Kučence

Bojan Todorović
Lat­est posts by Bojan Todor­ović (see all)

    .

    .

    .….Sledećeg jutra sam se probu­dio i prvo što sam ugledao bilo je more. Rek­li su mi rani­je da ako sam na moru, šanse za mamurluk su min­i­malne. Takođe mi je rečeno da svako prav­i­lo ima odstu­pan­je, a ovo je bilo sasečeno u korenu jer sam bio ovde da bih zara­dio za sebe. Uključio sam TV i spik­er je pričao na slove­načkom o navod­no važn­im stvari­ma, a ja sam čuo samo ono što želim i to iz rubrike vre­men­ska prog­noza – danes bo sončen dan. A, da, tako bih i na mater­n­jem, mada me sve češće buni koji to jezik je moj mater­n­ji. Tre­ba­lo bi da je to onaj jezik koji je maj­ka nauči­la, a saz­nan­je da taj jezik ne pos­to­ji pravi dodat­nu kon­fuz­i­ju. Pomis­lio sam da ovo nije dan za velike mis­li dok sam trčao do kupati­la za jutarn­ju ruti­nu. Na brz­inu sam navukao rad­nu uni­for­mu, iako to nije bilo po propisi­ma ben­zinske pumpe na kojoj sam radio. Uni­for­mu je tre­ba­lo poneti sa sobom, a doći pris­to­jno obučen, ali ja sam želeo da oda­jem uti­sak neke važnos­ti, rad­nič­ka klasa je važ­na, a u “pravil­nom” sluča­ju bih verovat­no izgledao kao da idem u školu ili poš­tu ili na pijacu. Nisam bio pre­više maš­tovit sa odabirom hrane, što zbog jez­ičke bar­i­jere, što zbog toga da su krofne s dže­mom u pekari na Titovom trgu bile izvrsne. Pekar­ka je znala već unapred, pa bi me na ulazu dočekala sa osme­hom i izgov­oren­im “ena krof z dže­mom?”, a ja bih samo klim­n­uo glavom i izva­dio jedan evro i dvade­set cen­ti. Često mi je pada­lo na um da mož­da mis­li da sam men­tal­no zaostao sa takvim nas­tupom. Poželeo sam više puta da joj nekako objas­nim da nisam odavde i da joj kažem neš­to o sebi, a i da saz­nam neš­to o njoj, ali nisam hteo da budem napadan. Pumpa na kojoj sam radio bila je pored mora, pa sam od mes­ta borav­ka do posla mogao da medi­ti­ram uz more i poz­dravl­jam pecaroše tako što bih pružio glavu ka gore, a oni bi slegli rameni­ma ako nisu niš­ta upecali, ili se sme­jali i neš­to mum­lali ako im ide dobro.

    .….Pre nego što sam tražio posao na pumpi, nagomi­lao sam hrpu papi­ra o tome kako sam stu­dent i kako bi bilo pot­puno legal­no radi­ti tu za bakšiš, a šef pumpe Gre­gor nije bio mno­go rad da pom­no prati moje laži, pa sam tako i dobio posao. Tre­bao mu je potrčko za sitne poslove. Nisam imao neko određeno zadužen­je, ali je bilo potreb­no da slušam ili pra­tim nji­hove gestiku­lacije i radim ono što mi se (po)kaže. Utorkom i petkom bi dolazio kamion iz Merka­to­ra a Gre­gor je slao mene i Sadi­ka da isto­va­ri­mo artik­le na palete i odne­se­mo ih u skladište. Kad nema posla, čis­tio bih šofer­ša­jb­ne i točio gori­vo za bakšiš. Naučio sam kako se kaže: dobar dan, da li želite da vam očis­tim šajb­nu? na 7 različi­tih jezi­ka. Lju­di vole ljubaznost i na nju uzvraća­ju kovani­ca­ma ili papirn­im novčani­ca­ma koje su meni poma­gale da preživl­javam. Nam­r­gođen ne dobi­ješ niš­ta i praznih dže­po­va shvatiš da su stvari neči­je vlas­ništ­vo i da sve ima svo­ju cenu. Zato sam se pri­lagođavao i smeškao svi­ma, a vre­menom sam naučio poma­lo da gov­orim slove­nač­ki, pa bih odgo­varao na neka uobiča­je­na pitan­ja pop­ut kako si, možeš li da živiš od ovo­ga, koji voliš sladoled, želim da ti ga kupim. Zatim bih otišao iza pumpe u hlad i jeo voćni sladoled i sta­jao sa ljudi­ma koji ima­ju puš-pauzu, pa bi poneš­to i rek­li jed­no dru­gom. Svi rad­ni­ci su bili ljubazni pre­ma meni, a mogu slo­bod­no da kažem da su me neki od njih i zav­oleli, kao i ja njih.  Uglavnom su to bili lju­di koji su došli iz ostal­ih zemal­ja bivše Jugoslav­i­je tražeći sreću na moru, a bilo je i par Slove­naca. Šef je bio iz jednog man­jeg mes­ta na hrvatsko-slove­načkoj grani­ci i u suš­ti­ni je bio dobar, ali je morao biti autoritet pa bi to sve neretko izgleda­lo pogrešno, ali mno­go bolji od šefo­va za koje sam nekad čuo. Imali smo fer odnos, kada nisam radio za bakšiš, isplaći­vao me redovno. Na kra­ju nam je svi­ma dru­gars­ki  verovao.

