Kroz paratekstualne elemente do melanholičnih bubica

Jelena S. Mladenović
Lat­est posts by Jele­na S. Mlade­n­ović (see all)

    (Stana Dinić Skoča­jić, Teglice za bubice, KOV, Vršac 2015)

    .

    .

    .….Otkri­vati značen­ja u novoj zbir­ci poez­i­je Stane Dinić Skoča­jić ne znači samo pronalaz­i­ti inter­prae­ta­tivne mogućnos­ti njenih slo­bod­nih sti­ho­va, već znači kre­tati se i ivi­ca­ma tek­sto­va, rubovi­ma njenih „tegli­ca“, i znači saku­pl­jati „bubice“ na paratek­stu­al­nim nivoima, na međa­ma lirskog sve­ta, počevši od naslo­va same zbirke, preko epi­grafa (mota dela), do same naslovne korice, tačni­je slike Melan­holi­ja Luke Krana­ha Star­i­jeg, čiji je detalj na njoj predstavljen.
    .…..Melan­holičnu i nos­tal­gičnu per­spek­tivu nagov­eš­ta­va već sam moto zbirke, odnos­no oba nave­de­na cita­ta koja je intertek­stu­al­no kon­tek­stu­al­iz­iju i određu­ju hor­i­zont recep­ci­je uspostavl­jen autorskom inten­ci­jom. Reči iz pera Adama Zaga­jevskog – „Anđeli više nema­ju mes­ta za nas / Sada rade za buduća pokol­jen­ja“ završava­ju na rubu ove knjige, na „jakom mes­tu“ gde se kuje inter­pre­ta­tivni ključ kojim se „teglice“ otvara­ju. Lirs­ki sub­jekt kao da već biva obeležen svešću da je „naše“ proš­lo, da je doš­lo vreme za tiho svođen­je raču­na, sa pogle­dom unazad – na ono što je bilo, sa pogle­dom unapred – na one koji će doći, ali pre sve­ga sa pogle­dom na sada – koje neu­mit­no tra­je uprkos prošlom i budućem. Pre­da­van­je sećan­ji­ma posta­je izbor koji će pokušati da razreši ovo sada u ime onog budućeg, a što nas srećno odabra­nom sta­zom vodi do dru­gog cita­ta u ulozi mota – „U sve­tu bez melan­holi­je, slavu­je bis­mo pekli na roštilju“. Reči Emi­la Sio­rana pored setnog osećan­ja uvode i bla­gi (auto)ironični ton. Negde između ova dva cita­ta ‒ melan­holi­je, tihe sete i nos­tal­gi­je, pa čak i utul­jene čežn­je za prošlim, sa jedne strane, i blage ironi­je, sa druge strane – nalazi se i emo­tivni reg­is­tar zbirke, kao i pozi­ci­ja sa koje će gov­oriti, mis­li­ti i osećati lirs­ki sub­jekt. Dis­tan­ca u vre­menu, udal­jenost od starog ja, omogući­la je i nos­tal­gi­ju i ironi­ju: i kon­tem­pla­tivno melan­holično uoseća­van­je, ali i britko zase­can­je emo­tivnog jez­gra. Još od samog epi­grafa, dak­le, autor­ka jas­no intoni­ra svoj pev i pre­cizno određu­je opseg i kvalitet emo­tivnog i misaonog sup­stra­ta. Takvim izborom, ona nas­tavl­ja lin­i­ju naše savremene ženske poez­i­je, ali postiže i korak dal­je u poet­skom iskustvu.
    .….Epi­grafi i u nji­ma sug­erisani inter­pre­ta­tivni poten­ci­jali lako nas vraća­ju naslovu koji sa nji­ma sto­ji u čvrstoj seman­tičkoj povezanos­ti. Sama sin­tag­ma „teglice za bubice“ ima u naj­man­ju ruku dvostruko značen­je. Najlakše ćemo uhvati­ti metaforično značen­je „bubi­ca“ koje potiče iz kolokvi­jalne, čak žar­gonske lek­sike. Kada čove­ka „uhvate bube“ ili mu „dođu nje­gove bubice“, on je u stan­ju da uči­ni nekakve male ludosti, sitne prestupe koji­ma