Malo čudo

Mehmed Đedović
Lat­est posts by Mehmed Đedović (see all)

    1.

       Dječa­ka je ujela zmi­ja pa ga maj­ka sva u pani­ci povela ljekaru. U putu sretne Agana, starog i žilavog star­ca. Ne zas­ta­jući reče mu zbog čega žuri. Dok je odmi­cala ču ga kako gov­ori, dobro je da nije zub. Tada je bila lju­ta na nje­govu primjedbu.

    Kako neko može uspored­i­ti ujed zmi­je sa bolom zuba.

    Nije dugo bila lju­ta. Njenog sina dese­tak dana kas­ni­je zabo­lio je zub i tek tada je razum­jela Aganov komentar.

    Jed­nom ga je čula da kaže kako se tre­ba čuvati vre­me­na u kojem će cigani kupo­vati kuće a dje­cu poboli­je­vati zubi. Nje­ga niko nije uzi­mao za ozbiljno, sve dok se ne potvr­di ono što je rekao, a malo šta nije potvrđeno.

    Haman je doš­lo tak­vo vrijeme.

    2.

       Dječak je uplašeno trep­tao krup­n­im oči­ma stis­nut uz majku. Nije usp­je­vao da joj uhvati pogled, da jeste, čini­lo mu se da bi osjeti­la da sav drhti i da ne želi nikud da ide.

    Maj­ka je bila ogr­nu­ta svo­jim briga­ma, razvuče­na između sreće i straha.

    Sele se u grad, nije to mala stvar.

    3.

       Džeri Huskić najviše se plašio škole. Jed­va sto­jeći na noga­ma ušao je u razred i sjeo u zad­nju klupu, sred­nji red. Jedi­no ta je bila slobodna.

    Gledali su ga podsm­ješlji­vo, s visine i jed­va čekali odmor da se zabave ismi­java­jući sel­jačića. Tako je i bilo.

    Kada su nas­tavni­ci počeli ispi­ti­vati gradi­vo Džeri im je bio sve man­je smi­ješan. Bio je bis­tar i pametan, malo smotan i tih ali se brzo istakao kao jedan od najboljih učenika.

    Ta ško­la se više ne zove kao te osamde­set i neke niti u njoj preda­ju isti nas­tavni­ci koji su nje­ga obil­ježili, ali ni Agana odavno nema a dje­cu na selu i dal­je bole zubi i ujeda­ju zmi­je. Jed­no se promi­jeni a dru­go ostane isto.

    4.

       Otac mu je upla­tio škol­sku kuhin­ju, a on prvi put u živ­o­tu vidio kiflu, kak­va je to sreća bila. Kifla ga pod­jećala na mali hljeb, malo čudo. Raspolovl­je­na, namazana mar­gari­nom a u njoj tan­ki komad salame.

    Maj­ka je zapri­jeti­la. Nemoj da bi jeo tu sala­mu, to je sig­urno svin­jeti­na a mi svin­jet­inu ne jedemo.

    Džeri je bio poslušno dijete i snašao se, barem u početku.

    Kad u kuhin­ji dobi­je kiflu i sala­mu, u hod­niku, na nje­govu sreću bude guž­va. Džeri spusti ruke, otvori onu kiflu i tres­ka da ispadne sala­ma, a da niko ne vidi. Kad sala­ma padne na pod on kiflu pojede u slast.

    Tra­ja­lo je to dok Lju­bi­ca jed­nom nije uzviknu­la: Džeri, ispade ti salama.

    Ajoj, vidi stvarno, zaku­ka on pa sa dva prs­ta podiže komad s poda i baci u smeće.

    Posli­je je dugo prao ruke, pa kad je završio sve ponovio još jednom.

    Ni nakon toga nije jeo sala­mu, ali je bio puno oprezni­ji kada bi je bacao.

    5.

       U učion­icu se nije ulazi­lo u obući u kojoj dolaz­iš u školu.

    U hod­niku se lije­po izu­ješ, navučeš na noge patike samo za tu pri­liku, pa u patika­ma u razred.

