O Ireni Plaović

Lat­est posts by Mil­i­ca Milenković (see all)

    .

    .

    Trka lirskog tela u trideset i jed­nom dahu

    .

    (Ire­na Plaović, Veliko top­lo, Branko­vo kolo, Srem­s­ki Karlov­ci 2018)

    .

    .….Ako je samo pes­mi dato da raz­go­vara sa pes­mom i da je razume, nije li svako pisan­je o poez­i­ji neizbežno pes­motvorno, makar u mogućnos­ti? Ovim dile­mom otvaram turnir tumačen­ja nad neponovljivim uzbuđen­jem pes­mom i jezikom koje mi je donela zbir­ka Veliko Top­lo Irene Plaović.

    .….Pes­ničko ost­varen­je Irene Plaović nudi nam se kao zbir­ka-poe­ma, iza­zov-trka koju tre­ba doživeti u (trideset i) jed­nom dahu. Las­ciar le cose celesti, kao pro­log, i Prezrite zaključke, kao epi­log, čine neim­per­a­tivni inter­pre­ta­tivni okvir, čime se može objas­ni­ti to što autor­ka uvodne i zaključne pesme smeš­ta u zagrade.

    .….Veliko Top­lo pre­poručlji­vo je čitati na noga­ma, u pokre­tu i naglas, uz dis­an­je pažlji­vo usaglašeno sa rit­mom osmer­ačk­ih daho­va. Lju­bitelji­ma poez­i­je koji ne mogu da se pohvale nužno zavid­nom fiz­ičkom sprem­nošću skrećem pažn­ju na to da se goto­vo sva­ki galo­p­i­o­ra­jući dah završa­va svo­jevrsnim misaon­im smi­ra­jem (I sve se miri u meni). Iskreno radovan­je jez­ičkoj melodičnos­ti i suštin­sko pre­puš­tan­je nje­gov­oj rit­mičnos­ti, eto to posta­ju odlike trkača koji se pre­pusti izazovu.

    .….U ukup­no trideset i tri pes­ničke deon­ice, Veliko Top­lo gov­ori o svim mogućnos­ti­ma i nemogućnos­ti­ma za hvatan­je kora­ka sa samim sobom, o sus­ti­zan­ju i o pret­i­can­ju sebe. Dok dahovi galopi­ra­ju beskra­jnom sta­zom aso­ci­jaci­ja, telo koje se tak­miči u trci samootkri­van­ja – lirsko telo – izlazi iz sebe da bi pro­gov­o­rilo o jez­ičkim odjec­i­ma sve­ga što ga je oblikovalo.

    .….Telo se suoča­va sa svim dokaz­i­ma svog iskust­va išči­tava­jući na sebi zatečene tragove burnih tra­gan­ja tokom pro­leća i leta, dana i noći, u svesti i u snu. Ono istrča­va iz sebe da bi sa sobom i o sebi pro­gov­o­rilo. Seća se grado­va, obro­ka i njhovih ukusa i obli­ka, dodi­ra, knji­ga i tek­stu­ra nek­ih drugih tela. Koliko ih se seća, toliko ih i domaš­ta­va. Ono se tak­miči sa sobom da bi se samootkri­lo – ne bi li utvrdi­lo gde presta­je koža, a gde počin­je jor­gan – ne presta­jući da prizi­va i preispitu­je svo­je nagone i nakane. A kako lirsko telo pro­go­vara? Kroz jez­ičke eksploz­i­je ukroćene u dahove.

    .….Dahovi su nizovi reči o vol­jen­ji­ma i propadan­ji­ma, o ljubljen­ji­ma i otr­gan­ji­ma, o unutrašn­jim sprint­ovi­ma koji se istrčava­ju po nekim nemi­novn­im zakon­i­ma pos­to­dras­tan­ja. U nji­hovom galopu išči­tava­ju se spoz­na­je koji­ma se pris­tu­pa nevoljno ili uz uzbuđen­je, a do kojih se na cilj stiže odranih kole­na. A šta su kole­na ako ne mesto na koje se spuš­ta bra­da kad se umorno telo sklupča posle trke i sav­i­je ka sebi? Kao lav­ina jak­ih sen­zaci­ja koje se kotrl­ja­ju preko jezi­ka, ovo je knji­ga koja se ne čita samo kolen­i­ma, već i nepcem, i koja se usva­ja po zemljotre­su među kukovi­ma. Trka sti­ho­va čija se brz­i­na oseća pod prsti­ma i čije se tek­stu­alne tek­s­ture udišu.

    .….U rit­mu jednog dis­an­ja odvi­ja se pes­motvor­na igra aso­ci­jaci­ja. Iz pes­ničkog tela cede se značen­ja koje srču sile nepravedne neu­tol­jenos­ti i grešne preza­sićenos­ti. Jezik udara u nepce i odz­van­ja­ju i reči i ukusi. Veliko top­lo stavl­ja se u pogon na enegi­ju erosa, ono oku­pl­ja i raslaže, ono tvori i razara. Veliko top­lo je samo jezik.

    .….Ova zbir­ka gov­ori nam o gorostas­nos­ti­ma jezi­ka koji je jak i moćan čak i u svo­jim nemoći­ma, jer  toposi neizre­civosti niču svu­da po grli­ma kao plikovi požude. U ovoj trci daho­va, moguće je sasvim lako iza­ći iz svih mes­ta, doba, doba i ukusa, ali ne i iz jezi­ka svog tela.  Jedi­no taj izlazak je kršen­je bića i kršen­je prav­i­la. Uostalom, i dobro je što jezik utelovlju­je, jer sve su najbol­je stvari pot­puno izmišl­jene.

    .….Šta je Veliko Top­lo ako ne i straš­na mili­na, duboko propadan­je u sebe od koga se sunovraću­je krvni pri­ti­sak i pročešću­ju otku­ca­ji srca? Veliko Top­lo dolazi i obuz­i­ma telo čijim krvo­tokom kruži poez­i­ja. Veliko Top­lo je i nagov­eš­taj spoko­ja koje guta i tupi oštrice da bi zašti­ti­lo telo koje tek doras­ta razumevan­ju mraka.

    .….Ire­na Plaović u dahovi­ma zbirke Veliko Top­lo sa mno­go snage u grlu i stom­aku peva o sazre­van­ju, prezre­van­ju i nedozre­van­ju. Sasvim jas­no posta­je da, ako je bar neš­to saz­natlji­vo u poj­mu svo­je beskon­ačnos­ti, to mora biti telotvor­na moć pes­motvornog jezi­ka. Jedi­no je biće koje traži svo­je uporište u sili poez­i­je, ono koje nikad neće izgu­biti sebe. Ova knji­ga-pes­ma koja je pobe­di­la svesku uver­a­va da je moguće iza­ći iz sebe i s radošću se sebi vrati­ti. Jedi­no, među­tim, ako je na tom putu odlas­ka vođa jed­no Veliko Top­lo. Na kra­ju, kao ute­ha, osta­je određen­je poez­i­je kao pri­like za samoišči­ta­van­je i za samoz­ab­o­rav. Ova dva puta nikako nisu postavl­jene mimoilazno, napro­tiv, ujed­in­jeno nas vode ka odgov­oru na pitan­je kako se posta­je i biva samim sobom.

    .

    .

    .

    .

    .