Petrarka

Siniša Soćanin
Lat­est posts by Siniša Soćanin (see all)

    Mravl­ja dra­ma za decu svih veličina

    Likovi:                 PETRARKA, mrav koji je hteo da bude pes­nik, a ne ratnik

                                   ANTONIJE, Petrarkin drug

                                   KRALJICA

    Mravlji gen­er­ali: HERKUL, BONAPARTA i stari MRAVKOJISEDI, gen­er­al pukovnik

                                    LEPTIR

                                    BOGOMOLJKA

                                    CVRČAK

                                    PAUK

                                   BILJNE VAŠI

                                   DIVLJA VAŠ

    Sli­ka I

    Mrav­in­jak.

    Dvorište nekakve kuće u kojoj žive lju­di, ali iz per­spek­tive mra­va. Ogrom­na tra­va i cveće, kamen­je, otpaci. Mrav PETRARKA se osvrće, gle­da da li ima nekog. Sam je.

     

    PETRARKA:             Kažu, mrave, rat­nik budi! A u meni pes­ma rudi

    i sti­hom se sunce budi!

    Da se bijem, oko čega? Zar mrvice, ili brega?

    Ili kapi što je ima za svako­ga sa ustima?

    Onda kažu, rad­nik budi! Zar je teško biti vredan?

    Pogo­to­vo kad mrav jedan

    pri­one na neš­to slatko! Uz pes­mu se radi lako!

    Al’ mi kažu ćuti, rin­taj, i začepi gubičicu!

    A ja vidim – ljubičicu!

    Pa u meni pes­ma žudi da vred­noću sti­hom budi!

    (muči ga goruši­ca)

    Ovom mravljom kiseli­nom što stom­akom širi plamen

    nahraniću ovaj kamen. Nje­mu neće niš­ta biti,

    a mene će krivog skriti.

    Prosi­pa svo­ju mravlju kiselinu u travu, iza kame­na. I dal­je ima gorušicu.

    PETRARKA:             Kašću – nemam – još sam mali!

    S čim biste me u boj slali?

    Za mene su to bombone:

    zrn­ca sode bikarbone!

    Pojede jed­no zrno sode bikar­bone. Podrigne. 

     

    PETRARKA:             Ko će mene u rat slati,

    Kad ne mogu vojevati?

     

    Pogle­da u mesto gde je pro­suo kiselinu.

     

    PETRARKA:             Gle koliko pro­suh kapi, ovde sada rupa zjapi.

    Uh, tako mi mravl­je časti, tu se može gad­no pasti.

    Da pred svi­ma budem čist, pokriće je ovaj list.

    Mravi će ga lako preći, propao bi neko veći.

    Bar se nadam, takoreći.

     

    Nailazi ANTONIJE, sav važan i užur­ban. Dok raz­go­vara­ju, Antoni­je se pri­b­liža­va pokrivenoj rupi, a Petrar­ka ga odvlači.

    PETRARKA:        Antoni­je, mravlji brate moj!

    Kuda ideš? Čekaj, stoj!

    Žur­ba ti je gad­na boljka,

    zar te juri bogomoljka?

    ANTONIJE:        Zdra­vo Petrar­ka! Ja ne idem, ja izviđam! I pusti me!

    PETRARKA:       Kuda krećeš, reći nećeš?

    ANTONIJE:        Idem u svo­je prvo izviđan­je! To je za mene veli­ka čast! Otkriću sve: gde je šta, šta je ko, i ko je zaš­to! Otići ću tako daleko, gde još nijedan mrav nije kročio! Lično gen­er­ali Mravko­jise­di, Herkul i Bona­parta su mi dali takav zadatak! Zar to tebi nije uzbudlji­vo? Zar ti ne bi voleo da ideš u izvidnicu?

    PETRARKA:               Da, ali čega? Ima li nepri­jatel­ja iza brega?

    Žudim da lutam, lep­ote gledam,

    tajn­im dalji­na­ma oči da predam,

    a kak­va radost tek to bi bila

    da vidim izbliza lep­ti­ra krila!

    Svet u kom živi­mo mno­go je veći,

    to je izviđan­je ka mojoj sreći!

    ANTONIJE:               Petrar­ka, ja tebe niš­ta ne razumem! Slušaj! Iako si mi rani­je bio drug, ja sam sada zvanično na zadatku, i nemoj više da me nervi­raš, gnjav­iš i zadržavaš!

    PETRARKA:             Rani­je? Neka me popase kra­va! Pitam lepo, ko mrav mrava!

    ANTONIJE:               Preki­ni! Izluđu­ješ me s tim! Zaš­to tako pričaš?

    PETRARKA:             Zaš­to kako?

    ANTONIJE:              U pesmi­ca­ma! Krećeš-nećeš, staneš-pad­neš, mrava-krava…

    PETRARKA:             Ah, tako kako! Mogu ja da gov­orim i kao ti.

    ANTONIJE:           Eto vidiš. Zbogom!

    PETRARKA:          Ali neću! Pes­ma meni nosi sreću!

    Do pro­leća – ja sam vesnik.

    Mrav sam mož­da, ali pesnik!

    A kad leto žuto sine, pevam da me tuga mine

    za pro­lećn­im mirisi­ma, sve dok ne prođe i zima!

    ANTONIJE:               To nije normalno!

    PETRARKA:             Ne pevam ja sasvim stalno.

    ANTONIJE:               Eto i sad!

    PETRARKA:             Da prestanem ja sam rad, al’ za sti­hom trpim glad!

    ANTONIJE:               Samo ti kažem: ta će ti glad doći glave! Zbogom!

    PETRARKA:             Šta je bilo, druže stari? Što gov­oriš strašne stvari?

    ANTONIJE:               Žurim! Dužnost zove!

    PETRARKA:             Zar mi dru­gar iz det­injst­va najavlju­je groznočinstva?

    ANTONIJE:               Loše ti se piše. Svi se žale na tebe. Ali, žao mi je! Ćao, mrave!

    PETRARKA:             Šta sam kriv, tako mi sebe? Gov­ori, tako ti tebe!

        Ako imam neki spas – reci, tako ti nas!

    ANTONIJE:               Uh! Dobro. Sedi.

    PETRARKA:             Ta ti vredi.

    ANTONIJE:               Ako me sad ne saslušaš, nastradaćeš, ima sve da se puši…

    PETRARKA:             Pretvorih se sav u uši. Klem­pave ljudske. K’o narandže ljuske…

    ANTONIJE:               Hoćeš li prestati!?

    PETRARKA:             Evo ćutim, gle! Žmurim! Ne mrdam! Sve!

    ANTONIJE:               (tiho) Priča se da nećeš da budeš ni rat­nik ni radnik.

    PETRARKA:             Pa… može rad­nik! Neću ratnik!

    ANTONIJE:               Da, ali kad radiš, ne možeš da ćutiš! Nervi­raš ih toliko da mora­ju da te oter­a­ju ko žutog termita!

    PETRARKA:             Al’ u meni pes­ma žudi da vred­noću stihom…

    ANTONIJE:               Eto kakav si! Nis­mo više deca! Dos­ta je bilo glo­dan­ja tuđeg lišća i sisan­ja tuđih kapi! Tre­ba svi da dobi­je­mo zadatke! Da dopri­ne­se­mo mrav­in­jaku! Meni je jutros prišao gen­er­al Mrav Koji Sedi i rekao: Ti si sad veli­ki mrav! U izviđan­je! A onaj tvoj drug, nije ti više drug, kaže, on nas sve vuče za nos!

    PETRARKA:       Gen­er­al tako rek’o? Nek me pauk nosi kući!

    Kljun gavrana nek me stek’o! Nisam hteo za nos vući!

    Zar se mora biti rat­nik? Zar ne može ratni…pesnik?

    Glas­nik?

    ANTONIJE:         Mis­le da prosi­paš negde kiselinu!

    PETRARKA:        Ak’ je tačno, nek me, eto, sad poliže neko pseto!

    Ja je nemam, još sam mali! Sa čim bi me u boj slali?

    ANTONIJE:         Tre­ba da znaš, ako stvarno izbi­je rat a ti se ne poprav­iš, s tobom će – po kratkom postupku!

    PETRARKA:             Nisam znao! Kakav rat? Nek’ mi štik­la slo­mi vrat!

    ANTONIJE:               (tiho) Neka veli­ka koloni­ja stranih mra­va je primeće­na ispod starog ste­peniš­ta. Kažu, traže mesto za mrav­in­jak. Ili, mož­da, traže gotov mravinjak!

    PETRARKA:             Au! Gro­zomorno, grozno, gad­no! A moje je stan­je jadno –

    ni kap jed­nu kise­line! Nek rat čeka, da mi stigne!

    ANTONIJE:               Svakog časa može da se zarati! Ali, ne bri­ni! Ja imam lukav plan – da izvidim nepri­jateljske položa­je, da jav­im, pa da ih izne­nadi­mo i savladamo i pobe­d­i­mo i oter­amo i raster­amo i pre­strav­i­mo i unezve­r­i­mo, da ih ras­pame­ti­mo koliko ćemo da ih pobe­d­i­mo, i da ja postanem heroj! Ali da to nema veze, jer bio je to samo moj zadatak! Moj prvi zadatak! Zbo­gom, stari druže! Izviđaću dok me noge služ… nose!

    Antoni­je ode. Petrar­ka osta­je pokunjen.

    PETRARKA:             Nis­mo više deca. Srce moje kleca.

    Kažu, hajde u boj lju­ti. A u glavi mi se muti:

    Ne bih hteo u boj lju­ti, već da njuškam cve­tak žuti.

    Nis­mo više deca. U grudi­ma neš­to štreca.

    A sko­ro smo s mame spali. Baš smo kratko bili mali.

    Sli­ka II

    Mravlji Rat­ni štab. BONAPARTA i HERKUL, mravlji gen­er­ali, šire mapu dvoriš­ta i prave rat­ni plan. MRAVKOJISEDI, najs­tar­i­ji među nji­ma, drema.

    HERKUL:                  Dak­le, gospo­do! Da vidi­mo da li smo sva tro­ji­ca tu. Ja, Herkul, da li sam tu? Tu! Gen­er­al Bonaparta?

    BONAPARTA:          Tu!

    HERKUL:                  Gen­er­al pukovnik Mravkojisedi?

    BONAPARTA:          Tu spava.

    HERKUL:                  Zaključu­jem da je Mravlji rat­ni savet kom­ple­tan! Probu­di Mravakojisedi.

    BONAPARTA:          Neće moći. Ispo­li­vao me je mravljom kiseli­nom kad sam ga takao. Ako hoćeš, budi ga ti. Izgle­da da opet san­ja ter­mitske ratove.

    HERKUL:                  Zaključu­jem da sas­tanak Ratnog save­ta može da počne! Nepri­jatelj je nedavno primećen kako gomi­la trupe kod velikog tru­log odgriska. U pitan­ju su total­no divlji mravi iz naj­dubljeg, netaknu­tog par­ke­ta. Izgle­da da su ih lju­di nečim trovali, pa su malo pobrkali stom­ake. Priča­ju se strašne priče o njima.

    BONAPARTA:          Kako to mis­liš, pobrkali stomake?

    HERKUL:                  Počeli su malo da ukrš­ta­ju pipci­ma, ako me razumeš?

    BONAPARTA:          Ne.

    HERKUL:                  Malo su poter­mi­tili pameću.

    BONAPARTA:          Ne razumem i dal­je, ali ako ima veze s ter­miti­ma… onda da bežimo?

    HERKUL:                  Krpelju jedan bezglavi, mi mravi ne bežimo!

    BONAPARTA:          Kakve strašne priče?

    HERKUL:                  Užas do užasa! Viđeni su kako se pen­ju i uskaču u teglu meda i crkava­ju! Toliko su hrabri i ludi, da i ne pokušava­ju da se izvuku! A zube oštre na ćošak od bačene i stvrd­nute ljudske čarape!

    BONAPARTA:          Užas! To su nem­ravi! Kako se pro­tiv njih boriti?

    HERKUL:                  I najs­trašni­je od sve­ga, prežder­ava­ju se foli­je od čoko­lade, od čega im je kiseli­na oštra kao nokat bogomoljke!

    BONAPARTA:          Foli­je od čoko­lade? Pa to i nije tako strašno.

    HERKUL:                  Jesi probao?

    BONAPARTA:          Mogu da ne odgov­orim? Kad su viđeni?

    HERKUL:                  Pre neko­liko dana.

    BONAPARTA:          Mož­da su pros­to otišli?

    HERKUL:                  A šta ako pros­to nisu?

    BONAPARTA:          Onda, da bežimo?

    HERKUL:                  Da ratujemo!

    BONAPARTA:          Da prvo beži­mo, pa onda da ratujemo?

    HERKUL:                  Ne nego da smis­limo kako je najbol­je da ih napad­nemo, ako mis­limo da ih samlevemo.

    BONAPARTA:          Iz daleka?

    HERKUL:                  Poslao sam veli­ki broj izviđača u pravci­ma velikog tru­log odgriska, stvrd­nute čarape i tegle s medom.

    BONAPARTA:          Ako ima mravl­jeg boga, već su se svi podavili u toj tegli.

    HERKUL:                  Napašće­mo iz zasede!

    BONAPARTA:          Zased­nemo negde? U neki busen! I čekamo junački!

    HERKUL:                  Znači, ratu­je­mo! Svi smo za.

    BONAPARTA:          Ja sam za, ako je plan da zasednemo!

    HERKUL:                  Kukav­ič­ka grin­jo glu­pa! Ratu­je­mo, kažem.

    BONAPARTA:          I ja sam, ali prvo da pita­mo Mravako­jse­di. Ipak je najiskusniji.

    HERKUL:                  Mravko­jse­di je star kao drvo. Zastareo.

    BONAPARTA:          Mora i on da glasa.

    HERKUL:                  Dobro, onda. Mravekojsedi?

    BONAPARTA:          Mraveko­jse­di?

    MRAVKOJISEDI:     (trgne se iz dre­man­ja) Hil­jade za jednog, jedan za hil­jade! Što me budite?

    HERKUL:                  Potre­ban nam je tvoj glas.

    MRAVKOJISEDI:     Moj glas? Šta će vam? Slabašan je, nije što je bio nekad – gro­mo­glasan kao roj pčela!

    HERKUL:                  Tre­ba da glasaš za rat!

    BONAPARTA:          Za rat iz zasede!

    MRAVKOJISEDI:     Koga zasedamo?

    HERKUL:                  Mi se bran­i­mo! Napada­ju nas divlji mravi iz parketa!

    MRAVKOJISEDI:     Oni su gad­ni! Jed­nom davno, kad sam ja bio izvid­ni­ca, video sam ih kako prenose pileći batak preko ljud­skog pra­ga i ugu­rava­ju ga u rupu u par­ke­tu tan­ju od mal­og prs­ta na noži­ci kućnog pauka!

    BONAPARTA:          Pau­ci i nema­ju prste.

    MRAVKOJISEDI:     Znam. Strašno!

    BONAPARTA:          Dak­le?

    MRAVKOJISEDI:     A šta kažu zad­nje izvidnice?

    HERKUL:                  (pokazu­je na mapu) Ovde je jed­na bogo­molj­ka, tu iza čarape, dvesto stoti­na i dvesto pedeset tri mravl­ja kora­ka od nepomičnog pau­ka na levo. Gove­do je poče­lo da pase u velikim zalo­ga­ji­ma, ali ne u našim kra­je­vi­ma. Taj izviđač je uzeo godišn­ji odmor, zbog stre­sa. Primećene su i neke gradske bubašv­abe, ali one stal­no tumara­ju i nisu bitne osim ako ih upotre­bi­mo kao oklop­na vozila…

    MRAVKOJISEDI:     Kakav je moral?

    HERKUL:                  Na vrlo visokom nivou pola cen­time­tra iznad zeml­je! Svi sprem­ni za boj osim jednog koji stal­no recituje!

    MRAVKOJISEDI:     Tog što recitu­je veza­ti za muvu a onda joj otk­inu­ti glavu i pusti­ti je! Bro­jno stanje?

    HERKUL:                  Četrde­set stoti­na rat­ni­ka i sto pedeset stoti­na rad­ni­ka rat­no obučenih za rat u sluča­ju rata!

    MRAVKOJISEDI:     Zal­i­he?

    BONAPARTA:          Dese­tine stoti­na biljnih vaši rade punom parom!

    MRAVKOJISEDI:     To je to, onda.… Hil­jade za jednog!

    SVI ZAJEDNO:        Jedan za hiljade!

    Mravko­jise­di već hrče.

    Sli­ka III

    Gus­ta tra­va. ANTONIJE odvažno korača.

    ANTONIJE:               Al’ sam ja hrabar! Ovako daleko nika­da nisam bio! (pipa travu) Hm… Tra­va kao i sva­ka dru­ga! Ali, ovde sig­urno ima strašnih opas­nos­ti, i ja sam sig­urno veo­ma hrabar što sam čak ovde. (neš­to šušne) Šta bi? (sakri­je se) Šte­ta što sam samo na izvid­ni­ci, a ne u bor­bi, pa moram da se sakri­jem. Niš­ta. Pove­tarac. (šun­ja se) Eh, da je Petrar­ka ovako hrabar kao ja, da zajed­no otkri­je­mo neš­to odlično! Neku pre­vr­nu­tu teglu dže­ma, ili čak džak! Dže­ma! Može i šećera! Malo mi se večera… Gle, ja sam počeo kao on! Puj, puj, ja sam ozbil­jan mrav! Opasan i hrabar sav!

                                        Nego, kuda? Na obu­ci kažu: bro­jiš korake, pamtiš po travka­ma i žbun­ju. To razumem. Onda, kažu, malo ideš levo, malo ideš desno. To ne razumem. A zaš­to ne bih išao samo levo, ili samo desno? Lepo, na primer, idem dugo dugo levo, i onda odjed­nom skren­em – opet levo! I onda opet – dugo, dugo, bro­jim korake, to je u redu, pam­tim travčice… Ček! Ako tako uče na obu­ci, to znači da niko nije išao samo levo, ili samo desno! A to znači, ako ja budem tako išao, otkriću što još niko nije otkrio! Svi će mi se div­i­ti, gle­dati me zaljubljeno, ali niš­ta – to je bio samo moj zadatak! Pričaće se o meni, biću slavni stari gen­er­al jednog dana! Dak­le, u pohod! Ja sam mrav-eks­pedi­ci­ja! Kako sam rekao? Pravac? Hmmm… uvek desno! Kad se budem vraćao, biće uvek levo! Napred, Antoni­je, sla­va čeka! Hil­jade za jednog! Jedan za hil­jade! (odlazi) Zrnaca šećera!

    Sli­ka IV

    BILJNE VAŠI jedu lišće i razgovaraju.

    BILJNA VAŠ:            Dodaj mi tu zeleniju.

    DRUGA VAŠ:           Izvoli.

    BILJNA VAŠ: Hvala.

    TREĆA VAŠ:            Čujem da će biti rata.

    BILJNA VAŠ:            Baš me briga.

    TREĆA VAŠ:            Ti ko da se to nas, biljne vaši, ne dotiče?

    DRUGA VAŠ:           Oh, kako da nas se ne dotiče!

    BILJNA VAŠ:            Hoće li doći i pitati mene: dal’ da ratu­je­mo, dra­ga vaši? Ne! Mravi nas drže i hrane jer im proizvodi­mo slat­ki nek­tar za bebe i Kraljicu, a ne zbog naše pameti koju nemamo.

    DRUGA VAŠ:           Zato te i ne pita­ju, jer ne razumeš da je rat važan.

    BILJNA VAŠ:            Mravl­ja posla! Za šta važan?

    DRUGA VAŠ:           Ne znam ja, ja sam samo vaš…

    TREĆA VAŠ:            Ali sig­urno ima neki razlog! Neka voj­na strategija!

    DRUGA VAŠ:           Mož­da pos­to­ji neka pretnja?

    BILJNA VAŠ:            Meni niko ne preti! Mravi ovi ili oni, meni je isto! Ja jedem s jedne strane, sa druge mi nek­tara kane, rad­no vreme ceo dan, odmor nemam, nemam san, pretvo­rio sam mešinu u mravlju mašinu!

    TREĆA VAŠ:            (utiša­va ga) Tiho! Ako čuju da nis­mo zado­voljni, pomis­liće da se žalimo!

    Nailazi PETRARKA. Jed­nom rukom zače­pio sebi usta – da ne recitu­je. Dru­gom rukom baca isped njih još lis­to­va. Vaši ga se boje, snebi­va­ju se ulizu­jući se. Odlazi. Vaši žderu.

    DRUGA VAŠ:           A šta bis­mo i dru­go radili? Da nije mra­va, neka guseni­ca bi nas već proždrala!

    BILJNA VAŠ:            To jeste.

    TREĆA VAŠ:            Morali bis­mo sami da traži­mo sebi hranu!

    DRUGA VAŠ:           Po divljini!

    BILJNA VAŠ:            I to jeste.

    TREĆA VAŠ:            Da živi­mo bez kro­va nad glavom!

    BILJNA VAŠ:            I to.

    DRUGA VAŠ:           Znaš kakav je živ­ot nas vaši?

    TREĆA VAŠ:            A neki dru­gi mravi mož­da ne bi bili tako dobri pre­ma nama!

    BILJNA VAŠ: Možda.

    DRUGA VAŠ:           Onda, nek ih oter­a­ju, te što ne bi bili tako dobri pre­ma nama!

    BILJNA VAŠ:            Za dve vaške, priz­na­jem vam strašnu pamet!

    OBE VAŠI: Hvala.

    BILJNA VAŠ:            Dodaj mi tu zeleniju.

    TREĆA VAŠ:            Tu ću ja.

    BILJNA VAŠ:            U redu.

    Sli­ka V

    PETRARKA kod KRALJICE. Okruženi su jajašcima.

    KRALJICA:               Sine Petrar­ka, jesi li nahranio vaši po naređen­ju svo­je mame?

    PETRARKA:             Zna­ju da jedu same.

    KRALJICA:               Ti i dal­je po svome? Eh… Odu­vek si bio drukči­je sorte…

    PETRARKA:             Neću da budem sor­ta drukči­ja, ja samo hoću da budem ja.

    KRALJICA:               Sine Petrar­ka, ti si mrav! Ako bi svako bio ja za sebe, pota­manili bi nas neprijatelji!

    PETRARKA:             Boriću se ja, nije da neću! Samo, u tome ne vidim sreću!

    KRALJICA:               Kažu da prosi­paš kiselinu kad niko ne gleda?

    PETRARKA:             Kako zna­ju, kad ne gledaju?

    KRALJICA:               Kažu da kradom grick­aš sodu bikar­bonu koju čuva­mo da pod­met­nemo nepri­jateljskim mrav­i­ma i one­s­poso­bi­mo im kiselinu?

    PETRARKA:             Odbi­jam da kažem i istinu i neistinu.

    KRALJICA:               Maj­ci da kažeš istinu! Ja te uvek branim!

    PETRARKA:             (pokun­jeno) Kiseli­nom kamen hranim.

    KRALJICA:               Sine, sine… Vidiš svu ovu braću? Hil­jade budućih mra­va! Pos­to­je mno­gi koji bi voleli da se ovde ušun­ja­ju i sve ih prožderu! A mi smo mali! Da se ne drži­mo zajed­no, ne bis­mo preživeli! Zbog toga nas i ima hil­jade! I svi smo hero­ji, uvek sprem­ni za odbranu, po cenu života!

    PETRARKA:             A lepota?

    KRALJICA:               Zar nisi ponosan što si baš mrav? Ti kao da bi više voleo da si cvrčak!

    PETRARKA:             Ponosan sam što sam mrav, al’ baš evo – ovakav!

                                        A žel­ja, priz­na­jem, vuče me jaka, da se dokopam cvrčinjaka!

                                        Cvrč­ci su majs­tori sti­ha i pesme, a ovde se eto – pevati ne sme!

    I znaj, majko, da oni su vred­ni, vežba­ju mučno, i glad­ni i

    žed­ni, pa izgle­da k’o da je pevati lako, a nije, uopšte, ni

    blizu tako!

    KRALJICA:               Sine Petrar­ka… Uvek si mi bio drag! Mož­da si ti i u pravu, mož­da je mravl­jem nar­o­du potre­ban i neko kao ti, ko…

    Upada­ju gen­er­ali BONAPARTA i HERKUL. Petrar­ka se sakrije.

    HERKUL:                  Stvari su se prome­nile, o, Kraljice!

    BONAPARTA:          Na gore! Men­ja­ju se sva­ki čas!

    HERKUL:                  Men­ja­ju se evo i sad! Upra­vo je posta­lo još gore!

    BONAPARTA:          Nije baš toliko na gore.

    HERKUL:                  E jeste, i još gore je!

    KRALJICA:               Polako, vojskovođe moje! Šta se men­ja, šta je sve gore?

    HERKUL:                  Divlji mravi nas opkoljavaju!

    KRALJICA:               Opkol­java­ju?

    BONAPARTA:          Tačni­je, mož­da nas opkoljavaju.

    HERKUL:                  O, Kraljice, on lupeta!

    BONAPARTA:          Ko lupeta?Jel’ ja?