isko­raču­je iz okvi­ra svaki­dašn­jeg, uobiča­jenog, društveno požel­jenog ili pri­h­vatljivog. Ovo stan­je pruža mogućnost da se započne i mali pri­vat­ni rat, ili izvrši kak­va lič­na sub­verz­i­ja, okrenu­ta ka spol­jašn­jem, ali koja suštin­s­ki men­ja jedi­no onog ko je izvrši. Uhvati­ti takve „bubice“ i stavi­ti ih u „teglice“, konz­ervi­rati ih za „zimu“ jednog živ­ota kada se one više neće često javl­jati, jeste ta skrive­na aktivnost koja se ost­varu­je samim pisan­jem. U nizu pesama su zabeleženi takvi detalji kojih se lirs­ki sub­jekt, mada sa setom, čini se, ipak rado seća. Ali nisu bitne samo bubice, već je tu i tegli­ca naz­vana „utvrđen­jem“ („Steg­ni me jače“), koja je kao zaštit­nik postavl­je­na na pijedestal. Pomešana su osećan­ja, ali su slike saču­vane za album jednog živ­ota, mož­da za ona buduća pokol­jen­ja priz­vana kroz prvi moto. Ne sluča­jno, niz pesama iz ove zbirke nosi u svo­jim naslovi­ma i sti­hovi­ma vari­rane lajt­mo­tive „bubi­ca“ i „tegli­ca“: „Steg­ni me jače“, „Roje se bubice“, „Odsust­vo smis­la za smeh“, „Ma neće više“, „Moja buba se vrati­la“, „Ne vrpol­je se više“, „Bubice iz zimnice“, „Teglice za bubice“ i „Lazi buba“. Od jedne goto­vo triv­i­jalne metafore, autor­ka gra­di bogatu metaforiku koja formi­ra novi pes­nič­ki uni­verzum gde nema zazi­ran­ja ni od onog ozloglašenog stereotip­no žen­skog, kak­va je čes­ta upotre­ba deminu­ti­va i hipoko­ris­ti­ka (ovde mater­i­jala za autorki­no pes­ničko poigra­van­je) koji bi mogli zavesti naivnog čitao­ca, ali ne i onog koji je ose­tio ironičnu oštricu iz dru­gog mota, a koja će povre­meno ras­parati emo­tivno tki­vo i držati sen­ti­men­tal­no ‒ da ostanemo u lek­sičkom okviru zbirke – u samoj tegli­ci. Hor­i­zont očeki­van­ja koji se otvo­rio naslovom počin­je već od epi­grafa da se men­ja, a metafori­ka da posta­je sve kompleksnija.
    .….Sa druge strane, hvatati bubice i stavl­jati ih u teglice, buk­val­no podrazume­va dečju igru čija se naivnost gubi čim ona odras­tu. Ali zadržati taj det­inji pogled ‒ da se može neš­to pre­duzeti, da se može promeni­ti svet (mož­da još jedi­no naš lični) – mogućnost je izlaza iz sum­ra­ka svakod­nevice, pa tako dru­go, buk­val­no značen­je naslovne sin­tagme, rač­va stazu metaforike na drugu stranu, ne bi li se razotkri­la i osta­la moguća značen­ja sti­ho­va. Naslov koji spa­ja buk­val­no značen­je i raz­granatu metaforiku ost­varu­je jedin­st­vo jedinog mogućeg spo­ja stvarnog i iluz­i­je, odnos­no iscr­ta­va obrise poet­skog sve­ta koji se otvara kada se rask­lope korice ove knjige. Ili mož­da i pre toga?
