In memoriam

Ismet Rebronja
Lat­est posts by Ismet Rebron­ja (see all)

    .

    .

    ,

    Paž osmi

    šta da radim ele­na kosti nudi
    svi­ra­ju svi­rači bolu­ju sokolari
    mudri star­ci ispitu­ju ovo vreme
    kako da je lju­bim sme­ju se sebrice
    tražim mesto gde ele­na uvire
    umiru vrači budi se stenje
    smeta mi name­na iz bre­ga pobuna
    jer ko đavo plod­nost prosipa
    izazi­va me i posle proleća
    čuvam elenu k nama kreću ponornice
    da je otmu dok je kupam
    pris­ta­je i da je nema
    samo da vidim kako gola zvez­di preti

    .

    .

    Vel­može

    .
    za elenu usred dana pijav­ice kolju
    gradove raz­građu­ju žrtve nose
    porek­lo svo­je pro­da­ju za vino
    loza da im se po sun­cu snađe
    šilaze s uma ne napuš­ta­ju lovište
    prostre­liše hrta noć ubiše
    ski­da­ju se a čvr­ci se čude
    već umiru il ih ele­na guši
    što je župan jurio ludaka
    posle gozbe gde se i soko­lari zavadiše
    a iz mal­ih kljuno­va otiče plač za elenu

    .

    .

    Zidar

    .
    sre­bra da imam bogat da budem
    elenu uzi­dam kao zvezu
    u prah pretvorim njoj tesno
    tu cvet svo­je mesto nema
    da li je sprem­na da ograniči svo­je biće
    počin­je u mraku moćno da strada
    nisam u stan­ju da je zatočim
    sasvim naglo pri­laz­im elenu palim
    telo gore­lo bilo sveća
    u zelenom vriš­tal­iš­tu šumu poelenih
    ele­na je zmi­ja ele­na nije zlo
    o sebi niš­ta da kaže danas
    dolaze psi pok­lone si i uzgred lanu
    elenište gradim od elene
    ele­na prođe a ja na pesku spavam

    .

    .

    U spavaći­ci od cveća

    .
    za elenom pos­rćem kroz glad­nu pustinju
    odma­mi me kao što mame hijene
    na licu joj se sunce menja
    iza belih zas­to­ra noć se već sredi
    kao zak­lano lane grize ogrlicu
    na sred puta što se uli­va u oazu
    ele­na objašn­ja­va porek­lo i drema
    ko će nama kosti da pomeša
    i sva moja šet­n­ja u teško sivilo

    .

    .

    Dostruku čovek u tami

    .
    nije dvors­ki čovek a običan građanin
    kome su udar­ci vetra naneli rane
    uvrede pred plem­stvom prećuta
    nje­mu su nebit­nost u gus­toj šumi proricali
    sled­benik svi­ral­iš­ta a šta je steko
    uoči ludih prazni­ka svo­je meso jeo
    mučenik kome kljunom odneše žeđ
    neš­to vris­nu i zvez­du proguta
    o mladiću što mi kosti pretresaš

    ***
    u mal­in­jaku ljudske glave već sazrele
    nev­er­no ih magla čuva fatal­no se sliva
    gore u nemoći vlažnoj moja dra­ga tkiva
    u bašti anđel na ružu i ne pomišlja
    da pretvori sebe u vruću liticu
    samo crni letač da na mene sleti
    kraj helj­dovnog pol­ja namer­no se cvet zaplaka
    ždral zamače
    kako god pevali kako god počeli
    mese nam pri­v­i­di opo­jnu pogaču

    .

    .

    Gubi­mo se

    .
    ja neću danas da poludim
    jer divni mrav prouča­va moje biće
    a neko crne sas­tanke ugo­vara otac kreće
    stopala mu puna trn­ja on posrće
    a iz naše kuće god­i­na­ma se izvlači
    tužan zvuk te stare svirale
    to nama neš­to preti bojim se
    pa odabi­ram cvet da u sandžaku sve rastužim

    .

    .

    Rafet spa­va

    .
    magla neči­je čelo steže ovo veče
    kiša ulazi u jezivi grob mog brata
    i neš­to poče­lo nje­go­vo telo da žvaće
    i ono mesto na licu gde sam ga poljubio
    prvi i jedi­ni put a vek beži
    tvo­ja baš­ta i cveće pono­vo kisne
    samo maj­ka ponekad noću vrisne
    i moli da je jese­nas lepo da je sinu dobro
    dođi brate jed­no jutro malo
    kupio sam ti novu sviralu
    ti nisi umro

    .

