O Dimitriju Tasiću

Gordana Vlahović
Lat­est posts by Gor­dana Vla­hović (see all)

    .

    .Ono što se otkri­va našem pogledu

    (Dim­itri­je Tasić: Dno i sjaj, Neo­pres, Beograd, 2017)

    .

    .….Dim­itri­je Tasić, nov­inar, ured­nik lis­to­va i časopisa, izdavačke kuće BIGZ, sarad­nik i ured­nik emisi­ja iz kul­ture, mag­istri­rao je radom (1978) O neizre­civom u poez­i­ji Dušana Matića. Mag­is­tars­ki rad poslužio mu je kao osno­va za obim­nu književnu studi­ju o Matiću naz­vanu Dno i sjaj. Naslov je izve­den iz Matićevog sti­ha Da se dodirne tam­no dno i neizre­civi sjaj živ­ota (iz poet­ske knjige Laža i par­alaža noći). Pod­naslov (pomenu­ti mag­is­tars­ki rad) tem­atizu­je knjigu, a nazivi poglavl­ja koja Tasić grupiše u tri dela uzeti su iz naslo­va Matiće­vih eseja.

    .….Čita­lac na prvim strana­ma knjige usmeren je ka ključnom poj­mu – neizre­civom, u koji se uključu­je misao koja izmiče, nepouz­danost saz­nan­ja, te pitan­ja bez odgov­o­ra. Pogled u nedogled dra­ma je izri­can­ja neizre­civog, uz zlat­nu prašinu reči, tra­gan­je za poez­i­jom koja je „hleb svih lju­di.“ Tasić navo­di prob­lem neizre­civosti kod Matića kao prob­lem saz­nan­ja i kao prob­lem izraza. Ivi­ca saz­nan­ja je nepot­puna, a moć pes­ničkog gov­o­ra taj­na slut­nje, sug­esti­je, skrivenosti.

    .….Prateći Matićev živ­ot­ni put, tog „budućeg čove­ka“ (D.T.), autor ističe god­inu 1898, god­inu smr­ti Ste­fana Malarmea i god­inu Matićevog rođen­ja; a Malarme će biti Matiće­va lit­er­ar­na sim­pati­ja. Ta god­i­na je i god­i­na rođen­ja Rast­ka Petro­vića i Desanke Mak­si­mović. Otvara­ju se vra­ta beskra­ju. No, Matić će kas­ni­je zapisati da je rodi­ti se sluča­jnost, jer „bilo je hil­jadu razlo­ga da ne pos­to­jim. I ja, evo, pos­to­jim…“ Prve tri godine živ­ota – neizre­ci­va tiši­na, nikak­va uspom­e­na, nikakav znak. Kas­ni­je, znača­jne su:

    - 1914 – iz Šap­ca u Kruše­vac, pod Bagdalu;

    - 1915 – sa sedamnaest god­i­na, alban­s­ka golgota;

    - porat­no parisko intelek­tu­al­no sazre­van­je i nadreal­is­tič­ki zanos (Spin­oza, Niče, Volt Vit­men, Bodler, Malarme, Bre­ton), Matićev širo­ki „pro­planak uma“;

    - 1930 – ozvaničen nadreal­izam u Beogradu koji posta­je kos­mopolit­s­ki, a Matić, sa još dvanaestori­com, vatreni zagov­ornik nadreal­is­tičkog duha;

    - književne deobe i polemike između dva rata; atmos­fera pobune i revolta;

    - logor na Ban­ji­ci 1942.

    .….Tasić navo­di Matićeve knjige, ese­je, članke, romane, aktuelne dnevne zapise, pis­ma, raz­gov­ore, te čita­jući ih provo­di čitao­ca kroz nemogući živ­ot koji jeste. A u nje­mu, živ­o­tu, su ukus stvarnos­ti, mno­go­likost, mno­go­b­it­nost, kri­ti­ka živ­ota i neizre­ci­va čar, sjaj i tam­no dno.

    .….Autor nas­to­ji da dokuči to pes­niko­vo otvaran­je ka nedovršenom beskra­ju. Tra­ga za tam­n­im i sja­jn­im taj­na­ma živ­ota kroz Matićeve pes­ničke i prozne tvorevine u koji­ma je eksplic­it­no poiman­je nedorečenos­ti i neizre­civosti a da „razlozi ne dopiru uvek do koren­ja bića.“ Uoča­va Tasić dra­mu izri­can­ja prisut­nos­ti neizre­civog kod mnogih stvar­ala­ca (od Orfe­ja i nje­gov­og don­jeg sve­ta, te kod Bodlera, Hart­mana, Isidore Sekulić, Sar­tra – malo okas­nel­og priz­nan­ja, ali priz­nan­ja, ipak). Prisut­no je i u muzi­ci, na primeru Vladimi­ra Jankele­viča (Muzi­ka i neizre­ci­vo). Za Dušana Matića živ­ot je ono ogrom­no i strašno, i u isti mah krhko i nežno. O tajni pos­to­jan­ja i tajni nes­ta­jan­ja ne zna se mno­go, samo se slu­ti da ne bi nesta­lo bar trun­ka svet­losti tamo gde presta­je nje­na moć.

    .….Dim­itri­je Tasić, gov­oreći o poet­skoj neizre­civosti, posveću­je joj celo poglavl­je, beležeći istori­jat odnosa pre­ma reči i poez­i­ji, kroz vekove, od Orfe­ja do nadreal­ista. Po jed­nom od mito­va Orfe­ja je Zevs ubio gro­mom zato što je „pevao“ božanske tajne. Za njim se pom­in­ju Homer, Pla­ton, Aris­to­tel. U sred­njem veku hrišćan­s­ki bog je jed­i­na, i neizre­ci­va isti­na, a gov­or poez­i­je je lažan. Rene­sansni čovek otkri­va višez­načnost reči (Dante), a Ham­let izriče ono čuveno: „Osta­lo je ćutan­je“. U Dekar­ta je logi­ka uma a u Paskala logi­ka srca. Matić bira Lajb­ni­co­vo „dodiri­van­je kra­jnos­ti“ i „ostatke ćutan­ja“ (nije prazn­i­na, no se ne može sve izreći). Kod roman­tičara je poez­i­ja iznad sve­ga i pre­da­van­je beskra­ju. Po Hegelu poez­i­ja je samo „oduševl­jeni duh“, a pra­va saz­nan­ja su u religi­ji i filo­zofi­ji, dok Kjerkegor traži konkret­nu istinu, ali je nije dosegao. Niče uzviku­je: Bog je mrtav, ali „vetar podozren­ja“ ne sta­je, pa ni Marks ne miruje.

    .….Tasić radoz­na­log ali i str­pljivog čitao­ca dovo­di do mod­ernih pes­ni­ka koji i dal­je traže neizre­ci­vo sa novom svešću (Bodler, Rem­bo, Lotrea­mon, Malarme), taj isti Malarme koji ostavl­ja stihove:

    …a zatim neki Malarme je postojao

    tvr­dio je da i beline govore…

    .….Neost­vareni je san pes­nič­ki: da će naći apso­lut­nu reč, reč za stvar koja ne pos­to­ji. Matić, nadreal­ista, iz sna, iz sim­bo­la. Neće da imenu­je stvari, već samo da ih sug­eri­ra. I Blok će biti nes­rećan zbog saz­nan­ja o grani­ca­ma, a futur­isti pokušava­ju da uhvate smisao ili tajnu u zvuku a ne u reči određenog značen­ja u poj­mu. Kod nadreal­ista sve­moć sna vrhunac je poez­i­je, ble­sak munje ujed­no je i nje­na tama; traži­lo se „šesto čulo poez­i­je“, čulo za neizre­ci­vo. Crn­jan­s­ki nam Suma­trom nudi novu osetljivost, Rastko Petro­vić otkroven­je, Vinaver tražen­je „tajanstvene saopštljivosti“, Nas­tasi­je­vić mater­n­ju melodi­ju kojom se otvara ono što je naj­muk­li­je u biću, Uje­vić mag­i­ju poez­i­je koja peva čove­ka kako „pris­lušku­je zvukove vasione tajne.“ Za Matića je na prvom mes­tu živ­ot pa lep­ota tek zatim dolazi.