    .….Pored samog indika­tivnog naslo­va čiju smo priro­du pokušali da objas­ni­mo, tre­ba uzeti u obzir još jedan paratek­stu­al­ni ele­ment, a to je sli­ka koja se nalazi na njen­im kori­ca­ma. Već smo pomenuli da je to detalj sa slike Melan­holi­ja Luke Krana­ha Star­i­jeg (1472‒1553). Čuveni nemač­ki slikar ju je naslikao 1532. godine, sve­ga pet­naes­tak god­i­na nakon nas­tan­ka Direrovog istoimenog bakroreza. Ovaj paratek­stu­al­ni ele­ment koji dolazi iz izdavačke radion­ice dop­un­ja­va zbirku i usmer­a­va njenu recep­ci­ju. Veo­ma zan­imlji­vo je što se na samim kori­ca­ma ne nalazi cela sli­ka, već samo detalj. To je kri­la­ta žena koja sedi i del­je drveni štap. Njen pogled, istovre­meno setan ali i zagonet­no oštar – što posta­je veo­ma indika­tivno za značen­je zbirke – usmeren je van grani­ca, odnos­no ivi­ca knjige. Detalj došao iz rene­sansnog slikarst­va, gde je označavao antropo­mor­fi­zo­vanu melan­holi­ju, mogao bi sam za sebe uti­cati na formi­ran­je značen­ja, među­tim, kao važan paratek­stu­al­ni ele­ment, ova sli­ka u svo­joj celosti posta­je signum za zbirku Teglice za bubice. Deo slike koji je na kori­ca­ma izostavl­jen i te kako određu­je lirs­ki svet zbirke. Tačni­je, naslikano neprisut­no odraža­va se kroz tek­stu­al­no prisut­no. Taj čudan pogled okri­laćene žene neo­dredljive starosti usmeren je ka onome što u knjizi dobi­ja svoj pes­nič­ki ekvivalent.
    Zadrži­mo se najpre na samom žen­skom liku koji u nekom smis­lu može biti para­le­lan lirskom sub­jek­tu. Nje­go­va oseća­jnost, ili melan­holi­ja, ne pred­stavl­ja nikakvu duševnu bolest koja se pre­poz­na­je po dom­i­naci­ji osećan­ja tuge, potištenos­ti, bezvoljnos­ti ili praz­nine, već upra­vo jed­nu vrstu tem­pera­men­ta kojim se označa­va kon­temla­tivni tip ličnos­ti sklone inten­zivnom emo­tivnom doživl­ja­ju, ali i artikulisanom izrazu. Pop­ut pogle­da žene sa slike, i pogled, per­spek­ti­va lirskog sub­jek­ta, dovoljno je zagonet­na budući da spa­ja osećan­ja sa dis­tance, sa ivice ‒ setu i ironi­ju. Snažan doživl­jaj sme­nio je sve­deni izraz koji time dobi­ja na svo­joj sug­es­tivnos­ti i uverljivosti.
    .….Među­tim, zan­imljivi su i detalji slike van kor­i­ca. Ženin pogled pada na tri veo­ma mala gola deča­ka koji pokušava­ju da štapovi­ma gura­ju i provuku jed­nu lop­tu kroz obruč. Pogle­da usmerenog ka det­injoj igri, ona sama, pre­ma nekim tumačen­ji­ma, guli novi štap, rezbari drvo za novi obruč. Tako i lirs­ki sub­jekt Tegli­ca za bubice set­no prizi­va proš­lo ili prizi­va bubice koje sada samo povre­meno dolaze da posve­doče o onom bivšem, dru­gači­jem ja, koje je deč­je naivno verova­lo u mogućnost pro­terivan­ja kru­ga kroz obruč. Neu­moljivost pro­laznos­ti jas­no formi­ra pre­plet pes­r­peki­va i vre­men­s­ki udvo­jenog sopstva.
    Kao pan­dan psu sa rene­sansne slike, u zbir­ci se javl­ja crna mač­ka („Privika­van­je na crnu mačku“) koja je duhovi­to uobliče­na metafo­ra za ponovno spoz­na­van­je živ­ota, odnos­no pri­h­vatan­je novog ja na koje je neophod­no priv­ići se. Dobro odabrana pozi­ci­ja dis­tance omoguća­va da ironi­ja bude nagov­ešte­na, ali ne i u pot­punos­ti iscr­plje­na jer bi tada mogla rodi­ti pra­vo osećan­je gorčine koje ovoj zbir­ci ipak nije svo­jstveno. Taj efek­t­ni i poseb­ni spoj melanhličnog i ironičnog tona, sa dis­tance promišl­jenog i osećanog trenut­ka, pojavlju­je se kao eho svih stihova:

    „e moja ti
    revolucionarko
    pod­ne­si sada teret svo­jih otst­varenih snova“

    („Nedel­je“)

    .….Para­lelizam između pros­torne udal­jenos­ti, kojom se ukazu­je na značen­js­ki kom­plek­snu pozad­inu Krana­hove slike, i vre­menske udal­jenos­ti kojom se pred­stavl­ja ono pro­hu­ja­lo u zbir­ci, objašn­ja­va da se jedi­no iz te per­spek­tive može rodi­ti kako osećan­je sete i nos­tal­gi­je pre­ma prošlom, tako i istovre­me­na pos­d­mešlji­va intonacija.
    .….Pozi­ci­ja „na pola puta“, nagov­ešte­na je već uvod­nom pes­mom „Podne je“. Zato je od prve pesme lirs­ki sub­jekt, koji ovde uzi­ma množin­s­ki oblik mi, „prežal­jen“ od onih koji dolaze („svi do jednog uvereni // da smo mrtvi“). Zen­it i vrhunac dana istovre­meni je znak nje­gov­og opadan­ja, propadan­ja i bez vidljivog delo­van­ja poten­ci­jal­nih nepri­jatel­ja, kao što bez suko­ba pada vojs­ka na fonu Melan­holi­je. Svo­jevrsna dop­una ove pesme je i pes­ma „Sunce kas­ni“ u kojoj se javl­ja bla­ga ute­ha da će sub­jekt za sebe pron­aći dru­gi „svetić“, mož­da u jed­nom od udal­jenih grado­va sa Krana­hove slike. Među­tim, tihu rezi­gnaci­ju – „Posle će doći // to posle / ono svakome dođe“ („Sve­jed­no je“), donosi i pes­ma „Noć je“, koja se može čitati tik uz sam prvi moto i čiji sti­hovi posta­ju skriveni unutrašn­ji lajt­mo­tivs­ki kom­pleks čitave zbirke: „Živ­ot nas dop­uš­ta / zar to nije dovoljno“.
    .….Lirs­ki sub­jekt se vre­men­s­ki udva­ja tako da sadašn­je može gov­oriti svom bivšem obličju. Zato dru­go lice ne mora biti niko izvan, već unutar lirskog ja, kao što ni nar­a­tivnom trans­gre­si­jom uobličen muš­ki rod lirskog sub­jek­ta („Spavala si“) ne mora pred­stavl­jati niko­ga spol­ja. Lirs­ki dija­log sa samim sobom, kada ja može pre­rasti u mi, dopri­nosi poseb­no inten­zivnoj emotivnosti:

    „ali strepi­mo
    od smežuranih
    pečuraka
    kao od završet­ka sveta

    Kao od vernog odraza tela
    u ogledalu“

    („Strep­n­ja“)

    Ta lič­na mala apokalip­sa koju izazi­va slut­n­ja i pojača­va melan­holi­ja, a koju na dru­goj strani stiša­va ironi­ja, dobi­ja izraz u pre­fin­jenoj osećajnosti:

    „Mleč­na tuga neka se rastvori
    u ovoj ozvez­danoj pomrčini“

    („Podig­ni me“)

    Bubice opom­in­ju na to bivše ja, na udal­jeni sub­jekt nas­tan­jen u ovom sada prisut­nom ja:

    „Čuča­lo je ras­plakano dete
    hirom nekim zatečeno
    u zrelosti čoveka“

    („U zrelosti čoveka“)

    .….Vre­men­skim planom umnoženi lirs­ki sub­jekt pod­seća na deo Melan­holi­je gde žena čud­no zagledana u dečake u igri, zapra­vo jeste zagledana u ekste­ri­or­i­zo­vane entitete unutrašn­jeg sop­st­va. Vre­men­ska dis­tan­ca i vre­men­ska udvo­jenost na planu tek­s­ta posta­ju para­lel­na umnoža­van­ju na pros­tornom planu slike.