    .….Tog dana je Ipče (koji je dobio ime po pre­minu­lom pevaču, na pumpi poz­nat kao stip­sa) došao sa litrom rak­i­je koja je stigla od nje­gov­og oca iz Make­donije i uzvikn­uo: “lju­di, porodi­la se Enea, ‘ajmo iza da naz­drav­i­mo!” Gre­gor je prvo negodovao, ali je smekšao zbog poseb­nos­ti situaci­je u kojoj Ipče časti i radosti zbog dete­ta. Prvo smo pili iz čaše, a zatim smo delili flašu. Rebe­ka je prva potegla, jer je prva bila omaml­je­na alko­holom, a mi smo je pratili. Pumpa je pre­sta­la sa radom na neko vreme, lju­di su tru­bili i pso­vali a mi smo iza cepali majicu Ipče­tu kao novom tati i veselili se. Sledećeg trenut­ka sam se našao u situaci­ji u kojoj mi Rebe­ka provlači prste kroz kosu i dodiru­je mali prst svo­jim kažiprstom. Bilo je neš­to u njoj, spon­tano i vedro, završi­la je japan­s­ki u Ljubl­jani i bila na post-diplom­skim studi­ja­ma, non stop nas­me­jana, pevušeći neke pesme koje ne znam. Lelu­ja­jući po pumpi sa dugim dal­matin­skim noga­ma, često bi me u pro­lazu štip­nu­la za obraz, kao tete što štip­ka­ju malu decu, uz komen­tar kako bi me pojela i ja bih joj se uvek nas­me­jao i nas­tavio da radim ono čime sam okupi­ran u tom trenutku. Uzvra­tio sam joj tog dana češkan­jem po vratu i ovlaž poljupcem iza uha, ali hteo sam da to bude vrhunac naše nežnos­ti, jer sam u ćošku video Sadi­ka zagledanog u fotografi­ju kako plače. Ubio je mom­e­nat u svi­ma nama, pon­a­jviše Ipče­tu i ubr­zo smo morali da se vra­ti­mo na posao, a šef je rekao da ja ostanem sa njim da vidim šta je u pitanju.

    .….Sadik je došao sa Koso­va kod tetke u Izolu, grad pored Kopra u kom sam ja bio smešten. Obo­ji­ca smo bili u ran­im dvade­se­tim. Znao je moj mater­n­ji jezik, pa smo postali dru­gari, a kas­ni­je i najbolji pri­jatelji. Šef bi nas često slao da isto­va­ri­mo kamion pun robe u skladište, a Sadik se radovao tom zadatku jer tada ne bi morao da priča ni sa kim drugim, osim sa mnom. Na pauza­ma smo se skri­vali iza rafo­va i pili raz­na piva, ona sku­pa uglavnom. Sadik je mis­lio da je to slatko potkradan­je, kao kada je komši­ja­ma u svom selu krao voće, dok sam ja razmišl­jao o god­i­na­ma evolu­ci­je kap­i­tal­iz­ma i kako mu Sadik i ja dolaz­i­mo glave pivo po pivo. Ruši­mo sis­tem iz mag­a­ci­na, diže­mo rev­olu­ci­ju neviđenu do sad, dva dru­ga, Sadik i ja. Biće teško, ali dobro je da imam makar Sadi­ka uz sebe. U tim momen­ti­ma smo često pričali o onome što čuje­mo na tele­viz­iji i ostal­im medi­ji­ma. Zatim bis­mo se obo­ji­ca osetili postiđeno. Ja sam imao tu sreću da ne proživim ono što je Sadik i nje­go­va porod­i­ca proživela, a koje dobrim delom više nema, pa sam se mož­da malo više stideo. Bili smo sves­ni obostra­nog sti­da jer smo se posle svake teške teme zagrlili i prom­rml­jali: „jebeš ljude…“ Poz­vao me da dođem kod nje­ga i dao besu da mi se kod nje­ga niš­ta neće desi­ti i da će uvek biti tu za mene. U tom trenutku nisam shvatao težinu toga, ali nisam mogao kas­ni­je da se ne setim tog obećan­ja. Imao je uvek prob­lem kada su u pitan­ju obro­ci, a i uopšte bilo kak­vo trošen­je nov­ca. Pri dolasku na posao, pre nego što je počin­jao sa radom, Sadik bi stavl­jao veliku kan­tu dže­ma od pet kilo­gra­ma u komoru sa pićem. Na početku mi je to izgleda­lo smešno, i jed­nom pri­likom sam ga upi­tao zaš­to to radi, ali nije mi odgov­o­rio, čak kao da se nadu­rio. Sledeći put sam ga doslovno napao da ide sa nama u ekspres restoran i ne jede sam džem na kašiku bez iče­ga, na šta mi je on u suza­ma rekao: „Ne mogu Kučence, deve­toro ih hran­im, čeka­ju moje pare“.

