Plastika

Sonja Milošević
Lat­est posts by Son­ja Miloše­vić (see all)

     

    LICA:
    MERI (25) – Neza­posle­na, umetnica-domaćica

    DEJV- (30) Dok­tor, naučnik, kibernetičar

    MAJKA (46) – Bolesnik, pacijent

    DOKTOR (55)-  Nas­trani negativac

    GOSPODIN I GOSPOĐA (90) – U nale­tu trećeg puberteta

    SRBIN (35) – Srbin, dok­tor, emigrant

    DEVOJKA (30) – Emigrantkinja.

     

     

     

     

     


    I ČIN

     

    I Sce­na

     

     

    Kuhin­ja je sa desne strane scene, podignu­ta na plat­for­mu. Na pred­njoj strani scene je dnev­na soba — veli­ki kauč, presvučen tam­no crven­im somo­tom, jako nizak sto. Iza kauča su tri ste­peni­ka koja razd­va­ja­ju kuhin­ju i dnevnu sobu. Sa leve strane dnevne sobe su nedovršene slike, nasla­gani ramovi, plat­na. Na jed­nom (najvećem) plat­nu je nacr­tan roze bojom ski­ca tor­zoa žene. Ulaz­na vra­ta su na zad­njoj strani scene, sa desne strane. Meri (25) sto­ji pored špore­ta, kuva, zno­ji se. Na sebi ima dugačku cvet­nu hipi haljinu, neko­liko pirsin­ga i teto­važu. Na njenom izgle­du vidi se dos­ta faza kroz koje je prošla (hipi, punk, pokušaj nekog japi sti­la, rit­u­al­no ple­men­sko afričko), sada je u fazi domaćice. Posvećeno kuva. Pored nje su kuvar i rečnik. Zno­ji se, umor­na je. Na špore­tu je ogrom­na šer­pa sa var­jačom. Napreže se dok sve to ne izmeša, soli, biberi. Onda meša, poukša­va celu (pretešku) šer­pu da stavi u rernu. Pored te velike šerpe je dru­ga šer­pa sa mesom. Tu negde gle­da i u rečnik da bi videla kako se jelo spre­ma. Ulazi Dejv (30), njen dečko. On je u poma­lo štre­ber­skom- kom­pi­juter­aškom fazonu, ima naočare, sladak je, nema preter­a­no sti­la. Na sebi ima don­ji deo tren­erke, neku kom­bi­naci­ju braonkastih cipela i pati­ka, žuti džem­per, kra­vatu i sako. On ulazi u momen­tu kada ona pre­li­va mašću od mesa i mesom kupus.

     

    DEJV:

    Šta se zan­imlji­vo dešava?

    MERI:

    Niš­ta. Niš­ta poseb­no, imam krizu dvade­setih. Nisam čak ni sig­ur­na da to postoji.

    Priđe mu, zagr­li ga, poljubi.

    DEJV:

    U, baš si raspolože­na. Nisam bio tu dve nedel­je i već si se sredi­la. Mož­da bi bilo dobro da odem ponovo.

    MERI:
    Ne, dobro je kad si tu.

    DEJV:

    Šta kuvaš?

    MERI:

    Nacional­no jelo — Podvarak.

    DEJV:

    A reci mi samo koja je sad naci­ja u pitanju?

    MERI:

    Srp­s­ka. Je si prim­io mail? Sada sam Srp­kin­ja. Mis­lim odu­vek sam bila samo sam tek sad saznala.

    DEJV:

    A ko ti je otvo­rio oči?

    MERI:
    Kopala sam po porodičnom stablu.

    DEJV:
    I, jel danas neki speci­jal­ni nacional­ni praznik?

    MERI:
    Ne, samo pokušavam kroz muke i pat­nje tradi­cionalne ženske pot­lačenos­ti da istražim svo­ja unutrašn­ja stan­ja. A i pomis­lila sam, kada sam posle četiri dana usta­la iz kreve­ta, poluslepa od gledan­ja TV‑a, da se razbudim i razmišl­jam. Shvati­la sam da posle pet sati prove­denih pored vrel­og špore­ta, pred jelom koje ispra­va, pod uti­ca­jem raznih mirisa moram pasti u neki vid med­i­ta­tivnog transa.

    DEJV:

    Znači lečen­je bednog ras­pložen­ja TV-om nije uspe­lo? Rekao sam ti – nika­da ne uspeva.

    MERI:

    Pro­gram je bio suvise intelek­tu­alan i zbun­ju­ju­ci za mene. Tipa, znaš li sta je naj naj naj bit­ni­ja vest? Šta je od esen­ci­jalnog znača­ja za našu budućnost? Ove godine se nose sakoi od tvi­da… Bilo je par emisi­ja o tome koje se žurke nikako ne sme­ju pro­pusti­ti, kako da budeš glamurozan… Pola sve­ta je u ratu, ali to puš­ta­ju samo na ves­ti­ma koje niko ne gle­da. Mis­liš da neko mlađi od dvade­set­pet god­i­na ikad gle­da vesti?

    DEJV:
    Ja sam gledao.

    Meri ga pogle­da preteći, kao da je dao pogrešan odgov­or. Dejv se zbuni.

    DEJV:

    Ne?

    MERI:
    Nar­avno da ne, ali pro­gram za ispod dvade­set­pet nika­da ne gov­ori o bit­nim stvarima.

    Dejv se otpaku­je. Ređa veš po podu. Meri ga gle­da. On se okrene ka njoj, uhvati je za ruku. 

    DEJV:

    Izgledaš strašno, oča­jno smrdiš na kupus! Zas­to ti je i rerna uključena?

    MERI:

    Zato što se tradi­cional­no jelo kiseli, soli, kuva, peče, pa meša.

    DEJV:
    Shva­tio sam i ako mis­liš da sam infe­ri­o­ran intelek­tu­al­no. Nema tradi­ci­je u fast food-u? Kad će to epsko jelo biti gotovo?

    MERI:
    Za dva tri sata.

    DEJV:
    Umreću od gla­di do tada. Jel ima neš­to dru­go u kući?

    MERI:
    Nema, nisam… Može­mo da naruči­mo neš­to ako hoćeš? Kako je bilo?

    DEJV:

    Dobro, dos­ta sam radio. Istraži­vač­ki cen­tar je ogro­man, nisam ni iza­šao iz zgrade cele dve nedel­je, a ni ti kako vidim…

    MERI:

    Iza­šla sam jednom.

    DEJV:

    Po kupus?

    MERI:

    Ne, to sam naruči­la. Pre neki dan vreme je bilo super, vozi­la sam i bicikl, stavi­la sam vok­men. Bilo je dobro.

    DEJV:

    Nemoj da voz­iš sa slušali­ca­ma, ne čuješ kola kad nailaze. Možeš da pad­neš pod točkove.

    MERI:
    Pa ja se sva­ki dan i borim pro­tiv strašnog pori­va da ne pad­nem pod točkove.

    DEJV:
    Opet me seki­raš. Mada, kad završim posao, ako ga ika­da završim, mož­da ću biti u stan­ju da te poprav­im čak i ako te neš­to gad­no zgazi.

    Otvara ručni prtl­jag i vadi zapako­van ručak iz aviona. 

    DEJV:

    Obzirom da sam znao kak­vo je stan­je u kući poneo sam ručak iz aviona. Nisam bio gladan.

    Meri otpaku­je paketić i uzi­ma zalogaj.

    DEJV:
    (začuđeno)

    Meri?

    MERI:
    Šta je?

    DEJV:
    Jel to mir­iše meso?

    MERI:
    Daaa.

    DEJV:

    Ali ti ne jedeš meso! Mis­lim Tibet – Dalaj Lama?

    MERI:
    A ne, pa ti ne shvataš. Nema to nikakve veze sa tim. Ovo je nacional­no jelo, u nje­ga ide meso.

    DEJV:

    A prosvetl­jen­je? Večni mir? Nepovređi­van­je živih bića, his­ter­ično plakan­je kad si posu­la otrov za bubašv­abe pa si ih sutra dan našla izvr­nute u belom prahu. Mis­lim, Meri, jed­nu po jed­nu smo sahran­ji­vali. Ter­ala si me da im prav­im kovčege, pričala si kako ćeš u sledećoj inkar­naci­ji biti trav­ka, u najbol­jem sluča­ju žaba… Uzdrža­van­je od sve­ga… Svi crvi su duhovi naših majki…

    MERI:
    Prome­ni­la sam živ­ot­ni smisao. Inače, moja maj­ka je i u ovom živ­o­tu crv, ne bi joj smet­a­lo da to u sledećem živ­o­tu i postane. Ne bi bilo loše da se nađe u vidu gmiza­v­ca duboko pod zemljom, u pri­jat­ni­jem staniš­tu, a i bilo bi dobro da ne mora da brine o svom izgle­du. Mis­lim da bi sa telom crva više napredovala…duhovno.

    Gle­da u hranu iz aviona koju Meri drži na krilu.

    DEJV:

    Jel ćeš da pojedeš to?

    Meri mu daje hranu.

    MERI:

    Mis­lim jed­nos­tavno, meni kao Srp­kin­ji i kao oso­bi ne pri­ja bud­is­tič­ki mir. Mis­lim da nisam sposob­na ni dovoljno vred­na da sebe pod­vrgnem takvom treningu. Bilo bi bol­je da se okren­em tradi­ci­ji, da od počet­ka kren­em. Mis­lim, shvati­la sam to. Nisam ja još na dovoljnom nivou svesti, ni ja ni ostatak čovečanst­va da se pridignem i odreknem sve­ga. Lju­di su mesožderi, životinje.

    DEJV:
    Bukvalno?

    MERI:
    U svakom smis­lu. Jedu se i među­sob­no na sve moguće načine jedu i druge, neki kao ja izjeda­ju sami sebe.

    DEJV:

    U tom smis­lu si pril­ično ala­va… (uzdahne) Meri, jel se sećaš kad smo se upoznali?

    MERI:
    Ne. Zab­o­rav­i­la sam… Nar­avno da se sećam. Ali to je proš­lo. Mis­lim da više nema nazad.

    Stavi ruku na Dejvo­vo koleno i nas­me­je se.

    MERI:

    Zah­valju­jući tebi.

    DEJV:

    (uzdahne i nas­tavl­ja da jede )

    Tad si bar izlazi­la iz kuće.

    MERI:
    Tad sam bila glupa.

    DEJV:

    A jel’ bi se vratila ?

    MERI:

    Ne. Ne znam. To je bila samo faza. Mož­da… Pre­br­zo se men­jam. (zamišl­jeno) Mis­lim da mi je potre­ban odmor od sve­ga. (nas­tavl­ja da jede) Ipak, nika­da nisam mis­lila da ću posta­ti ovak­va. Da neću smeti da iza­đem iz kuće… Da ću presta­ti da živim normalno.

    DEJV:
    Pa još uvek možeš da pokušaš.

    MERI:
    Da, ali stvar je u tome što ja ne želim da pokušam. Živ­ot me je naučio da nika­da ne biram lakši put jer je taj put uvek…

    DEJV:
    Zatupljujući.

    Meri spusti ručak, ustane. Uzi­ma debelu uko­rčenui knjigu koja je na podu pored nje.

    MERI:

    Da.Vidi, našla sam ovu knjigu, naruči­la sam je preko neta. Nije bila sku­pa (Meri uzi­ma ogrom­nu debelu uko­ričenu knjigu koja je pored nje)  „Kul­tura i običa­ji u Srba“. Vidi ovo, ovo su kletve: « Svra­ka ti oči popi­la» (Dejv se sme­je) I ova je dobra, „Tažili ti leka a ne našli ti“.

     

    Dejv je zaljubljeno gleda.

    MERI:
    Što me tako gledaš?

    DEJV:
    Lepa si kad se sme­ješ. Dugo te nisam video nasmejanu.

    MERI:

    Pa zan­imlji­vo je biti Srbin. Vidi ovde ima i uput­st­vo kako da budeš Srbin. Šta sve tre­ba da radiš: Tre­ba da budeš junak, tre­ba junač­ki i da umreš, po mogućnos­ti za otadžbinu, da budeš domaćin (okreće strane), na strani 38 piše šta sve tre­ba da radiš da bi bio domaćin…To ćemo posle da pogledamo. Vidi, Srp­kin­ja tre­ba da bude smer­na i verna…

     

    Meri zane­seno prelis­ta­va knjigu. Dejv pono­vo usta­je, ras­paku­je se.

    DEJV:

    Jel si zvala fakultet?

    MERI:
    Ne.

    Dejv je izne­nađen i poma­lo besan.

    DEJV:

    (grdi je)
    Pa, Meri, dogov­o­rili smo se, obećala si da ćeš zvati ove nedel­je. Obećala si mi pre nego što sam krenuo.

    MERI:

    Ne, neću da nas­tavim fakultet.

    DEJV:

    Meri, osta­la su ti još četiri ispita.

    MERI:
    Zato što sam bila dovoljno glu­pa da toliko dugo ostanem tamo, među tom gomilom štrokav­ih licemera.

    DEJV:

    Meri…

    MERI:

    Nije svugde tako!!! Mora da pos­to­ji mesto na jebenom sve­tu gde nije tako.

    Mis­lim, izba­cili su čove­ka zato što je iskočio kroz pro­zor. Sem toga to je umet­nič­ka ško­la. Zar ne bi lju­di mogli slo­bod­no da iskaču kroz pro­zor. I onako je atmos­fera bila takva

    da su svi hteli da skoče samo niko nije smeo. Ja sam rec­i­mo još na prvoj godi­ni htela da spu­cam pro­fe­so­ra ukras­nom pepel­jarom u glavu. Veruj mi ne prođe ni dan a da ne zažal­im što nisam.

    DEJV:
    Da, ali napusti­la si školu zato što su nekog dru­gog izba­cili zato što je iskočio kroz prozor.

    MERI:
    Ne, nego zato što ja nisam iskoči­la. Zato što su me ter­ali da se kon­trolišem. Tre­ba­lo je još prvog dana da spu­cam matorog idio­ta u glavu i da iza­đem napolje.

    II Sce­na

    Dok­toro­va kance­lar­i­ja. Bol­ni­ca. Ulazi paci­jen­tk­in­ja — Maj­ka (46) , uvi­je­na kao mumi­ja u gomilu zavo­ja. Ne vidi joj se lice. Hoda na štaka­ma. Kuka i jauče pri svakom koraku. Dok­tor je vodi do sto­lice. Dok­tor (55) je proćelav, zde­past, ofar­ban je u žućkas­to-crveno ali ima sedi izrastak.

    DOKTOR:

    Kako se danas osećate?

    MAJKA:

    Aha.

    DOKTOR:

    Rekao sam vam da će sve biti u redu. Imate li bolove?

    MAJKA:

    Aha.

    DOKTOR:

    Još nije vreme da skinemo sve zavo­je. Na par mes­ta nis­mo dobro zašili, ostale su vam rupe. Sman­jli smo vam obim i skin­uli pod­val­jak, gru­di smo uvećali za trideset pos­to. Stri­je su skinute. (tužno) Šte­ta što ste tako mla­di rađali, trud­noća vam je demoli­rala telo, ali sada je situaci­ja dos­ta bol­ja. Imate ćerku jel tako?

    MAJKA:

    Aha.

    DOKTOR:

    Liči na vas? Mis­lim onako fizički?

    Maj­ka kli­ma glavom.

    DOKTOR:
    Eto vidite da i to može da se sre­di. Mož­da će i ona poželeti da dođe ova­mo kada vidi kako smo vas dobro uradili. Znam da je teško ali pos­ma­tra­jte svo­je telo kao umet­ničko delo u nastajanju.

     

    Maj­ka tužno pogle­da u svo­je zavo­je. Pogle­da u Dok­to­ra kao da želi još neš­to da mu kaže. Dok­tor je preduhitri.

    DOKTOR:

    Biće sve u redu, izađite.

    Pri­lazi stolu i pri­tiska interkom. Maj­ka se snuž­de­no okreće i izlazi iz kancelarije.

    DOKTOR:

    Dejv, molim Vas dođite u moju kancelariju.

    Dejv ulazi u kance­lar­i­ju. Na sebi ima dok­tors­ki man­til ispod koga vire pan­talone i cipele. Izvo­di Majku.

    DOKTOR:

    (nas­me­jan)

    Baš fino izgle­date. Lepo ste se prov­eli? Fino ste pocr­neli. Ima li nekog napretka?

    DEJV:

    Nar­avno, među­tim i dal­je je reč o mod­e­li­ma. Neće moći da ih koriste još dvade­set god­i­na min­i­mum. Procene za slo­bod­nu pro­da­ju su u slede­cih sto god­i­na nepovoljne.

    DOKTOR:

    (nezado­voljno i poma­lo besno)

    Moraćete brže i bol­je od toga. Bol­nicu koš­ta čita­vo bogat­st­vo vaše usavrša­van­je. Koliko sam razumeo prethod­na paci­jen­tk­in­ja je maj­ka vaše devo­jke. Dos­ta sam radio na njoj.

    DEJV:

    Jeste ali…

    DOKTOR:
    Bilo bi dobro da je neko od njenih poseti. Nije joj lako, usaml­je­na je. Operaci­je su bolne i skupe. Tre­ba­lo bi da je neko od porodice uz nju.

    DEJV:

    Opros­tite, to su ipak pri­vatne stvari. Meri ne želi da je vidi. Nji­hov odnos je već god­i­na­ma izuzetno kom­p­liko­van i ja nisam u stan­ju da utičem na nju.

    DOKTOR:

    Ne, nisam ni mis­lio da te prisil­javam ali ti znaš da je porod­i­ca osnov­na soci­ološ­ka jedini­ca društ­va i da je uvek na prvom mes­tu. (Pre­tu­ra po papir­i­ma) Ko je sledeći pacijent?
    DEJV:

    Gospodin i gospod­ja Džouns.

    DOKTOR:

    Pozovi ih.

    Dejv izlazi, Gospodin i Gospođa ulaze. Gospodin je u mod­er­nom odelu. Gospođa ima na sebi sek­si crvenu plas­tičnu haljinu iz koje ispada­ju pred­i­men­zioni­rane gru­di. Ima plavu dugu kosu. Obo­je ima­ju sja­jno lice, kao pre­mazano voskom, ali i pored te nakaznos­ti su lepi. Dok­tor je nas­me­jan i pre­više srdačan sa nji­ma. Usta­je, poz­dravl­ja se. 

    DOKTOR:

    Dobar dan. Divno izgle­date. Divno.

    GOSPOĐA:

    Hvala.

    DOKTOR:

    Imali ste neke man­je prob­leme, kako sam čuo, prošle nedel­je. Kako je to prošlo?

    GOSPOĐA:

    Nista strašno. Bila sam u friz­er­skom salonu i spao mi je kapak. Došla sam ovde i za sekund sam bila kao nova.

    DOKTOR:

    Izuzetno mi je dra­go što su se pobrin­uli za Vas. Jel sve u redu tamo dole?

    Pokazu­je prstom na Gospodi­nov šlic. Gospodin povlači nogav­ice i seda na fotelju preko puta Dok­torovog stola.

    GOSPODIN:

    Jako dobro, dok­tore. Odlično!

    Gospodin i Gospođa se pogleda­ju, kao da ima­ju tremu.

    GOSPOĐA:

    (stidlji­vo)

    O tome smo hteli da raz­go­varamo sa Vama.

    DOKTOR:

    Slušam.

    GOSPOĐA:

    Ja i Henk smo odlučili da imamo bebu.

    DOKTOR:

    E to su divne vesti. To volim da čujem. Kakvu bebu?

    GOSPODIN:

    Mušku!

    GOSPOĐA:

    Žen­sku!

    DOKTOR:

    Pa onda bi za vas mogli jed­ni blizanci.

    GOSPOĐA:

    Pa mis­lim da ne bi bilo loše neš­to između.

    DOKTOR:

    (oduševl­jeno)

    Između?

    GOSPOĐA:

    Pa i o tome smo razmišl­jali. Mis­lim, mož­da bi dete kas­ni­je mog­lo da odabere svoj pol. Ne bi da utiče­mo na nje­ga ni na koji način. Slo­bo­da izb­o­ra je najbit­ni­ja. I ja i Henk se slaže­mo kad je to u pitanju.

    Dok­tor ih pogle­da ponos­no pa usk­likne od zadovoljastva.

    DOKTOR:

    (Sa osme­hom, jako ljubazno)

    Znači jed­na inter­seks beba! Odlično, odlično!

     

    Dok­tor se nagne preko sto­la i rukom potapše Gospo­d­i­na po ramenu. 

    DOKTOR:

    Vrlo mod­er­no! Ponosan sam na vas. (kao da ih prover­a­va) O prirod­nom putu niste razmišljali?

    GOSPODIN:

    O, ne!

    GOSPOĐA:

    Nikako.

    GOSPOĐA:

    Obo­je se slaže­mo u tome da niš­ta ne tre­ba pre­pusti­ti sluča­ju. Bio bi pravi skan­dal da dete…

    GOSPODIN:

    (pre­plašeno)

    Ne, to je nedopustivo.

    GOSPOĐA:

    Hteli smo da vidi­mo kakve nam mod­ele nudite.

    Dok­tor otvara fioku svog radnog sto­la i vadi veli­ki plas­ti­fi­ci­rani kat­a­log sa fotografijama.

    DOKTOR:

    (prelis­ta­va katalog)

    Muške ili ženske?

    GOSPOĐA:

    (pljes­ka ruka­ma od uzbuđenja)

    Oba mod­ela!

    DOKTOR:

    Znači ne želite da budete biolos­ki roditelji?

    GOSPODIN:

    Ne, nikako. Zamis­li samo kad bi dete liči­lo na nas. Na prave nas! Pa to bi bio skan­dal! Jel se sećaš na šta si ličio kad smo se upoz­nali? (podsme­va se) Proćelav, klem­pav, malo žuto lice.

    GOSPOĐA:

    A i ti onako tuž­na u onom restoranu lign­ji. Zuba u glavi nisi imala. Bilo te je tužno i pogle­dati. Kada sam te prvi put video pomis­lio sam: “Ko će u ovo da se zaljubi“?

    Sme­ju se. 

    DOKTOR:

    Dobro. Imamo za vas ovako…

    (posle svake reči znača­jno zas­tane)

    Tajra. Maneken­ka. Plavuša. Radi­la je par revi­ja. Povuk­la se. Izuzetna lep­ota. Tamne oči, baš kao vaše, niko neće ni pomis­li­ti da ne liči na novu i poboljšanu vas? Šta mis­lite? Cena jajašc­eta je 50 000 $ ali bi ste morali da nađete i suro­gat majku…To će dodat­no da vas košta.

    GOSPODIN:
    Tajra… Ime mi se ne dopa­da. Odak­le je ona? Hteli smo neš­to (gle­da u ženu kao da čeka njeno odobra­van­je) više istoč­no­evrop­sko… Takve devo­jke su sada pril­ično u modi. Čuo sam da su poslušne, vredne, tal­en­to­vane i da cene novac.

    GOSPOĐA:

    Da. Mož­da neš­to istočno sa blag­im dodatkom balka­n­skog tem­pera­men­ta. (Sme­julji se, per­verzno, zatim se okreće ka mužu, kao da se prav­da.) Od pri­jateljice sam čula da su Balka­n­ci nesnosni.

    DOKTOR:
    A sada još samo da odaber­e­mo suro­gat majku.

    Dok­tor vraća plas­ti­fi­ci­rani kat­a­log u fioku i vadi dru­gi man­ji i neu­gled­ni­ji. Prelistava.

    DOKTOR:
    Ušt­edećete ako uzmete star­i­ju ženu. Neku koja je rađala više puta. One su pro­fe­sion­al­ci. Navikle su da rađa­ju za novac i sko­ro da ne pos­to­ji mogućnost da se vežu za dete. Za njih je to samo posao. Materin­s­ki instink im je, da tako kažem (nakašl­je se i pogle­da ih znača­jno), usm­rćen.