    „To odla­gan­je da staneš
    pred stro­go lice dana
    opom­in­je te onaj mali Ti u tebi
    može zau­vek da te razdvoji
    od onih što se lako bude
    i uskaču u sedlo
    dok svet­lost galopira“

    („Sve­jed­no je“)

    .….Prizivan­je i čuvan­je bubi­ca jeste i izvor melan­holi­je, ali i jedi­ni način da se od nje saču­va. Ambiva­lent­ni poten­ci­jal još jed­nom dobi­ja svo­je oprav­dan­je jer saču­vati opci­ju da se zanos aktivi­ra posta­je šansa da se stvarnost i preoblikuje:

    „ako neka­da osetite potrebu
    da progovorite
    o svom shvatan­ju zanosa
    samo kucnite“

    („Samo kuc­nite“)

    .….Ironi­js­ki dis­tan­ci­ran sub­jekt posta­je sves­tan mogućnos­ti vlasti­tog ukinuća:

    „Vreme je da svo­ju bubicu pustiš
    da te zagolica
    inače
    živog će te sahranjivati
    svakog jutra
    odsust­vo smis­la za smeh“

    („Odsust­vo smis­la za smeh“),

    dok bubi­ca saži­ma ambiva­lent­ni sadržaj budući da se istovre­meno, navod­no, nje želi reši­ti, dok je sa druge strane brižlji­vo čuva:

    „Moja buba se vrati­la po mene sasvim nova
    kao da je ječe nisam prog­nala iz uma
    jutros se gor­di na ogra­di od olova
    između teglice i druma“

    („Moja buba se vratila“),

    .….I to čini baš zato što je u njoj sadržana još jed­i­na mogućnost samoobnove:

    „Lazi buba
    nazubljen­im roščićima
    reže hartiju
    otvara prečicu u noć
    da kroz mali prozor
    izli­je svetlost
    ispruži stazicu
    i provuče svet“

    („Lazi buba“)

    .….Rene­sansno viđen­je sve­ta kao sume veza, relaci­ja, uslovi­lo je i (post)moderni način razmišl­jan­ja i ambiva­lent­ni karak­ter osećan­ja koji obliku­je post­mod­erni mis­leći sub­jekt. Ako pozadin­s­ki plan Krana­hove slike, gde vidi­mo demon­sku povorku, pos­ma­tramo kroz inter­pre­ta­tivni plan nje­gov­og dobrog pri­jatel­ja Mar­ti­na Lutera, melan­holi­ju ćemo odred­i­ti kao neš­to neg­a­tivno što se može pobe­di­ti radošću duha, a na tom mes­tu upra­vo biva formi­ran dru­gi ironični glas kojim se melan­holi­ja guši, odnos­no vraća u ravnotežu (čak po home­opatskom prin­cipu – „lek od usaml­jenos­ti je kažu / osama“ – („Ni koso­vi ni las­tavice“)). I upra­vo moć podsmešljivog drži melan­holično pod kon­trolom da ne skl­izne u sen­ti­men­tal­no ili sladun­ja­vo, kao što, sa druge strane, sna­ga set­nih osećan­ja ironi­ju zauz­da­va, ne dozvol­java­jući joj da se okrene isključivom slikan­ju nepod­nošljive stvarnos­ti i života.
    .….Sećan­je po priro­di stvari prati melan­holi­ja zbog dis­tance koju uslovl­ja­va pro­laznost. U ovoj zbir­ci u kojoj nema cik­lusa, nema kru­go­va, nema „oboža­van­ja središ­ta“ kako je gov­o­rila Isido­ra Sekulić, pozi­ci­ja žene sa Krana­hove slike je pozi­ci­ja zrel­og čove­ka koji vraća samokon­trolu uz pre­vazi­lažen­je mladalačk­ih idela, ali ipak pogle­da usmerenog na obe strane. Taj istovre­meni pogled ka prošlom i ka budućem, potvrđu­je se samim činom rezbaren­ja, del­jan­ja drve­ta (ili pisan­ja pesme), ne bi li se dečaci­ma gurno još jedan (i u grani­ca­ma ove poez­i­je jedi­ni mogući) krug da kroz nje­ga provuku lop­tu – igra (hvatan­ja bubi­ca) se nastavlja.

    .

    .

    .

    .