Otkrivanje

Nikola Madžirov
Lat­est posts by Niko­la Madžirov (see all)

    .

    .

    .

    Senke nas mimoilaze

    .

    Jednog dana srešće­mo se
    kao brodić od har­ti­je i
    lubeni­ca što se hla­di u reci.
    Nemir sve­ta biće
    uz nas. Dlanovi­ma ćemo
    pom­rači­ti sunce i s fenjerom
    pri­b­ližavaće­mo se.

    Jedno­ga dana vetar neće
    promeni­ti pravac.
    Breza će poslati lišće
    u naše cipele ispred praga.
    Vuci će krenu­ti za
    našom nevinošću.
    Lep­tiri ostavi­ti svoj prah
    preko naših obraza.

    Jed­na star­i­ca svakog jutra
    pričaće o nama u čekaonici.
    I ovo što sad kažem
    već kazano je: čekamo vetar
    kao dve zas­tave na graničnom prelazu.

    Jedno­ga dana sve će nas senke
    mimoići.

    .

    Pre­veo sa makedonskog
    Duško Novaković

    .

    .

    Dom

    .

    Živ­io sam na kra­ju grada
    kao ulič­na svjetilj­ka kojoj niko
    ne mijen­ja sijalicu.
    Pauči­na je držala zidove zajedno,
    znoj naše spo­jene dlanove.
    U pre­o­braža­ji­ma nev­ješ­to sazi­danog kamenja
    krio sam plišanog medvjedića
    spašava­jući ga od sna.

    Danonoćno sam oživl­javao prag,
    vraća­jući se kao pčela koja
    se uvi­jek vraća prethod­nom cvijetu.
    Bio je mir kad sam napus­tio dom:

    zagriže­na jabu­ka nije potamnila,
    na pis­mu je sta­jala mar­ka sa starom napuštenom kućom.

    Od rođen­ja se krećem pre­ma tihim prostorima
    i poda mnom se lijepe praznine
    kao sni­jeg što ne zna da li zemlji
    ili vaz­duhu pripada.

    .

    Pre­veo sa makedonskog
    Nenad Vujadinović

    .

    .

    Kad neko odlazi 

    sve što je saz­dano se vraća

    .

                                                 Mar­janu K.

    U zagrl­ja­ju iza ugla prepoznaćeš
    da neko neku­da ide. Uvek je tako.
    Živim između dve istine
    kao neon­ka koja se kole­ba u
    praznom hod­niku. Moje srce sabira
    sve više lju­di, jer njih više nema.
    Tako je uvek. Četvrt­inu budnosti
    troši­mo u trep­tan­ju. Stvari
    zab­o­ravl­jamo još pre nego ih izgubimo –
    svesku iz krasnopisa, na primer.
    Niš­ta nije novo. Sedište u
    auto­busu uvek je toplo.
    Posled­nje reči prenose se
    kao nag­nute kofe u uobiča­jenom let­njem požaru.
    Sutra će se opet ponovi­ti isto –
    lice će pre nego iščezne sa fotografije
    najpre izgu­biti bore. Kad neko odlazi,
    sve što je saz­dano se vraća.

    .

    Pre­v­ela sa makedonskog
    Bil­jana Andonovska

    .

    .

    Ne znam 

    .

    Daleke su kuće koje sanjam,
    dale­ki su glaso­vi moje majke koja me
    na večeru zove, a ja trčim pre­ma žit­nim poljima.

    Dale­ki smo kao lop­ta što pro­mašu­je gol
    i ide pre­ma nebu, živi smo
    kao ter­mometar koji je točan samo kad
    pogledamo pre­ma njemu.

    Dale­ka stvarnost sva­ki me dan ispituje
    kao nepoz­nati put­nik koji me budi na polovi­ci puta
    pitan­jem “Je li ovo taj autobus?”,
    a ja mu kažem “Da”, a mis­lim “Ne znam”,
    ne znam gdje su gradovi tvo­jih djedova
    koji žele napusti­ti sve otkrivene bolesti
    i ljekove koji sadrže trpeljivost.

    San­jam o kući na bri­jegu naših čežnja,
    da gledam kako mors­ki val­ovi iscrtavaju
    kar­dio­gram naših pado­va i ljubavi,
    kako lju­di vjeru­ju kako ne bi potonuli
    i korača­ju kako ne bi bili zaboravljeni.

    Daleke su sve kolibe u koji­ma smo se skri­vali od kiše
    i od boli srna koje su umi­rale pred oči­ma lovaca
    koji su više bili usaml­jeni nego gladni.

    Dale­ki trenu­tak postavl­ja mi sva­ki dan pitanje
    “Je li ovo taj pro­zor? Je li ovo taj život?”,
    a ja mu kažem “Da”, a mis­lim “Ne znam”, ne znam
    kad će ptice pro­gov­oriti, a da ne kažu “Nebo”.

    .

    Pre­veo sa makedonskog
    Borislav Pavlovski

    .

    .

    Posle nas

    .

    Jednog dana neko će pre­sav­i­ti našu ćebad
    i poslati je na hemi­jsko čišćenje
    da iz nje istre posled­nje zrno soli,
    otvoriće naša pis­ma i ređati ih po datumima
    umesto po iščitanosti.

    Jednog dana neko će raz­mesti­ti nameš­taj u sobi
    kao šahovske fig­ure na početku nove igre,
    otvoriće staru kuti­ju za cipele
    u kojoj čuva­mo otpalu dug­mad sa pidžama,
    nepotrošene bater­i­je i glad.

    Jednog dana vratiće nam se bol u leđima
    od težine hotel­skih ključe­va i
    sum­n­je s kojom nam recep­cionar pruža
    daljin­s­ki upravljač.

    Tuđa sažal­jen­ja poći će za nama
    kao meseči­na za zalu­tal­im detetom.

    .

    Pre­v­ela sa makedonskog
    Bil­jana Andonovska

    .

    .

    Odvo­jen

    .

    Odvo­jio sam se od svake istine o počecima
    sta­bala, rije­ka i gradova.
    Imam ime koje će biti uli­ca rastanaka
    i srce koje se pojavlju­je na rend­gen­skim snimcima.
    Odvo­jio sam se i od tebe, majko svih neba
    i kuća bezbrižnosti.
    Sad je moja krv izb­jegli­ca koji pripada
    neko­likim duša­ma i otvoren­im ranama.
    Moj bog živi u fos­foru šibice,
    u pepelu što čuva oblik pres­ječenog drveta.
    Ne tre­ba mi mapa svi­je­ta kad tonem u san.
    Sad sjen­ka klaso­va žita pokri­va moju nadu,
    i moja je riječ vrijedna
    kao stari porodični sat koji ne mjeri vrijeme.
    Odvo­jio sam se od sebe, da bih sti­gao do tvo­je kože
    koja mir­iše na med i vje­tar, do tvog imena
    koje znači nemir što me čini spokojnim,
    što otvara kapi­je grado­va u koji­ma spavam,
    a ne živim. Odvo­jio sam se od vaz­duha, vode, vatre.
    Zeml­ja od koje sam stvoren
    ugrađe­na je u moj dom.

    .

    Pre­veo sa makedonskog
    Nenad Vujadinović

    .

    .

    Pre nego što smo se rodili

    .

    Ulice su bile asfaltirane
    pre nego što smo se rodili i sva
    sazvežđa već su bila formirana.
    Lišće je trulilo
    uz ivicu trotoara.
    Sre­bro je crne­lo na
    koži radnika.
    Neči­je su kosti rasle
    duži­nom sna.

    Evropa se ujedinjavala
    pre nego što smo se rodili i kosa
    jedne devo­jke spoko­jno se
    šir­i­la površinom
    mora.

    .

    Pre­v­ela sa makedonskog
    Bil­jana Andonovska

    .

    .

    Otkri­van­je

    .

    Već odavno nikome ne pripadam
    kao novčić koji je pao s ivice stare ikone.
    Razba­can sam između strogih nasljeđa i zavjeta
    iza rolet­ni spuštenih sudbina.
    Istori­ja je prva grani­ca koju tre­ba da pređem,
    čekam glas odvo­jen od sazvuč­ja poslušnosti
    koji će obav­jesti­ti o mojoj udaljenosti.
    Ja sam kao bron­zani spomenik pod zvjez­dan­im trgom
    na kojem ptice vježba­ju himne nade,
    otkri­vam se kao pero zal­i­je­pljeno za koru jaja,
    koje o pre­ra­nom odlasku pripovjeda
    i novi živ­ot nagovještava.
    Dom mi se svakog dana
    pod šatorem svi­je­ta tajno mijenja,
    samo je djet­injst­vo kao med
    što ne dop­uš­ta tuđe tragove u sebi.

    .

    Pre­veo sa makedonskog
    Borislav Pavlovski

    .

    .

    Skazaljke časovni­ka

    .