    HERKUL:                  Došli smo da je obaves­ti­mo, to jest Vas, o, Kraljice, da imamo izveš­ta­je o razmeš­tan­ju tru­pa divljih mra­va na našoj ter­i­tori­ji, to jest Vašoj, o, Kraljice, i da joj kaže­mo, to jest Vama, o, Kraljice, da ćemo u rat…

    BONAPARTA:          …Da ćemo mož­da u rat! A ovaj ovde… O, budale! Par­don ne Vi, o, Kraljice, već on, već lupe­ta o nekom opkoljavanju!

    HERKUL:                  Ja lupetam? O, Kraljice, ja…

    KRALJICA:               Dos­ta!

    BONAPARTA:          Evo meni je dosta.

    HERKUL:                  I meni.

    KRALJICA:               Želim da čujem sve, ali redom! Petrarka!

    Petrar­ka se pojavljuje.

    KRALJICA:                Imamo važan raz­gov­or… Sada nas ostavi.

    PETRARKA:             Ako je važno, što da znate samo vi?

    HERKUL:                  O, Kraljice, šta ova kukav­i­ca radi ovde? Ako nas čuje, još će nas i izdati neprijatelju!

    BONAPARA:            Izda­jnik roda mravljega!

    KRALJICA:               Mir!

    PETRARKA:             Laže, a i onaj do njega!

    HERKUL:                  Kažeš da ja lažem?

    BONAPARTA:          Ako sam ja onaj do nje­ga, onda, kažeš da i ja lažem?

    PETRARKA:             To sam i hteo da kažem.

    HERKUL:                  Pred vojni sud!

    BONAPARTA:          Pred rat­ni sud!

    PETRARKA:             Ovaj je lud!

    KRALJICA:               Mir! Još nije rat, a on samo kaže da lažete kad kažete da je izdajica!

    HERKUL:                  Protestvu­jem!

    BONAPARTA:          Protestvu­je­mo!

    HERKUL:                  Samo ja protestvu­jem, krpelju i grin­jo glupa!

    KRALJICA:               Mir! A ti Petrar­ka, idi nahrani neku vaš!

    PETRARKA:             Dobro, dobro, kad moram baš…

    Petrar­ka ode.

    HERKUL:                  O, kraljice, rat­ni savet je odlučio da ide­mo u rat.

    BONAPARTA:          Nije još.

    KRALJICA:               Jel mrav­in­jak ugrožen?

    HERKUL:                  Ne znamo, ali čekamo izveš­ta­je izviđača iz izvidnice.

    KRALJICA:               Onda sačeka­jte izveš­ta­je, pa onda odlučite. A sad, razlaz! Bebe spavaju.

    Pokun­jeno odlaze.

    Sli­ka VI

    PETRARKA luta.

    PETRARKA:               Lupeta­ju gen­er­ali! Glava­ma im mozak fali!

                                           Evo gledam po ledi­ni, nigde nikog u blizini!

    Nepri­jatelj? Čista glu­post! Kakav napad, kak­va ludost?

    Samo cveće, miris tra­va, ma paniče zabadava!

    Nikad lep­še, sum­n­je nema…a opet se neš­to sprema…

    Utrča­va ANTONIJE u panici.

    ANTONIJE:               Uzbuna, uzbuna, mravl­ja uzbuna! Sluša­jte svi!

    PETRARKA:             Uzbuna? Zaš­to? Šta se zbi? Antoni­je, govori!

    ANTONIJE:               Kažem, uzbuna!

    PETRARKA:             Stiže, dak­le, ta vest crna.

    ANTONIJE:               Video sam ih! Ima­ju logor, tu blizu! Velik logor! Ceo mravinjak!

    PETRARKA:             Ko?

    ANTONIJE:               Nepri­jatelj!

    PETRARKA:             Čiji?

    ANTONIJE:               Naš!

    PETRARKA:             Kako znaš?

    ANTONIJE:               Hej, ja sam ih video, a ne ti! Pusti me da prođem, idem generalima!

    PETRARKA:             Idi kralji­ci, što prvo nij­ma? I kralji­ca se pita o ratovima!

    ANTONIJE:               Po lin­i­ji komande, prvo pret­postavl­jen­i­ma! A ti se bol­je pripre­mi i javi odmah u svo­ju jedinicu! Ali čekaj! Ti još prosi­paš kiselinu?

    PETRARKA:             Žudim da preću­tim. Čeznem da umuknem. Da postanem nem.

    ANTONIJE:               Žao mi je, stari druže! Rado se sećam našeg igran­ja kad smo bili mali! Ali sada se toga jed­va sećam!

    PETRARKA:             Zar će stvarno bit­ka lju­ta? Nije šala ovog puta?

    ANTONIJE:               (odlazeći) Uzbuna, uzbuna, mravl­ja uzbuna!

    PETRARKA:               Au! Šta sad? Da bran­im kuću, ja sam rad,

    ali nemam kise­line! Mene bol­je da – nestane!

    Oni ludi gen­er­ali što dosadu ratom leče,

    narediće za izda­ju – da popase me goveče!

    il’ još grđe i još gore, u sred crne ratne strave,

    završiću jadan vezan, na muvi bez glave!

    Bežati, pa čekati! Kiselinu skupiti!

    Ojačati, pa se vrati­ti, za sve se iskupiti!

    Pitan­je je samo, kuda? Hajde mis­li, gla­vo luda!

    Pa, krenuću… evo, tamo! Hajd’ Petrar­ka, napred samo!

    Neka bude šta će biti, za sada se moram skriti!

    Biće stom­ak naoružan, vratiću se, u boj ružan!

    S pes­mom daću živ­ot kratak, za kraljicu i mravinjak!

    A do tada bih mogao – da potražim cvrčinjak…

    Petrar­ka odlazi…

    Sli­ka VII

    GENERALI čeka­ju izviđače.

    HERKUL:                  Kad će ti izviđači već jed­nom! Gomi­la mi se kiselina.

    BONAPARTA:          Ako ne jave niš­ta opas­no, otkazu­je­mo rat. Tako je to sa ratovi­ma, ne može čovek na njih da se osloni.

    HERKUL:                  Ne dolazi u obzir! Sem toga, lično sam poslao toliko izviđača da će bar jedan sig­urno vide­ti neprijatelja!

    BONAPARTA:          Taj jedan može i da laže.

    HERKUL:                  Hoćeš da kažeš da moji izviđači lažu kad kažu da su videli neprijatelja?

    BONAPARTA:          Hoću da kažem da mož­da lažu.

    HERKUL:                  Sad si me mož­da uvredio!

    BONAPARTA:          Ko zna?

    HERKUL:                  Mož­da te i razbi­jem, ko zna?

    BONAPARTA:          Ako ne jave niš­ta opas­no, ispašće­mo glupi kod kraljice.

    HERKUL:                  Tja!

    BONAPARTA:          Ispašće­mo nepotrebni!

    HERKUL:                  Pih!

    BONAPARTA:          Mož­da i jes­mo glupi i nepotrebni?

    HERKUL:                  Gov­ori u svo­je ime. Ja sam moji­ma u ovoj turi izvid­nice obećao nagrade ako spaze nepri­jatel­ja. A u sledećoj ima da pljušte kazne za one koji ga ne spaze. Neće da omane, bez brige. Evo opet mi se gomi­la kiselina.

    Čuje se ANTONIJE.

    ANTONIJE:               Uzbuna, uzbuna, mravl­ja uzbuna odmah!

    HERKUL:                  Šta sam rekao?

    Sli­ka VIII

    PETRARKA luta.

     

    PETRARKA:              Eh, Petrar­ka, tako je to, kad srce neće da odraste!

    Sada lutaj, hteo si, eto! Gde su sada tvo­je mašte?

                                           Ali kuda? Gde, na primer, raste nada? Nigde i svuda!

    Ide­mo. Moji sti­hovi i ja. Nek se spre­mi nedođija!

    Cvrčin­jak! Cvrčin­jak! Traži se cvrčinjak!

    Mesto gde je živ­ot lak!

    Tamo gde rima ne peva sama, jer cvrčin­jak živi od

    pesama! Cvrčin­jak! Cvrčin­jak! Traži se cvrčinjak…

     

    Nailazi na DIVLJU VAŠ.

    DIVLJA VAŠ:            Mrave, stoj! Moj si!

    PETRARKA:             Gle, ko to priča? Divl­ja vaš! Nisam te tražio, al’ slat­ka si baš!

    Zaš­to kažeš: „Mrave stoj!!“ Šta to znači: „Sad si moj“?

    DIVLJA VAŠ             Nisam baš tako rekla, ali može i tako. Na leđa sa mnom, i vodi me u mravinjak!

    PETRARKA:             Niti sam u leđa jak, nit’ idem u mravinjak.

    DIVLJA VAŠ:            Vodi me u izvid­nicu sa sobom, pa kad se vratiš u mrav­in­jak, eto i mene tamo s tobom! Čekam te, mrave, cel­og živ­ota! U mrav­in­jaku je pravi živ­ot, a ne ovde u divlji­ni sa pukovi­ma, guseni­ca­ma, bogo­moljka­ma koje izgleda­ju kao list! Vodi me! Mojim muka­ma je došao kraj!

    PETRARKA:             Nije moj mrav­in­jak baš takav raj.

    DIVLJA VAŠ:            Samo me vodi. Sa tobom, svuda!

    PETRARKA:             Malo si luda?

    DIVLJA VAŠ:            Čekaj, ti nisi običan mrav. Ko si ti?

    PETRARKA:             Petrar­ka, to mi je ime. Mrav sam koji stvara rime,

    i zbun­jen sam sav. Mož­da i nisam pravi mrav!

    Sada bih radi­je, kad pitaš baš,

    da budem šta dru­go, mož­da i vaš.

    DIVLJA VAŠ:            (sme­je se) Ha! I da si vaš, tražio bi mravinjak!

    PETRARKA:             Ja tražim cvrčinjak.

    DIVLJA VAŠ:            (sme­je se) Ha! Ta ti je dobra! Idi ga traži, Petrar­ka! A kad se pre­domis­liš i kreneš kući, svati po mene.

    PETRARKA:             Želim ti sreću, k’o sebi, i veću!

    DIVLJA VAŠ:            Ah, molim te da stvarno bude veća nego što želiš sebi, pes­niče! Koji sam bak­suz! Od svih mra­va i svih vaš­ki, baš mene da nađe baš jedi­ni mrav pes­nik! Naći ću ja sebi pravog, surovog, opasnog mra­va, da se ne nas­tavl­ja sa mnom već da mi naređu­je! Zbogom!

     

    Petrar­ka odlazi.

    Sli­ka IX

    GENERALI postro­java­ju vojsku. MRAVKOJISEDI spava.

     

    HERKUL:                  Mravi, mir-no! Bro­jno stanje?

    BONAPARA:            Četrde­set stoti­na rat­ni­ka i sto pedeset stoti­na rad­ni­ka rat­no obučenih za rat u sluča­ju rata! Dese­tine stoti­na biljnih vaši rade punom parom!

    HERKUL:                  Kad to čujem, momen­tal­no mi se zgomi­la kiselina.

    BONAPARTA:          A zaš­to bro­jno stan­je uvek izveš­tava­mo u stoti­na­ma, a ne u hijadama?

    HERKUL:                  Zato što mož­da nepri­jatelj prisluškuje.

    BONAPARTA:          Kakve to ima veze?

    HERKUL:                  Zato što u jed­nom istom bro­ju mra­va, stoti­na ima više nego hil­ja­da, pa nek se više uplaše kad čuju koliko nas ima.

    BONAPARTA:          Geni­jal­no! Ko je to smislio?

    HERKUL:                  Mravko­jise­di je to smis­lio kad je bio mlad.

    BONAPARTA:          (Mravuko­jise­di) Ti si, Mraveko­jise­di, genijalan!

    MRAVKOJISEDI:     (spava­jući) Zaš­to?

    BONAPARTA:          Zato što si smis­lio ono za stotine!

    MRAVKOJISEDI:     Ne znam baš koliko je to pamet­no. A šta ako nepri­jatelj zaista pomis­li da nas je više, pa zato pošal­je mno­go više vojske na nas?

    BONAPARTA:          Pa da! To baš i nije pamet­no. Ja se toga nika­da ne bih setio! (Herku­lu) Mravko­jise­di je zaista genijalan!

    HERKUL:                  Jeste.

    MRAVKOJISEDI:     To je to, onda.… Hil­jade za jednog!

    SVI ZAJEDNO:        Jedan za hiljade!

    Sli­ka X

     

    PETRARKA luta.

    PETRARKA:             Cvrčin­jak! Cvrčin­jak! Traži se cvrčinjak!

    Mesto gde je živ­ot lak!

    Tamo gde rima ne peva sama, jer cvrčin­jak živi od

    pesama! Cvrčin­jak! Cvrčin­jak! Traži se cvrčinjak…

    Naiđe na čud­nu situaci­ju: čau­ru gusenice u kojoj je LEPTIR, i pored nje BOGOMOLJKU koja spava.

    PETRARKA:               Gle ovog čuda! Lep­tir se stvara,

    a tu ga čeka bogo­molj­ka stara!

                                          Guseni­ca, mesto u lep­ti­ra, u ručak se pretvara!

    Al’ ona spa­va. Čeka već dugo.

    Kad iza­đe – cap! Smaza­će ga. Šta drugo?

    Ako ga ne upo­zorim, neću imati mira!

    (pri­lazi i šapuće) Hej! Kuc-kuc? Ima li leptira?

    LEPTIR:                     Neću! Neću! Neću!

    PETRARKA:             Pssst! U redu, nećeš! Ali, šta?

    LEPTIR:                     Da se pretvorim u…to čudo! Mis­lim, već sam se pretvo­rio ovde unutra, ali ja odavde ne izlaz­im. Odvratan sam! Bio sam sasvim u redu i onako. Hoću, ako je ikako moguće, opet da budem guseni­ca! Možeš li da mi pomogneš da opet budem gusenica?

    PETRARKA:               Tiše malo… Slušaj! Dosad je bilo baš kako treba,

    jer ovde te jed­na bogo­molj­ka vreba!

    Dobro je ispa­lo što nisi spreman,

    ovde te čeka opas­na neman!

    LEPTIR:                     Još bolje!

    PETRARKA:               Samo je, čeka­jući, pala u snove,

    a ja sam ti spas iz nez­gode ove!

    LEPTIR:                     Gubi se! Nisam vredan spasa­van­ja! Odvratan sam, šaren i mršav i…

    PERARKA:               K’o cvet, ali lepršav!

    LEPTIR:                     Ne rugaj mi se! Kad mi se sve smuči, iza­ći ću, probudiću je i skoči­ti joj usta, i to brzo, pre nego što me neko vidi!

    PETRARKA:             Zar ima ko se i kri­la stidi?

    LEPTIR:                     Spremiću joj i kap vode, da me pro­tera, da brže nes­tanem! A sad, gubi se, ostavi me i pusti me. Na meni kri­la nećeš videti!

    PETRARKA:             Ali ti si lep­tir! Lep­ota što leti!

    LEPTIR:                     Nema tu niš­ta lepo. Povraća mi se od sebe. Žgol­jav sam i imam ogromne krpe­tine na leđi­ma s koji­ma ne znam šta da radim!

    PETRARKA:             U nebo da se vineš! Uopšte te ne razumem, da izvineš!

    LEPTIR:                     Pih! Gore je hlad­no, a pod noga­ma – nema tla!

    PETRARKA:             Ali ja sam odu­vek želeo da vidim leptira!

    LEPTIR:                     Mene nećeš!

    PETRARKA:             Od žeđi i gla­di – umrećeš!

    LEPTIR:                     Bol­je nego od sramote!

    PETRARKA:             Tebi nema ravne lepote!

    LEPTIR:                     Nema tu niš­ta lepo, biti štrkl­ja­va šare­na konfeta!

    PETRARKA:             Šta ti u lep­oti smeta? Iza­đi i raširi kri­la, da vidiš čega se stidiš!

    LEPTIR:                     Jok ja! I da me ube­diš da sam lep, sad je goto­vo! Radi­je ću da ska­pam ovde nego da me smaže bogomoljka!

    PETRARKA:             Biće lako: ja paz­im a ti polako…

    LEPTIR:                     Kako znam da nisi ti bogomoljka?

    PETRARKA:             Gde ovak­va bogo­molj­ka ima,

    da gov­ori u stihovima?

    LEPTIR:                     A šta si?

    PETRARKA:                Petrar­ka, to mi je ime. Mrav sam koji stvara rime,

    i zbun­jen sam sav. Mož­da i nisam pravi mrav!

    Sada bih radi­je, to kažem svima,

    da sam šta dru­go, i lep­tir s krilima.

    LEPTIR:                     Mrav u sti­hovi­ma? Haha! Tek sad ti niš­ta ne veru­jem! Ti si neka još gora šum­s­ka laž! Gubi se od mene, prevaro!

    PETRARKA:             Mrav ako nisam, sad nek me smaže

    gov­eđa njuš­ka il’ zub uholaže!

    LEPTIR:                     Hm. Kad smo kod toga, da nemaš neš­to za jelo?

    PETRARKA:             Cveće je svud okolo.

    LEPTIR:                     Kak­vo?

    PETRARKA:              Sočno i slas­no, lepi se za pipke,

                                         miris­ni polen, lat­ice gipke!

    Odbaci okove, uleti u sokove…

    Gle lale, maslač­ka, ljubičice,

    iza­đi, poleti, zag­n­juri lice…

    LEPTIR:                     Ćuti! Ne želim da čujem! Samo me mamiš, a onda će se probu­di­ti ta bogo­molj­ka i…

    PETRARKA:             Iza­đi pa se vrati, neće ni znati!

    LEPTIR:                     Molim?

    PETRARKA:              Izreži, polako, k’o pok­lopac rupicu,

    išun­jaj se tiho, nahrani gubicu,

    naž­vaći se cveća, napij se vode,

    a posle se vrati kad bogo­molj­ka ode!

    LEPTIR:                     Neće moći.

    PETRARKA:               Šta neće moći? Biće uživanje!

    Ima toliko mes­ta za skrivanje!

    LEPTIR:                      Pričaj mi još, kakvog tu još ima cveća?

    PETRARKA:               Bela rada! Kukurek, slast još veća!

    Eno jor­go­v­an, guseni­ci visoko,

    al’ tebi sa kril­i­ma – tu, pod oko…

    Lep­tir pokuša­va da pro­bi­je i izađe. 

    Petrar­ka bi da pomogne, ali ne može.

     

    LEPTIR:                     Ne mogu! Oko­re­lo! Tako sam slab…

    PETRARKA:              (pokuša­va da pro­bi­je) Ne smem odavde, povrediću krila!

    Pukni, ti čau­ro, prokle­ta bila!

                                           Čekaj, evo, ide­ja mi sinu!

    Kanuću malo tu kiselinu!

    Nemam je mno­go, priča je duga,

    al’ to što imam, daću za druga!

    Petrar­ka potroši zad­nju kap kise­line. Lep­tir proviri.

     

    LEPTIR:                     Zatvori oči!

    PETRARKA:             Evo, žmurim!

    Lep­tir iza­đe. Zatvori poklopac.

     

    PETRARKA:             Mada da te vidim žudim!

    Lep­tir se stidlji­vo udal­ja­va. Bogo­molj­ka se budi.

     

    LEPTIR:                     Žmuri dok ne odem daleko!

     

    Bogo­molj­ka se sve više budi.

     

    PETRARKA:             Ne bri­ni, biće kako si rek’o!

     

    Lep­tir je otišao.

    PETRARKA:             Gde si? Već si se sakrio? Kri­la raširio? Odleteo?

    Otvara oči, vidi bogo­moljku koja se meškolji, i odlazi da se sakrije.

    BOGOMOLJKA:       Hm…lepo sam drem­nu­la! Taman pred ručak! Tre­ba­lo bi da je odavno gotov! Gde je već dosad? Ček! Šta je ovo? (otkri­va rupu u čau­ri) Šta? Pobe­gao mi ručak! Gde mi je pobe­gao ručak? Zaš­to mi je pobe­gao ručak? Hm… Ovo je otvara­no i spol­ja… Ko mi je pobe­gao ručak? Ha! Tragovi! I to… mra­va! (osvrće se u strahu) Ali…čekaj! To je samo…jedan mrav? Jedan bed­ni mrav mi je ukrao dugo čekani ručak? E nećeš bogo­molj­ci! Ima da te nađem, ne bila ja straš­na kao što jesam, i da te smažem, ne bila sita kao što nisam! Ala sam lju­ta! Ala sam ja sada lju­ta! Za tragom!

    PETRARKA:             (vireći, skriv­en) Nes­taću netragom!

    Petrar­ka nestaje. 

    Čuje se glas leptira.

     

    LEPTIR:                     Ja letim! Ja letim! Upo­moć, ja letim! Upo­moć! Prokleti mrave! Dabog­da i tebi narasla krila!

    BOGOMOLJKA:       Eno, odlete mi ručak! Platićeš mi, mrave! Ima da te pron­ađem, ručkokradi­co, a onda ćeš i sam posta­ti ručak!

     

    Bogo­molj­ka kreće u potragu.

    Sli­ka XI

    Gen­er­ali MRAVKOJISEDI, BONAPARTA i HERKUL vode vojsku. Mravko­jise­di spa­va hoda­jući. S nji­ma je ANTONIJE.

     

    HERKUL:                  Oprez! Upra­vo pro­laz­i­mo kraj velikog tru­log odgriska. Bro­jno stanje?

    BONAPARTA:          Svi su tu osim onog što priča u sti­hovi­ma. Taj je pobegao.

    HERKUL:                  Verovat­no se pridružio neprijatelju.

    BONAPARTA:          Izda­ji­ca će dobiti svoje.

    HERKUL:                  Ona kra­va što je viđe­na da pase u velikim zalo­ga­ji­ma će se omas­ti­ti za jednog mra­va. Lično ću ga veza­ti za travku pod njenom njuškom! I da ne zab­o­rav­i­mo da nagradi­mo Antonija!

    ANTONIJE:               Samo sam vršio svo­ju dužnost! Meni je već nagra­da što sam ovde na čelu, sa vama!

    BONAPARTA:          Kad smo već kod toga, ja moram da pitam, zaš­to gen­er­ali uvek idu prvi?

    HERKUL:                  Zato što smo ludo hrabri!

    BONAPARTA:          Nisam zado­vol­jan odgovorom.

    HERKUL:                  Zato što nije sve­jed­no koga vojs­ka vidi ispred sebe, kukav­icu ili nekog ko se radu­je što ide u bitku.

    BONAPARTA:          Ali mi smo stari i spori. Ako smo mi napred, svi idu sporo.

    HERKUL:                  A ako ide­mo zad­nji, otići će bez nas.

    BONAPARTA:          Pa? Zna­ju mravi i sami kud se ide i kako se ratuje.

    HERKUL:                  I to je tačno.

    BONAPARTA:          Onda je sve­jed­no, ide­mo li prvi ili poslednji.

    HERKUL:                  Kad tako kažeš, i jeste.

    BONAPARTA:          Onda, ako je sve­jed­no, može­mo i poslednji.

    HERKUL:                  Kako si ti postao gen­er­al, zan­i­ma me?

    BONAPARTA:          Činio sam junač­ka dela.

    HERKUL:                  Znači, verovat­no si nekad bio hrabar. U redu, al’ nek se zna, sad si kukav­ič­ka grin­ja glupa.

    BONAPARTA:          Nisam ja nikad bio hrabar. Činio sam junač­ka dela sluča­jno. U metežu jedne velike bitke tokom ter­mit­skih rato­va, hteo sam da pobeg­nem, ali sam pogrešno skren­uo i kren­uo pra­vo ka napri­jatelju. Svi povikali, gle hero­ja! Za njim! I krenuli svi za mnom, i pobe­dili smo.

    HERKUL:                  Veo­ma me nervi­ra to što si sad rekao.

    BONAPARTA:          Mene nervi­ra što se to desi­lo, pa sam morao da postanem gen­er­al, pa sad moram da idem prvi.

    HERKUL:                  Kukav­ič­ka grin­jo glupa!

    BONAPARTA:          Tiše, probudićeš Mravakojisedi.

    MRAVKOJISEDI:     (spava­jući) A onda ste ga nagrabusili.

    Neko vreme idu u tišini.

     

    HERKUL:                  Kuda sad, Antonije?

    ANTONIJE:               Sad…levo.

    HERKUL:                  (viče) sad, levo!

    MRAVKOJISEDI:     (spava­jući) Svi za jednog!

    SVI ZAJEDNO:        Jedan za hiljade!

    BONAPARTA:          Mis­liš da opet san­ja ter­mitske ratove?

    HERKUL:                  Garant.

    Sli­ka XII

    PETRARKA luta.

    PETRARKA:         Pre­stravl­jen od svo­jih kri­la? Kak­va bića šumom gmižu!

    Šta je još od oka skri­la? Koja čuda još mi stižu?

    Ali bol­je da ne sto­jim, ako se za živ­ot bojim.

    Bogo­molj­ka, lovac tih, prek­in­uće ovaj stih,

    kandža pes­mi daće kraj, a mene – u mravlji raj!

    Mra­va se i ona boji, ali kad ima da se broji,

    ne ovako, jedan mrav, i to ovaj, bedan sav.

     

    Čuje se glas CVRČKA.

    CVRČAK:                 Hej, ti tamo! Upo­moć! Upo­moć! Ovamo!

    PETRARKA:             Ko to viče, pomoć moli? Jel’ neko­ga neš­to boli?

    CVRČAK:                 Ovde, ovde, mrave jedan! Spašavaj mi živ­ot bedan!

    Petrar­ka se okrene, i ugle­da Cvrč­ka zapletenog u paukovu mrežu.

     

    PETRARKA:        Jao, pa ti si cvrčak!

    CVRČAK:              Ne, nego hrčak! Zar si slep? Mož­da nisam pri­zor lep,

    al’ pomozi kako umeš, il’ dođi da sa mnom umreš!

    PETRARKA:        (za sebe) Eto meni novog čuda! Ili umišl­ja gla­va luda?

    Hteo sam da sret­nem cvrč­ka, a naiđem na jadnička

    što pod nosom tu mi leži upleten u smrt­noj mreži!

    Pauku će šaka pasti, ako ga ja neću spas’ti!

    CVRČAK:              Hej, mravči­no, ovde sam! Ti u glavi nisi sam?

    Sa mnom pričaj, druže mali, zar ti glavi pamet fali?

    A mozak ti bolest ima, pa pričaš u stihovima?

    PETRARKA:                 Petrar­ka, to mi je ime. Mrav sam koji stvara rime,

    i zbun­jen sam sav. Mož­da i nisam pravi mrav!

    Sada bih rado, najradi­je čak, da budem i ja jedan cvrčak!

    CVRČAK:                 (oča­jan) Hvala, sud­bo, na tom trudu, što mi šal­ješ ovu ludu! Pes­ma me u srce dira,                                                         ali sada me živcira!

         Nego, kakav si na delu? Pauku je vreme jelu!

    PAUK se pojavi. Još ne vidi Petrarku.

     

    PAUK:                       Došao je i taj dan, da završiš prožderan!

    PETRARKA:             (šap­atom) Sakriću se, ali znaj – ti ga samo zagovaraj

                                        dok ja smis­lim neš­to sme­lo i ukra­dem nje­mu jelo!

    Sakri­je se.

     

    CVRČAK:                 (oča­jan) Hvala, sud­bo, za tu šalu, što posla mi tu budalu!

    PAUK:                       Za oproš­taj, evo jed­na zagonetka!

                                        Šest nogu pod jed­nom glavom…

    CVRČAK:                 Čekaj! Pauk, a zna rime? Zbun­ju­jete žrtve time?

    PAUK:                       Ne preki­daj dok se spre­mam da te pojedem!

                                       Dak­le, šest nogu pod jed­nom glavom…

    CVRČAK:                 Ne, stvarno, malo je čud­no! I sto­ji vam ružno!

    PAUK:                       Ne ometaj me, molim te, dok se spre­mam da te se nagutam! Dak­le, gde sam stao?

    CVRČAK:                 Pet nogu pod jed­nom glavom…

    PAUK:                       Pet nogu pod… Hej! Ne ide tako!

    CVRČAK:                 Izvi­nite! Šest nogu pod glupom glavom…

    PAUK:                       Ti se, večero, sa mnom šališ?

    CVRČAK:                 Ne bih svrstavao sebe u krivce za cen­jene vaše napuk­le živce, al’ srce moje znati bi                                          hte­lo (Petrar­ki) jel’ neko smis­lio neš­to smelo?

    PAUK:                       Dos­ta! Dak­le, šest nogu pod jed­nom glavom

        u strašnoj postelji med’ zelenom travom! Šta je to?

       Ako pogodiš, poješću te, ako ne pogodiš, prož­draću te.

    CVRČAK:                 Ha! Znam kako ću i da pogodim, i da ne pogodim!

    PAUK:                       Ne shvatam.

    CVRČAK:                 Odgov­or na „šta je to?“ je… zagonetka!

         Pogo­dio sam, jer to zagonet­ka jeste bila,

                                        nepogo­dio, jer to nije rešen­je koje je krila!

    PAUK:                       Ja što ne razumem, ja to odmah pojedem!

    CVRČAK:                 (uplašeno) I to geni­jal­na zagonetka!

        A tek rima, jed­na u mil­ion! Vi ste, pauče, rime šampion!

    PAUK:                       Dopa­da ti se?

    CVRČAK:                 Jako!

    PAUK:                       Ti u stvari znaš da je odgov­or pauk, jel’ da?

    CVRČAK:                 I to ne pauk bilo koji, već geni­je što rimu kroji!

    PAUK:                       Hvala, hvala.

    CVRČAK:                 Može još koja, ako umete? Biće mi čast da me pojedete!

    PAUK:                       I tre­ba da ti bude čast, večero, da mi budeš večera.

    CVRČAK:                 I rekao sam čast, zar niste čuli?

           Da niste poma­lo glupi i gluvi?

    PAUK:                       Šta si rek’o?

    CVRČAK:                 (uplašeno) To sam reko, jer novu zagonetku jed­va sam ček’o,            da takav ste                                               majs­tor i geni­je suv,

                                        da sam kraj vas k’o glup i gluv!

    PAUK:                       Hm. Dobro. Ovako. List sa kleš­ti­ma bogu se moli.

         Živ­ota sit neka mu izvoli!

    CVRČAK:                 Oh, kako dobro zvuči, ali značen­je me malo muči…

                                        Možete li, mom mozgu bed­nom, ponovi­ti sve to barem još jednom?

    PAUK:                       Nar­avno, večero! Dak­le. List sa kleš­ti­ma bogu se moli.

         Živ­ota sit neka mu izvoli! Šta je to?

    CVRČAK:                    Oh, baš fan­tastično ta rima zvuči,

    samo me smisao malo muči…

                                          Mož­da sam mozak izgu­bio usput?

    Mož’te ponovi­ti sve to još dvaput?

    PAUK:                       Večerice, mno­go si hrabar. A sada ćeš ili pogodi­ti, ili…

    CVRČAK:                 (uplašeno) Zagonet­ka, geni­jal­ka! Odgonet­ka: bogo­molj­ka! Divne rime, smele teme,

    (Petrar­ki) a za smele, sad je vreme! Kra­jn­je vreme!

    PAUK:                       Hvala na kom­pli­men­ti­ma, ali… Ja u stvari ne znam rime. Moram da ti priz­nam, ne volim da lažem hranu. Nisam to ja smis­lio. Ja tako uhva­tim nekog cvrč­ka, pa ga nat­er­am da mi smis­li neku rimu. Meni man­je dosad­no, a ja ga zauzvrat poje­dem brže!

    CVRČAK:              Za vašu cen­jenu dosadu – pred­lažem lek,

    da rime vam ja izmišl­jam, od sad zauvek?

    Biću vaš pes­nik, ver­an i vredan,

    jer kao zalo­gaj, dos­ta sam bedan!

    PAUK:                       Dos­ta je filo­zofi­ran­ja! Vreme je za njam-njam!

     

    Uleće Petrar­ka.

    PETRARKA:              Stoj, tvoj ručak nije sam!

    Odgov­ori ti na ovo, il’ ti gla­va brzo spade:

    Jed­na mama i dece hil­jade složno žive u istoj kući!

    Kada su zajed­no, ne možeš ih tući!

    Šta je to?

    PAUK:                       (uplašen) Mravi!!! Aaaa! Mravi!!! (beži)

    PETRARKA:             Tako je! Na nogatog vra­ga, juriš, braćo draga!

     

    Pauk pobeg­ne. Petrar­ka oslo­bo­di Cvrč­ka, beže.

    CVRČAK:                    Smem li da kažem hvala kasnije,

    kad stvari postanu malo jasnije?

    Ko si? Šta hoćeš? Za vojsku – lažeš?

                                          Pau­ka varaš, da mene spaseš?

    PETRARKA:               Moja vojs­ka za mnom ide,

    da cvrčin­jak jedan vide,

    jer smo čuli da je kod njih

    glav­na hrana pes­ma, stih,

    pa želimo kao vojska

    da sman­ji­mo hrani troška,

    nauči­mo, bla­go nama,

    da živi­mo od pesama!

    CVRČAK:                   Sret’o sam buba, svakakog sveta,

    al’ nikog nisam ko tol’ko lupeta!

    Dozvoli neš­to da cvrčak ti kaže:

    Dža­ba su rime, kad nji­ma se laže!

    PETRARKA:               Dobro, lažem. Ja sam bednik,

                                          bru­ka, muka i izdajnik,

    kukav­i­ca, mravl­ja greška,

                                          što ga plaši bit­ka teška,

    pa pobe­goh, čast mi svaka,

    iz sop­stvenog mravinjaka!

    CVRČAK:                     Mož­da, ali na tvom licu

    ja ne vidim kukavicu.

    Još važni­je, u tvom činu

    ja upoz­nah junačinu.

    PETRARKA:             Rato­van­je mi ne štima.

         Zan­i­ma me samo rima!

    CVRČAK:                 Mani se, ne idu rime i mravi!

    PETRARKA:             Nek pesme bira­ju ko da ih pravi.

         Mož­da baš mra­va moje pesme žele?

    CVRČAK:                 Kome su pesme dobro donele?

        Nisu ni meni, neće ni tebi.

    PETRARKA:             One su dobro same po sebi.

         S prave lep­ote ne visi cena.

    CVRČAK:                 I onda uži­vaš u dva-tri trena!

                                        Posle se vraćaš živ­o­tu mučkom.

    PETRARKA:             Ček! Ja to rimu­jem s jed­nim cvrčkom!

         Ushićen sam kao svitac!

    CVRČAK:                 (za sebe) Mene je spa­sio jedan klinac.

                                        I šta sada? Pauk se vraća!

    PETRARKA:             Da rimu­je­mo! To se ne plaća!

                                        Usput može­mo i da bežimo!

    CVRČAK:                 Ili u nekom skroviš­tu ležimo?

                                        Umo­ri­la me sva ta zbrka!

    PETRARKA:             Pro­tiv šest nogu ne vre­di trka!

                                        Ala smo dobri! Sja­jne rime!

    CVRČAK:                 Čak se i ja slažem s time.

                                        Ajmo brže!

    PETRARKA:             Nek se reči čvrsto drže!

                                        A pesme nek šumom kruže!

    CVRČAK:                 Nije loše, mravlji druže!

                                        Ima rimom da te stisnem!

    PETRARKA:             Rimovaću dok ne svisnem!

                                        Dok ne zađe sunce žarko!

    CVRČAK:                 I mesec zab­lista jarko!

                                        Za pes­mom da žel­ja mine!

    PETRARKA:             A kad sunce opet sine

                                        nove rime ja se setim!

    CVRČAK:                 Kad rimu­jem, ko da letim,

                                        duša šumi kao reka!

    PETRARKA:             Moja pes­ma, mravožderka,

                                        nek pojede cel­og mene!

    CVRČAK:                 (oduševl­jen) Kakve rime! Nečuvene!

                                        Da me juče kljuc­nu svraka…

    PETRARKA:             …smaza onaj sa šest kraka…

    CVRČAK:                 …il’ slepim­iš u sred mraka…

    PETRARKA:             …da završih ispod đona…

    CVRČAK:                 …il’ stopala nekog slona…

    PETRARKA:             …Ili toč­ka kamiona…

    CVRČAK:                 …ne bih znao da postoje!

    PETRARKA:             A to behu rime moje!

    CVRČAK:                 Nisi loš za jednog mrava.

    PETRARKA:             I za cvr­c­ka, ti si strava.

    CVRČAK:                 Vratiće se onaj pauk!

    PETRARKA:             Biće nam to dobar nauk!

                                        A sad reci, u rimi ortaku,

         najbliži put ka cvrčinjaku?

    CVRČAK:                 Cvrčin­jaku? Hoćeš tamo?

    PETRARKA:             To te molim. Reci samo.

    CVRČAK:                 Što ti srce tome žudi?

    PETRARKA:             Jer se tamo s pes­mom budi,

                                        s pes­ma­ma se živi, spava…

    CVRČAK:                 Neš­to brka tvo­ja glava.

                                        Za pes­ni­ka priča stara:

                                        živ­ot pes­mu razočara.

    PETRARKA:             Razočara?

    CVRČAK:                 Cvrč­ci što peva­ju bajno u tami,

                                        peva­ju tako, jer žive sami.

                                        Poslušaj zato sti­hove moje:

                                        crvčin­jaci, mrave, ne postoje!

    PETRARKA:             Ne postoje?

    CVRČAK:                 Mada se obraćam rime prvaku,

                                        ja tebi zavidim – na mravinjaku!

    PETRARKA:             Al’ oni neće tal­e­nat moj,

                                        nego da ćutim i stanem u stroj!

                                        Mož­da bih ratov’o, iako mali,

                                        da budem pes­nik da su mi dali!

    CVRČAK:                 Sa prav­im pes­nikom uvek je tako.

                                        Zato se i bude pes­nik. I nije lako.

    PETRARKA:             Al’ šta da radim? Zna li to iko?

