Pjesništvo Ismeta Rebronje

Sead Husić
Lat­est posts by Sead Husić (see all)

    .….Ismet Rebron­ja jedan je od znača­jni­jih balka­n­skih književni­ka. U svom književnom radu na jako eksplic­i­tan način pri­pa­da tradi­ci­ji. Drugim riječi­ma, književno dje­lo je, između osta­lo­ga, „proizvod“ pojed­in­ca, ali i kul­tur­ološko­ga kru­ga ili kru­go­va koji­ma pri­pa­da autor. Dak­le, književno dje­lo je i posljed­i­ca izv­jesne tradi­ci­je koja auto­ra određu­je. Autor je, pri­je sve­ga, čita­lac, onaj koji stvara tradi­ci­ju, tj. ako se sje­ti­mo Elio­ta, nijedan pjes­nik niti umjet­nik nije cjelovit sam za sebe niti je nje­go­va lič­na emo­ci­ja nama bit­na. Pri­je će biti da je pjes­nik onaj koji umi­je spoz­nati duh svo­je zeml­je i književne tradi­ci­je i pjes­ničkom vještin­om od običnih emo­ci­ja načini­ti jed­nu drugu emo­ci­ju, jed­nu estetiku više­ga reda. „Osećan­je istori­je prisil­ja­va čove­ka da ne piše prožet do srži samo svo­jom gen­eraci­jom, već sa osećan­jem da čita­va evrop­s­ka lit­er­atu­ra počev od Home­ra, i u okviru nje čita­va lit­er­atu­ra nje­gove sop­stvene zeml­je istovre­meno egzi­s­ti­ra­ju i istovre­meno sačin­java­ju jedan poredak. Takav istori­js­ki smisao, što znači smisao za van­vre­men­sko kao i za vre­men­sko, ili za van­vre­men­sko i vre­men­sko uze­to zajed­no, jeste ono što jednog pis­ca čini tradi­cional­nim. A to je u isti mah i ono što kod pis­ca pobuđu­je najs­nažni­ju svest o nje­gov­om mes­tu u vre­menu, o nje­gov­oj savre­menos­ti“ (Eliot 2015). Ono što određu­je Rebron­ju je nje­go­vo pri­padan­je jed­nom kul­turnom pros­toru iz kojeg on crpi motive i „slike“, ali i utje­caj književne tradi­ci­je, tj. zeml­je kojoj pri­pa­da i, u širem kon­tek­stu, onoj književnos­ti koju može­mo naz­vati svjet­skom. Koliko god ima onih auto­ra koji bi žel­jeli ne pri­pa­dati tradi­ci­ji, nji­hov je naum toliko apsur­dan koliko i oni­ma koji ih čita­ju bez­nača­jan. Tačni­je, uvi­jek pos­to­ji određe­na kom­para­ci­ja i sagle­da­van­je poet­skih načela jedno­ga auto­ra s onom tradi­ci­jom (č. Tek­stom) koja se može pre­poz­nati u nje­govu djelu. Kod Rebron­je se daju uvid­jeti neki motivi koji su dom­i­nant­ni i oni koji se provlače kroz nje­go­vo pjes­ništ­vo na jedan, uvjet­no kazano, diskret­ni­ji način. Može se reći da se u nje­govu pjes­ništvu prela­ma­ju, izviru jed­na iz druge opća, zav­iča­j­na sli­ka – književ­na i nekn­jižev­na – i ona intim­na, porodič­na. U nje­govu iskazu da se pre­poz­nati upra­vo ona malu­fovs­ka odred­ni­ca o književnos­ti kao inti­mi jednog nar­o­da, tj. pros­to­ra i duha vre­me­na kojem autor pri­pa­da i koji pro­pitu­je. Ako se još jed­nom vra­ti­mo na tradi­ci­ju, može­mo zaključi­ti istu stvar koja se tiče iden­tite­ta: „Iden­titet nije dat jed­nom zas­vag­da, on se gra­di i pre­o­braža­va cel­o­ga živ­ota“[1] (Maluf 2003:21). Dak­le, tradi­ci­ja kojoj pri­pa­da Rebron­ja nije zatvore­na i kao tak­va nedokuči­va i sve­ta, nego, pri­je će biti, da sud­jelo­van­je u tradi­ci­ji stvara istu, pro­pitu­jući određene ele­mente i motive koje može­mo proči­tati, ali sada na jedan drukči­ji način. Tačni­je, Ismet Rebron­ja koliko je znača­jan kao autor toliko je i potre­ba da se o nje­mu danas[2] piše veća.

    .….U svom radu Miljurko Vukadi­nović[3] određu­je četiri lirs­ka kru­ga ovo­ga auto­ra. Prvi lirs­ki krug (1959–1972) karak­ter­izira isproba­van­je različi­tih poet­skih mogućnos­ti i prik­lan­jan­je mod­erni­jim lirskim mod­e­li­ma, ali i izv­jes­no sukobl­ja­van­je s istim. Pjesme iz ovo­ga kru­ga su najviše objavlji­vane u peri­od­i­ci a 1972. godine Rebron­ja objavlju­je prvu knjigu pje­sama Knji­ga rab­ja. Dru­gi lirs­ki krug (1972–1986) određu­je tradi­cional­no kod Ismeta Rebron­je. Tu se prekla­pa­ju mitološko i poet­sko, pagan­sko i bašt­in­jeno, utje­caj slovenske i ori­jen­talne mitologi­je. Kao što piše Vukadi­nović, u ovom lirskom krugu Rebron­ja je na svom terenu. Jed­na od znača­jni­jih knji­ga, koja je objavl­je­na iz ovo­ga peri­o­da je Pagan­s­ka krv iz 1986. godine. U trećem lirskom krugu (1990–2004) može­mo naići na određenu pohvalu i rugalicu u pjes­ma­ma. Također, u ovom cik­lusu nailaz­i­mo na Bihor, onaj koji je pričan, tj. ostao u gov­oru nar­o­da bilo putem leg­en­di, mito­va i postao književnom građom i onaj koji je poet­s­ki, književni, odnos­no, Bihor koji se može „vid­jeti“ u književnos­ti Ismeta Rebron­je. U ovom krugu da se u najvećoj mjeri prim­i­jeti­ti trau­ma svakod­nevnice i potre­ba da se o njoj pro­gov­ori. Knjige iz ovo­ga kru­ga su sljedeće: Keroni­ka (1991.), Jesen praznih ora­ha (1997.), Kad formin­ga ne dosvi­ra (2002.) i Suze Lejle Šehović (2003.). Četvr­ti lirs­ki krug, iza 2006. godine, jesu knjige koje su posthum­no objavl­jene. Ovaj krug još uvi­jek nije dovoljno istražen i vred­no­van, ali i rukopisi iz ovo­ga peri­o­da nisu svi objavl­jeni. U ovom krugu najz­nača­jni­ja knji­ga je ona kojom ćemo se najviše koris­ti­ti. Objavl­je­na 2007. godine pod naslovom Nul­la insu­la je izbor Rebron­jine poez­i­je koju je autor sam sas­tavio u peri­o­du od 1959. godine do 1999. godine.

    .….Neko­liko je dom­i­nant­nih moti­va kod Ismeta Rebron­je. Među prvi­ma jesu figu­ra oca i majke te trešn­ja, zav­iča­j­na i crna. Uko­liko bis­mo uklonili Oca iz književnos­ti, o čemu bis­mo, veli Bart, gov­o­rili. Zar nije pripovi­jedan­je tra­gan­je za svo­jim pori­jek­lom, kazi­van­je svo­jih sporo­va sa Zakonom i jed­nom dijalek­tikom mržn­je i nježnos­ti (Bart 1975)? Kod Rebron­je figu­ra oca se real­izira na ambiva­len­tan način. Otac je i sig­urnost i proži­man­je prošlosti, ali i rasu­lo jedno­ga Svi­je­ta. Na koji način Rebron­ja pje­va o ocu? Evo neko­liko cita­ta o ocu:

    Kad on nije u kući

    Može da se desi požar,

    Može neko pčele

    Da ukrade,

    A jutro

    Predaleko od nas.

                         (Rebron­ja 2007:130)

    Vra­tio se otac posve skišan

    Maj­ka naša noge mu pere

    Od puta je umoran naš otac

    I još ne znamo šta je doneo

    Da li svi­ralu ili pekars­ki hleb

    Čekamo šta će da kaže

                         (Rebron­ja 2007:63)

     Dok je bio otac živ

    Niš­ta za nas ne bejaše zmija

    Spavas­mo kraj poskoka

    Posve sku­pa i brat i ja

                         (Rebron­ja 2007:186)

    Dos­ta mi je više oče,

    Igre Kartage i Rima,

    Vraćam se psu koji loče,

    I ječ­mu ako ga ima.

                         (Rebron­ja 2007:296)

     

    .….Otac je jed­na od cen­tral­nih figu­ra u pjes­ništvu Ismeta Rebron­je. Otac je Zakon i potre­ba da se čov­jek odre­di u pros­toru i vre­menu. Otac, u ovom sluča­ju, u jed­nom dru­goj pjes­mi, na pes­imistič­ki način zaključu­je: “Živ­ot je greš­ka / Koju, kroz pust vrt, / Na kra­ju / Ispravi / Smrt” (Rebron­ja 2007:40). Drugim riječi­ma, Otac posta­je lirs­ki inven­tar, tekst u koji će biti upisan i lirs­ki sub­jekt koji će, nakon sve­ga, požel­jeti da se vrati onom zav­iča­jnom pragu na kojem samo sjećan­je i atmos­fera porodice sada osta­ju pjes­niku. Na tom pragu čeka maj­ka oca, ili sina, ili nekog put­ni­ka nam­jerni­ka. Kak­va je to maj­ka? Najvećim dijelom to je ona maj­ka koja u tradi­cional­no-patri­jarhal­nom konk­tek­stu biva vezana za zemlju, porod­icu, kuću. Tak­va maj­ka je arhetip­s­ka sli­ka kul­tur­ološko­ga pros­to­ra koje­mu Rebron­ja pri­pa­da. Na neko­liko prim­jera vid­jet ćemo tu “sliku”:

    U utro­bi kućer­ka skupila

    Nas je ona kao homora

    Ogranke svo­je.

    (…)

    U njene ispu­cale pete

    Uviru kiše.

                         (Rebron­ja 2007:31)

    Ne krpi majko

    Košulju

    Ubili su vojnici

    Ali­ju

    Kod izvo­ra

                         (Rebron­ja 2007:139)

    .….Naime, kod Rebron­je pored opisa majke koja je Kuća i majke koja u dru­goj pjes­mi spoz­na­je da njez­i­na sina više nema nailaz­i­mo na onu majku koja, u kon­ačni­ci, ne želeći se sveti­ti, “pos­va­ja” ubicu svo­ga sina. Tak­va jed­na human­is­tič­ka ges­ta u poez­i­ji Rebron­je majku čini, goto­vo, astral­nim bićem u kojem se sjed­in­ja­va i bol i tuga i sna­ga da se oprosti onome koji je ubi­ca. Maj­ka je ovd­je, odnos­no, figu­ra žene, potčin­je­na fig­uri oca. Zapra­vo, maj­ka i otac su toliko aut­en­tični koliko su intimni i srasli s lirskim sub­jek­tom u mjeri u kojoj se može jedan takav odnos pret­postavi­ti. Nar­avno, zav­iča­jni pros­tor i atmos­fera doma je kroz ove dvi­je fig­ure na najau­t­en­tični­ji način prikazan. Ono što Rebron­ju ne čini aut­en­tičn­im u tome je i to da su, naprim­jer, i Ćamil Sijar­ić[4] pje­vao na sličan način o domu i kući i ljudi­ma koji dolaze noću kući i Sergej Jesen­jin u čijem pjes­ništvu se nazire figu­ra Majke i atmos­fera sela i zav­iča­ja. Rebron­ja je logikom puta i škr­tosti zav­iča­ja morao isti napusti­ti i vraćati mu se u književnos­ti, pro­pitu­jući ga i sub­limi­ra­jući znan­je o Čov­jeku u zav­iča­ju. Otu­da, pored intimnih pris­tu­pa, u ovoj poez­i­ji imamo i određe­na “više­glas­ja”, odnos­no, Rebron­ja, sagle­dava­jući bihors­ki pros­tor, obrede, pro­ce­si­je, navike, povi­jes­na određen­ja, i ličnos­ti svo­ga zav­iča­ja stu­pa s nji­ma u dija­log, lirs­ki i povi­jes­ni, kao što je to na prim­jeru mist­ično­ga novopazarskog derviša Ahme­da Gur­bi­ja Babe ili Ahme­da Wal­i­ja, lirika.

    .….Pored drugih tradi­cional­nih moti­va, Rebron­ja se često vraća trešn­ji i jako rijetko lipi. U sloven­skoj mitologi­ji trešn­ja[5] je igrala veliku ulogu,  tj. od trešn­je­va drve­ta ili od višn­je su se obično prav­ili idoli dok je lipa kod Slove­na imala, također, ogro­man značaj. Lipu sve slovenske tradi­ci­je poš­tu­ju. Lipa[6] je bila jedan “društveni” pros­tor, odnos­no, pod lipa­ma su priređi­vana suđen­ja, provodili su se prazni­ci i sl. Kod Rebron­je trešn­ja je povezana sa slikom zav­iča­ja i prvim spoz­na­ja­ma budući da imamo raz­gov­or oca i sina kod trešn­je gdje otac daje upute sinu. U krit­i­ci o Isme­tu Rebron­ji motiv trešn­je[7] je na najviše mjes­ta kom­par­i­ran s trešn­jom iz Suma­tre Miloša Crn­jan­skog. Ta trešn­ja koliko jeste zav­iča­j­na i lirs­ki naiv­na, ona je, također, jed­na apoli­tič­na sli­ka svi­je­ta, ona u kojoj se čov­jek odmara i sub­limi­ra u hladu iste svoj “poli­tič­ki” živ­ot. Na kon­cu, Rebron­ja je jako eksplic­i­tan kada gov­ori o trešn­ji. ”Pes­niku mož­da pri­pada­ju / Trešn­je / I neko staro pis­mo / U kojem neko­ga moli / Da se nekom podari / Voda koza­č­ka.” (Rebron­ja 2007:70)

    .….Ono što najvećim dijelom karak­ter­izira ovo pjes­ništ­vo je i mitološ­ki svi­jet i nar­o­d­na vjerovan­ja, običa­ji i dru­gi “ele­men­ti” koji može­mo i danas pron­aći u nekim mjes­ti­ma. Zna­jući sve to, Rebron­ja je u svoj lirs­ki “svi­jet” inko­r­pori­rao u ogro­mom dijelu taj mitološ­ki svi­jet Slove­na[8] i rodnog mu Biho­ra. Zapra­vo, čitav spek­tar ime­na, topon­i­ma i obred­nih ele­me­na­ta može­mo pron­aći u ovom pjes­ništvu. Pored tih općih mitološk­ih bića, mjes­ta, sis­tema vjerovan­ja, ovd­je se mogu “pron­aći” lokaliz­mi koje je Rebron­ja inko­r­pori­rao u svoj lirs­ki pros­tor. Sada Rebron­ja dijalo­gizira s lokalnim ljudi­ma, tj. oni­ma koji su ušli u nar­o­d­ni diskurs i kao takvi su postali književnom građom ne samo u ovom pjes­ništvu. Tačni­je, u svom lirskom pos­tup­ku Rebron­ja dijalo­gizira sa zav­iča­jem na najin­timni­ji način koris­teći se prethod­nim motivi­ma, tj. ovd­je nailaz­i­mo na povi­jesne i književne relacije. Ono o čemu bi ovd­je tre­ba­lo neš­to više kaza­ti jeste i rije­ka Lim. U književnoj krit­i­ci nije se mno­go o tome gov­o­rilo. Poseb­no bi se mog­lo gov­oriti o tom ele­men­tu u pjes­ništvu Ismeta Rebron­je. Koliko god figu­ra oca i majke na najau­t­en­tični­ji način gov­ori o zav­iča­ju toliko i Lim, u svom općem i intim­nom, posta­je topos oko kojeg se lju­di oku­pl­ja­ju. Lim je, tačni­je, “mjesto” koje bi tre­ba­lo preći. Kak­va je rije­ka Lim kod Ismeta Rebron­je? Lim je koliko obič­na rije­ka i jed­no lirsko treperen­je toliko i mit­s­ka rije­ka. Lim je mjesto koje uli­va i strah i čežn­ju; rije­ka koju bi val­ja­lo preći i posta­ti čov­jek. Sva­ki prelazak te rijeke je i očaj onih koji osta­ju i zeb­n­ja oni­ma koji prelaze preko Lima. Tačni­je, jed­na lirs­ka rije­ka posta­je opće mjesto i motiv ini­ci­jaci­je koji se, u zav­iča­jnom kon­tek­stu, pre­poz­na­je na već pomenu­ti način. Ako bis­mo kom­par­i­rali Rebron­jin Lim s Mod­rom rijekom Diz­darevom, mogli bis­mo zaključi­ti ovo: obje rijeke tre­ba preći. Lim je u svo­joj općosti i zav­iča­jnos­ti i mit­s­ka rije­ka dok je kod Diz­dara ona rije­ka koja svoj mit crpi iz one druge stvarnos­ti. Sve vri­jeme dok putu­je­mo Limom, da li kao put­ni­ci, lađari ili oni koji dolaze u taj zav­iča­jni pros­tor, imamo na umu da je mod­ra rije­ka mjesto koje može­mo u zem­nom Limu pre­poz­nati, ali ne i pojmi­ti u njezi­noj sud­bonos­noj niti. Lim je rije­ka o kojoj je Rebron­ja pje­vao na najin­timni­ji način.

    .….S druge strane, uko­liko se osvrnemo na Rebron­ju i ono što on jeste, dak­le, pjes­nik s velikom eru­di­ci­jom, onaj u čijem se lirskom iskazu pre­poz­na­ju i prepliću mitološ­ki i zav­iča­jni ele­men­ti Biho­ra i Slove­na, on je, također, i jedan poli­tič­ki pjes­nik. O ovome ele­men­tu može se s pravom zaključi­ti da se nije mno­go gov­o­rilo. Isti­na, ovo se najvećim dijelom može išči­tati u pozni­jim lirskim pasaži­ma, ali se to pre­poz­na­je i slu­ti u rani­jim radovi­ma. Rebron­ja je sedamde­setih god­i­na dvade­se­to­ga stol­jeća pje­vao u Naselji­ma o neprav­di i zlu u našem kul­tur­ološkom pros­toru gdje se zav­ičaj može preni­jeti u širi konk­tekst. U jed­noj pjes­mi Rebron­ja kon­statu­je “osim sebe čovek ne može niš­ta men­jati” (Rebron­ja 1972:20). Zaista, kada je “čov­jek” u zad­njem ratu počeo da gra­di svo­ju budućnost preko mitološk­ih odred­ni­ca, Rebron­ja je pro­gov­o­rio o tome. Kako i na koji način jedan pros­tor nasilu biva izmi­jen­jen? Kako lju­di odjed­nom posta­ju nelju­di? Na kon­cu, Rebron­ja  aris­totelovs­ki zaključu­je da je čov­jek posljed­na poli­tič­ka živ­ot­in­ja. O trau­ma­ma i poli­tičkim zablu­dama ovih pros­to­ra Rebron­ja zaključu­je: “Nije smrt rana iz puške, / Već kad pleme, pop­ut ara / Pon­avl­ja ispod peruške: / Hoću cara kokošara.” (Rebron­ja 2007:279)

    .….Nakon sve­ga može­mo zaključi­ti da je Ismet Rebron­ja pjes­nik kul­ture. Uspio je ono što ne polazi mnogi­ma od ruke. Lirs­ki pro­pi­tati (mi se ovd­je nis­mo bav­ili nje­gov­im prozn­im radom) tradi­ci­ju i lokalne ele­mente proči­tati na uni­verza­lan način i, pri tome, osta­jući aut­en­tičan u svom najvećem dijelu. Kore­spondi­ra­jući s književnici­ma i onim ljudi­ma koji su ostali u “priči”, pro­pi­tao je Rebron­ja i književnu “kič­mu”, odnos­no, svo­jim je djelom upisao se u svjet­sku bib­lioteku. Drugim riječi­ma, između zav­iča­ja i književne tradi­ci­je imamo Ismeta Rebron­ju sa svo­jim pre­poz­natljivim lirskim habi­tu­som koji čeka na neka (nova i drukči­ja) čitanja.

    .

    .

    .

    .……Izvori i literatura

    • Ismet Rebron­ja, Knji­ga rab­ja, Pljevl­ja, Međure­pub­lič­ka zajed­ni­ca za kul­turno-prosv­jet­nu dje­lat­nost, 1972.
    • Ismet Rebron­ja, Pagan­s­ka krv, Beograd, Srp­s­ka književ­na zadru­ga, 1986.
    • Ismet Rebron­ja, Nula innsu­la, Pljevl­ja, Međure­pub­lič­ka zajed­ni­ca za kul­turno-prosv­jet­nu dje­lat­nost, 2007.
    • S. Eliot, Tradi­ci­ja i indi­vid­u­al­ni tal­e­nat, u: por­tal “Strane”, objavl­jeno 2. 1. 2015.
    • Amin Maluf, Ubi­lač­ki iden­titeti, pre­v­ela s fran­cuskog Ves­na Cakeljić, Beograd, Paideia, 2003.
    • Faruk Diz­dare­vić, Šetnje po Šipovi­ca­ma, Zavičajna poez­i­ja Ćami­la Sijarića,  Pet­nji­ca, Cen­tar za kul­tu­ru „Bihor” Pet­nji­ca, 2013.
    • U spomen Isme­tu Rebron­ji, Novi Pazar, Nar­o­d­na bib­liote­ka „Dositej Obradović“ Novi Pazar, 2010.
    • Rolan Bart, Zado­voljst­vo u tek­stu, s fran­cuskog pre­veo Jovi­ca Aćin, Niš, Izdavač­ka ustano­va „Grad­i­na“, 1975.
    • Gru­pa auto­ra, Srp­s­ki mitološ­ki rečnik, Beograd, Nolit, 1970.
    • Svet­lana M. Tol­stoj, Lju­binko Radenković, Sloven­s­ka mitologi­ja, Encik­lo­pe­di­js­ki rečnik, Beograd, Zepter book world, 2001.
    • Nenad Gajić, Sloven­s­ka mitologi­ja, Treće izdan­je, Beograd, Lagu­na, 2011.

    [1] Amin Maluf, Ubi­lač­ki iden­titeti, pre­v­ela s fran­cuskog Ves­na Cakeljić, Beograd, Paideia, 2003.

    [2] Ovaj rad je nas­tao povodom obil­ježa­van­ja desete godišn­jice od Isme­tove smr­ti. Ismet Rebron­ja je umro 1. maja 2006. godine u Novom Pazaru.

    [3] V. Miljurko Vukadi­nović, „Lirs­ki kru­govi Ismeta Rebron­je“, u: U spomen Isme­tu Rebron­ji, Novi Pazar, Nar­o­d­na bib­liote­ka „Dositej Obradović“ Novi Pazar, 2010, 51–61.

    [4] V. Faruk Diz­dare­vić, Šetnje po Šipovi­ca­ma, Zavičaj­na poez­i­ja Ćami­la Sijarića, Pet­nji­ca, Cen­tar za kul­tu­ru „Bihor” Pet­nji­ca, 2013.

    [5] V. Gru­pa auto­ra, Srp­s­ki mito­loški rečnik, Beograd, Nolit, 1970, 240–241.

    [6] V. Svet­lana M. Tol­stoj, Lju­binko Radenković, Sloven­s­ka mitologi­ja, Encik­lo­pe­di­js­ki rečnik, Beograd, Zepter book world, 2001, 340–341.

    [7] V. Ljil­jana Pešikan-Ljuš­tanović, Bez­dom­nik, u: U spomen Isme­tu Rebron­ji, Novi Pazar, Nar­o­d­na bib­liote­ka „Dositej Obradović“ Novi Pazar, 2010, 7–23.

    [8] V. Nenad Gajić, Sloven­s­ka mitologi­ja, Treće izdan­je, Beograd, Lagu­na, 2011.