    Nasle­di det­injst­vo iz albuma.
    Pre­n­e­si tišinu
    što se širi i stešn­ja­va kao
    jato pti­ca u letu.
    U šaka­ma sačuvaj
    nepravil­nu lop­tu snega
    i kap­ke koje se spuštaju
    za lin­i­jom života.
    Kaži molitvu
    sklo­pljenih usana:
    reči su seme koje pada u saksiju.

    Muk u utro­bi se uči.

    Pokušaj da se rodiš
    kao veli­ka skazalj­ka u ponoć
    i sekunde će te odmah prestići.

    .

    Pre­veo sa makedonskog
    Duško Novaković

    .

    .

    Video sam snove

    .

    Video sam snove kojih se niko ne seća
    i oplaki­van­ja na pogrešn­im grobovima.
    Video sam zagrl­ja­je u avionu koji pada
    i ulice sa otvoren­im arterijama.
    Video sam vulka­ne koji spava­ju duže
    od kore­na porodičnog stabla
    i jed­no dete koje se ne plaši kiše.
    Samo mene niko nije video,
    samo mene niko nije video.

    .

    Pre­v­ela sa makedonskog
    Bil­jana Andonovska

    .

    .

    Nove zeml­je

    .

    Tre­ba istru­gati zid
    na kojem je vla­ga iscrtala
    mapu novog svijeta
    i nani­jeti nova razilaženja.

    Ispod njih tre­ba nepravilno
    ras­pored­i­ti kamen­je kao
    stope čov­je­ka koji bježi od svo­jih strahova.

    Potreb­no je biti
    kružno ogleda­lo u polu­otvorenom dlanu
    i odraz­i­ti tuđe zagrljaje
    oštre kao makaze koje se dodirnu
    samo kad tre­ba neš­to presjeći.

    Tre­ba izmis­li­ti nove zemlje,
    da bi bilo moguće opet koračati po vodi.

    .

    Pre­veo sa makedonskog
    Borislav Pavlovski

    .

    .

    On još traži smenkara

    .

    Otac me je vodio na fudbal,
    a ja sam išao zbog semenki.
    Otac je nosio novine za sedenje,
    a ja za dovrša­van­je započetih ukrštenica.
    Otac je usta­jao u trenutku
    kada bi svi ustali,
    a ja kad bih ugledao semenkara.

    Bila je tiši­na na stadionu.
    Prisut­ni su zurili u mene
    dok sam grickao semenke
    (glavni sudi­ja zagrizao je pištaljku)

    Lju­tim se na oca
    što me je ostavio samog.

    .

    Pre­v­ela sa makedonskog
    Bil­jana Andonovska

    .

    .

    Onaj što piše

    .

    Ti pišeš. O stvari­ma što već postoje.
    A kažu da izmišljaš.

    Šutiš. Kao poto­plje­na mreža
    ribokrad­i­ca. Kao anđeo
    koji zna što će se dogodi­ti s noći.

    I putu­ješ. Zaboravljaš,
    da bi se vratio.

    Ti pišeš i ne želiš se sjećati
    kame­na, mora, vjernika
    koji spava­ju razd­vo­jenih dlanova.

    .

    Pre­veo sa makedonskog
    Borislav Pavlovski

    .

    .

    Brz je vijek

    .

    Brz je vijek. Da sam bio vjetar,
    gulio bih kore stabala
    i fasade per­ifer­i­jskih zgrada.

    Da sam bio zla­to, skri­vali bi me u podrumima,
    u meku zemlju i među sloml­jene igračke,
    zab­o­rav­ili bi me oče­vi, a nji­hovi sinovi
    tra­jno bi me pamtili.

    Da sam bio pas, ne bi me bilo strah
    prog­nani­ka, da sam bio mje­seči­na ne bih se
    plašio smrtne kazne.

    Da sam bio zid­ni sat
    skri­vao bih puko­tine na zidu.

    Brz je vijek. Preživl­java­mo slabe zemljotrese
    gleda­jući pre­ma nebu, a ne pre­ma zemlji.
    Otvaramo pro­zore da bi ušao zrak
    s mjes­ta gdje nika­da nis­mo bili.
    Ratovi ne pos­to­je, jer sva­ki dan netko
    ran­ja­va naše srce. Brz je vijek.
    Brži od riječi.
    Da sam bio mrtav, svi bi mi vjerovali
    kada šutim.

    .

    Pre­veo sa makedonskog
    Borislav Pavlovski

    .

    .

    .

    .

    .

    .