    .….Svo­je teze Dim­itri­je Tasić dokazu­je primer­i­ma iz Matiće­vih knji­ga. Obra­zlaže da pes­nič­ka tražen­ja neizre­civog prati svest da se tom tražen­ju ne sagle­da­va kraj. Citi­ra Matića: I znaš da moraš znati što ne znaš i saz­nati putem koji ne znaš (Da imenu­ješ senke zvez­da, Bag­dala). Kako se čovek stal­no men­ja te i svest, onda i poez­i­ja mora da izmišl­ja „novi gov­or za nove pris­ust­vo.“ Isti­na se ne pose­du­je, ona se traži mišlju, akci­jom; mišlju i živ­o­tom. Poez­i­ja ima svo­ju istinu, svo­ju tajnu, ali potiče iz živ­ota i vraća se živ­o­tu. Poez­i­ja u stvari rit­mu­je same izvore, samo koren­je naše egzis­ten­ci­je i obz­nan­ju­je ih ljudi­ma (Matić: Nova Ani­na bal­s­ka halji­na). Dva su po Tasiću osnov­na Matiće­va sta­va: „Samoća poez­i­je ali i zajed­ništ­vo pes­ni­ka s ljudi­ma.“ No, pes­ma uvek kaže više nego što reči po sebi gov­ore, uvek gov­ori dru­go, a ne ono što je direk­t­no imen­o­vano. I kad gov­ori o stvari­ma, ne gov­ori o nji­ma: Isto to, samo malo drukči­je (Matić). Insi­s­ti­ra Tasić uz navođen­je primera iz svet­skog pes­ništ­va, iz teori­je književnos­ti i Matiće­vih dela da imen­o­vati i pes­nič­ki izri­cati nije isto, te ono u knjizi dom­i­nant­no izri­cati neizre­ci­vo jeste rod­bin­s­ka ukle­tost (Isido­ra Sekulić) pes­ni­ka i poez­i­je. Onaj je to skriveni gov­or poez­i­je koji peva tajnu ali je ne otkriva.

    .….Autor studi­je tumači kod Matića pitan­ja istine i zablude, tzv. „plu­ral­izam istine.“ Naš­to ta kopi­ja stvarnos­ti kad smo u pose­du iste, pita se Matić u Novoj Ani­noj bal­skoj halji­ni. A neizre­ci­va je mno­go­likost dana i časa, i trenut­ka, te živ­ota, a onda i pes­ničkog izraza. Siz­ifovsko je uran­jan­je u dan, u nemogući živ­ot koji jeste, to neizre­ci­vo pol­je mogućeg.

    .….U pokuša­ju da dokuči sušt­inu Matićevog stvaran­ja, Tasić naglašava:

    - Bit­ka oko zida, bit­ka je same egzis­ten­ci­je, stvarnog i nest­varnog, pos­to­jan­ja i nepos­to­jan­ja, pitan­je je tajne koja u sebi nosi sve druge tajne;

    - bit­ka oko zida, između mogućeg i nemogućeg u izmi­can­ju mis­li dela;

    - jed­i­na apso­lut­nost kod Matića je apso­lut­nost ljubavi, neizre­ci­vo volim, volim jed­nine i množine, vre­me­na sadašnjeg;

    - tra­ga se ne za „sivom jas­noćom stvari“ već za onim iza;

    - neizre­civost sve­ta je u neizre­civosti pesme, u jeziku koji ne imenu­je, već sug­er­iše, u ehu reči, a ne u samim reči­ma, te i u tiši­ni koju one donose;

    - vođen­je u saz­nan­je i san;

    - pevati i živeti; pratiće Matića tam­na svet­lost dna i neizre­civi sjaj živ­ota, sve uz ostatke ćutan­ja i eho reči.

    .….Dim­itri­je Tasić jed­no poglavl­je naslovl­jeno Nemoguće ili zadržano bek­st­vo neizre­civog posveću­je nas­tanku nadreal­is­tičkog pokre­ta, nalazeći sličnos­ti i raz­like između fran­cuskih i srp­skih nadreal­ista. Matić, te i Đorđe Kostić korene srp­skog nadreal­iz­ma vide u dan­i­ma rata i stradan­ja na „putu – rasu­lu“ preko Alban­i­je, u „raspolućenoj stvarnos­ti“, i zarad demisti­fikaci­je građan­skog sve­ta, a u povezi­van­ju sa mark­siz­mom. On, taj pokret naš samoro­dan je, no ne isključu­je se veza sa francuskim.

    .….Bilo je peri­o­da preki­da Matićevog pevan­ja: vreme Gernike, krvave Špani­je, glasno­gov­orni­ka Hitlerovih, kad slo­bode nije bilo za živ­ot, pa ni za reči. Tra­ja­lo je ćutan­je kad jezivu stvarnost rata reči ne mogu da pokri­ju, sve dok nit živ­ota ne zabru­ji. Nije sluča­jan iskaz:

    ja ne mogu da ćutim

    ja sričem ovaj vek

    .….I nepot­puno, nesig­urno sriče. Nije sam u svo­joj mis­li jer, nje­go­vo je: Mis­lim, dak­le pos­to­jiš (cog­i­to ergo es); pos­to­ji dru­gi, kome gov­ori. Tajni pla­men, dah živ­ota, makar da je, ipak, bio.

    .….Pes­ma­ma More, Talas, Buđen­je mater­i­je peva buđen­je večne, praiskonske mater­i­je, po Tasiću je to „laso naj­dal­je zav­it­lan u nedovrešeni beskraj.“ U pobuni pro­tiv „sive jas­noće“, pred taj­na­ma sve­ta. A nedremlji­vo oko bdi i otkri­va novo i dru­go, i gle­da neizre­civi svet.

    .….Knji­ga Dno i sjaj jeste pre­cizno, temelji­to, sveobuh­vat­no obra­zla­gan­je postavl­jenih teza pronalažen­jem primera u Matiće­vim deli­ma, ali je u velikoj meri kre­tan­je po istori­ji književnos­ti, upoređi­van­je i otkri­van­je sličnos­ti i opo­nent­nih stavo­va u odno­su na Matićeve. Pronalazi filo­zof­sku dimen­z­i­ju Matićeve poet­ike. Neis­crp­na je lit­er­atu­ra korišće­na pri radu na knjizi: orig­i­nal­na dela Matiće­va, pre­vo­di, član­ci, ese­ji, studi­je o Matiću, sve nave­de­no na devet strana na kra­ju knjige. Bez namere da ko bude izostavl­jen, ali je sja­jno što su korišćeni tek­stovi odličnih poz­navala­ca Matićevog dela Jovana Hris­tića i Draš­ka Ređepa, pri­jatel­ja, poz­navala­ca i tumača Matiće­vih ide­ja o snovi­ma, tajni sve­ta, neizre­civosti, danas i ovde, i još ponegde.

    .….A sve što je pisac ovog tek­s­ta pre­v­ideo ili nedo­voljno izrekao objas­niće Matićem:

    Znam

    Volim

    I neću znati da kažem…

    .

    .

    .

    .

    .

    .