Moj Mediteran — više od magije

Boris Jovanović Kastel
Lat­est posts by Boris Jovanović Kas­tel (see all)

    .….Shod­no svo­joj istori­jskoj supe­ri­ornos­ti nad ostal­im civ­i­lizaci­ja­ma, kao duhovni basen neprekid­nih pre­vi­ran­ja, Medit­er­an ne određu­je samo naš duhovni, kul­turni, geopoli­tič­ki, ekonom­s­ki i već uve­liko atip­ični građan­s­ki mil­je. Štaviše, nje­mu dugu­je­mo sve, sušt­inu etničkog pro­fi­la mal­ih nar­o­da što prirod­no obliku­je i naš lični iden­titet. To tako srećno potvrđu­je Kami­jev usk­lik – Mi, Medit­er­an­ci kojim potisku­je suvoparni evro­cen­trizam Fren­sisa Bejkona u ges­lu – Mi, Evro­pl­jani. Nar­avno, ni Medit­er­an, ta neprikos­nove­na istori­ja van prošlosti i naj­duži rodoslov živl­jen­ja, nije nas­tao sam od sebe. Rađao se dugo, mrežeći gigantske stru­je nepomirljivih kul­tura sa četiri strane svi­je­ta kako bi mukotrp­no stvo­rio svo­ju aut­en­tičnu — Petu stranu mora.

    .….Oliče­na varničen­ji­ma duha, svo­jim bogat­stvom zas­je­ni­la je rel­a­tivno novi pro­ces sti­can­ja evrop­skog sub­jek­tivite­ta proiza­šlog takođe iz mul­ti­kul­tur­al­nos­ti, kao strik­t­no medit­er­anske kat­e­gori­je. Medit­er­an pred­stavl­ja srce današn­jeg evrop­skog bića, a ne obr­nu­to što pril­ično vješ­to servi­ra­ju stan­dard­i­zo­vane teori­je glob­al­iz­ma. Sjed­in­jene suprot­nos­ti ovog mit­s­ki gor­dog mora od čijih se dubi­na Aris­to­tel bojao često pre­vazi­laze zdrav razum jer, prim­jera radi, refor­ma­ci­ja isključu­je mnoge nje­gove zeml­je uzroku­jući kon­trar­efor­ma­ci­ju, dok, s druge strane, crk­va, kao jedan od stubo­va ondašn­jeg sre­dozemnog bića, tako paradok­sal­no potisku­je nje­govu tradi­ci­ju time što u prvi plan ističe istori­ju pob­jed­ni­ka kao sve­višn­jeg nespremnog da nam podari darove stvarnos­ti ako ona na Medit­er­anu uopšte egzi­s­ti­ra pod suncem. Pri­je bi na real­nu sliku danas nima­lo idil­ičnog Medit­er­ana tre­ba­lo bac­i­ti žmirkavu svjet­lost iz nekog zapuštenog bor­dela da što slabi­je vidi­mo pro­tivr­ječnos­ti koje se zbog slabljen­ja medit­er­anske kohez­i­je udalju­ju, posta­jući slabe lokalne vri­jed­nos­ti. Zadi­vlju­juće leb­den­je između pla­me­na svjet­skosti i leda region­alnog omogućavaMedit­er­anu ulogu svjetske pozor­nice, kako to vidi Brodel. Gran­it­no pos­to­jana i vječ­na, ona uključu­je i geografi­ju, ali ne kao pros­tor, već visove, pučine i obale slo­bode. Zato, nima­lo sluča­jno, Brodel neka medit­er­an­s­ka ostr­va, kao i gradove repub­like, sma­tra prvim istori­jskim ličnos­ti­ma. Toliko je nad­moćan Medit­er­an da je svo­jim palimpses­tičn­im iskustvom podi­je­lio svi­jet na pros­peritet­ni Zapad i zaostali Sjev­er, mudro skri­va­jući svoj južn­jač­ki dig­nitet kako bi što bezbol­ni­je prisvo­jio krva­vo sukobljene cje­line. U svo­joj geo­civ­i­lizaci­jskoj sim­biozi pros­to­ra, drag­ul­ja istori­je i vre­me­na, on je opsta­jao kao vatra pot­pal­je­na raz­lika­ma na sred hladne pustin­je evrop­skih ide­ja. Taj pla­men se održa­va još od Grka (oslobođenih od Per­si­janaca) i Riml­jana (koji pob­jeđu­ju var­vare i pirate) i od tada uran­jamo u to more demokrati­je, mare nos­trum koje su kao svo­je, ne isključivši posve reli­gioznu dimen­z­i­ju, pri­h­vatili i mno­gi islam­s­ki nar­o­di, man­je iz ljubavi, a svakako više iz razlo­ga oču­van­ja svog poje­d­i­načnog bića što najl­jepše ilus­tru­je prim­jer Berbera. Zato medit­er­anst­vo označa­va svo­jevrsnu vjeru u snagu mal­ih pred veliki­ma, sim­bol je neza­v­is­nos­ti i otvorenos­ti pre­ma dru­gači­jem i neispitanom.