    Džeri nije imao patike. Maj­ka mu oplela šlape, od istog kon­ca od kojeg su bile i njene, pa je on jedi­ni u razre­du bio u tim šlapicama.

    Još jedan kom­pleks dječaku sa sela.

    Dok je sje­dio na stoli­ci podi­gao bi noge i savio ih ispod sebe. Smi­jeh bi nas­tu­pio kada je morao iza­ći pred tablu.

    Ima­lo je to, doduše i neke sitne pred­nos­ti. Kliza­li su se hod­nikom na odmoru, a šlape idu ko lude, kližu se puno bol­je nego patike.

    Sto­jan bi Džer­i­ja ponekad zamo­lio da se zami­jene, da se i on kliže, a ovaj je rado pristajao.

    Najveće vesel­je bi bilo kada zvoni za poče­tak časa i oni mora­ju brzo u učionicu.

    Tada je Džeri bio u tuđim patika­ma i nije ga bilo sramo­ta spusti­ti noge na pod, niti iza­ći pred tablu.

    6.

       Mak­sim Srećković nima­lo nije bio srećan. Barem nji­ma se tako činilo.

    Pre­davao je likovno.

    Donio bi u učion­icu gramo­fon, postavio ploču i blok časove bi slušao muziku i štek­tan­je starog gramofona.

    Džeri je volio da crta.

    Nas­tavnik nije dozvol­javao da se koristi olov­ka, crtati se ima­lo ugljem, trskom, gušči­jim per­om, to da, olov­ka nikako.

    Jenom im dao temu Stara šuma, i Džeri dva časa nije digao glavu. Crtao je natruh­le pan­jeve, maglu, paučinu, visoko drveće obraslo mahovinom.

    Kad bi se čas završio nas­tavnik Mak­sim bi rekao: dos­ta je, podiži radove i svi bi podigli svoj crtež tako da on vidi.

    Džeri je dobio peticu pa su ga još više mrzili. Jed­va su dočekali da mu nas­tavnik kaže da iza­đe pred tablu kako bi nje­gov crtež svi vid­jeli, da mu se barem mogu podsm­je­hi­vati zbog šlapica.

    7.

       Raspisan konkurs u Mal­im nov­ina­ma na temu Nar­o­d­no oslo­bod­i­lač­ka bor­ba, crtež. Nagra­da za prvo mjesto poni bicikl.

    Jed­na od Džer­i­je­vih živ­ot­nih žel­ja, koja je bila tako daleko da o njoj nije smio ni mis­li­ti, jer je neost­vari­va, bio je bicikl. Otac nije imao nov­ca da udo­vol­ja­va dje­ci, a i da je imao uvi­jek je bilo neš­to preče od bicikla.

    Kod Mak­si­ma, blok časovi.

    Pravi slikar zna kako uhvati­ti sjenku, gov­o­rio je.

    Tiho struže nje­gov gramo­fon, on sje­di u ćošku i zamišl­jen je.

    Gdje li taj čov­jek luta uz Šope­na i Rahmanjinova?

    Učeni­ci crtaju.

    Svi isto, zas­ta­va, zvi­jez­da, Tito…

    Džeri sageo glavu i povlači crte po lis­tu. Nacr­tao bodljikavu žicu, kos­ture i maglu. Malo se i plašio svog crteža jer nije bio sig­u­ran je li pogo­dio temu.

    Goto­vo, podig­ni listove.

    Mak­sim ga nika­da nije tako gledao.

    Prele­tio je pogle­dom po crteži­ma ostal­ih učeni­ka a onda se zab­uljio u onaj nje­gov crtež i ne miga.

    Poz­vao ga da iza­đe pred tablu a u nje­ga šlape na nogama.

    8.

       Dobio je poni bicikl.

    Nje­gov crtež je bio najbolji. Sreći nigdje kraja.

    Doduše, nije tra­ja­lo dugo.

    Bicikl sti­gao poš­tom na nje­govu adresu, u kuti­ji, u dijelovi­ma. Otac ga sas­tavio da vidi kako izgle­da i on mu se kratko div­io. Onda ga opet ras­tavio i vra­tio u kutiju.

    Pro­dao ga je jer su im tre­bali pro­zori za kuće.

    Džeri se nika­da nije provozao na biciklu.

    9.

       Kad je završio školu, upisao je likovnu Akademi­ju u Sara­je­vu. Logičan put jer je bio nat­pros­ječan u svo­joj gen­eraci­ji sa izražen­im umjet­ničkim ukusom.

    Prim­ili su ga. Vidio pro­fe­sor kako on drži čet­kicu i kako povlači lin­i­je i rekao mu, ne moraš dal­je, priml­jen si.

    Kad se vra­tio kući otac je bio ljut.

    De ti meni reci, kad završiš tu školu koju si upisao gdje ćeš radi­ti, u kojoj firmi?

    Džeri razmišl­ja. Pa, mogu biti nas­tavnik likovnog…

    Ne možete svi biti nas­tavni­ci, ima vas puno.

    Džeri šuti, nije znao šta da kaže.

    Batali ti to sine i uči neku školu sa nor­mal­nim rad­nim vre­menom i nor­mal­nom platom.

    Zbog toga Džeri nika­da nije završio likovnu Akademi­ju, ali i danas, kad neš­to nasli­ka, niko mu ravan nije…

    10.

       Kad godine odne­su i sreću i tugu, sve postane ravno.

    Džeri je završio rudarst­vo ali rud­niku nika­da nije prišao. Bio je vri­jedan i nadaren i u svakom poslu nalazio zado­voljst­vo. Pomirio se sa onim što je bilo i što bilo nije, opros­tio i kren­uo dal­je. To je jed­no šta se može, sve dru­go je zabluda.

    Slikao je rijetko ali kad bi osje­tio miris boje dan­i­ma je sta­jao pred plat­nom i zane­seno sla­gao nijanse.

    Iz nje­ga nika­da nije otišao slikar, mada je radio kovane ograde, cen­tral­no gri­jan­je, plas­tičnu sto­lar­i­ju i unutrašn­je ure­đen­je kuća. Radio je sve da preživi i svo­joj dje­ci omogući da budu što hoće.

    Sred­njoškol­s­ki snovi su se raz­bili u komadiće i to se više nije dalo sastaviti.

       Pored magis­trale je bezlič­na, siva zgra­da, a u njoj Dom penzionera.

    U sobi, na kra­ju dugog hod­ni­ka, u kolici­ma, zagledan u zele­ni­lo par­ka disao je pro­fe­sor Maksim.

    Pogled mu je bio prazan, tije­lo mrša­vo, kosa davno napusti­la glavu. U uglu je gre­bao nje­gov gramofon.

    Morao je doći da vidi ovog čov­je­ka još jed­nom. Nije očeki­vao da će ga pre­poz­nati,  nije ni bit­no, on je bio samo jedan od armi­je dječa­ka iz klupe.

    Pro­fe­sore, sageo se i dotakao mu ruku, polahko, pažlji­vo. Ja sam Džeri Huskić…

    Ostao je tako neko vri­jeme a Mak­sim je gledao kroz nje­ga. Doš­lo mu je da zapali cig­a­re­tu mada je prestao pri­je tri godine.

    Mak­so je ostao sam da skonča u hlad­noj sobi nekakvog jadnog doma na kra­ju gra­da nikome bitan i nikome potre­ban. Tu sklan­ja­ju one koji su došli do kra­ja puta.

    Uzdah­n­uo je, okren­uo se pre­ma vra­ti­ma, uhva­tio za kvaku. Gramo­fon je ujed­načeno cvilio.

    Sjen­ka i svjet­lo, slikar to zna. Ti si slikar Džeri, znaš kako uhvati­ti vrijeme.…

    Mak­sim se nije mrd­nuo. Da ga nije čuo pomis­lio bi da san­ja. Zadubljen u park koji mu je bio pred oči­ma a koji nije vidio pro­fe­sor Srećković se opros­tio sa svo­jim učenikom sa tih neko­liko riječi.

    .

    .

    .

    .