    CVRČAK:                 To je znao – nika­da niko.

                                        Dos­ta je priče. Hvala na životu.

                                        Dok šumom tražiš tajnu lepotu,

                                        ne gubi kuću, i braću pravu.

                                        Ja želim sreću ovom mravu!

                                        Zbo­gom, druže, i zau­vek hvala!

                                        Pravi si pes­nik, znači budala!

     

    Cvrčak odlazi. Proviri LEPTIR.

     

    PETRARKA:             Malo sam uzbuđen, zbun­jen i sluđen,

                                        u srcu pome­ten, iznenađen.

                                        Cvrčin­jak ne pos­to­ji? Oh, snovi moji!

                                        Maš­ta je šala! A ja – budala!

    LEPTIR:                     Hej druže?

    PETRARKA:             Prokleti mrave, rek’o si ljut,

    kad smo se sre­li posled­nji put.

    LEPTIR:                     Ma pusti to! Ja sam sad lep­tir! Nasla­dio sam se nek­tara iz cveća najbližeg sun­cu, pa sam odlučio da te potražim. Želeo sam da ti se zah­val­im. Pron­ašao sam te lako, odgore. Vidi mi kri­la. Ti si mi ih dao. I čuo sam sve. Video sam sve.

    PETRARKA:             Šta?

    LEPTIR                      Pokušaću da kažem tako da razumeš:

                                        Kada je gus­to, neustrašiv si sav.

         Mož­da si pes­nik, al’ si i mrav!

        (odlazeći) Mož­da zato i jesi pes­nik, a ne tek još jedan sti­hok­lepac. Jer si hrabar…

     

    Lep­tir odlazi.

    PETRARKA:             Gde sam ja to? Šta to radim?

                                        Sad se sam sebi poma­lo gadim…

                                        Da li sam sebičan, i sad to kušam?

                                        Bol­je bi bilo da ćutim i slušam!

                                        Kako sad kući da se vratim?

                                        Osta­je samo – da pevam i patim!

    Petrar­ka odlazi.

    Sli­ka XIII

    GENERALI i ANTONIJE vode vojsku kraj stvrd­nute ljudske čarape i tegle meda.

    BONAPARTA:          Šta ako su jači?

    HERKUL:                  Ha! Onda – zna se šta tre­ba da uradi­mo! Da ih nadjačamo!

    BONAPARTA:          Šta ako ih je više?

    HERKUL:                  Onda ćemo se umnožiti!

    BONAPARTA:          Izvi­ni, ali kako?

    HERKUL:                  Sva­ki naš mrav će se bori­ti za dva, za tri mra­va, za hil­jadu mrava!

    BONAPARTA:          Šta ako su dobri i ne pada im na pamet da nas napadaju?

    HERKUL:                  Onda ćemo ih ras­tu­ri­ti pre nego što im padne na pamet. Vojno, to se kaže raspametiti.

    BONAPARTA:          Samo kažem, mož­da smo samo mi nji­ma nepri­jatelj, a oni nama nisu.

    HERKUL:                  Tim bol­je. Nepri­jatelji se bol­je bore od nenepri­jatel­ja. Lakše ćemo ih pobe­di­ti, ako nam nisu nepri­jatelji!    Kuda sad, Antonije?

    ANTONIJE:               Sad…levo!

    HERKUL:                  (viče) Sad, levo!

    BONAPARTA:          Antoni­je? Zar nis­mo i prošli put skrenuli levo?

    HERKUL:                  Dos­ta mi je tebe! Optužu­jem te za stal­nu sum­n­ju! A to je podri­van­je mravl­jeg duha! Kakav si ti to mrav?

    BONAPARTA:          Ti ne znaš?

    HERKUL:                  Šta?

    BONAPARTA:          Ja nisam mrav.

    HERKUL:                  Nego?

    BONAPARTA:          Ja sam kukav­ič­ka grin­ja glu­pa. A ti si pot­puno drukči­ji, ti si neustaši­va grin­ja gluplja!

    HERKUL:                  (zbun­jen, za sebe) Hm? Zvuči dobro, ali ne znam…Zašto imam neku potre­bu da se uvredim?

    BONAPARTA:          Jel’ Mravkjise­di spava?

    MRAVKOJISEDI:     Svi za jednog!

    SVI:                            Jedan za hiljade!

    BONAPARTA:          (uzdiše) Spa­va…

    Sli­ka XIV

    BOGOMOLJKA traži Petrarku. PAUK je skriven.

     

    BOGOMOLJKA:       Gde je onaj mali lopov? Ima da ga priručim ruka­ma, pa prikl­ješ­tim kleš­ti­ma i prizu­bim zubi­ma! A kad ga ostom­ačim stom­akom, biću i malo man­je gladna!

    Primeti PAUKA i okrene se naglo, sprem­na za napad.

    PAUK:                       Polako, dra­ga! Ne budi tako oštra, da te ne umrežim mrežom!

    BOGOMOLJKA:       Ne stoj mi na putu, krakati! Nemam s tobom ništa!

    PAUK:                       Ne bih ti pre­poručio da lun­jaš šumom mašući tim hvataljka­ma, armi­ja mra­va je u blizini.

    BOGOMOLJKA:       Armi­ja? Koliko ja znam, tu se negde kri­je samo jedan jedi­ni mrav izviđač!

    PAUK:                       Ček’ polako, o čemu govoriš?

    BOGOMOLJKA:       O mal­oj proklet­inji koja mi je ukrala ručak! Čekala sam lep­ti­ra da se isko­bel­ja iz čau­re pa da ga prožderem, ali sam zas­pala, a on mu je pomo­gao da iza­đe i nes­tane! Jedan jedi­ni mrav! Nigde nisam videla tragove vojske!

    PAUK:                       Ali, meni je ručak otela armi­ja mrava.

    BOGOMOLJKA:       (uplašeno) Video si armi­ju mrava?

    PAUK:                       Isti­na je da sam video samo jednog, ali… Vikao je da je tu armi­ja. Ne bi valj­da lagao?

    BOGOMOLJKA:       Ha! Bol­je bi ti bilo da imaš man­je nogu, a više pameti! To je jedan mrav, koji ide oko­lo i krade ručkove!

    PAUK:                       Kakav je to mrav?

    BOGOMOLJKA:       Lud, eto kakav! Jer ja ću ga sad pron­aći i omrav­i­ti zube!

    PAUK:                        Idem i ja s tobom!

    BOGOMOLJKA:       Kako želiš, ali ako ga ja pron­ađem, moj je!

    PAUK:                       Ovako ćemo: ako ga ti pron­ađeš, ti ga jedi. A dok si tu zauze­ta jeden­jem mra­va, ja ću pojesti tebe. Može?

    BOGOMOLJKA:       Sja­j­na ide­ja, ali ja imam bolju. Ovako ćemo. Ako ga ja prva vidim, ja ću ti reći: eno ga! Ti ga onda uhvati i počni da ga jedeš.

    PAUK:                       A ti ćeš onda mene?

    BOGOMOLJKA:       Mili­na. Volim da posle jela pročačkam zube paučjim nogicama.

    PAUK:                       A da ga podelimo?

    BOGOMOLJKA:       Mali je mrav.

    PAUK:                       To jeste…Ako ga još podelimo…

    BOGOMOLJKA:       Kad razmis­lim, neka – poje­di ga ti! Meni je važ­na samo osveta!

    PAUK:                       Ovako ćemo. Tebi je prvoj ukrao ručak! Ti si glad­ni­ja. Poje­di ga ti!

    BOGOMOLJKA:       Hvala, ali – šta je jedan mrav? Neka ga tebi!

    PAUK:                       Ne mogu valj­da dami da uzmem ručak! Ja sam kaval­jer! Mrav je tvoj!

    BOGOMOLJKA:       Lepo od tebe, ali, šta je jedan mrav? Samo da mi zagoli­ca stom­ak, pa da se glad­na nervi­ram! Poje­di ga ti!

    BOGOMOLJKA:       Ne, nego ti!

    PAUK:                       Bol­je ti!

    BOGOMOLJKA:       Ti!

    PAUK:                       Ti!

    BOGOMOLJKA:       Ti!

    PAUK:                       I šta ćemo sad?

    BOGOMOLJKA:       Hajde da ga prvo nađe­mo, pa ćemo se dogovoriti!

    PAUK:                       Dra­ga, tako ćemo!

    Odlaze, nepoverljivi jed­no pre­ma drugom.

    Sli­ka XV

    GENERALI i ANTONIJE su stigli pred mravinjak.

     

    ANTONIJE:               Tu smo! Pogleda­jte koli­ki mrav­in­jak! Meni nije jas­no kako su rani­je izvid­nice ovo pro­pustile! Ali ne očeku­jem nikakve počasti, to je samo bila moja dužnost!

    HERKUL:                  Dabome da je to bila tvo­ja dužnost! A pre počasti, prvo sledeća dužnost – da ih uniš­ti­mo! Dak­le, gospo­do! Da vidi­mo da li smo sva tro­ji­ca tu. Ja, Herkul, da li sam tu? Tu! Gen­er­al Bonaparta?

    BONAPARTA:          Tu!

    HERKUL:                  Gen­er­al pukovnik Mravkojisedi?

    BONAPARTA:          Tu spava.

    HERKUL:                  Zaključu­jem da je Mravlji rat­ni savet kom­ple­tan! Probu­di Mravakojisedi.

    BONAPARTA:          Probu­di ga ti.

    HERKUL:                  Bro­jno stanje?

    BONAPARTA:          Četrde­set stoti­na rat­ni­ka i sto pedeset stoti­na rad­ni­ka rat­no obučenih za rat u sluča­ju rata, sprem­ni za rat!

    HERKUL:                  To je to, onda.… Zaključu­jem da napad može da počne!

    MRAVKOJISEDI:     Hil­jade za jednog!

    SVI ZAJEDNO:        Jedan za hiljade!

    HERKUL:                  Mravi, na moj znak, juriš! Juriiiš!

    U jurišu, svi ulete u mravinjak.

    MRAVKOJISEDI:     U prazan mravinjak!

    Svi stanu.

    HERKUL:                  Šta si, Mraveko­jise­di, rekao?

    MRAVKOJISEDI:     To je prazan mrav­in­jak, a vi se dern­jate bezveze!

    BONAPARTA:          Gle stvarno! Nijednog mrava!

    HERKUL:                  Ha! Videli su nas, i pobegli ante­na­ma bez ozbira!

    BONAPARTA:          Ne bi bilo loše!

    HERKUL:                  Mož­da je pod­muk­la zaseda?

    BONAPARTA:          Pobegli ili zase­da, nji­ho­va tak­ti­ka rato­van­ja mi se dopada.

    HERKUL:                  Uda­ri­mo zase­du nji­hovoj zase­di! Odmah!

    BONAPARTA:          Polako, prvo da razmis­limo, malo razgledamo…

    HERKUL:                  Gle kako im je prim­i­ti­van mrav­in­jak, naš je deset deseti­na puta lepši!

    BONAPARTA:          Meni je baš lep ovaj nji­hov, naš nika­da neće biti takav.

    HERKUL:                  Sviđa ti se nepri­jateljs­ki mrav­in­jak? Izda­jič­ka grin­jo glupa!

    ANTONIJE:               Ovaj mrav­in­jak je isti kao naš.

    HERKUL:                  Sada i jeste naš!

    ANTONIJE:               Pot­puno isti.

    HERKUL:                  Pot­puno je naš!

    ANTONIJE:               Mož­da su i oni isti kao mi?

    BONAPARTA:          Mis­liš, to mož­da znači da su svi otišli u napad na naš mravinjak?

    HERKUL:                  Đubrad! Napada­ju nas dok ih napadamo! Kako podlo!

    BONAPARTA:          Koliko mra­va smo ostavili da čuva­ju mravinjak?

    HERKUL:                  Niko­liko. Izvid­ni­ca je primeti­la samo ovog jednog nepri­jatel­ja, pa smo pošli svi, da nas bude više, da pobed­ničk­i­je pobedimo.

    BONAPARTA:          Kralji­ca je sama sa bebama?

    Svi ćute.

    HERKUL:                  Bol­je da požu­ri­mo. Juriš nazad! Brzo!

    Žure nazad.

    ANTONIJE:               Samo desno!

    Sli­ka XVI

    PETRARKA luta.

    PETRARKA:             Sad mis­li, kuda? Dža­ba mi tru­da. Gde raste nada? Nigde i svu­da! U mrav­in­jak, gde                                        sam izda­ji­ca? Da postanem lutalica?

                                        Bez oruž­ja nisam pret­n­ja, u ratu bih bio smetnja.

                                        U šumi živeću, mali i sam, sud­binu svo­ju već dobro znam: pevaću divno od ove bede,                                      sve dok me neš­to ne pojede. Biće opet priča stara: živ­ot pes­mu razočara!

    Doleti LEPTIR.

     

    LEPTIR:                     Zdra­vo, druže!

    PETRARKA:             Opet ti?! Ne muči te mana ta što pod nogom nemaš tla?

    LEPTIR:                     Mogu ja da se spus­tim kad god hoću, gde god hoću, i zaš­to god hoću. Što si višl­je, više je mogućnos­ti. Ali sada tre­ba da paz­im na opas­nos­ti i iznad sebe, i ispod sebe. Što si višl­je, više je i opas­nos­ti. Ali dobro, ja sam lep­tir. Hvala tebi! Neš­to si tužan?

    PETRARKA:             Neš­to si srećan?

    LEPTIR:                     Pri­pazi, ovu­da se stal­no mota jedan neo­bičan par – ona moja bogo­molj­ka šet­ka s jed­nim paukom! Nekog traže!

    PETRARKA:             Kak­va čud­na to je dvo­j­ka, pauk i bogomoljka!

                                        Mož­da baš i traže mene! Gde begunac da se dene?

                                        A zaš­to da od njih bežim? Nek me jedu, tu dok ležim!

                                        Imaš kri­la – eto zgode (leg­ne) – idi javi da sam ovde.

                                        Od mene ti nema vajde. Nek se neko bar najede.

    LEPTIR:                     Trenut­no ne idu ova­mo, već ka mravinjaku.

    PETRARKA:             Neka idu, nije šte­ta, straža da ih izlupeta.

    LEPTIR:                     Nema tamo nikoga.

    PETRARKA:             Oko te laže. Uvek ima straže.

    LEPTIR:                     Nema. Kad ti kažem.

    PETRARKA:             Gov­oriš mi besmis­licu. Ko onda čuva bebe i kraljicu?

    LEPTIR:                     Niko. Video sam svo­jim oči­ma. To mi je i bilo čud­no – nijednog mra­va oko mravinjaka.

    LEPTIR:                     Zar ti ludi gen­er­ali, što uvek mis­le samo na sebe,

                                        ostavili su same kraljicu i bebe?

                                        I dve gladne zveri proklete

                                        baš sad na njih da nalete,

    kad su tako lake mete?

                                        U odbranu da se krene! Odoh, žurim!

                                        Nema dru­gog – osim mene! Evo, jurim!

    Petrar­ka odjuri.

    LEPTIR:                     Srećno, pes­niče, držim ti pes­nice! Ja letim da potražim tvo­ju vojsku!

     

    Sli­ka XVII

     

    GENERALI, ANTONIJE i vojs­ka žure i uzdišu.

     

    ANTONIJE:               Desno!

    Skrenu desno.

     

    MRAVKOJISEDI:     Svi za jednim!

    SVI:                            Jedan za hiljadama!

    Sli­ka XVIII

    PETRARKA uleće kod KRALJICE.

    PETRARKA:             Stižem, mama, dopusti mi! Kukav­ičluk oprosti mi.

    Spre­man sam za kaznu svaku,

    muvu, kravu, nogu, svraku,

    ali više se ne bojim, ja sam stig’o da se borim!

    KRALJICA:               Petrar­ka? Otkud ti? Čula sam da si pobegao?

    PETRARKA:             Pa i jesam, dra­ga mama, al’ ste sami tu s bebama,

                                        pa sam stig’o da se jav­im, u odbranu da se stavim!

    KRALJICA:               Zar sam sama?

    PETRARKA:             Oni ludi gen­er­ali kao da su s travke pali!

    KRALJICA:               A straža?

    PETRARKA:             Nema tu ni s od straže, može neko da vas smaže!

    KRALJICA:               Zar neki nepri­jatelj dolazi ovamo?

    PETRARKA:             Ne… Ja za sva­ki slučaj, onako samo…

    KRALJICA:               Mno­go si žurio, i pre­više si uplašen. Zaš­to lažeš?

    PETRARKA:             Dolaze nam dve gadosti, što nema­ju gram milosti!

    Ali niste sami mama, tu sam sada i ja s vama!

    Kise­line imam mrvu, al’ će ruke da se rvu!

    Zubi moji gristi zna­ju, srce ne zna za predaju!

    KRALJICA:               Dra­gi Petrar­ka, svi su jači od jednog mra­va. A ti baš i nisi ni jak mrav.

    PETRARKA:             Neka moja dela kažu! Ja ću da vam čuvam stražu!

    Da ter­mi­ta vojs­ka dođe, mene teško će da prođe!

    Izlaz­im, mama! Vi ste skriveni!

    Odbranu sada pustite meni!

                                        Vi ste mi kuća, braća i mati! Ako preživim, lako ću pevati!

    KRALJICA:               Dra­gi Petrar­ka, drži se!

    Sli­ka XIX

    GENERALI, ANTONIJE i vojs­ka žure i uzdišu.

     

    ANTONIJE:               Opet desno!

    Skrenu desno.

     

    HERKUL:                  Koji geni­je je nare­dio da ne ostane straža kod mravinjaka?

    BONAPARTA:          Niko nije nare­dio da ne ostane straža. Nego, koji geni­je nije nare­dio da ostane?

    HERKUL:                  Ja svakako nisam nikom nare­dio da nare­di tako nešto!

    BONAPARTA:          Ja da sam se pitao, svi bi ostali kod kuće, na straži!

    HERKUL:                  Ko bi onda napao nepri­jatel­ja, kukav­ič­ka grin­jo glupa?

    BONAPARTA:          Napali bis­mo ih istog trenut­ka kad nas napad­nu, neustraši­va grin­jo gluplja!

    HERKUL:                  Hm…Nemoj to više da mi gov­oriš. Neš­to me tu vređa.

    Pojavi se LEPTIR.

     

    LEPTIR:                     Vojsko! Mravl­ja vojsko!

    BONAPARTA:          Šta hoće ovaj?

    HERKUL:                  Nepri­jateljs­ka avijacija?

    LEPTIR:                     Požu­rite kući! U mrav­in­jak vam stižu jedan pauk i jed­na bogo­molj­ka, a tamo je samo jedan mrav da brani kraljicu i bebe!

    HERKUL:                  Pauk i bogomoljka?

    LEPTIR:                     Glad­ni i gadni!

    BONAPARTA:          A koji mrav? Mi smo svi ovde!

    LEPTIR:                     Jedan heroj, koji spaša­va po šumi! Oteo je ručak i tom pauku i toj bogo­molj­ki, pot­puno sam! Oni sada nje­ga traže, a idu pra­vo na mrav­in­jak bez straže!

    HERKUL:                  Ova leteća kon­fe­ta me gad­no nervi­ra! Gov­ori kao onaj izda­jnik Petrarka!

    BONAPARTA:          Petrar­ka! Da nije on taj jedan mrav heroj?

    LEPTIR:                     Baš on!

    HERKUL:                  Zar ta prokle­ta izdajica?

    LEPTIR:                     Nema hrabri­jeg mra­va od nje­ga! I veru­jte da znam o čemu gov­orim –mene lično je spa­sio od bogo­moljke! Bio je lukav, hrabar, i sve se rimovalo!

    BONAPARTA:          Ah, Petrar­ka! To je on, nema sumnje!

    HERKUL:                  Ubrza­j­mo, braćo! Jedan mravlji heroj traži pomoć!

    MRAVKOJISEDI:     Svi za tog jednog!

    SVI:                            Taj jedan za hiljade!

    Sli­ka XX

    PETRARKA u pus­tom mrav­in­jaku.

    PETRARKA:             Kise­line imam mrvu, al’ će ruke da se rvu!

    Zubi moji gristi zna­ju, srce ne zna za predaju!

    Al’ moram da smis­lim neš­to veštije

    ako želim da sred­im one bešti­je! Hm…

    Kad budu me jesti hteli, i na mene poleteli,

    staću kraj te rupe fine od pro­sute kiseline!

    Pre­vara je sav­im čista: sakrive­na ispod lista!

    Za velike slab pok­lopac, a bezbe­dan za nas male,

    Rupu moram dobro skri­ti. Odmah ću ih namamiti.

    Dođi, jedi! To ću kas’ti, i u rupu će propasti!

    Ali… Od njih beži baš sve živo…

    Mož­da bude im sumnjivo?

    Razlog sum­n­ji ne smem dati! Prvo malo ću vrdati!

    Mož­da vreme brzo prođe vojs­ka mra­va dok ne dođe?

    Sad pamet­no, i odvažno! Biti str­pljiv, to je važno!

    Petrar­ka nameš­ta list na rupi iza kame­na, kad naiđu PAUK i BOGOMOLJKA. Oni ga ne vide odmah.

    BOGOMOLJKA:       Joj, ovo je mravinjak!

    PAUK:                       Nazad! Bež’mo!

    BOGOMOLJKA:       Čekaj! Ovde nema nikoga?

    PAUK:                       Tu je negde straža!

    BOGOMOLJKA:       Čekaj, stani, tu nema nikoga!

    PAUK:                       Stvarno nema… Gde su mravi?

    BOGOMOLJKA:       Odselili?

    PAUK:                       Pobegli?

    BOGOMOLJKA:       Mož­da su neš­to zab­o­rav­ili, poko­ju vaš ili tako neš­to? Da uđe­mo da vidimo?

    PAUK:                       Mož­da su još unutra?

    BOGOMOLJKA:       Samo da provi­r­i­mo? Nikad nisam bila u mrav­in­jaku. A ako ih nema, može­mo od ovog naprav­i­ti naše zajed­ničko sklonište!

    PAUK:                       Ne znam za zajed­ničko sklonište, ali mac­n­uo bih koju vaš, ako je moguće.

    BOGOMOLJKA:       I ja!

    PAUK:                       Na prvi znak straže, bež’mo!

    BOGOMOLJKA:       Dogov­oreno!

    Petrar­ka iza­đe, stane tako da je rupa između nje­ga i njih.

    PETRARKA:             Straža, imamo upad! Svi u napad!

    PAUK:                       Evo ih! Bež’mo!

    BOGOMOLJKA:       Čekaj! To je onaj isti, što krade ručkove!

    PETRARKA:             Braćo, juriš!

    Pauk se trza.

    BOGOMOLJKA:       Opusti se, vidiš da je sam! Mrav samotnjak!

    PAUK:                       Sam? Gle lopo­va! E, sad ćeš da vidiš! Zažalieš što si krao!

    PETRARKA:             Jao, sad sam dolijao!

    BOGOMOLJKA:       Poje­di ga! Sad!

    PAUK:                       A ne, ti ga poje­di! Ja mrave ne volim!

    PETRARKA:             Joj nemo­jte, kad vas molim!

                                        Pošte­dite mra­va mal­og! Imam razlog!

    BOGOMOLJKA:       Razlog? Ha, ovaj pauk bi baš voleo da čuje razlog da te pauk ne pojede?

    PETRARKA:             Neće se najesti od ove bede!

    PAUK:                       Prvo, dra­ga, ti ćeš ga pojesti, ne ja. Dru­go, nije ti neki razlog. Vidi dra­ga kako je sladak, k’o voćka!

    PETRARKA:             Stiže vojska!

    PAUK:                       Ne vidim ih. Još neki razlog, pre nego što te njeni zubi sliste?

    PETRARKA:             Glad­ni niste?

    BOGOMOLJKA:       O da jes­mo. Još nešto?

    PETRARKA:             Glad će brzo da vam mine – pun sam gadne kiseline!

    BOGOMOLJKA:       Da jesi, pošpri­cao bi nas. Sem toga, jedan mrav nam ne može niš­ta, a o armi­ji smo već pričali. Još neka fora?

    PETRARKA:             Jedite me, kad se mora!

    Al’ bilo bi šte­ta, moj je stav,

    jer ja nisam običan mrav!

    BOGOMOLJKA:       Hajde, dobro, kaži kakav si, pre nego moja dru­gar­i­ca poliže prste.

    PETRARKA:             Ja sam mrav pes­nik, jedi­ni od vrste!

    BOGOMOLJKA:       Zaš­to bi, to što si pes­nik, spreči­lo jednog gladnog pau­ka da te proždere? Pes­ni­ci nisu ukus­ni? Gor­ki su, pres­lani ili ljuti?

    PAUK:                       Imate koščice, semenke, neš­to slično?

    PETRARKA:             Jer vi se divite meni lično!

    Sme­ju se.

    BOGOMOLJKA:       Hajde, zadi­vi nas!

    PAUK:                       Pri­jaće ti, dra­ga, malo zabave pre jela. Ja to često radim!

    BOGOMOLJKA:       Ako to često radiš, izvoli opet!

    PETRARKA:             (za sebe) Šta je ovo, kak­va zvrč­ka? Niko neće da me ručka?

    (nji­ma) Ko god jesti da izvoli, malo rime – to ne boli!

    Kad završim, a vi skok, i imate svoj obrok!