    .….Kon­tradik­torno je i to da finan­si­js­ki dom­i­nant­ni atlants­ki svi­jet koga je Medit­er­an otkrio, stvo­rio i pre­nio mu iskust­va monoteiz­ma, filo­zofi­je, ekonomi­je, izu­miteljst­va i čega sve ne, danas tom istom stvoritelju, pri­jeteći, nalaže da ispun­ja­va zadatke, pop­ut stu­pan­ja u kojekakve vojno-poli­tičke saveze, navodne mirn­odopske mis­i­je ili uvede jedin­stveni jezik i mon­e­tu. Uprkos tome, tu vidi­mo jas­no izražene granice paci­fiko­vanog Unutrašn­jeg mora ali zar i takve krivul­je znat­no mar­gin­al­i­zo­vanog Medit­er­ana nije­su bedem koji spri­ječa­va udare amer­ičkog i ruskog glob­al­iz­ma na malene lokalne entitete.

    .….Koliko svečana, toliko krva­va istori­ja, kao i maglovi­ta zbil­ja ovog Mora, sadržana je u brod­skim dnevnici­ma odis­e­ja, rato­va za slo­bo­du i osva­jan­ja. Ona pri­pa­da human­is­tičkim i ret­ro­grad­nim ide­ologi­ja­ma, beskra­jn­im knjiga­ma, muzi­ci, mapa­ma, kao i sud­bin­skoj vezi sa dalekim svje­tovi­ma. Da je na Medit­er­anu hlad­ni Istok itekako prisu­tan vidi­mo na prim­jeru pozorišnih izved­bi ruskih klasi­ka ili kroz inves­ti­ci­je (?!) naft­nih mag­na­ta u pri­morske gradove na Jad­ranu. Zar plat­na Van Goga ne krase salone kat­alon­skih zama­ka? Kako to da brazil­s­ki fud­bal­s­ki mag Ronald­in­jo donosi jed­nom medit­er­an­skom klubu tit­u­lu prva­ka Evrope, kako je samo još jedan Medit­er­anu pos­in­jen izvan­jac, argentin­s­ki fan­tas­ta Maradona sa, do tada mal­im Napoli­jem, osvo­jio Ital­i­ju i donio pehar Evropske fud­balske uni­je u Napulj 1898.

    .….Sa kakvim užitkom slušamo Šope­na u Veneci­ji, čita­mo Šek­spi­ra u Ati­ni ili, umorni od šet­nje, zas­tavši pred antičkim nekropolisi­ma na Malti, ispi­je­mo limenku Cran­ber­ry đusa proizve­denog u Ore­gonu. Jed­nos­tavno, pretvorivši epske bitke u lutkarske pred­stave a potom posveću­jući skit­nice i vidovn­jake umjesto prinče­va, Medit­er­an bi bio mrtav bez umjet­nos­ti svo­jih pro­tivni­ka. On dopire sve dok­le se pro­težu vino, poez­i­ja, masline i palme. Pro­stire se, dak­le, svugdje i uvi­jek, donosi slo­bo­du, opire se hege­moni­ji a i sam je osva­jač, sveprisu­tan je i mri­jesti se u eksploz­i­ji pot­pal­jenom civ­i­lizaci­jskim sudari­ma i stapanjima.