    .

    Ponor­nice

    .
    o ismete ne buni se pisano je
    sve što lju­biš spal­jeno je
    i što kaplje što nas sreta
    ista zeml­ja zimze­le­na ista sipa obnažena
    u jezeru tam­na riba ne zna dveri gde su
    da joj dođe anđel koji od daž­da beži
    u društvu s pti­com da se ne uguši
    u nemuš­toj sobi vrači zavaljeni
    od magle i žalosti pre­ma ponornici
    oslušku­ju žedne breze kako traže
    da pro­leće zateknu već jed­nom na ljubilištu
    o ismete ne buni se pisano je
    sve što teče iza bre­ga ulilo se

    .

    .

    Propast

    .
    niš­ta nema u sve­tu proleća
    ovde ovo nepos­to­jeće mesto
    dok moje telo završa­va loše
    obešen od mut­nih voda nošen
    moju usnu pokuša­va pseto
    jer gla­va je moja puna smeća
    sva unište­na i nes­taće bestelesna
    dolivam otrov na svoj zatrovani deo
    i blud­nice koje umiru preteći
    i taj pogreb pored puta od prašine beo
    još se krećem crnom svom potopu
    u živ­o­tu neću više ni za stopu

    .

    .

    Uvod­ni sti­hovi za izložbu

    .
    Gde se sve grobl­ja nalaze ko u nji­ma spava
    Da li spa­va il udara u liru
    Po groblji­ma šeta­ju lenje zveri
    A sam­ci u vreme divljih ruža kida­ju cvetove
    Za doma­mu dra­gana koje sede na visokim pragovima
    I crne se kao da su urezane
    Kupa­ju se ski­da­jući izliv posle ljubavi
    Na čes­ma­ma ispod plan­i­na gde se nisu održavale bitke
    Niti su u bilju vojskovođe silo­vale nevernicu
    Sam­ci u groblji­ma tra­ga­ju ruže a klesači
    Veša­ju torbe s alatom o znak groba
    Pastiri preko humke pro­stiru prekrivače
    Da se suše ako je kiša lila lila
    A crne udovice zamišl­ja­ju da su muže­vi živi
    I doživl­java­ju orgazam his­ter­ično vrište
    Grobl­ja u horu pevaju
    Hor dubok­ih glasova
    Iako sva­ki put u grobl­ja vodi
    Grobl­ja bil­jem pokrive­na il gola

    .

    .

    Grobl­ja

    1
    Gledaj
    Kako se iza grobl­jan­skog prostora
    Sta­do stropoštava
    Navlačeći ružnu trulež
    Na filosofe i vlas­nike kornjača

    Volite li groblja
    Ne
    Mož­da se varate opš­ta gospodo

    4
    U groblju pokušava­ju da se stiša­ju mnogi
    Pre posu­ti vrli­nom besed­ni­ci lišeni jezika
    Ljubavni­ci koji su pres­pavali dvostruko crnilo
    S trulim kapi­ma bolesne rose

    Mnošt­vo korn­jača stoičara guštera
    Gubavnih ora­ha ugin­ulih pavi­jana leševa
    Voća vode sta­da bezumnika
    Nasrću
    Kao crna hidra puna bel­og bilja
    U bludne bunare

    5
    Slavni beležnici
    Napuš­ta­ju razvrat­na mes­ta gde su devojke
    Blud nudile a nisu posve trule bile
    Uzeše ptič­ja pera da upišu kad se gube
    Daž­d­i­nari ogr­nu­ti rizom

    Odoše u pros­tor označen u te svrhe
    Uz pobožni vrisak nago­vara­jući duše
    U vreme mol­bi da uskoče u bunare
    Napuš­ta­jući razvrat­na mes­ta gde su devojke
    Blud nudile
    A nisu posve trule bile

    12
    I dok var­var svira
    Naspram prošlog bilja
    Istovre­me­na pti­ca presta
    Dok var­var svira
    Ispi­ti­vači utro­ba po žitu pregrću
    Tvor­ci veš­tačk­ih ptica
    Usnuli
    Izla­gači leše­va u tru­lom grlu
    Jed­inu pes­mu traže
    Izla­gači leševa
    Dok var­var svira

    17
    U zeleno zelene alge pret­vara se
    Svest
    Klizi poste­peno pre­ma ponoru
    U sunovrat
    Kiša
    Crna crn­i­na nastupa
    Crna tkanina
    Na rubu njenom opisivači
    Poslednji
    Opi­si­vači raspada

    .

