Mašta onostranog

Lat­est posts by Darko Daničić (see all)

    .

    .

    Časo­vi

    .

    1.
    Niš­ta ne mere, časo­vi samo priča­ju priče
    koji­ma ograničava­ju svet u nama. Trenuci
    od kojih smo brižlji­vo saz­dani rastu
    kao pljusak usred noći, mokri stub koji u blesku
    pre­mosti čekan­je između udal­jenih svetova.
    Sati i minu­ti, tele­fon­s­ki pozivi, žive u neumerenosti,
    od neumerenos­ti, u lako­moj peni nečitk­ih glasova.
    Teško je dosan­jati vreme koje je preostalo,
    rasa­di­ti sate u spo­ra sećan­ja, kao u pro­lećne vrtove
    pune pole­na i iskričavog vazduha.
    Od sve­ga što živi samo mi želimo
    više živ­ota od ovog što imamo.

    Usplahireni tom naval­om neis­pričanih priča,
    skriveni pod nev­eri­com zauz­danih senki,
    osećamo hip­notičku moć pozlaćenih zupčanika
    čije nas kazaljke bešum­no brišu.

    .

    2.
    Otkako su prošle godine, svet je utihnuo
    a neučin­jeno raste u tebi.
    Samo se verz­i­je događa­ja množe.
    Toliko sekun­di i min­u­ta ne možeš
    držati u sebi i izlaz­iš kao kad mla­di zečevi
    napuš­ta­ju legla da bi osetili navalu života
    u trenu kad prasne pucanj.

    Trči, zeko, trči,
    lavež je prekrio nebo nadiml­jeno barutom,
    pa je ono ugljen koji će jed­nom izgoreti
    i otkri­ti gde je utr­nu­la svet­lost sus­rela slepe oči
    Zevso­vih i Temi­dinih kćeri.

    .
    Trči, samo trči,
    oči goniča sevaju,
    tvoj živ­ot mere brži otkucaji
    od mog kasnog razumevanja:
    živ­ot je spo­ra spoznaja,
    pogasiće se monitori
    igri­ca će se završiti,
    a novi lju­di dobiće
    stara imena.

    .

    ,

    Nelagod­nost

    .

    Živ­ot se sas­to­ji od mal­ih nedovršenih usamljenosti.
    Guž­vaš ga kao neposla­to pismo,
    diskret­no ga pre­mećeš iz džepa u džep -
    tamo gde će man­je da žulja.
    Ima li svrhe dopisati po neki red,
    sud­bi­ni reći neko­liko pris­nih reči
    kao ćutljivom pri­jatelju uz pivo koje se mlači.
    Zado­biti naklonost nemirnih snova,
    kao što usaml­je­na silue­ta čam­ca u sumrak
    uli­va pov­eren­je mirnoj reci,
    pa joj ona dop­uš­ta da uskim šavom zaceli
    slatkovod­ni mesec na svom licu.

    Uvek kad se probudiš u ovoj uli­ci, zauzmeš
    isti oblik, poseg­neš za istim pokre­ti­ma, za istim glasom,
    jer tre­ba biti samerljiv sa zada­tim izgledom
    i sop­stven­im doku­men­ti­ma — da bi te poz­nale ptice,
    i sunce, da izbeg­neš nepri­jatne molbe pros­ja­ka i izbeglica,
    da bi uvek na isti način pro­davcu na uglu rekao
    „dobar dan“ i „dobro veče“, da bi, najzad,
    prip­it­o­mio živ­ot zbun­jenog neznanca
    u sop­stvenoj koži.

    Ta samoća koje se hvataš, samo je oblik tišine
    prik­ladan ljud­skom korišćenju,
    čapl­jas­ta sojeni­ca na kratkom dahu,
    i dok se preneš, već poru­ka puni etar ponoćnog radija:
    Pospana noć će zameni­ti svetove.

    Nećeš znati ko je pevao, zab­o­rav­ićeš da si išta imao,
    ne pre­poz­na­jući tonove crnih dir­ki u kupoli
    smalak­sa­log neba, dok ti nežel­jeno nasledstvo
    neprestano raste u rukama.

    .

    .

    Lek

    .

    U pro­leće, pisali smo duge, sirove pesme,
    (sve što ti padne na pamet),
    a onda ih ređali na colove daske
    sa čvornova­tim znamenjima
    kroz koja su se videli rodoslovi
    čamove prošlosti.

    Poez­i­ja je pros­e­ja­van­je svetlosti,
    zato je dugo tre­ba suši­ti na sun­cu i vetru
    dok nam ne ostanu samo krte, lomljive reči
    koje zimi pota­pamo u vre­lu vodu
    i pije­mo kao čaj koji ozdravlju­je putnike
    i leči zvezde od nesanice.