    .….U noći­ma kiša, dok vrtoglav­i­ca obuz­i­ma i usta se suše od pod­goričkog sjev­era, ležeći u postelji, bez oruž­ja i nov­ca, posta­jem neko dru­gi! Otpi­jam gutl­jaj vina i završavam čitan­je Vježbanke jednog grčkog pjes­ni­ka i čujem šap­at da sam od sada vlas­nik svi­je­ta jer su vina Medit­er­ana i nje­gove pjesme posvu­da. Daru­ju prom­e­te­js­ki usud i titan­sku moć da sam svugdje istovre­meno i uvijek.

    .….Vlas­nik svi­je­ta iz toplog sobič­ka! A sve to nije magija.

    .….Medit­er­an je više od nje!

                                                                                               ***

    .….Među bro­jn­im naučnici­ma i spisatelji­ma koji su pokušavali uroni­ti u naj­dublje tajne civ­i­lizaci­je Medit­er­ana i bili, koliko god to sim­bolično zvuča­lo, po nacional­nom opredi­jel­jen­ju Medit­er­an­ci, izv­jes­ni su paradok­si. Oni su posljed­i­ca nji­hove intelek­tu­alne per­cep­ci­je Sre­dozeml­ja i nje­gov­og duhovnog ogn­jiš­ta čije granice je nemoguće utvrdi­ti. Čini se, ipak, da su Kami, kao roman­si­jer mit­skih čaroli­ja, i Brodel opsjed­nut­naukom pje­van­ja slavne medit­er­anske istori­je, prošli naj­duži put osv­jetl­ja­van­ja pos­to­jan­ja, enig­mi i opstan­ka ovog solarnog svi­je­ta koga ni jed­na istori­ja nije mogla do kra­ja spoz­nati ili ograniči­ti lek­sikon­i­ma i kartografijom.

    .….Evropa je, za Kami­ja, modus defi­ciens dok Medit­er­an označa­va svjet­lost lišenu geografi­je i smještenu između suprot­stavl­jenih filo­zofi­ja poiman­ja živ­ota i kul­ture. One, ni u kom trenutku, neće naći zajed­nič­ki jezik ili sklo­p­i­ti prim­ir­je u svo­ju korist, ali kada je u pitan­ju žrtvo­van­je Medit­er­anu ipak svo­je mačeve stavl­ja­ju u korice, posta­jući ujed­in­jene karike medit­er­an­skog savršen­st­va, paradok­sal­no, zav­isne jed­na od druge. Zato su blagotvorne ten­z­i­je na Medit­er­anu najus­p­ješni­ji fer­men­ti za nas­tanak pod­civ­i­lizaci­ja koje su istovre­meno i fak­tori nužnog opstan­ka medit­er­an­skog bića. Istovre­meno, Brode­lo­vo svođen­je Medit­er­ana na kon­ti­nent ne pred­stavl­ja isključivi pokušaj nje­gov­e­g­eografske lokalizaci­je. Pri­je će biti da je nazi­van­je Sre­dozeml­ja kon­ti­nen­tom samo slikovit doživl­jaj nje­gove moći i prikaz jedin­st­va tog neponovljivog svi­je­ta za sebe.