    .….Šef je vikao da dođem unutar pumpe jer se naprav­i­la ogrom­na guž­va u kafiću, a ja sam već tada bio ozbiljno pijan od Ipče­tove rak­i­je koju sam nas­tavio da pijem sa Sadikom, gleda­jući u fotografi­ju nje­gove deve­točlane porodice i nepokretnog oca koji je pre­min­uo dan rani­je. Pogled mi je bio zamagljen, pri­mao sam narudžbine, nosio ih za šank, služio ih, a poz­i­tiv­na stvar u sve­mu tome je bila što tako pijan nisam imao jez­ičku bar­i­jeru i pričao sam izmišl­jeni slove­nač­ki, a gosti su uži­vali i dobaci­vali. Uspeo sam usput čak malo i da fler­tu­jem sa Rebekom na njenom jeziku, a njoj je bilo vid­no drago.

    .….Par min­u­ta kas­ni­je stigla je porudžbi­na sa sadrža­jem dva pro­duže­na espre­sa, kroasan s kre­mom i dva čaja od nane. Nosio sam jed­no po jed­no, jer sam inače nespre­tan, a zbog količine alko­ho­la u krvi sam morao biti dodat­no oprezan. Među­tim posled­n­ja šol­ja čaja je ispala pra­vo u kri­la devo­jčice koja je i naruči­la taj čaj. Tog trenut­ka je sve poče­lo da se odvi­ja pre­br­zo. Roditelji devo­jčice su skočili da joj pomognu, ali je ona vriš­ta­la toliko jako da joj je bilo nemoguće prići. Pos­ma­trao sam je ska­men­jen, nemoćan da išta uradim, pa sam otrčao do frižidera sa sladoled­i­ma i uzeo punu kuti­ju nekog voćnog. Stvar koja je mno­go otežavala situaci­ju bila je nje­na mlađa ses­tra koja je, zajed­no sa njen­im kučence­tom režala na mene, pogled­i­ma koji ubi­ja­ju. Kučence je moj pogrešan ods­jaj u ogledalu, neko dru­go, osve­tolju­bi­vo. Rad­nice su plakale i ski­dale joj roze pan­talonice, a neko je u među­vre­menu poz­vao poli­ci­ju, umesto hitne. Odneli smo je tako polu­golu u kupati­lo i ispi­rali pre­pone hlad­nom vodom, ali devo­jči­ca je sve više vriš­ta­la, a nje­na ses­tra sve više režala. Zatim me je njen otac poz­vao da iza­đem iza pumpe i ja sam znao šta to znači i bio sam spre­man da dobi­jem ono što sam zaslužio. Verovat­no je ispr­va hteo da me pre­bi­je, ali je samo uspeo da izgov­ori: “Vodi nas u bol­nicu, hteli smo da popi­je­mo kafu pre nego što se smes­ti­mo u hotel, dolaz­i­mo iz Zagre­ba…” Sledećeg momen­ta smo prak­tično oteli devo­jčicu iz ruku uplakanih rad­ni­ca sa pumpe i str­pali je u kola, a ja sam dotrčao još po roze pan­talonice i kučence. U koli­ma smo samo ćutali, bol­ni­ca je bila na brdu iznad Kopra i brzo smo stigli do nje. Devo­jči­ca je i dal­je plakala, ses­tra me je samo gledala preko­rno, a kučence se umir­i­lo u mom naručju. Lekar je prepisao kre­mu i rekao da pos­to­ji mogućnost da ožilj­ci ostanu tra­jni, ali je prepisao dodat­nu kre­mu koja će to spreči­ti. Iako nisam imao dinara (evra) u džepu, ponudio sam im lji­ga­vo da pla­tim te kreme, pod pret­postavkom da će odbiti, a i bilo je tako – rek­li su da ne dolazi u obzir. Rekao sam im na ras­tanku da ću ih poseti­ti u Por­torožu, gde letu­ju, da obiđem malu i tako to, a oni su kon­sta­to­vali da je to u redu. Devo­jčice su pre­stale da plaču i reže, kučence me gleda­lo kao da je zna­lo da lažem, a kas­ni­je se to ispostavi­lo kao tačno. Nika­da ih više nisam video u živ­o­tu, samo sam se duboko izvinio i pomazio kuče i mah­n­uo im.