    .

    .

    Dremež

    .

    Kad je Ted Hjuz umro,
    moja žena je pričala o šampinjonima,
    svežim i belim, na pijaci tog jutra,
    jefti­no kupljenim.
    Ležali smo u kreve­tu, obučeni,
    zagledani u tavan­icu, podiza­li smo zid
    između smr­ti pes­ni­ka i budućeg ručka,
    pomažući jed­no dru­gom da zbijemo
    udrobljeno telo tišine između nas.

    Mora da su tad i gavra­novi poleteli,
    crni, na sivom otežalom nebu,
    uzmu­vani nejas­nim događanjem.
    Ne znam da li se uvek desi
    da prhnu ptice, kao od reskog pucnja,
    kad neko umre ?
    Ili te crne, divl­je ptičurine kriče
    loveći neči­ju dušu ?

    Taj zatvoreni krug ishrane
    nikako da proniknem – gde, u stvari,
    sve od nas završava ?

    Na kra­ju, videh samo odraz jed­noroge noći
    kako me pro­bi­ja ubrizgavajući
    otro­vne sum­n­je, kolac gloga
    dovol­jan za smrt
    bez sno­va i košmara.

    .

    .

    Odbegla mera

    .

    U davna vre­me­na daljinu su odmer­avali rečima.
    Reči je bilo man­je, a raz­daljine su bile veće.
    Ni reči ni dalji­na nije nedostajalo.
    U jeziku su bile sve mere.

    Danas smo dru­gači­je ras­poredili znanje.
    Reči­ma smo ozvučili unutrašn­jost bića,
    toplokrvne slo­gove ocedili smo kao med
    sa pčelin­jih saća, gleda­jući noć
    dok kaplje kroz reše­to zvezda.

    Umesto reči, oko nas kazaljke i bro­je­vi tiho šumore,
    pri­b­ližava­jući se graničn­im vrednostima.
    Dig­i­tal­ni instru­men­ti mere bliz­inu koja nestaje,
    pa čak i dušu, demon­skom preciznošću,
    u stan­ju smo da izvagamo.

    I sad kad smo razde­vičili svet, začuđeni,
    vidi­mo man­jkavost znan­ja. Ćutimo,
    oslušku­jući gov­or sve­moćnih instrumenata
    koji nam jed­no­lično daju uput­st­va, gledajući
    kako nes­ta­je vidik koji poznajemo,
    u uža­su shvata­jući da sami smo sebi nepotrebni.

    .

    .

    Dru­ga strana tišine

    .

    Tiši­na u svo­jim rečnici­ma nema odred­nicu zvuk.
    Katkad se samo sa onos­tra­nog pre­li­je muzika
    i ona dobi­je te radoz­nale oči
    koje osećaš na potiljku kad sve zamre.
    I kao što mudrac nasluću­je svet
    koji nije video, sli­ka zadrhti
    na ušnoj školj­ci slepog,
    pre nego što je dodirom utisne u pamćenje.

    God­i­na­ma pokušavam da dokučim koliko tišine
    oslo­bo­di list uzdrhtao posle kiše,
    da je pre­poz­nam u nev­idljivom smis­lu starenja
    što te takne nekako kad i gosto­primlji­va usamljenost;
    da naučim da zvuk koji me raspara
    pro­pus­tim kroz sebe i pono­vo se,
    kao str­pljivi vidik, sklop­im nad njim.

    I osle­peli Bah, kad je pred smrt izne­na­da progledao,
    samo je potvr­dio već naslućeno –
    raskoš­na usaml­jenost pati za muzikom
    koja ne proizvo­di zvuk.
    Zato je otišao nemaran koliko vidljivog tre­ba da čuje.

    U časo­vi­ma kao što je ovaj,
    u sparno leto kad dalji­na dozre­va u pogledu,
    a naš se imetak uveća­va za jed­no sasvim obično, tiho
    seosko popodne, toliko udal­jeno od sve­ga uzbudljivog,
    onos­tra­no se nag­nu­lo nad nama, nikad bliže,
    pruža­jući svo­ju rados­nu ruku male, savršene tišine.

    .

    .

    Taj­na

    .

    Vekovi­ma nas uče filozofi
    da nev­idlji­vo nije nevidljivo
    ako ga doumiš.

    Taj­na živ­ota je u listu,
    sećam se da je pričao neki mudrac
    sa bradom punom mesečine,
    kao sred­njovekovni tumač Univerzalija,
    zarobljen u sve­tom dimu kafane Šumadija.