    .….Zato, i geografi­ja, i vri­jeme, i pros­tor, pa čak i duhovi civ­i­lizaci­ja, na Medit­er­anu čine vidljivu istori­ju upokre­tu toliko sraslu sa našom svakod­nevi­com da antič­ki ili kipovi afričkog Medit­er­ana, ne nikako onog tur­is­tičkog iz prospeka­ta, na našim pja­ca­ma nije­su kipovi i stran­ci, već sagov­or­ni­ci i pri­jatelji često mudri­ji od nas. S druge strane, sma­tra­jući Sre­dozeml­je geo­civ­i­lizaci­jom napetosti, suko­ba i trven­ja sa drugim pros­tori­ma, pa čak sa svo­jim istočn­im i zapad­nim polom, Brodel potvrđu­je tezu o eksper­i­men­tal­nom pros­toru ali ne slu­ti da tako spre­ma sebi klop­ku oličenu u tvrd­nji o cjelosti duha i orga­niz­ma svjetske pozor­nice. Medit­er­an­s­ki iden­titet, opros­torivši svo znano i nez­nano vri­jeme, sjed­in­ju­je raz­like i odbi­ja istosti, nje­go­va krv vri kao vino u bahanal­i­ja­ma a nje­gov­im vinom naz­dravl­ja­ju var­vari, plemići i (anti)globalisti u znak pomiren­ja. Nar­avno, dok to god Medit­er­anu bu de odgo­var­alo. Pril­ično kri­tičko tumačen­je Boga na Sre­dozemlju stavl­ja Kami­ja nasuprot kul­ta religi­je svo­jstvenog Brodelu. Ali, opet i po ko zna koji put, homog­e­nizaci­ja raz­li­ka usp­ješno i plodotvorno paci­fizu­je sve nji­hove dileme.

    .….Oprav­dano je mišl­jen­je o Medit­er­anu kao otk­lonu od nacional­is­tičkog mra­ka i mri­jestil­iš­tu građan­ski­hide­ja koje čine sjeme demokrati­je Starog kon­ti­nen­ta nasta­log upra­vo na temelji­ma medit­er­anske civ­i­lizaci­je. Zah­valju­jući njoj, uz mno­go poteškoća, on opsta­je s obzirom da, poučen iskustvom Medit­er­ana, ujed­in­ju­je svo­je različnos­ti. Da medit­er­an­s­ki suv­eren­itet pri­pa­da slo­bod­nom čov­jeku lišenom roman­tičarskih dog­mi i total­i­tarnih ide­ologi­ja XIX i XX st, potvrđu­je u jed­noj slikovi­toj ispovi­jesti i Fer­nan Brodel — Iznad sve­ga bio sam opsjed­nut Medit­er­a­nom u toku mog dolas­ka u Alžir. Mogao sam biti istoričar Nje­mačke, gov­o­rio sam pris­to­jno nje­mač­ki. Ali, služio sam vojsku u oku­pa­cionim tru­pa­ma u Rajn­skoj oblasti i osjećao sam izv­jes­no razočaren­je u nacional­is­tičku Nje­mačku. Onda sam napravio pogrešan potez i okren­uo se Špani­ji, onda takođe nacional­is­tičkoj. (…). Ali, sa Medit­er­a­nom sam odmaglio.

    .….Tako je otkrive­na unutrašn­ja slo­bo­da ovog fran­cuskog naučni­ka. Na takvom mli­ječnom puto­van­ju tražen­ja svo­je zab­o­ravl­jene sjenke, u lavir­in­tu gdje svo­je evro­cen­trične zablude probadamo strasni­je od kože Mino­tau­ra, pišući po ogledalu zamagljenog zav­iča­ja, mi ne traži­mo samo Medit­er­an istori­je, već same sebe. Kao što je posli­je sve­ga, Brodel god­i­na­ma i deceni­ja­ma ostao zbun­jen pred Medit­er­a­nom, tako svo­ja razmišl­jan­ja pre­puš­tam nedoumi­ci – da li Medit­er­an sebe podrazu­mi­je­va sebe dobro­voljno zatočenog u nje­gove arhive ili je to Medit­er­an ise­bljen­ja s obzirom da roboti glob­al­izaci­je ruše sve pred sobom pa i granice svjet­la od mra­ka, slave od poraza, ari­ja od ple­men­skih doboša, berzan­skih raču­nala od alhemi­je. Lakše nego što je nadživ­io horde var­vara, upivši nji­hovu samoživost u sebe, pri­je nego što se oglušio o pri­jet­nje bipo­larnog svi­je­ta pred nje­gov­im kapi­ja­ma, gri­jući se na vatri suko­ba nuk­learnih sila i trpeći agre­sivni izvoz amer­ičke demokrati­je, Medit­er­an će i iz tunela glob­al­izaci­jskog haosa iza­ći kao pob­jed­nik. I biće ga, u nama ili nje­mu, sve­jed­no, dok vri­jeme iz pješčanog sata ili klep­sidri curi. A kada i mjeren­je vre­me­na prestane, nje­gov pustin­js­ki pije­sak i kapljice mora curiće da istori­ju i budućnost, kao kapitele Medit­er­ana, upra­vo po našem urođenom i sud­bin­skom Medit­er­anu mjerimo.

                                                                                             * * *

    .….U knjizi Voda i snovi Gas­ton Bašlar vrlo smje­lo ali i riz­ično tvr­di da se mitologi­ja mora tiče samo lokalnog područ­ja, kao i da Ofe­li­jin kom­pleks, taj osjećaj nemoći na razmeđi vode i neba zapra­vo obuh­va­ta volšeb­no rađan­je smr­ti. Ove koliko pes­imističke toliko i nihiliz­mom obo­jene tvrd­nje na račun mora i u sprezi sa duhovnom šaro­likošću i elik­sir­i­ma istori­je, tako lije­po i vješ­to deman­tu­je Brode­lo­vo viđen­je. Po nje­mu Medit­er­an ne pred­stavl­ja more sprem­no da služi iz razlo­ga što je ono pre­vashod­no more olu­je pre­puno izazova,kolopleta, zav­jera i svakovrsnog rizika. Između ova dva suprot­stavl­je­na mišl­jen­ja, sen­z­i­bilite­tom kultnog pjes­ni­ka, Sen Džon Pers pri­lazi moru ontološ­ki, svom svo­jom energi­jom, kao što trom­je­sečni dječak pri­lazi dojka­ma matere, kličući – More što ga u sebi nosi­mo, do pre­sićen­ja daha i zaključen­ja daha.

    .….Niti jed­no od ova tri tumačen­ja mora i nje­gove civ­i­lizaci­je, ne podu­dara se u pot­punos­ti sa stan­jem prom­je­na, pre­o­braža­ji­ma i kon­stan­ta­ma crnogorskog Medit­er­ana. Ovd­je se Bašlaro­va lokalnost mitologi­ja mora ili lju­di, sve­jed­no, doima apsurd­no jer svi kul­tur­ološ­ki i duhovni slo­je­vi našeg Medit­er­ana – od dukl­jan­skih, vizan­ti­jskih, rim­skih, veneci­jan­skih i islam­skih – ukazu­ju na bogat­st­vo i raskoš svjet­skosti što isključu­je sva­ki provin­ci­jal­izam duše, i pri­je same pomis­li na nje­ga. Sva ova Jed­nost, mli­ječn­im pute­vi­ma razd­vo­jenih ali opet nekako sjed­in­jenih, civ­i­lizaci­ja, a ne znam da li je to nama uopšte jas­no, crnogorskom Medit­er­anu daje veličanstveni karak­ter univerzalnog.