    .
    Nasel­ja

    .
    4
    Glad za hle­bom glad za lirom glad
    Uvek glad hleb­na glad u naseljima
    Gde lju­di glođu koru hrastovu
    Kopi­ta kon­jsku žilu vola
    I gde su oči neuhranjene
    Glad
    Nesklad među dušama

    6
    U naselji­ma mno­go pros­ja­ka i nakaza
    Kora hle­ba kli­ca krom­pi­ra zarđa­log lima
    Kor­pi punih smeća oštećenog parađza
    Kan­ti sa crevi­ma iz klanica
    Koje nose star­ci na tržnice
    Neuspeli starci
    Zasi­pano im
    U naselji­ma grupe pored zahoda
    Ištu sitan novac za zah­odske usluge
    U naselji­ma svaš­ta i užasa i nema hleba

    10
    Uvek seobe uvek da se nekud krene
    Al smeta­ju česme strme litice zeleni izvori
    Okrek glad­išev­ina pol­ja belih bulki
    Čemu seobe u dru­gom smo pre­delu kao pre­sađe­na breza
    Obol­e­va­mo od zaraza a cvet nam pun žutih pega
    I dođu ubice i ubace metak u ognjište
    Kraj dece gole sto ih tela bole
    Osta­je­mo u naselji­ma gde crni pokrov truli
    Gde se cre­va odmo­tava­ju oko topola
    Besni psi bez vode lejle­ci u pobožnoj lađi
    Boni­ci s rana crve smolom izgone
    Osta­je­mo gde je noć pua sova
    Noć

    .

    .4

    Plan­i­na


    2
    Orao na panj slete ispi­ja dete
    Rasklju­va­va telo užasne oči
    U ruci jabu­ka prezelena
    A maj­ka još niš­ta ne zna
    Grabljivica
    Briše kljun o trulež
    Kosa
    Bestelesnost
    A maj­ka još niš­ta ne zna
    Rublje pere

    5
    Jato gavra­no­va ružan nanos
    Taman planin­s­ki veo
    Gavrani gamad planinska
    Čistači
    Gavrani posed
    Rugoba

    11
    Na jezeru zmi­ja raspadnuta
    U utro­bi se nazire oblik devojke
    Utvara večera
    Suza majke i mladića
    A plan­i­na nežal zaseda
    Žar ptica
    Utočište
    Uhoda
    Sen meseca
    Plan­i­na crna potajnica

    17
    Plan­i­na je iznad nas uzvišenost
    Nedostižno seme zeleni zamak
    Izg­nanst­vo gde kiša truli
    Obmana smo
    Još humnku ne znamo
    A dela nam trske prezelene
    Grani­ca smo sebe
    Trulež posve

    .

    .

    Tek rođen čovek

    .

    U žitu kolevka
    Maj­ka žnje
    Crno se svija
    Već spava
    Samo repom dodiru­je usne
    Dete misli
    Maj­ka sisu prinosi
    I spe
    Zmi­ja i dete
    A maj­ka žnje

    .

    .

    Zmi­ja mi majku budi

    .
    Ima jed­na zmija
    Puzi uz zidove
    S mačkom spava
    Ko god uđe
    Krene u zagrljaj

    Oca lju­bi u ruku
    A majku svako jutro
    Blag­im uje­dom budi
    Da zajed­no idu na mužu

    Pola sta­da majka
    Pomuze
    Pola zmija
    Podoji

    .

    .

    Zov

    .
    Kroz noć zov
    Drhti srna
    Sablasti se povlače s polja

    Čovek je napokon
    Samo glas
    Stena
    I vrela
    Ugasli nur
    Trulež šumska

    U svet­lost se leš pretvara

    .

    .

    Pri­beleške

    .
    I

    .
    Zar nas vaz­da negde čeka
    Zlodo­barac ili Neron,
    A sam živ­ot, moj Seneka,
    Augu­ru zar je sklon.

    Zar da pevaš u čast bora,
    Il da gledaš ruj i rumen,
    Dok ti svi­ra đavo s mora
    A njivu ti nosi flumen.

    Zar je doš­lo, moj Seneka,
    Da ti sude šibicari,
    Svakoj gnji­di prav­na teka,
    Svakoj nuli da cezari.

    Vidljive su lažne slave,
    Lažno pis­mo, s pis­ma um
    Ko u rimske što je krave
    Na uhu utis­nut sugnum.

    Zar da čekam, o Seneka,
    Ko što čeka zrno zeba,
    Il da nekim dru­mom s reka
    Usput nađem koru hleba.

    .

    .

    .

    .

    .