    Biće meni pošten kraj, da završim k’o zalogaj.

    PAUK:                       Uopšte nije loš.

    BOGOMOLJKA:       Mora da se prizna.

    PETRARKA:             Sti­hom, rimom, mic po mic, postaću za tebe gric.

         Kao hrana nisam skup, osim kad si malo glup.

    PAUK:                       Ha ha ha – skup, glup! Dobre rime!

    BOGOMOLJKA:       Čekaj, čekaj! Ko je glup?

    PETRARKA:             (za sebe) Ko dodeli sebi pra­va da napadne jednog mrava.

    BOGOMOLJKA:       Šta si rek’o?

    PETRARKA:             Onaj kom je, zimi, leti, stom­ak brži od pameti.

    PAUK:                       Ti to neš­to o nama?

    PETRARKA:             Ma jok! Ali mogu i o vama, nek’ dopusti ova dama!

    BOGOMOLJKA:       U redu, da čujemo.

    PETRARKA:             Bogo­molj­ka, dama laž­na, kleš­ti­ma se pravi važna.

    PAUK:                       Nije loše, nije loše!

    BOGOMOLJKA:       A o njemu?

    PETRARKA:             Kad naiđe glad­na pti­ca, i pauk je kukavica.

    BOGOMOLJKA:       Hehe. Neverovatan si! Pros­to mi žao da te pauk pojede!

    PAUK:                       Kakav tal­e­nat! Plakaću dok ga budeš jela!

    BOGOMOLJKA:       Neka ga tebi! Uvek ćeš se sećati kako speci­jalnog mra­va si pojeo!

    PETRARKA:             Da ne trpim više jad, jedite me – odmah sad!

    BOGOMOLJKA:       Dra­gi, nemoj da mučiš večeru! Izvoli!

    PAUK:                       Posle tebe!

    BOGOMOLJKA:       Podeliće­mo ono što pron­ađe­mo u mravinjaku!

    PAUK:                       A šta ako ne pron­ađe­mo niš­ta? Ostaćeš glad­na! Samo navali!

    BOGOMOLJKA:       Ipak ti.

    PAUK:                       Neka, ti.

    BOGOMOLJKA:       Bol­je ti.

    PETRARKA:             Neizves­nost mene prži – nek me jede ko je brži!

    PAUK:                       Ti.

    BOGOMOLJKA:       Ti!

    PETRARKA:             Da se reši­mo ove teme, jedite me – u isto vreme!

    PAUK:                       Ti, kad kažem!

    BOGOMOLJKA:       Prva sam rekla — ti!

    PETRARKA:             (za sebe) Petrar­ka, sad lukav budi – ovi su ludi!

     

    Petrar­ka krene i u laganom luku ih zao­biđe, pa stane tako da Pauk i Bogo­molj­ka budu između nje­ga i rupe, i krene ka njima.

    PETRARKA:             Da me mine stra­va pus­ta, skačem nekom sam u usta!

    Kako se Petrar­ka nji­ma pri­b­liža­va, oni se odmiču unazad – niko neće da ga pojede. 

     

    PAUK:                       Čekaj, mrave! Dobro, poješću ga, ali ako obećaš da, dok sam zauzet jeden­jem nje­ga, nećeš ćapi­ti ti mene!

    BOGOMOLJKA:       Obećavam!

    PAUK:                       Joj, ala ja tebi ne verujem!

    PETRARKA:             (i dal­je ide ka nji­ma) Zaš­to da se vreme gubi? Čiji će me jesti zubi?

    Hoda­jući unazad, upad­nu u rupu. Petrar­ka ih pokri­je listom.

    PETRARKA:             E, tako! Bilo je to sasvim lako.

    Čuju se GENERALI koji stižu sa vojskom.

    GENERALI:              Juri­i­i­iš!

    Uleću i odmah staju.

    HERKUL:                  Zaus­tavi juriš!

    BONAPARTA:          Zaus­tavi juriš!

    HERKUL:                  Odlično smo stigli! Nijednog nepri­jatel­ja još nema?

    PETRARKA:             Ima!

    HERKUL:                  Gde je, prokletinja!

    PETRARKA:             Tu u rupi!

    BONAPARTA:          U rupi? Ne mogu da izađu?

    PETRARKA:             Strašni su, al’ mno­go glupi!

    Gen­er­ali provire u rupu.

    HERKUL:                  Kakav si ti heroj! To su pauk i bogomoljka!

    PETRARKA:             Sla­ba pamet im je boljka.

    BONAPARTA:          Ali, kako?

    PETRARKA:             Rimom, lako!

    HERKUL:                  Ubi­lačkom rimom? Sti­hom iz zasede? Smrtonos­nom pesmom?

    PETRARKA:             Nema vajde od besede,

    već sluša­jte stih pobe­de! (nameš­ta se da gov­ori)

    GENERALI:              (zajed­no) Neeee!

    BONAPARTA:          Ne moraš, već si heroj!

    HERKUL:                  Junači­na!

    BONAPARTA:          Veru­je­mo da su bili geni­jal­ni stihovi!

    HERKUL:                  Slav­i­mo pobedu!

    BONAPARTA:          Slav­i­mo Petrarku!

    ANTONIJE:               Živeo moj drug Petrarka!

    HERKUL:                  Stop! Neš­to smo zab­o­rav­ili! Ovo su pauk i bogo­molj­ka. A nepri­jateljs­ki mravi?

    Mravko­jise­di se budi.

    MRAVKOJISEDI:     Nepri­jateljs­ki mravi! Ja znam njih, i ko su i gde su!

    HERKUL:                  Mraveko­jise­di, probu­dio si se! Da znaš šta se sve izdešava­lo dok si spavao! Da ti ispričamo…

    MRAVKOJISEDI:     Znam ja dobro šta se sve izdešava­lo dok sam spavao! Išli smo samo levo, levo levo, pa smo luka­vo došli u krug sami sebi iza leđa, u sop­stveni mrav­in­jak, i zama­lo da se uniš­ti­mo, kad smo krenuli nazad, samo desno, desno, desno, pa smo se vratili sebi, gde je Petrar­ka već bio! Nepri­jateljs­ki mravi – to smo mi! Nepri­jateljs­ki mrav­in­jak – to je naša kuća! Sreća moja te umem da spavam u hodu, inače bih crk’o od dosade!

    GENERALI:              Jaooooo!

    HERKUL:                  Antoni­je, izda­jnič­ka grin­jo glupa!

    BONAPARTA:          Bićeš poz­van na odgovornost!

    MRAVKOJISEDI:     Nije dete kri­vo! Krivi su oni koji su ga slali samog na prvi zadatak, i koji su od silne žel­je za ratom uma­lo uništili sop­stveni mrav­in­jak, Kraljicu i bebe!

    HERKUL:                  Mi gen­er­ali, pa mi smo izda­jničke grin­je glupe! Ima sad da nas razbi­jem, a prvo ću sebe! Mravi! Na moj znak, juriš svako na sebe!

    MRAVKOJISEDI:     Polako! O sve­mu ćemo na svem­ravljoj skupš­ti­ni, koju evo zakazu­jem. Za poče­tak, imamo mra­va pes­ni­ka. Ja sam pred­la­gao da ga zaveže­mo za muvu bez glave, ali muve bez glave, to smo bili mi. I srećom, on se od nas odvezao! Naš mrav­in­jak tre­ba da bude ponosan! Neka­da davno, nama su pevali cvrč­ci, ali sada neće, nalju­tili su se. Oni su celo to jed­no leto nama pevali, mi smo sku­pl­jali hranu i naruči­vali pesme, a kad je došla zima, oni došli, kažu platite, a mi nji­ma, letos ste pevali, a sada igra­jte. Jao, šta su nam sve rek­li… Još se rimova­lo! Od tada mravi ne vole pes­mu i pes­nike, a pes­ni­ci ne vole nas. Petrar­ka će to sada da promeni! Proglašavam ga za – gen­er­ala poez­i­je! A poezu­ju proglašavam – obavezn­im delom obuke svakog mravića!

    PETRARKA:             Jao hvala! Moje sreće! Ushićen sam ko proleće!

                                        Al’ samo da pitam, da raču­ni budu čisti:

         svi mravi ne mora­ju da budu isti?

    MRAVKOJISEDI:     Ne moraju!

    ANTONIJE:               Onda sam i ja slo­bo­dan da istražu­jem kako ja hoću?

    MRAVKOJISEDI:     O‑hoj, stop! Ne preteru­j­mo! Da bi mogao da radiš šta i kako hoćeš, moraš da budeš sig­u­ran da neko dru­gi time nije ugrožen! Slo­bo­da nije neš­to što padne s neba a mi je samo kupi­mo i uži­va­mo u njoj! Jer bez odgov­ornos­ti, Petrarka?

    PETRARKA: Slo­bo­da je jed­nom zgo­da, a dru­gome nezgoda!

    MRAVKOJISEDI:     Tako je. I o tome ćemo na svem­ravljoj skupš­ti­ni. A ti, Antoni­je, sad idi vidi kako su Kralji­ca i bebe!

    ANTONIJE:               Razumem! (ode)

    HERKUL:                  Šta ćemo sa ovo dvo­je? (pokazu­je na rupu)

    MRAVKOJISEDI:     Gen­erale Petrar­ka, šta ti predlažeš?

    PETRARKA:             Neka ih tamo, dajte im hrane!

                                        Jed­no za dru­go su – kaz­na bez mane!

    MRAVKOJISEDI:     Tako nek bude! Kole­ga gen­erale, hvala na svemu!

    PETRARKA:             Nema na čemu!

    Pojavi se CVRČAK.

    CVRČAK:                 E pa lepo! Reči prave! Česti­tam ti, dra­gi mrave!

    PETRARKA:             Zdra­vo cvrčku, druže stari! Men­ja­ju se sada stvari!

    To u pes­mi bilo nije! Ja – gen­er­al poezije!

    CVRČAK:                 Men­ja­ju se! Ima pravde! Video sam sve odavde!

    Moje oko rado vidi živ­ot pes­mu da postidi!

    Jed­nom rekoh, pa utekoh:

    Za pes­nike priča stara: živ­ot pes­mu razočara.

    Prob­lem nemam da sad menjam:

    Za pes­nike priča pra­va: pes­ma živ­ot obasjava!

    PETRARKA:             Ko bi to rekao lep­še, iskrenije?

    Ti se, moj druže, suvi genije!

    Da pevam sam, srce mi zebe! Imam jed­nu ide­ju za tebe!

    Sad kad lep­ote ja sam vojnik, meni tre­ba i savetnik!

    CVRČAK:                 Ja sam pes­nik, šta je s tobom? Ne slažem se ni sa sobom.

    Takav sam ti — stih samoće! Svo­jih mis­li jedem voće!

    Da me zbuni, nikom ne dam, zato svo­ja posla gledam!

    Te odoh! Ovi sti­hovi posta­ju mi tesni!

    Vidi­mo se u sledećoj pesmi!

    PETRARKA:             U sledećoj pesmi!

    Cvrčak ode.

    MRAVKOJISEDI:     E, tako! Svi za jednog!

    SVI:                            Jedan za hiljade!

    MRAVKOJISEDI:     Svi za jednog!

    SVI:                            Jedan za hiljade!

    MRAVKOJISEDI:     Svi za jednog!

    SVI:                            Jedan za hiljade!

    PETRARKA:             Različi­tih mrava!

    Sli­ka XXI

     

    BILJNE VAŠI jedu lišće i raz­go­vara­ju. S nji­ma je i DIVLJA VAŠ. Biljne vaši zadi­vl­jeno grleda­ju Divlju vaš.

    DIVLJA VAŠ:            Dodaj mi tu zeleniju.

    BILJNA VAŠ:            Izvoli.

    DIVLJA VAŠ: Hvala.

    DRUGA VAŠ:           Jesi videla tamo u divlji­ni, neku gusenicu koja bi nas proždrala?

    DIVLJA VAŠ: Jesam.

    TREĆA VAŠ:            Jesi morala da tražiš sebi hranu?

    DIVLJA VAŠ: Jesam.

    BILJNA VAŠ:            Po divljini!

    DRUGA VAŠ:           Bez kro­va nad glavom!

    DIVLJA VAŠ:            Ha! Kakav crni krov nad glavom! Bila sam sreć­na vaš ako imam na sebi zrnce prašine!

    TREĆA VAŠ:            A neki dru­gi mravi mož­da ne bi bili tako dobri pre­ma nama!

    BILJNA VAŠ:            Onda, nek ih oter­a­ju, te što ne bi bili tako dobri pre­ma nama!

    DIVLJA VAŠ:            Za tri vaške, priz­na­jem vam strašnu pamet!

    TRI VAŠI: Hvala.

    DIVLJA VAŠ:            Doda­jte mi te zelenije.

     

    KRAJ