    .….Kada je u pitan­ju Brode­lov stav o nepred­vidi­vosti Medit­er­ana, tog Unutrašn­jeg mora plan­ete koje ne želi nikome da se potčin­ja­va, ni tu civ­i­lizaci­js­ki drag­ulji našeg medit­er­anst­va ne idu baš pod ruku sa tim. Mož­da kru­ci­jal­ni razlog leži u čin­jeni­ci da su medit­er­an­s­ki akva­tori­jum naše zeml­je, razn­im istori­jskim špeku­laci­ja­ma i neprav­dama, pre­dugo kon­trolisali trenut­no jači i veći entiteti ili imper­i­je, ima­jući zadatak da svoj uti­caj na nje­mu zadrže što duže. Ipak, to naše mudro more, iz kojeg se i Nje­goš, baš kao Homer, napa­jo i tolio žeđ, str­plji­vo je izdrža­lo teret tuđi­naca i osva­jača, upi­ja­jući u sebe sve nji­hove kvalitete i dostignuća da bi ih, na kra­ju, darova­lo svo­joj domovi­ni kao neki, bas­noslovno vri­jed­ni, rat­ni pli­jen. I sve domaće, ono iskon­sko ali isve tuđe pre­o­braženo u naš iden­titet, samo su prsti na ruci naše medit­er­anske sreće i sud­bine. Iz tog razlo­ga, Medit­er­an je bio i ostao domovi­nom crnogorskog bivst­va uprkos našim čes­tim i bol­nim istori­jskim epi­zo­dama kakve su, prim­jera radi, mondi­jal­izam, jugosloven­st­vo ili povodljivi imper­i­jal­izam sus­je­da. Persov slo­gan – more do smr­ti, opet ne nailazi na bezuslovni pri­jem u crnogorskom dijelu Sre­dozeml­ja jer tu se postavl­ja logično pitan­je – kakve smr­ti, šta je zapra­vo smrt na Medit­er­anu, fiz­ič­ki nes­tanak ili samo pro­lazni san, da li mož­da flert sa istori­jom ili vječno bro­jan­je talasa što se vraća­ju iz prosidbe duša školj­ki? Po meni, vjeru­jem i Bogu, Crna Gora ne može nika­da umri­jeti, besm­rt­na je i vječ­na, tako da se njen medit­eranizam mora isključi­vo tre­ti­rati kao najst­varni­je, iz metafizike i svakod­nevice donije­to, uzdar­je nasli­jeđeno od istori­je a ne kao neki trenut­ni i geopoli­tič­ki sadržaj pomodarskih tendencija.

    .….Ali, uprkos pro­tu­va­ma vre­me­na i istori­je, Medit­er­an je naša neprek­in­u­ta lin­i­ja na dlanu, bil­jeg ili potkožno more na lijevoj strani grudnog koša i krv mas­ti­la kojim, ćir­il­ično ili latinično, pot­pisu­je­mo svo­je brat­st­vo sa njim. Zato, u Borhesovoj beskra­jnoj encik­lo­pe­di­jiv­ječnos­ti, našu domov­inu i Medit­er­an naći ćemo pod istim slovom: Mon­tene­gro – Mediter­ra­neo. Bože, kakvog li radovan­ja i povlašćenos­ti! Zauvijek.

                                                                                                 * * *

    .….Ali, uljuljkan u svo­joj sve­toj i jedin­stveno boga­toj prošlosti i slavi, Medit­er­an je polako gubio osjećaj zamoder­nite­tom koji je okre­tao kom­pas savre­menog živ­ota sasvim novim vidokruz­i­ma – Novom Svi­je­tu, Istočnoj Evropi i nordi­jskom regionu, prven­stveno zbog makro­fi­nan­si­jskih fak­to­ra multi­na­cional­nih kom­pani­ja i sirov­ina. Početkom Trećeg mileni­ju­ma, dah bića ne ide više ispred iden­tite­ta učinkovi­tosti što dik­ti­ra aktuelnni glob­al­is­tič­ki obrazac živl­jen­ja. Sto­ga su deklaraci­je o oživl­ja­van­ju Medit­er­ana posvećene osni­van­ju slo­bod­nih zona trgovine ostale mrt­vo slo­vo na papiru. Sje­ti­mo se samo rezolu­ci­ja u Ati­ni, Marse­ju, Đen­ovi, spo­razu­ma pot­pisanih u Napulju, Tunisu, Spli­tu, Pal­ma de Major­ki ili kon­fer­en­ci­ja u Barseloni, Malti… Iako su sve vjere na Medit­er­anu postale organ­s­ki veza ne za ovaj duhovni pros­tor, ipak, nijed­na se nije usp­jela mod­ern­i­zo­vati iz razlo­ga što se prosv­jetiteljs­ka mis­i­ja vrlo sporo pro­bi­jala do medit­er­an­skih zid­i­na, laičnost još sporije.