    .….Do pumpe sam hodao tri kilo­me­tra. Bio je sunčan dan, baš kao što je spik­er to jutro najavio. Pogledao sam oblake koji nes­ta­ju iza mora i poželeo da ih nacr­tam, ali nisam imao kod sebe nikakav pri­bor. Razmišl­jao sam o onome što me čeka pri povratku, o Rebekinoj reak­ci­ji, Gre­gorovoj, ali mi zapra­vo do toga nije bilo pre­više sta­lo. Poželeo sam da posled­nje čega ću se sećati u vezi sa Sloveni­jom bude more koje sam gledao i kako bi bilo dobro posled­nji put se oku­pati u njemu.

    .….Ono što me veza­lo da se vra­tim makar još jed­nom na pumpu bio je Sadik. On bi sig­urno razumeo moju nespret­nost. Pri dolasku na pumpu prvo sam video Rebeku koja me je gledala zbun­jeno i odmah sam je upi­tao gde je Sadik. Nije mi niš­ta gov­o­rila, samo je prošla. Uhva­tio sam je za ruku i uneo joj se u facu kao da ću je polju­biti, ali me je samo intereso­vao Sadik, odnos­no da se poz­drav­im sa njim što sam joj i rekao. Šef je čuo raz­gov­or i ispričao mi da je bila poli­ci­ja jer je neko od muš­ter­i­ja poz­vao. Morali su naći nekog kriv­ca, a niko se nije javio. Pokrio me Sadik. Prover­ili su mu dozvolu, ali je bila laž­na jer je bio ile­galac. Odveli su ga u stan­icu i sutradan je Sadik napus­tio zemlju i vra­tio se na Koso­vo. Pitao sam šefa koli­ka je nje­go­va kaz­na, a on je rekao da mu je neko u poli­ci­ji “dužan”, ali eto, Sadik mora da leti. Na ras­tanku mu je rekao da mi pre­nese da radim i ne odus­ta­jem, jer ću u suprot­nom izn­ever­i­ti nje­go­vo obećan­je. Sve me je tada zbun­ji­va­lo, bio sam besan i nisam želeo da ostanem nijednog trenut­ka na pumpi. U isto vreme Sadik nije porekao besu koju je dao, a to je naj­važni­ja stvar za nje­ga i ne bi bilo primereno oma­lo­važa­vati tako neš­to, pa se zato nisam ni usu­dio da odem.

    .….Dani i nedel­je su pro­lazili bez nje­ga, a mi smo i dal­je naporno radili i zarađi­vali i pričali na pauza­ma, sve do jednog dana kada se pumpa zatvo­rila. Neko od nas je šefu dao kover­tu punu papi­ra, umesto ogromnog nov­ca koju je predao kao pazar. U ban­ci su nar­avno to odbili, a on veru­jući svi­ma nije ni mogao da se seti ko mu je pod­valio papire u kover­ti. Pumpa je pre­sta­la da radi zbog toga što je jedan bio pre­varant, a mož­da smo svi mi poma­lo učestvo­vali i svi ga poma­lo potkradali. Rad­ni­ci su se vratili u svo­je “matične” zeml­je i nas­tavili svo­je živ­ote, srećno ili nes­rećno, a o šefu je osta­la da pos­to­ji samo baj­ka, ona o šefo­van­ju i ona kako se živelo na pumpi i od jedne pumpe.

    .….Kada sam kon­ačno došao kući, ušao sam na Ska­jp i video poruku od Sadi­ka. Bila je to nova fotografi­ja nje­gove sada nas­me­jane osmočlane porodice, a oko njih su se nalazile natr­pane stvari koje im je kupio. Inter­net je bio spor, a ja sam plakao još dok se sli­ka učitavala.

    .

    .

    .

    .