Mirenje sa sobom

Lat­est posts by Irfan Kasumović (see all)

    .

    .

    .

    Irfan Kasumović rođen 1983. u Dobo­ju. Diplomi­rao i mag­istri­rao na Akademi­ji dram­skih umjet­nos­ti u Tuzli gdje danas radi kao viši asis­tent na glu­mi. Igrao u četrde­se­tak presta­va i šest fil­mo­va; snimio neko­liko radio drama.

     

     

    Gdje je Vaše djetinjstvo?

     

    Moje djet­injst­vo je obil­ježio strašni rat koji je sve nas na neki način ošte­tio. Iz tih razlo­ga sam od tih nedaća i loših stvari bježao u svi­jet koji je stvo­rio Branko Ćopić i slični pis­ci. Imam i danas sabrana djela Bran­ka Ćopića, i to mi je najvri­jed­ni­ja saču­vana stvar iz djetinst­va, koja mi uvi­jek vrate bezbrižnost i vedri­ju stranu u živ­ot. Tako da odgov­or bi bio vjerovat­no u mašti i frag­men­tarn­im sjećanjima.

    .

     

    Omil­je­na igračka?

    .

    Omil­je­na igrač­ka i prva koje se sje­tim jeste mali zeleni vitez sa oklopom i mačem. Nekako mi je stal­no prisut­na sli­ka te igračke kada pogledam trgovine igrača­ka ili dje­cu koja se igraju.

     

    .

    Da li ste imali lju­bim­ca u djetinjstvu?

    ,

    Brat i ja smo dobili na pok­lon pud­lu koja nas je stal­no prati­la i posta­la nam čak i pri­jatelj i saučes­nik u našim dječi­jim pus­tolov­ina­ma. Nakon nje, vre­menom sam sve živ­ot­in­je dis­tan­ci­rao od sebe. Danas sve živ­ot­in­je volim, ali na metar udaljenosti.

    .

     

    Ko su Vaši preci?

    .

    Moji pre­ci su bili pori­jek­lom iz Dobo­ja. Potičem iz rad­ničke porodice, a djed i prad­jed su bili poljoprivred­ni­ci i imali ogrom­nu zemlju. Znam da je porod­i­ca u Doboj došla iz Travni­ka, a kroz neke raz­gov­ore i sus­rete sa ljudi­ma koji nose isto prez­ime dobio sam infor­ma­ci­ju da naša loza u Travnik je došla iz Bijel­og Pol­ja. Inače, jedan od živ­ot­nih zadata­ka koji želim ost­var­i­ti u budućnos­ti jeste ispi­tati i utvrdi­ti porodično sta­blo. Poz­na­vati kori­jene je ele­men­tar­na kul­tura i pitan­je identiteta.

     ,

     

    Baj­ka?

     

    Baj­ka koja mi svako malo odz­van­ja u glavi jeste Tam­ni vila­jet. Ko uđe poka­jati će se, ko ne uđe poka­jati će se. U tu pouku stane čitav život.

     .

     

    Kada ste požel­jeli da glumite?

     

    Kao dijete gutao sam fil­move, i za raz­liku od mnoge djece, sate sam mogao provesti na jed­nom mjes­tu gleda­jući mag­i­ju i svi­jet fil­ma. Mis­lim da je neka prva žel­ja se tada rodi­la. Čov­jek koji je jedan od glavnih kri­va­ca što sam danas glumac je moj pro­fe­sor jezi­ka iz sred­nje škole Munib Milinkić. On je nas par uočio i poz­vao da učestvu­je­mo u nekim škol­skim pred­stava­ma. Desi­la se mag­i­ja, ljubav, koja i danas traje.

     

    Šta je to glavno čemu Vas je naučio Vla­da Kerošević?

    .

    Moj pro­fe­sor glume me je mno­go čemu naučio. Ono što me i danas fascini­ra i što i danas učim od nje­ga jeste rad­na eti­ka, pro­fe­sion­al­izam, i ogro­man rad i posvećenost. Pos­tu­lati pro­fe­sion­al­iz­ma uvi­jek čov­je­ka spašava­ju bez obzi­ra u kojim uslovi­ma i okol­nos­ti­ma stvarao. A energi­ja koju prof. Vla­do i danas ima je veća od mnogih energi­ja mladih lju­di. Takav bih i ja volio biti.

     

    .

    A Fadil Hadžić?

    .

    Bez obzi­ra koje društveno ure­đen­je bilo, prob­le­mi običnog čov­je­ka su isti. Neprav­da je uvi­jek prisut­na. Zlo je uvi­jek prisut­no. I Fadil Hadžić me je naučio da se neka­da velike istine i teme učinkovi­tije obrade i plasir­a­ju kroz žanr komedije.

    .

     

    Kada je glum­cu najteže?

    .

    Ne bih da zvučim mater­i­jal­is­tič­ki, ali glum­cu je nateže kada se ne bavi i ne radi ono što mu je pro­fe­si­ja. Meni je najteže nekako nakon pred­stave, kada se čov­jek osjeća prazn­im, raz­go­varati i druži­ti se s ljudi­ma. Sve više osjećam potre­bu za osamom.

     

    Koji je od tuđih živ­ota najviše uti­cao na Vaš život?

    .

    U posljed­nje vri­jeme, niš­ta me nije pom­jer­i­lo kao knjiga/biografija/život Beki­ma Femi­ua Blis­ta­vo i strašno I i II. Moram priz­nati da nakon toga sam pres­ložio sebe i svoj prist­up živ­o­tu. Ne zab­o­rav­i­ti ko si. Cijen­i­ti sebe. Radi­ti. Biti čov­jek. Geni­jalne pouke koje izbi­ja­ju iz geni­jal­nih knjiga.

    .

     

    Šek­spir?

    .

    Zaista najveći dram­s­ki pisac svih vre­me­na. Stal­na inspiraci­ja. Jed­na od najvećih zam­ki i iza­zo­va za svakog glum­ca. Svako čitan­je i sva­ka nova anal­iza mi otkri­va novo značen­je i novi svijet.

     

    .

    Vjeru­jete li pozorišn­im kritičarima?

    .

    Poš­tu­jem bilo čije mišl­jen­je. Kada se bav­iš ovakvim poslom moraš pri­h­vati­ti čin­jenicu da svako ima pra­vo da kaže i pro­ci­jeni tebe i tvoj uči­nak. Pri­h­vatam svaku kri­tiku, i vjeru­jem ako je bazi­rana na činjenicama.

     

    .

    Knji­ga koja Vas je ostavi­la ravnodušnim?

    .

    Moram priz­nati da nisam pret­jer­a­no veli­ki lju­bitelj ruske književnos­ti. Rec­i­mo, nika­da nisam imao oduševl­jenost Anom Karen­ji­nom. Ne uman­ju­jem kvalitet, ali sam ostao popril­ično ravnodušan.

    .

    .

    Film kojem se vraćate?

     

    Kum. Nisam sig­u­ran koliko sam ga puta odgledao, ali sva­ki puta me priku­ca za ekran.

    .

    .

    Šta upi­tati Fil­i­pa Latinovića?

     .

    A šta ako nije sve besmis­leni haos?

    .

    .

    Nosorog ili Ćela­va pjevačica?

     .

    Nosorog. Meni inspi­ra­tivni­ji i aktualniji.

    .

    .

    Gdje živi muzika?

     

    Muzi­ka je dio nas. Živi u nama. Oko nas. I bez nje živ­ot bi bio isprazan i monoton.

    .

    .

    Da li ste usaml­jeni u monodramama?

     

    Ne. Najveći strah i iza­zov do sada mi je bila mon­odra­ma. To je čitav jedan svi­jet sa nizom liko­va. Uzbudljiv i nepred­vidiv roller­coster koji izvlači mak­si­mum iz mene.

    .

    .

    Očeku­jete li da Hol­ly­wood dođe u sjenu Bollywooda?

    .

    Pa i ne baš. Hol­ly­wood je mašiner­i­ja koja će sve učini­ti da i dal­je zarađu­je novac. Pri­lagođa­va se i tru­di se osta­ti na vrhu.

    .

    .

    Red­itelji koje tre­ba gledati?

     

    Egon Savin, Jan Fab­re, Ser­gio Leone, Ter­ence Malick…Teško je izd­vo­ji­ti i dug bi spisak bio.

    .

    .

    Šta pok­lan­jate drag­im osobama?

     .

    Knjigu. Meni je to naj­draži pok­lon. I nema rok trajanja.

    .

    .

    Uvre­da koju ne možete zaboraviti?

     

    Ima ih neko­liko. Naj­gore su one koje su u djet­injstvu bile zas­no­vane na imućstvu i tim nekim društven­im kas­ta­ma. To će uvi­jek biti prisutno.

    .

    .

    Da li Vas uzne­mi­ra­va prošlost?

     

    Moram priz­nati da sam s god­i­na­ma počeo se suoča­vati sa nekim sjećan­ji­ma, trau­ma­ma i događa­ji­ma iz prošlosti. Uzne­miri ponekad, ali ću istra­jati u miren­ju sa sobom i sa svijetom.

    .

    .

    Da li Vas hrabri budućnost?

     

    Nekad hrabri, nekad plaši. Radom pokušavam naprav­i­ti bolju budućnost.

    .

    .

    Šta nika­da nikome niste kaza­li, a kaza­ćete Eckermannu?

     

    …Nemaj stra­ha, umiri se draga!

    Od utvare to ti srce zebe…

    .

    Čin­i­mo dobro i dobro će biti.

    .

    .

    .

    .

    .….…..Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .