Model-čitalac…

Lat­est posts by Mir­jana Bojanić Ćirković (see all)

    .

    Mod­el čita­lac u intertek­stu­lanom lavir­in­tu Ekovih i Paviće­vih romana

    (Dušan Živković, Otvoreni lavir­in­ti: Eko i Pavić, FILUM, Kragu­je­vac, 2016)

    .
    .….Početkom 2016, godine smr­ti Umber­ta Eka i trideset i druge godine od prvog izdan­ja Pavićevog Haz­arskog rečni­ka, čita­lačkoj pub­li­ci je pred­stavl­je­na mono­grafi­ja Dušana Živkovića čiji je pred­met tipološko poređen­je romana pomenu­tih pisaca i prob­lem intertek­stu­al­nos­ti u ovom kor­pusu. Otvoreni lavir­in­ti su ujed­no prva knji­ga u edi­ci­ji „Crve­na lin­i­ja” Filološko-umet­ničkog fakul­te­ta u Kragu­jevcu pokrenu­toj, po reči­ma ured­ni­ka D. Boškovića, sa namerom da pub­liko­van­jem mono­grafi­ja, dok­torskih dis­ertaci­ja i teori­jskih studi­ja naučni­ka sa Uni­verzite­ta u Kragu­jevcu ponu­di „jedan delikatan prilog reprezentaci­ji književno­te­ori­jskih i kul­tur­ološk­ih vred­nos­ti mno­go uzvišeni­jih od akadem­skih” i dâ dopri­nos nau­ci o književnos­ti i kulturi.
    .….Dok je ova „drago­ce­na kom­para­ci­ja”, kako je nazi­va autor sves­tan potrebe da se tipološkom sagle­da­van­ju Ekovih i Paviće­vih romana posveti poseb­na pažn­ja u nau­ci o književnos­ti, ali i kom­plek­snos­ti ovog „poduh­va­ta”, 2011. godine pred­stavl­je­na akadem­skim kru­gov­i­ma kao dok­tors­ka dis­ertaci­ja pod men­torstvom Jovana Delića, šira čita­lač­ka pub­li­ka je na nju čekala dodat­nih pet god­i­na. U među­vre­menu, ona je obo­gaće­na nizom ino­v­a­tivnih studi­ja o Ekovom i Pavićevom delu. Tako je u Otvoren­im lavir­in­ti­ma Dušan Živković ne samo potvr­dio čvrst temelj svog metodološkog uporiš­ta iz kojeg je tokom izrade dok­torske dis­ertaci­je pris­tu­pio anal­izi romanes­nih opusa dvo­jice svet­skih pisaca, već ga je i nad­gra­dio para­lel­nim raz­ma­tran­jem kon­stru­isan­ja toposa grado­va u Ekovim i Paviće­vim roman­i­ma, kom­plek­snog prob­le­ma osta­log u sen­ci prouča­van­ja stvar­alašt­va pomenu­tih pisaca. Ukazu­jući na „analogi­ju između mape gra­da i difuznos­ti inter­pretaci­je u makrokos­mo­su lavir­in­ta-uni­verzu­ma i lavir­in­ta intertek­stu­al­nos­ti, koje metaforično označava­ju ekster­i­jeri grado­va” (137), kao i na „lavirint uma, kojeg sim­bolizu­ju enter­i­jeri (pre sve­ga, hod­ni­ci, skrivene oda­je i ste­peniš­ta)” (137), Živković je isko­račio ka novom prob­le­mu u okviru tipološkog poređen­ja romana dvo­jice pisaca te paratek­stu­al­ni mark­er „otvoreni lavir­in­ti”, pored toga što pred­stavl­ja aluz­i­ju na Eko­vo i Paviće­vo delo, sug­er­iše i nas­tavak Živkovićevog istraži­van­ja stvar­alašt­va pomenu­tih pisaca.
    .….Već sadržaj mono­grafi­je nagov­eš­ta­va da je njen autor brižlji­vo birao for­mu u kojoj će čitaocu pred­stavi­ti prob­leme raz­ma­trane u okviru tipološkog poređen­ja Ekovih i Paviće­vih romana i poet­ičk­ih i seman­tičk­ih aspeka­ta intertek­stu­al­nos­ti u Imenu ruže i Haz­arskom rečniku. Uvođen­je čitao­ca u prob­lem raz­ma­tran­ja i metodologi­ju na početku, kao i sin­teza na kra­ju svakog poglavl­ja, ovoj mono­grafi­ji daje encik­lo­pe­di­js­ki karak­ter, te lin­earnost nije nje­na pri­mar­na staza čitan­ja. Jez­grovi­to pod­naslovl­ja­van­je – „Alhemi­ja”, „Ezo­ter­i­ja i kom­pjuter­s­ki um”, „Opšte odlike her­me­tiz­ma”, „Religi­ja i mag­i­ja”, u duhu encik­lo­pe­di­jskih odred­ni­ca, ali u organ­skoj povezanos­ti, kao i pomenu­ta sis­tem­atičnost, omogućava­ju da se čitan­je mono­grafi­je započne od izabrane „odred­nice”. Među­tim, zan­imlji­va prob­lemati­ka i stil mono­grafi­je neizostavno će uvući čitao­ca u svoj lavirint. Iza izb­o­ra ovakve forme mono­grafi­je kri­je se ne samo poš­to­valac Ekove i Pavićeve poet­ike, već i pisac Put­ni­ka izmišl­jenog raja, kako glasi jed­no od Živkoviće­vih književnih dela.
    .….Otvoreni lavir­in­ti Dušana Živkovića su struk­turi­rani kroz pet poglavl­ja, zaključak, izvore i lit­er­atu­ru o Ekovom i Pavićevom delu, dok teori­js­ka lit­er­atu­ra na osnovu koje je Živković izno­va promišl­jao intertek­stu­al­nost seže do najnovi­jih kog­ni­tivno­lingvis­tičk­ih istraživanja.
    Poglavl­je „O intertek­stu­al­nos­ti” uvo­di čitao­ca u metodološku i ide­jnu osnovu za tipološko poređen­je Ekovih i Paviće­vih romana, od nji­hovih opštih odli­ka, para­lela i analogi­ja, do raz­li­ka i speci­fičnos­ti. Pored toga što čitaocu pruža sis­tem­atičan uvid u načine istraži­van­ja, ovo poglavl­je pre­vashod­no daje dopri­nos teori­ji književnos­ti jer pored pre­ciznog ter­mi­nološkog razd­va­jan­ja poj­mo­va u kor­pusu intertek­stu­al­nos­ti i njenog raz­ma­tran­ja kao ima­nentne odlike post­mod­ern­iz­ma, autor mono­grafi­je, nakon kri­tičkog promišl­jan­ja teori­ja intertek­stu­al­nos­ti, iznosi svo­ju klasi­fikaci­ju ovog proce­sa, koju potom dosled­no apliku­je na Ekov i Pavićev romaneskni opus.
    .….U dru­gom poglavlju mono­grafi­je, Živković raz­ma­tra širok opseg pitan­ja u okviru tipološkog poređen­ja romana dvo­jice pisaca i pris­tu­pa im pos­tup­no, od pružan­ja uvi­da u osnove Ekove i Pavićeve poet­ike, gde ukazu­je na sličnos­ti, raz­like, speci­fičnos­ti nji­hovih teori­ja otvorenog dela i nji­hovu pri­menu u romanes­knoj prak­si, do prin­ci­pa Ars Combinatoria‑e, ukrštenih reči i Ekove kon­cep­ci­je „radikalnog ambigvite­ta” (54). Nakon raz­ma­tran­ja poet­ičkog odnosa Eka i Pavića pre­ma post­mod­ern­iz­mu i teori­ji hipertek­s­ta, Živković se usmer­a­va ka anal­izi for­mal­nih, nar­a­tivnih i seman­tičk­ih aspeka­ta celokupnog romanes­knog opusa pomenu­tih pisaca. Iz čvrstog metodološkog uporiš­ta, nakon detaljne anal­ize izd­vo­jenih prob­le­ma, Živković dolazi do jas­nih zaključa­ka da u domenu stvar­alačke uloge čitao­ca „Pavić dodat­no usložn­ja­va Eko­vo tumačen­je kon­tek­s­ta, tezom da čita­lac, ne samo što vrši selek­ci­ju, nego i men­ja i stvara kon­tekst značen­ja u sis­te­mu različi­tosti” (93), te „tre­ba da pron­ađe mnošt­vo cen­tral­nih tača­ka i time uspostavi logos u delu.” (93). Ovo vodi još jed­nom Živkovićevom zaključku da je „Pavić više od Eka eksper­i­men­ti­sao sa mogućnos­ti­ma nemimetičk­ih kom­pozi­cionih obli­ka u stvaran­ju nelin­earne romaneskne forme.” (374) Pri­likom raz­ma­tran­ja odnosa istori­je i fik­ci­je u Ekovim i Paviće­vim roman­i­ma, Živković ukazu­je na raz­like u pogle­du ste­pe­na nji­hove inter­fer­en­ci­je u pomenu­tim deli­ma: „Eko, čak i u roman­i­ma sa znača­jn­im ude­lom fik­ci­je, pri­marno vodi dija­log sa istori­jom, dok je u Paviće­vim roman­i­ma ipak dom­i­nant­ni­ji pos­tu­pak građen­ja sve­ta fik­ci­je od eru­ditnog preispi­ti­van­ja istori­je.” (378). U okviru ovog odelj­ka mono­grafi­je, naroči­to je znača­jno Živkoviće­vo istraži­van­je funkci­je pre­o­braža­ja krim­i­nal­is­tičk­ih sižea u Ekovim i Paviće­vim roman­i­ma i nji­hove metafiz­ičke nad­grad­nje, jer autor dolazi do jasnog zaključ­ka da je ovaj poet­ič­ki pos­tu­pak pisaca ne samo okvir za izgrad­nju kom­plek­snih seman­tičk­ih sis­tema, već i za stvaran­je višeg žan­ra – eru­ditnog metafiz­ičkog romana. U podo­deljku o odno­su mist­i­ciz­ma, mist­i­fikaci­je i demisti­fikaci­je u Ekovim i Paviće­vim roman­i­ma, Živković ukazu­je na her­me­ti­zam kao osnovni kôd mist­ične kom­po­nente nji­hovih romana i na ide­ju tajnih povezanos­ti između različi­tih znako­va, kao nji­ma zajed­ničku. U okviru ovog podo­delj­ka Živković raz­ma­tra značen­je i funkci­ju krip­togra­ma, ana­gra­ma, alhemi­je, religi­je, mag­i­je, leg­ende o Sve­tom gralu, onirike, demonologi­je i ulogu moti­va reša­van­ja ezo­ter­i­jskih tajni posred­stvom kom­pjuterske inteligen­ci­je u građen­ju zaple­ta, ras­ple­ta i karak­ter­i­zaci­ji liko­va u Ekovim i Paviće­vim roman­i­ma. Istraži­van­je nave­denih prob­le­ma je, usled obil­ja aluz­i­ja i „Pavićevog češćeg ’maski­ran­ja’ mist­ičnih cita­ta” (149), do Otvorenih laviri­na­ta uglavnom osta­ja­lo na nivou opšteg mes­ta. Ovom poglavlju pri­pa­da i podo­del­jak „Mist­ični gradovi – lavir­in­ti pros­to­ra i vre­me­na”, čiji značaj je istakao autor naslovom svo­je monografije.
    .….U trećem poglavlju mono­grafi­je Živković istražu­je uti­caj Borhesovog stvar­alačkog opusa na Eko­vo „viđen­je književnos­ti kao intertek­stu­alnog uni­verzu­ma” (187). Anal­izira­jući aluz­i­je na teme i motive Borhesove proze i lirike, te sim­bo­liku i funkci­ju ruže, hra­ma, lavir­in­ta, ogledala i mit­skih ele­me­na­ta u Borheso­vim i Ekovim deli­ma, Živković je potvr­dio direk­tan i indi­rek­tan uti­caj Borhesove poet­ike na Ekovu, a potom ukazao na raz­liku (koju najviše nalazi u kon­cep­ci­ji bib­lioteke u nar­a­tivnom sve­tu dvo­jice pisaca), trans­for­ma­ci­ju Borheso­vih moti­va i ide­ja u ekovskom ključu, kao i na orig­i­nal­nost Ime­na ruže u angažo­van­ju čitao­ca u otkri­van­ju mist­ičnih veza ovog „intertek­stu­alnog lavir­in­ta” (179). Detaljno raz­ma­tran­je inter­fer­en­ci­je bib­li­jskih tek­sto­va, te odnosa kanona i jere­si, satire, par­o­di­je i groteske u Imenu ruže, potom celokupnog podtek­s­ta Ekovog romana, pokazu­je autoro­vo široko poz­na­van­je ove kom­plek­sne teme, što mu omoguću­je da jas­no ukaže na priro­du, genezu, poet­ičke i seman­tičke aspek­te intertek­stu­al­nos­ti u Imenu ruže. U ovom odeljku autor zaključu­je da su „seman­tič­ka meta­mor­foza i dinamičnost dom­i­nantne odlike intertek­stu­al­nih proce­sa u Imenu ruže” (164), ali i da se „osnov­na ide­j­na intertek­stu­al­na per­spek­ti­va u Imenu ruže ispol­ja­va u palimpses­ti­ma” (164), pri čemu ističe da „Eko poima palimpsest kao naslo­ja­van­je u neprestanom intertek­stu­al­nom pre­o­braža­ju, impli­ci­ra­jući ide­ju među­sob­nih uti­ca­ja raznorod­nih civ­i­lizaci­jskih fenom­e­na.” (164) Živković osvetl­ja­va i način na koji Eko u Imenu ruže ost­varu­je ide­ju reverz­i­bil­nos­ti intertek­stu­al­nos­ti: u domenu sred­njovekovnog slo­ja Ime­na ruže, to su, po Živkoviću, „maski­ran­je” post­mod­ernističk­ih ide­ja koje se naiz­gled pokazu­ju kao sred­njovekovne i pri­b­liža­van­je savre­menih ide­jnih per­spek­ti­va i sred­njovekovnog mišl­jen­ja (165). Kao jedan od okvi­ra za sagle­da­van­je intertek­stu­al­nos­ti u Imenu ruže autor koristi lik Vil­i­je­ma od Baskervi­la gde, anal­izira­jući nje­gove poglede na funkci­je književnos­ti i priro­du književnih veza, nalazi imp­likaci­je za više aspeka­ta „ekovs­ki” viđene intertekstualnosti.
    .….Priro­du intertek­stu­al­nos­ti u odeljku o Haz­arskom rečniku Živković pos­ma­tra na nivou „poet­ičkog logos‑a” i „seman­tičkog praxis‑a” (260), u više vido­va – od implic­itne poet­ike, do umet­ničke inter­fer­en­ci­je Rečni­ka sa drugim tek­stovi­ma. Okvir za sagle­da­van­je Haz­arskog rečni­ka kao intertek­s­ta su najpre pišče­vi autopo­et­ič­ki tek­stovi, dok u redosle­du istraženih prob­le­ma Živković prati i Pavićeve implic­itne autopo­et­ičke smer­nice u Haz­arskom rečniku. Znača­jan dopri­nos ovog odelj­ka kor­pusu književno­te­ori­jskih tek­sto­va o Pavićevom stvar­alaštvu nalazi se u anal­izi vido­va dvo­jnos­ti u Haz­arskom rečniku, koja se kreće od prob­le­ma autorst­va, dvo­jne prirode čita­la­ca, preko liko­va, do reinkar­na­tivne i dvo­jnos­ti demonske prirode. Raz­ma­tra­jući živ­otne tokove juna­ka – dvo­jni­ka, Živković je ukazao na Pavićev poet­ič­ki prin­cip ambigvite­ta u kon­tek­stu Haz­arskog rečni­ka. U podo­deljku „Religi­js­ki izvori u Haz­arskom rečniku”, upoređu­jući principe selek­ci­je u domenu korišćen­ja hrišćan­skih, jevre­jskih i islam­skih izvo­ra, kao i redosled argu­me­na­ta u romanu u odno­su na podtekst, Živković dolazi do zaključ­ka da je Pavić, pored toga što je u „Zelenoj knjizi” prikazi­vao raz­like u odno­su na hrišćanske i jevre­jske izvore, „u intertek­stu­al­nim veza­ma sa odlom­ci­ma iz Kur’ana Časnog […] vođen kos­mopolit­skom i encik­lo­pe­di­jskom viz­ijom, vršio selek­ci­ju i po bliskosti sa karak­ter­is­tičn­im odlom­ci­ma iz Starog zave­ta, kako bi obje­dinio sva tri sve­ta u jedin­stveni seman­tič­ki sis­tem” (332–333), te da, u poređen­ju sa ostal­im, upra­vo islamske religi­jske, istori­jske i leg­en­darne izvore karak­ter­iše ambigvitet. Poglavl­je o anal­izi intertek­stu­al­nos­ti u Haz­arskom rečniku se zat­vara njenom funkci­jom u krim­i­nal­is­tičkom „ras­ple­tu” romana.
    .….Kako je sam autor istakao, nje­go­va inten­ci­ja bila je da prouča­van­jem stvar­alačk­ih pod­sti­ca­ja, poet­ičk­ih i seman­tičk­ih per­spek­ti­va i intertek­stu­al­nos­ti Ekovih i Paviće­vih romana ukaže na atribute kreativnog, slo­bodnog, a nadasve kri­tičkog čitao­ca, „ugrađenog” u struk­tu­ru Ekovih i Paviće­vih dela. Jedi­ni metod bio je – preuzeti nje­govu ulogu. Kao ekovs­ki mod­el-čita­lac, u kon­tek­stu Pavićeve poet­ike – „haz­ars­ki”, Živković je pre­ciznom anal­i­zom čitavog nar­a­tivnog sve­ta Ime­na ruže i Haz­arskog rečni­ka ustvr­dio da je intertek­stu­al­nost u osnovi građen­ja nji­hove kom­pozi­ci­je, tem­atsko-motivskog slo­ja, nar­a­tivnih tehni­ka i celokupnog ide­jnog sis­tema (367). Sto­ga su Otvoreni lavir­in­ti namen­jeni i široj čita­lačkoj pub­li­ci, zain­tereso­vanoj za onu drugu stranu teori­je i pitan­ja: kako otkri­ti strate­gi­ju tek­s­ta i čitati „prav­im” redom?
    .….Osvetlevši drago­cenu para­lelu pisaca čija se mis­i­ja, po reči­ma auto­ra mono­grafi­je, sas­to­jala „ne samo u promeni modusa pisan­ja, nego i u stvaran­ju novih mogućnos­ti recep­ci­je, a u širem smis­lu, i poiman­ja sve­ta” (49), Živkoviće­vi Lavir­in­ti su nesum­n­ji­vo otvo­rili novo poglavl­je u savre­menim teori­ja­ma čitanja.

    .

    .

    .

    .