    Nije to zbog alhemičarskog hlorofila
    koji nagriza i oživl­ja­va mrtve rečenice,
    niti zbog, kos­to­boljom stabla,
    nagov­eštenog proleća,
    biti na petelj­ci – gov­o­rio je,
    gde bliz­ina smr­ti čini živ­ot stvarnim,
    jedi­no je nje­go­vo lice.

    Sad se od sve­ga najviše sećam tišine,
    samonikle i udal­jene od pogleda
    kako marlji­vo tre­bi istori­ju od svakodnevnog,
    suve lis­tove koji nes­ta­ju u sećanju
    otk­inu­ti teži­nom zrel­og jesen­jeg sunca
    koje se već oseća na maglu i trulež
    i sklan­ja ih iz čujnog
    u nevidljivo.

    .

    .

    Maš­ta onostranog

    .

    Kako pre­poz­nati krst
    u kru­gov­i­ma što ih voda stvara,
    uobličava­jući nebo u izdanak čvrste sfere
    saz­dane u duhu ?

    Gde su stubovi metafizike iza kojih
    Novi svet zrije
    kao narandže u sve­tom gaju ?

    Isko­rak je uvek leb­den­je nad ništavilom,
    ali ako oči neke pres­ret­neš pogledom,
    budi sig­u­ran da se vraćaš.

    U lep­etu krila,
    kako pre­poz­nati onaj jedan – anđeoski,
    traženi disonant,
    i saču­vati ga za dru­gi život?

    .

    .

    Raz­gov­or sa pesnikom

    .

    Od tvo­jih oča­jnih vre­me­na do mojih izgubljenih sati
    Fedar je zas­pao, dra­gi Jovane.
    Nesig­urne mere u koje se uzdasmo,
    i sami nesig­urni, potopiše potopi,
    zave­jaše sne­govi… Ono što preosta
    odne­soše var­vari i sami izne­nađeni našom nemoći.

    Sada se sum­rak gasi gore na terasi, osmatračnici
    na vrhu katarke koju zatamlju­ju zvu­ci sa ulice.
    Ne raza­z­na­ju se glaso­vi u bistrom vazduhu,
    niti iko pom­in­je naša imena.

    Zaval­jen u plas­tičnu stolicu, kao vrač na kuli
    blizak nebu, oslušku­jem žamor tak­sista na ulici,
    raz­gov­or kao svakod­nev­na žrtveni­ca da se skrati čekanje.
    Ne gleda­ju gore u duše zaplašene odlaskom
    među tačne zvezde, mudre i tihe,
    gde smrt je sasvim obično iskustvo
    o kome ćeš mi tek pričati.

    .

    .

    Crno mas­ti­lo sipe

    .

    Bezbo­jne sipe,
    hitre kroz gus­tu dubinu,
    o opasnosti,
    crno mas­ti­lo ispuštaju,
    da zbune gonioca
    i zametu
    nepos­to­jani, vodeni trag.

    Tako i ja,
    pred goniocima,
    mada spor i nevoljan,
    crno mastilo
    na papir ispuštam,
    nemogući lavirint pravim,
    trag da zametnem
    u nepos­to­janom vremenu,
    i umaknem sebi.

    .

    .

    Tri kral­ja

    .

    Sećam se, bio je jun.
    Sedeli smo znojavi
    Na klupi ispred izloga
    Pro­davnice. Uz pivo,
    Prigušeno priča­jući o fudbalu.

    Kao tri kralja
    Koja u tajnos­ti posećuju
    Davno označeno mesto,
    Vođeni zvez­danom rukom Strelca,
    U pred­večer­je Irodovih hordi.

    .

    .

    Na današn­ji dan

    .

    Na isti dan u godini
    kada je rođen Ernesto Gevara,
    umro je Luis Borhes,
    piše u rubri­ci „Na današn­ji dan“.
    Nepos­to­jeći dan u živ­o­ti­ma dva Argentinca
    u kojem se ukršte­na vre­me­na nano­vo ravnaju,
    živ­ot i smrt se pro­dužava­ju u nev­idljive oktante
    kao pleća­to sta­blo u neizves­nu dubinu zemlje.

    Gevara je bio samo Če,
    a Horhe Luisu prez­ime je bilo nadimak.
    Ta pris­nost u oslovl­ja­van­ju odgone­ta nam
    kako su im se uveren­ja rač­vas­to zabola
    u bistri vaz­duh istovre­meno ras­tući u dan i u noć,
    i bez obzi­ra na razlistali metež god­i­na i ljudi,
    posta­la platežno sredstvo
    u svim nijansama slobode.

    .

    .

    .

    .….….….….….….….….….….….….Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .