Na prvoj liniji fronta

Lat­est posts by Srđan Srdić (see all)

     

     

     

                Mož­da se spusti­la magla, ali nisam ja od juče. Važno je raz­graniči­ti stvari; neke lin­i­je se ne prelaze, jed­nos­tavno je tako i dobar sto­jim da je tako — nema tog rođa­ka koji će da me ube­di u suprot­no. Oni su tamo, i s ove strane je neophod­na puna bor­be­na gotovost, svi kapaciteti mora­ju da budu uključeni u pro­cese odbrane. Rekao sam ženi da rukovo­di resur­si­ma u prizemlju i da povede raču­na o tome kako deca razume­ju novonastalu situaci­ju. Izdao sam koman­du da zajebe nedeljni ručak i da prisut­nom življu podeli konz­erve, neš­to mi gov­ori da je sti­gao Dan D i da će oni pokušati da usmere invaziv­na dejst­va ka nama. Probu­dio sam ljud­st­vo u četiri i trideset, postro­jio ih u dnevnoj sobi, i objas­nio koje su strateške pozi­ci­je svakog pojed­in­ca. Održao sam gov­or, istori­ja nam pokazu­je koliko je to znača­jno, dobar gov­ornik — veli­ki državnik, pos­to­je snim­ci na koji­ma je lako uoči­ti široke pokrete osvešćenih masa suočene s mon­u­men­tal­nim besedama, pamet­nom — dos­ta. Prave reči izgov­orene na prav­im mes­ti­ma i na pravi način izazi­va­ju konkretne dopri­nose. Deca su ken­jkala, ali nisam imao vre­me­na da sprove­dem radikalni­je mere pro­tiv nji­hovog nemuš­tog defe­tiz­ma. Pitao sam ih koji im je kurac i citi­rao velikog amer­ičkog predsed­ni­ka Regana D. Ruzvelta, a taj je znao šta radi, koji je rekao da se samo drip­ci plaše i da su žuti uje­bali, sve to pos­to­ji doku­men­to­vano, dokazi su tu, Jutjub i te stvari, mada negde piše i kako je to rekao neki crn­ja, crnač­ki kralj valj­da. Ne možeš da živiš od crn­ja. Na svakom uglu dobro koor­dini­rane opake crnačke mili­ci­je vre­ba­ju u iščeki­van­ju crnačk­ih pet min­u­ta. Pos­to­je zapisi, Nos­tradamus, Tara­bići, Bib­li­ja, ali len­ja, neprosveće­na i nezain­tereso­vana bagra ne čita. Svom srećom, pos­to­je ovakvi kao ja. Bar za sebe znam, i daću sve od sebe. Ja sam garant opstanka.

                Oni su str­plji­vo čekali da se magla spusti, nisu se zale­tali jer zna­ju ko je na dru­goj strani. Koris­tili su tehnike spavača koji će se aktivi­rati u za njih najpo­voljni­jim uslovi­ma. Proce­nili su da ću se bran­i­ti do posled­njeg. Jer, ja sam upućen, koris­tim adek­vat­nu lit­er­atu­ru, Hagakure, Umeće rato­van­ja, pri­h­va­tio sam etiku koje se čvrsto pridržavam. Put samu­ra­ja je smrt. Šta oni zna­ju o eti­ci? Nam­er­ava­ju da je raz­je­bu do kra­ja, svaku etiku, majke im ga spal­im paganske, da ne ostane ni e od etike. Nisu sluča­jno odabrali nedelju, to je dan koji provodi­mo u skladu s poslani­ca­ma iz Sve­tog pis­ma. I, šta sad imamo? Sad imamo opsadu, eto to imamo. I oče­v­idne skr­naviteljske namere. Udar na tradi­ci­je porodičnog života.

    .….Prvo, delu­je kako je naša pozi­ci­ja u geostrateškom smis­lu neod­bran­ji­va. Moja žena je kri­va za sve. Gov­o­rio sam joj kao čovek da niko s malo razu­ma ne kupu­je kuću čiji je levi bok na vetrome­ti­ni. Nema te osma­tračnice i tog sna­jper­skog gnez­da s kojih je moguće istovre­meno kon­trolisati sum­n­ji­va frontal­na pomer­an­ja i znat­no pod­muk­li­je bočne udare. Dobro sam obučen i znam, osposobljen sam za ovak­va delo­van­ja, čitav živ­ot sam posve­tio razrađi­van­ju detaljnih tak­tičk­ih zamis­li. Budala od moje žene nije poslušala, prvo je tvrdi­la kako će biti dovoljno da redovno kosim šipraž­je s praznog pla­ca levo od nas. Objas­nio sam joj, kao odgov­o­ran muškarac koji vidi dos­ta toga unapred, da će u tom sluča­ju svako čije namere nisu časne trenut­no razumeti zaš­to to radim, a da će, uko­liko ne budem to radio, poten­ci­jal­ni uljez moći bezbrižno da pro­dre na našu ter­i­tori­ju. Onda je iznela primed­bu o podizan­ju više i neprobo­jni­je ograde, kao da istu tu ogradu ne mogu da potkopa­ju i pre­vaz­iđu drugim sred­stvi­ma. Taj neopi­sivi idiot s kojim sam prisil­jen da živim razmišl­ja u kat­e­gori­ja­ma for­ti­fikaci­je sred­njeg veka. Posled­nje što je učini­la, a što je apso­lut­no nedo­pus­ti­vo, bio je odlazak u opšt­inu. Tamo su joj dostavili plan iz kog proi­zlazi da će na pomenu­tom neisko­rišćenom placu opšti­na izgra­di­ti obdanište. Poče­tak rado­va zakazan je za april 1986. godine. Rekao sam joj da imamo prob­lem. Rekao sam joj da je 2013. god­i­na. Rekao sam joj da je njen mozak običan probušeni kon­dom. Rekao sam joj da bi nas to obdanište još više ukopa­lo. Koga ima u obdaniš­tu? Neko­liko sati dnevno tu su usrani klin­ci. Posle njih dolaze jebači bez stam­benog pros­to­ra, narko­mani i oni s kapul­jača­ma. Ako sve to nisu jed­ni isti. Šta bi tre­ba­lo da radim u tom sluča­ju? Da obi­jem mag­a­cin neke kasarne i tako se dodat­no naoružam? Ne bilo koji, kine­s­ki probušeni kon­dom. Napravio sam neopi­sivu glu­post kad sam je poslušao. Svi greši­mo. Kad sam ustanovio težinu sop­stvenog pro­pus­ta, morao sam da je iša­ma­ram. Kineze, inače, ne bih nipo­daš­tavao. Kak­va veličanstve­na ide­ja, naprav­i­ti trg dovoljno velik da po nje­mu sprovedeš tenkovsku diviz­iju. To je civ­i­lizaci­ja. To je kul­tura. Oni su se svo­jih crn­ja rešili. Niko nika­da nije video crnog Kineza.

    .….Dak­le, morao sam da je iša­ma­ram. Kak­va opšti­na? Ko boravi u opš­ti­ni? Pre svih: komu­nisti. Sve ih znam i dobro se sećam. Komu­nisti su okupi­rali zgradu opš­tine i nika­da je nisu napustili. Šta oni rade? Razvod­n­java­ju stvari. To je komu­nizam, kreiran­je atmos­fere kolek­tivnog bez­nađa prouzroko­vanog zaprepašću­juće nesh­vatljivim admin­is­tra­tivn­im pro­ces­i­ma. Komu­nizam, to je otuđen­je čove­ka od smis­la, kako nacionalnog, tako i indi­vid­u­alnog. To su neke kance­lar­i­je, ref­er­en­ti, sek­tori, planovi koji se nika­da ne ost­varu­ju, kao to sa obdaništem. Veš­to kamu­fli­rani komu­nisti su preimen­o­vali svo­je ide­ologi­je, sada je to stogla­vo čudovište kome čovek goto­vo ne može da naško­di. Potre­ban je zdrav i jasan otk­lon, prezir pre­ma infil­tri­ra­nom komu­niz­mu. Jevre­ji, masoni, komu­nizam, to je kancer koji nagriza naše opš­tine. Deca umr­lih komu­nista pare se između sebe i porađa­ju novu decu kojom pop­un­java­ju ono malo pre­osta­log pros­to­ra u zgra­di opš­tine. Sve fal­si­fiku­ju, kriv­otvore čin­jenice, to je ono što tamo rade, prover­avao sam, kon­trolišem sadržinu i vero­dos­to­jnost svakog opštin­skog spisa do kog mogu da dođem, 1992. nije bila prestup­na god­i­na, kako da ne, a ja sam mrmot, kradu nam iden­titet, vreme, dušu, hoće da nas izlude. Zato je sad ovako. Nor­mal­ni su ludi. Izazi­va­ju para­no­ju. Ali, nisu raču­nali sa mnom. To je to, nema savršenog zloči­na. Sve će se doznati.

    .….Dobro je što imam te prob­leme s prostatom. Malo-malo, pa moram na pišan­je. Da nije pišan­ja, naše sud­bine bi bile u nji­hovim ruka­ma. Komu­nisti iz opš­tine jed­va bi dočekali tako neš­to. Oni brišu ljude sa spisko­va dok trep­neš. Pos­to­je čitavi odse­ci koji se bave time, izbriši ovog, izbriši onog, izbriši čita­vo leg­lo, čitavu porod­icu, seci porodično sta­blo. Ne sahran­ju­ju ljude, već ih baca­ju u DTD kanal. Nika­da, nika­da, nika­da neću zab­o­rav­i­ti kad se onaj auto­bus sur­vao s mos­ta, nedel­ja­ma su tražili uto­pljenike, neki do danas nisu pron­ađeni, ali ko je pron­ađen, čak su se izlan­uli da jeste, pron­ađeni su neki dru­gi uto­pljeni­ci, neki dru­gi, e to su ti o koji­ma gov­orim, ti neki dru­gi, ovakvi kao što sam ja, baca­ju ih u DTD kanal, mađars­ka Raci­ja im nije rav­na, oni­ma koji baca­ju, ne oni­ma koje baca­ju, na dnu kanala s beton­skim cipela­ma, to je nji­ho­va poli­ti­ka. I nika­da nisu rek­li ko su ti neki dru­gi koje su pronalazili umesto onih koje su tražili, to su se samo nov­inari izleteli, izlan­uli, sve su to komu­nisti ekspres­no ućutkali, nema te i to ti je.

    .….I pitam ja, kako su oni dospeli ovde, kad smo kupo­vali kuću moja žena je insi­s­ti­rala da to bude ovde, lep kraj, čist kraj, uver­avala me je, a ja sam miran tip, nije mi do nevol­ja, imao sam težak živ­ot, mučio sam se kao Isus, tru­dio se da oth­ran­im svo­ju decu, da im usadim trunku ele­men­tarnog poš­to­van­ja, da ih očovečim. Da bi se desi­lo šta? U toj opš­ti­ni valj­da dele dozv­ole, samo dođeš i ljubazno zamoliš, op, evo dozvola, kupuj, gra­di, radi. A odak­le ti novac? To niko ne pita. Korup­ci­ja, to je komu­nizam. Ko je došao na ide­ju da deo gra­da u kom žive mirni i porodični lju­di naseli crnci­ma? S nji­ma je ovako: pustiš jednog, evo ih mil­ion. Da, prip­iša­lo mi se u pola noći, a pro­zorčić na toale­tu gle­da tačno ka kući preko puta. Tamo je živela pra­va, nor­mal­na žena, bar je to bilo ono što sam mis­lio o njoj. Nisi je ni čuo ni video. Ni njenog muža dugo nisam video, priča­lo se da ga je tuk­la, ne mogu da kažem, stvarno izgle­da kao neko ko ima tešku ruku. Bila je nas­tavni­ca neče­ga, domaćin­st­va valj­da. Pišam i gledam svo­jim oči­ma kako stižu. Kom­bi, nemačke reg­is­tarske tablice, tek malo doter­ana olupina. Iznose stvari, lar­ma­ju, to su bezobzirni lju­di koji provo­ci­ra­ju od star­ta. Donek­le razumem i poli­ci­ju, teško je snaći se, oni su povezani i gov­ore jezikom koji niko ne razume. Komu­nisti su im dozvo­lili da uve­du taj jezik u poje­dine škole, srećom ne u ovu koju pohađa­ju moja deca, inače bih morao da povučem određene nepop­u­larne poteze. Zapišao sam svo­ju ruku, a da to nisam prime­tio, pokušava­jući da ih pre­bro­jim. Tad sam pomis­lio: Poče­lo je.

    .….Narednog dana otišao sam do stan­ice poli­ci­je. U pri­javi sam naveo kako imamo situaci­ju sa ile­gal­nim imi­granti­ma. Uputili su me kod inspek­to­ra zaduženog za takve i slične sluča­jeve. Čovek je delo­vao pris­to­jno, saslušao me je kon­cen­trisan, znam ljude i nji­hove reak­ci­je, psi­hologi­ja je neš­to što me je odu­vek privlači­lo, kao i toliko toga. Opisao sam mu pri­zor kom sam pris­ustvo­vao što sam plas­tični­je mogao, kao i položaj naše kuće, i jas­no mu stavio do znan­ja da očeku­jem naj­gore, kako za svo­je ukućane, tako i za grad, ali i društ­vo u celi­ni. Ustao je, rekao da ga sačekam dva-tri min­u­ta, i iza­šao iz kance­lar­i­je. Kad se vra­tio, prime­tio sam izves­nu usil­jenost u nje­gov­im kret­n­ja­ma, rekao je da iz katas­tarske službe i suda navo­da da je u pitan­ju reg­u­lar­na i legal­na pro­ce­du­ra kupovine stam­benog objek­ta od strane građana naše zeml­je. Oni ima­ju jed­na­ka pra­va kao vi ili ja, dodao je. Oni su isti kao mi. To si ti rekao, odgov­o­rio sam. To je samo tvo­je mišl­jen­je. Ja znam šta ću, poš­to mi drža­va ne pruža zašti­tu. Znam šta ću, ne zvao se ja Gale.

    .….Isturili su najnemoćni­jeg. Tako rade pacovi. Već dan po usel­jen­ju ugledao sam ga kako neha­jno pri­lazi našoj kući. Ženi sam naložio da se s decom povuče u podrum. Imao je taj namešteni osmeh, kao da smo pri­jatelji koji se svakod­nevno sreću. Otvo­rio sam vra­ta i zas­tao malo ispred pra­ga, tačno toliko da mu onemogućim brz uvid u ras­pored pros­tori­ja iza mene. Klim­n­uo sam glavom ka nje­mu, nakon što me je jed­no vreme ispi­ti­vač­ki pos­ma­trao, i dal­je se osme­hu­jući. Rekao je da se zove Babuš. Kurac. Niko se ne zove tako. Smisao nje­gov­og izla­gan­ja bila je navod­na žel­ja za upoz­na­van­jem prvog komšilu­ka. Kli­mao sam glavom i slušao ga. Kada je završio, ruke su mu ostale delim­ično raširene, kao da želi da me zagr­li. Raz­ma­trao sam nje­govu fizionomi­ju. To je kao s maj­mu­ni­ma. Na neki način oni nam jesu slični, ali su i dal­je maj­mu­ni. Babuš, rekao sam, trudeći se da ostavim uti­sak nepri­jatne osobe, vidi Babuš, ovde su lju­di malo čud­ni. Svako gle­da svo­ja posla, Babuš, svako za sebe. Reći ću ti da je to najbol­je za tebe, ura­di i ti tako, gledaj svo­ja posla, Babuš, ali ih gledaj iz svog dvoriš­ta. Tako je najbol­je za sve, pri­jateljs­ki ti kažem. I zatvo­rio sam vra­ta. Odvukao se nazad, spori­je nego što je došao.

    .….Čita­vo leto proveo sam ušančen na spratu. Jed­nu od deči­jih soba sam ispraznio i od nje napravio komand­ni cen­tar. Iz te baze sam izba­cio sve ono nepotreb­no, čak i zid­ni sat s likom Snupi­ja čije je glas­no otku­ca­van­je mog­lo da bude opas­no u dva smis­la: da me oma­mi i uspa­va u kri­tičnom času, ili da me omete u nekoj od defanzivnih faza. Opre­delili su se za opci­ju iscr­plji­van­ja, koja tek u nez­nat­nom bro­ju sluča­je­va ne daje poz­i­tivne ishode. Svakog dana dolazio bi različit broj vozi­la, najčešće nemačk­ih reg­is­tarskih tabli­ca, iz vozi­la bi izlazili nei­den­ti­fiko­vani pojed­in­ci, za koje je bilo sko­ro nemoguće utvrdi­ti da li pri­pada­ju sused­nom klanu po pravu stanovan­ja ili ne. Tako su me spret­no zavodili u zamku netačnih infor­ma­ci­ja, koje, nar­avno, dovode do osmišl­ja­van­ja pogrešnih stratešk­ih opre­del­jen­ja. Fenomen nji­hove tamnop­utosti pred­stavl­jao je poseb­nu nedaću. Za nas, pri­pad­nike bele rase, iden­ti­fikaci­ja i izd­va­jan­je crnačk­ih indi­vid­ua pred­stavl­ja izuzetno kom­plek­san zadatak. Deceni­ja­ma sam gov­o­rio i poučavao o tome: oni su isti. Tako i funkcionišu, kao natkriveni jedin­stven­im crnačkim nervn­im sis­te­mom koji im nalaže da se kreću u istovet­nim koor­di­nata­ma. Delu­ju u tom smis­lu nepobe­di­vo, svu­da su, čini se kako su lako dos­tup­ni, ali ih je pre­više. Obruč se steže oko nas. Stogla­va hidra napa­da. Sasvim speci­fične nedoumice imao sam pre­bro­java­jući nji­hovu decu. Bilo ih je kao bubašv­a­ba, mil­ioni njih, puza­li su i mileli, vuk­li se po utri­ni na kojoj su parki­rali vozi­la. Znao sam da su nji­ho­va deca najs­posob­ni­ja za rapid­nu infil­traciju i decidi­ra­no sam saopš­tio ženi da tu gamad eli­m­iniše svim raspoloživim meto­dama, samo li priđu našem pose­du. Anal­izirao sam nji­hovu svakod­nevicu i pitao se s kakvim nam­era­ma nas­tu­pa nji­ho­va mat­i­ca Indi­ja u odno­su na glob­al­nu realpoli­tiku? Kak­va je to supe­ri­or­na koloni­jal­na matri­ca. I niko ne postavl­ja pitan­je odak­le oni ovde, od kada su tu, zaš­to ih negde nema uopšte a ovde nadiru sa svih strana. I shva­tio sam retku ozbiljnost i veličinu nes­vaki­dašn­jeg primera koji dajem i koji ću dati. Nema predaje.

    .….Pokušao sam da ih diplo­mats­ki zas­trašim, kako bih dobio na vre­menu i zbunio ih. Nedelju dana kupo­vao sam sve dnevne novine, od pažn­je vredne štampe koja marlji­vo ukazu­je na istin­sko stan­je, pa do lis­to­va u vlas­ništvu nedo­voljno trans­par­ent­no defin­isanog kap­i­ta­la, čiji interes se ogle­da u proizvod­nji ambi­jen­ta pogub­ne letargi­je. Nasum­ično sam pomešao sve primerke nov­ina, i pažlji­vo ise­cao slo­va. Zatim sam sla­gao slo­va, i lep­io ih na pod­lozi napravl­jenoj od lista izvučenog iz deči­je sveske. Tako rade treni­rani pro­fe­sion­al­ci, majs­tori koji ne ostavl­ja­ju nepotreb­ne tragove. Napisao sam: Sve znam. Znam koliko vas je. Znam da ne volite ovu državu. Znam da ne volite nas. Neki­ma od vas teško je i da gov­ore našim jezikom. Ali, dobro ste se orga­ni­zo­vali. To vam priz­na­jem. Moram da vam česti­tam na tome. Sva­ka vam čast. Ipak, neću gle­dati šta radite skrštenih ruku. I ja ću da se orga­nizu­jem.. Već sam to ura­dio. Raču­na­jte s tim. Nemo­jte to nika­da da zab­o­ravite. Nikada. 

    .….Sačekao sam pogodne okol­nos­ti, jed­no kas­no popodne tokom kog su komu­nisti iz opš­tine isključili stru­ju na sat vre­me­na. Rade takve stvari u pravil­nim inter­val­i­ma, žele da nas ras­pamete dok sprovode svo­je mutne naume. Nema obi­jan­ja trafike u kom nije učestvo­vao neko od komu­nista iz opš­tine. Pretrčao sam ulicu, trudeći se da izbeg­nem mogućnost da me neko od njih ugle­da s nekog od prl­jav­ih pro­zo­ra. Tekst pis­ma, ured­no upako­van u beli kover­at, odložio sam na prag nji­hove kuće, tako obezbe­dio izves­no čitan­je, i eks­pedi­tivno se vra­tio na osma­tračnicu. I dal­je smo bili bez stru­je, kad su se začuli urli­ci tip­ični za stvoren­ja nji­ma nalik. Pijano su laprdali, čula se loml­ja­va i padan­je s treskom, a jedan od njih je naglo izle­teo iz kuće, kao da ga je kat­a­pul­ti­rala gigants­ka elastič­na opru­ga. Zapeo je za prag i pos­rćući pao. Uspeo je da sedne i delo­va­lo je kako razmišl­ja, kada bi mu to bilo moguće. Ugledao je kover­at i uzeo ga. Podi­gao se, s kover­tom u ruci, i uputio na led­inu praznog pal­ca. Držao sam ga na nišanu, imao sam određene sum­n­je. Još od sus­re­ta s Babušem nisam se odva­jao od puške, glan­cao sam je, čis­tio i repe­ti­rao, kako bi meh­a­nizam održao u stan­ju pripravnos­ti. Dovukao se tik do ograde naše kuće i otkopčao pan­talone. Sig­u­ran sam da je simuli­rao pijanst­vo, nika­da nisam video čove­ka koji delu­je ono­liko pijano. Ali, nisu lju­di u pitan­ju, nisu to nor­mal­ni lju­di. Nis­mo to mi. Čučn­uo je. Označio sam ga kod­nim imenom Jedan od Babuše­vih potoma­ka. Bog mi je sve­dok, i on mi je tada zadržao ruku, sam Bog se oglasio i poručio mi Pusti ga nek se posere na tom mes­tu, jer na tom mes­tu biće nje­gov grob. Da mi Bog nije uputio sig­nal, ustre­lio bih pse­to nad nje­gov­im gov­n­i­ma. Nije bilo vreme, nije došao čas. U Bib­li­ji piše da pos­to­ji vreme za sve, pa i za der­a­ti­zaci­ju. Uzdržao sam se od likvi­daci­je i otr­peo uvre­du kakvu niko nika­da nije otr­peo, još od Lucif­er­ovog izda­jst­va. Nje­go­va mon­goloid­na gla­va se pomo­lila nad ogradom i odšepe­sao je natrag u jazbinu. Smilo­vao sam mu se, u društvu Gospo­da, zna­jući da neće još dugo. Sutradan sam se spus­tio da počis­tim opogan­jeno mesto i video kako je mojim pis­mom obrisao dupe. Cigan­s­ka posla.

    .….Osećao sam obavezu da alarmi­ram zajed­nicu. Ja sam čovek društ­va i sis­tema, uvek sam takav bio, i to niko ne može da mi oduzme. Prva čoveko­va ljubav nužno mora da bude ljubav pre­ma zajed­ni­ci i njen­im osno­va­ma. Vera, ljubav, rasa. Svra­tio sam u kafanu, jed­inu u naselju. Lju­di su ovde zaista obuzeti svo­jim poslovi­ma, delu­je se strik­t­no po nalogu građanske savesti i u nepri­lika­ma koje su pojed­in­cu ner­azmr­sive, koje izisku­ju reak­ci­ju zajed­nice. Dok sam pro­lazio pored nji­hovog brloga, uočio sam tablu koju su postavili. Uspeo sam da pro­tu­mačim nat­pis na njoj, ali uz nadljudske napore, pisa­lo je Stvair na pro­da­ji, što je na našem jeziku valj­da tre­ba­lo da znači Stvari na pro­da­ju. Kakve stvari, pitam i danas? Ko pro­da­je, šta i zaš­to? Zbog čega? Ko ga je ovlas­tio, ko mu dao dozvolu? To su pitan­ja za insti­tu­ci­je sis­tema. Porek­lo imovine, fiskalni raču­ni, PDV, šta je sa svim tim? Da li ima kon­t­role? Ne. Nema kon­t­role. Zato nam je ovako.

    .….U kafani sam održao gov­or. Nakašl­jao sam se, unapred sves­tan mogućnos­ti neuspe­ha. Nije na pojed­in­cu da se pita o kra­jn­jem ishodiš­tu nje­gov­og napo­ra, već da pokuša. Rekao sam, otpri­like, da su oni stigli. Da su tu, među nama, već neko vreme. Da su ih neki od nas videli, a neki verovat­no nisu. Da rani­je nije bilo tako. Da smo ovde živeli u miru i međusused­skom poš­to­van­ju. Da se svi znamo i da smo svi naši. Da sam došao u kafanu, i sves­no žrtvo­vao porod­icu. Svi me znate, rekao sam, imam tro­je mal­o­letne dece, porodičan sam čovek. Dok vam ovo gov­orim, moja porod­i­ca je izlože­na, na udaru je. A znamo šta sle­di: pohara, silo­van­je, otmi­ca dece i trans­fer u Ital­i­ju. Bilo je takvih događa­ja, to ste čuli, objas­nio sam. Nemo­jte mis­li­ti kako to vama ne može da se dogo­di. To svakom može da se dogo­di. Svakom od nas. Oni ne bira­ju. I ta koja im je pro­dala kuću, zaš­to je to uradi­la, to bi tre­ba­lo istraži­ti. Niš­ta nije sluča­jno. Vreme je da uspostavi­mo straže, naša koža je na šiljku. I koža naše dece. Vreme je da uzvra­ti­mo udarac. Niko nam neće pomoći, sami smo sa sobom. Bio sam u poli­ci­ji i ne vre­di. Kasar­nu više nemamo. Svi znate ko se nalazi u opš­ti­ni. Sami smo sa sobom. I s nji­ma. I to je opas­nost. Oni su opas­nost. Ne želimo niš­ta veliko. Samo neka se vrate odak­le su došli. Ili neka ih izmeste, ras­porede. Pos­to­je oni kon­te­jneri. Pos­to­je valid­na rešen­ja. Pos­to­ji svet­la budućnost za nas i naše mal­išane, i pored sve­ga. Ali moramo da se potrudi­mo i obezbe­d­i­mo je. Svi mi.

    .….Nisu me slušali. Neki lov­ci u uglu raz­go­var­ali su u o lovu na rakunop­sa. Nisam dugo video rakunop­sa u ovoj oblasti, tvr­dio je jedan od njih. Kad malo bol­je razmis­lim, doba­cio je, samo nam još on fali. Ostali su ćutali u znak odobra­van­ja, a ja sam izašao.

    .….Spusti­la se jezi­va magla, ali nisam ja naivan. Tiši­na na osma­tračni­ci je toli­ka da mogu da čujem sve u krugu od sto metara. Žena je dobi­la instruk­ci­je da konz­erve otvara u mrtvoj tiši­ni. A kamoli ono što se deša­va na dru­goj strani ulice. Kao deči­ji glaso­vi i lop­ta koja udara o zid. Mene neće zaje­bati. Video sam svaš­ta i umem da naprav­im pro­cenu bezbed­nos­nih rizika. Upal­je­na je crve­na lampi­ca, Nivo Sedam. Sve je deo unapred osmišl­jenog plana. Znali su da će ovo doći. Znao sam i ja. Imam čelične živce i nisam sklon nepromišl­jen­im čin­jen­ji­ma. Još lakše bi bilo da nije te nes­rećne prostate, piša mi se a ne smem da napus­tim položaj. Ipak, da budem pošten, prosta­ta mi je već jed­nom saču­vala živ­ot. Nat­er­ala me da shva­tim. Ostaneš sam sa sobom, tako je to. To su trenu­ci vrhun­skog iskušen­ja. I Isus je tako. Ko ga je raza­peo? Cigani. Ko dru­gi. Crn­ci. Oni. Podi­gao sam pro­zor taman toliko da provučem cev. Tre­ba­lo bi prav­i­ti kalku­lacije s naj­man­jom mogućom šte­tom. Babuš. Pičku mater­inu Babuš. Ko zna ko. Na dru­goj strani uvek je ko zna ko, i čeka da pogrešiš. Čeka da te sprži, kao one bitange iz Sodome i Gomore. Lop­ta pada na put. Granice su najveći civ­i­lizaci­js­ki izum. Komu­nisti su gov­o­rili suprot­no, i šta imamo danas? Komu­nis­tičku super­državu, svako upa­da gde hoće, sto­ka tumara kao na neograđenom pašn­jaku, dobro je što nas i to nije snaš­lo. Još uvek. Nema pri­vat­nos­ti. Sve što poštenom čoveku koji drži do sebe tre­ba jeste malo pri­vat­nos­ti. Lepo sam rekao Babušu da gleda­ju svo­ja posla. Lju­di zna­ju, još od velikog predsed­ni­ka Linkol­na, ne pri­lazi i ne seri oko­lo. Jer dođe vreme i moraš da reagu­ješ u skladu sa okol­nos­ti­ma. One te pri­mora­ju, svide­lo se to tebi ili ne. Zato si čovek, pa i divl­je zveri se brane. Probaj da napad­neš mladunce jaza­v­ca, probaj to da uradiš. Naje­bao si. Lop­ta prelazi put i pada pred našu ogradu. Bog i Gale u konkret­noj akci­ji. Sluh me savršeno služi, i nema te magle koja može da me spreči. Tap. To je to. Dođite nam opet.

    .….Moja žena, taj moron, izleće iz kuće i otključa­va kapi­ju. Nika­da neće nauči­ti, neki lju­di se jed­nos­tavno nika­da ne dozovu pameti. Šta ona zna o teori­ji brisanog pros­to­ra? To je oso­ba bez tak­tike i ma kakvog sti­la. Ne povlačim cev una­trag. Naj­gore tek dolazi, znam sve o tome. Žrtvo­vali su jednog kako bi me pokole­bali i odvratili mi pažn­ju. Ona se stropoš­ta­va na zemlju i vrišti. To je dete, Gale. To je dete. Naiv­na bena. Kao da ja ne znam ko je. Kao da ih ja sve ne znam.

    .….Onda čujem kako se otvara­ju vra­ta nji­hove kuće. I magla se polako podiže.

    .

    .

    .

    .