćan­ja u okvire svo­ga poj­ma, tako isto svest da pos­to­ji kriza krize, da nam se neprimećeno i bez naše reak­ci­je dogo­dio ras­pad sve­ta, upra­vo pred­stavl­ja šan­su. Kada nam se učini­lo da je svet kren­uo u bespovrat­nu regre­si­ju i da je kriza krize proždiruća tmi­na sve­ga pos­to­jećeg nalik kos­mičkim rupa­ma iz kojih nema vaskrsen­ja, toga časa zapra­vo aktivi­ra se alarm svih alar­ma i pono­vo nas upuću­je da uoči­mo svaku poje­d­i­načnu krizu — krizu etike, krizu nauke, krizu umet­nos­ti, krizu pra­va, krizu human­iz­ma — i započnemo rekon­struk­ci­ju urušenog sve­ta. I na meta nivou kriza odrađu­je svo­ju kon­struk­tivnu ulogu. Tako se čovek vraća u biće samo i vraća mu dug.
    Savre­menom čoveku dato je granično iskust­vo i mogućnost da jed­nom zau­vek prestane s kom­pro­mitaci­jom smis­la sop­stvenog pos­to­jan­ja. Koliko god izgleda­lo da naše vreme sve­doči ras­padan­je sve­ta koji je s mukom izgrađi­van kroz istori­ju, a odva­jan­je čove­ka od svo­je suš­tine ulazi u završnicu, zapra­vo se događa naš pre­sud­ni sus­ret sa čis­tim bićem. Sa te šek­spirovske tačke izb­o­ra, ako se odluči­mo za biti, tek je moguća ponov­na izgrad­n­ja sve­ta pre­ma poj­mu čove­ka. Od aveti niš­tavi­la kriza krize tako posta­je putokaz opstajanja.

                            _ _ _ _ _ _ _ _

    .

    .….Ne pos­to­je ško­la mišl­jen­ja ili intelek­tu­al­ni metron koji bi mogli da, makar pri­b­ližno, ponude odgov­or na pitan­je kakav će izbor u Ham­le­tovoj dile­mi naprav­i­ti naše doba. Da li je kriza krize kraj ili poče­tak? Svako za sebe mora da potraži trag koji vodi pre­ma skriven­om srcu mis­ter­i­ju­ma. Koliko lju­di, toliko tragova.
    .….Moj trag su jedan slikar i jedan fotograf. Lorens Alma-Tade­ma svoj opus ost­varu­je u dru­goj polovi­ni devet­naestog veka. Nje­go­vo slikarst­vo najpre se može svrsta­ti u akadem­izam, još primereni­je — akadem­s­ki real­izam. Dejvid LaŠapel je amer­ič­ki „fine art“ fotograf hib­ridnog sti­la koji on nazi­va kič, pop, nadreal­izam. Snagu i raskoš svo­jih emo­ci­ja opred­me­tio je i u balet­skom video-klipu u kome igra Sergej Pol­unin. Naš je savremenik.
    .….Ako stavi­mo Alma-Tadem­ine slike i LaŠapelove fotografi­je jedne pored drugih uočiće­mo sličnost kom­pozi­ci­je. Slikar pred­stavl­ja pri­zore antičkog sve­ta, fotograf je sav u fla­grant­noj savre­menos­ti, ali likovi koje prikazu­ju, poje­d­i­načno ili grup­no, nalaze se u goto­vo istovet­nim živ­ot­nim situaci­ja­ma i u pros­toru sa jed­nakim lin­i­ja­ma per­spek­tive. Uz malo kom­pjuterske dorade mogli bi se zameni­ti autori. Osim…
    .….Alma-Tade­ma stvara u epo­hi koja je sta­bil­na i smire­na, u kojoj se ne postavl­ja pitan­je krize. Filo­zofi­ja, muzi­ka, književnost i slikarst­vo, kao izrazi samosvesti čovečanst­va, dosežu svo­je zvez­dane trenutke. Prirod­no je da ovaj slikar u svo­je delo unosi har­moni­ju i antičku rafini­ra­nost mere. A tu je sve što je ljud­sko: igra, dremež, eros, dokoli­ca, melan­holi­ja, odmor, spokoj, san­jaren­je, pri­jateljst­vo, starost, pov­eren­je. Ono što je naj­važni­je, tu je apso­lut­na pos­to­janost bića i ved­ri­na neupitne budućnos­ti. Ni šuma od krize.
    .….Na dru­goj strani, već spek­tar inten­zivnih boja kod LaŠapela ukazu­je da su slične ljudske situaci­je ovde pod tem­per­atur­om uzne­mirenos­ti. Energi­ja prikazanog događan­ja otkri­va da likovi oti­ma­ju od trenut­ka sve što je moguće jer je nesig­urno koliko će još potra­jati. Budućnost je neizves­na i svi žetoni baca­ju se u igru koja se odvi­ja sada. Radost je hero­in­s­ki delir­i­jum, pri­jateljst­vo ortak­luk u razvratu, pov­eren­je je spletkaren­je, ples je obest a eros skared­na pornografi­ja. Moj trag koji vodi kroz LaŠapelove pri­zore osta­je nedorečen u naj­važni­jem pitan­ju: da li ovaj fotograf i sam učestvu­je u kul­mi­naci­ji por­i­can­ja bića i bez dis­tance oslika­va dekaden­ci­ju koja vodi u niš­tavi­lo, ili je pop­ut ontološkog alar­ma upo­zo­rio da su svetkovine Molo­ha ter­mi­nal­ni stadi­jum krize krize.

    .
    .….Odgov­o­ra nema. Dovoljno je i pitanje.

    .

    .

    .

    .

    .