    .….Čini se da se duh i ide­jno slo­vo Medit­er­ana nije­su usp­jeli sje­dini­ti sa samim Medit­er­a­nom i sto­ga Medit­er­anu tre­ba novi Medit­er­an koji bi ekonom­s­ki moćan pra­tio ostatak Evrope i aktiv­na svjet­s­ka tržiš­ta da bi opstao, saču­vavši svo­ju veličanstvenu prošlost, dušu i nev­jerovat­no bogatu istori­ju na koju smo svi tako ponos­ni i srećni. Baš zbog toga, jedan novi vaskrsli, auto­htoni, pre­poz­natljivi, inves­ti­ciono iza­zo­van i ekon oms­ki sta­bi­lan medit­er­an­s­ki kon­ti­nent, kao finan­si­js­ki neza­v­is­tan i kom­pat­i­bi­lan sa savre­menim svjet­skim giban­ji­ma i tur­bu­len­ci­ja­ma, mora biti real­nost da se jas­no vidi i osjeti iz kos­mosa i svo­jih oto­ka a ne neki egzotični muze­js­ki raritet i kame­na uspom­e­na uplaše­na da je ne zab­o­rave, kako ga mno­gi glob­al­isti doživl­java­ju. San o opo­ravku, kao i vraćan­je na svjet­sku scenu grandiozne medit­er­anske civ­i­lizaci­je, može posta­ti real­nos­ti samo ako, suko­bi­ma ras­trzano Unutrašn­je more i danas od provi­zori­ju­ma Evropske Uni­je pot­ci­jen­jen i zab­o­ravl­jen Medit­er­an, smogne snage i vlastitim preg­nućem odre­di svo­ju sud­binu, budućnost i uti­caj. Zav­is­nost od današn­jih drža­va Starog kon­ti­nen­ta izvan Sre­dozeml­ja — kojeg je sam Medit­er­an stol­jeći­ma stvarao na svo­jim obala­ma — te evrop­skih moćni­ka i nji­hovih nal­o­go­dava­ca preko okeana, nas bi Medit­er­ance, poseb­no man­je nar­o­de, pop­ut Mal­težana, Katalonaca,Hrvata, Crnogo­ra­ca i uve­liko evropeiziranih Fran­cuza, Grka, Ital­i­jana, Španaca i drugih, doveo u svo­jevrsni geto, namećući nam da neko van Medit­er­ana odluču­je o Mediteranu.

    .….No, onako kako je lje­po­tom i duhom, drevn­im civ­i­lizaci­ja­ma i mudrošću, pobi­je­dio sve osva­jače, od Van dala i Ostro­go­ta do novopečenih Evro­pl­jana, nadamo se da će mod­ern­i­zo­vani Medit­er­an, svo­jom duhovnom snagom, kul­tur­om, poli­tikom i resur­si­ma, pono­vo posta­ti media tera, cen­tar svjet­skih deša­van­ja i geopoli­tičk­ih mije­na naše plan­ete. Jer tak­va civ­i­lizaci­js­ka energi­ja objed­in­jenih raz­li­ka kroz bezbroj mileni­ju­ma, jed­nos­tavno ne može biti prezre­na, mar­gin­al­i­zo­vana i preimen­o­vana u kojekakvu regi­ju evrop­skog i sis­tema pod ingeren­ci­ja­ma NATO pakta.

    .….Poš­to smo, valj­da, još uvi­jek homo sapi­en­si, učin­i­mo trzaj, pren­i­mo se, hodočas­ti­mo sebe i svo­je medit­er­an­sko ogn­jište pono­vo zapal­imo nje­gov­im raz­lika­ma. Toliko snažno da evro­fa­nati­ci, glob­al­isti i vojni inte­gral­isti iza­đu iz svog mra­ka, vid­jevši na medit­er­an­skom sun­cu sve svo­je trag­ične maske, total­i­ta­rizam samo nji­ma zna ne demokrati­je i ide­ološke pustinje.

    .….Kon­ačno, naspram nji­hovih, naše su geografske pustin­je najl­jepši alek­san­dri­js­ki vrtovi sa hil­jade vrs­ta cvje­to­va. Mož­da ih nji­hov mag­ični miris otri­jezni i izvede iz glob­al­is­tičkog pakla.

                                                                                             * * *

    .….Ako ne bude­mo čuli maes­tralne zvukove svo­je medit­er­anske baš­tine, istori­je, sop­st­va, sud­bine i sju­trašn­jice, ne može­mo se nadati da ćemo više ika­da čuti sop­stveni glas, jer civ­i­lizaci­ja Medit­er­ana sva je naša biografi­ja a nje­go­va svjet­lost nada naše đece. Ako želimo da izbriše­mo sebe i Crnu Goru sa mape svi­je­ta, do voljno je daz­ab­o­rav­i­mo Medit­er­an i odreknemo se krštenice po kojoj smo Medit­er­an­ci kao dio veličanstvenog civ­i­lizaci­jskog kor­pusa. No, na žalost, danas Medit­er­an više nije nas Medit­er­anaca, nego interes­na sfera glob­al­ista. Zab­o­ravl­ja­jući svo­je medit­er­anst­vo, kao svo­jevrsnu kon­fe­si­ju, ne može­mo biti ozbil­jan fak­tor u kreiran­ju svjet­skih geopoli­tičk­ih i kul­tur­ološk­ih mozai­ka i pri­jeti nam mar­gin­al­izaci­ja. Ipak, vjera u ljekovi­tost morske soli, sunce istori­je, more neprekidnog tra­jan­ja mis­li i jedin­st­vo raz­li­ka, ispred je svih tren­do­va svjetske poli­tike pa i glob­al­iz­ma. I nadživ­jeće ih! Ali i poraz­i­ti, baš kao što je Medit­er­an svo­jom mudrošću, lje­po­tom i iden­tite­tom suprot­nos­ti nad­vi­sio i pobi­je­dio sve var­varske nas­r­ta­je i savremene imper­i­jalne ten­den­ci­je, upi­ja­jući iz njih svaku, pa i naj­man­ju, vri­jed­nost da bi ih, na kraju,proglasio svo­jim blagode­ti­ma. Zato, prosvi­jetlimo se Medit­er­a­nom! Samo tako može­mo živ­jeti duhom, dos­to­janstvom i prko­som našeg sre­dozemnog zav­iča­ja, čuva­jući nevi­nost čis­tote sun­ca, one ogn­jene zvi­jezde od Her­aklovih stubo­va do Bosfo­ra, od pal­mi na jugu do masli­na na sjeveru našeg sre­dozemnog Beskraja.

    .….Sa čime dru­go da iza­đe­mo pred prvi očni trep­taj i nesig­urne korake naših potoma­ka? Romoren­je najvećeg i naj­dubljeg mora kul­tura i civ­i­lizaci­ja u nji­hovim ušn­im školj- kama mora odz­van­jati zau­vi­jek, isto kao što nje­gov šum pred­stavl­ja nji­hovu jed­inu gra­matiku. Samo na tom jeziku soli naša i ime­na medit­er­an­skih svje­to­va, neće posta­ti prah bez­dušne uni­formizaci­je i zab­o­ra­va. Po jed­nom Bib­li­jskom predan­ju, kada su sta­bla rekla masli­ni da im bude kralj, odgov­o­rila je — Zar da se odreknem ulja svo­je­ga. Kao masli­na, mi Medit­er­an­ci, odu­vi­jek nab­o­rani, mudri, lakov­jerni, hedo­nisti, prvosvešteni­ci i, mož­da, prestari za epo­hu nemilos­rdnog mater­i­jal­iz­ma, eroz­i­je etike i reklamer­st­va, bili smo i biće­mo svo­jevrsne masline istori­je u pokre tu i nika­da se ne može­mo odreći krvi svo­je mediteranske.

    .….Još mi u ušn­im školjka­ma odz­van­ja pjes­ma Klaudi­je Mori sa fes­ti­vala u San Remu 1994. godine  — Mediter­ra­neo…

    .….Iskoni čov­ječanst­va, anali naših živ­ota i stvaran­ja, raskoš i tra­g­izam tra­jan­ja, te sunčana kazalj­ka na kom­pa­su vječnos­ti, stali su u tu jed­nu jed­inu riječ pred kojom je svjet­skost samo slo­vo u beskra­jnoj encik­lo­pe­di­ji mora i vječnosti.

    .

    .

    .

    .