     

    Gospodin i Gospođa izgleda­ju nezainteresovano.

     

    DOKTOR:

    Dobro, jel može onda Tajra? Praba­ba joj je Bugarka.

    Gospođa nezain­tereso­vano pogle­da sliku u kat­a­logu. Pogle­da na sat. Zevne.

    GOSPOĐA:

    Mis­lim da će biti u redu.

    DOKTOR:

    A za vas? Kakvog ste Vi muškar­ca hteli?

    GOSPODIN:

    Pa, da bude onako, znate… zgo­dan i da… atlet­s­ka gradja.

    DOKTOR:

    Dobili smo sko­ro uspešnog biznis­me­na, pravi play­boy. To vam je još 20 000 za Vas.

    GOSPOĐA:

    Kada ćemo obav­i­ti začeće?

    DOKTOR:

    Jel odgo­vara sledeće nedelje?

    GOSPOĐA:

    Odgo­vara. Hoceš i ti da prisustvujes?

    GOSPODIN:

    Ne bih to pro­pus­tio ni u ludilu. Pa ja sam mu otac.

    DOKTOR:

    Još samo neke sit­nice. Moram da vas pitam koje ste vi godiste. Sedamdeseto?

    Svi se smeju.

    GOSPOĐA:

    Petnesto.

    GOSPODIN:

    Mi smo generacija.

    DOKTOR:

    Kako je to lepo. Rodili se u jeku Prvog svet­skog rata. Kao što sam čuo od jednog paci­jen­ta, posle devedesete godine nas­tu­pa novi talas ludi­la. Pos­ma­tra­jte to kao treći pubertet.

    Dejv uspaničeno ulazi u kancelariju.

     

    DEJV:

    Dok­tore, paci­jen­tk­in­ja krvari!!! Molim Vas brzo!!!

    DOKTOR:
    (i dal­je je nas­me­jan, obraća se Gospod­inu i Gospođi)

    Onda smo se dogovorili?

    DEJV:

    (sko­ro kroz suze)

    Dok­tore, požurite!!!

     

    III Sce­na

    Meri sedi na kauču. Izgle­da bolesno. Na sebi ima far­bom zamazan don­ji deo tren­erke i majicu na bratele iscepanu na kra­je­vi­ma, kosu vezanu u neured­nu punđu na vrhu glave. U poza­di­ni se čuju trubači (tiho). Meri u ruci drži staru, pocepanu kuhin­jsku krpu. Sipa rak­i­ju na krpu. Cedi je po podu, zalepi je na čelo i nateže veli­ki gutl­jaj iz flaše. 

     

    DEJV:
    Šta to radiš?

    MERI:
    Lečim se.

    DEJV:
    Aha. A čime to?

    MERI:

    Rak­i­jom. Od šljive. Poslao mi je syber pri­jatelj iz Čikaga.

    DEJV:
    Kladim se i ovu muziku. Ipak ne kapi­ram: zaš­to krpa na glavi?

    MERI:
    To je oblo­ga. Poslali su mi i detaljno uput­st­vo za korišćen­je. Vrlo je zdra­vo. Leči artri­tis, zubobobolju, nadu­tost, migrenu, gorušicu, mučn­inu i ski­da temperaturu.

    Dejv uzi­ma flašu, raz­gle­da je. Pomir­iše i odmakne glavu.

    DEJV:
    Al’ je jako. Užas­no smr­di. Ne čudi me što ga koriste kao lek, ovo je dovoljno držati otvoreno i cela soba je ster­il­isana A šta se ovo dimi?

    MERI :
    Tamjan.…Time se maše pred slikom sve­ca, da se oter­a­ju đavoli, valj­da… Danas je Sve­ta Pet­ka, veli­ki pravoslavni praznik. Ikonu mi je jutros isporučio neko iz pravoslavne crkve. Plati­la sam kar­ti­com (nas­me­je se). Sve­ta Pet­ka je bila Srp­kin­ja. Živela je trideset god­i­na u pustin­ji, tamo se molila. Ona je zaštit­ni­ca žena… To je u neku ruku i fem­i­nis­tič­ki praznik. Volela bih kao ona da odem u pustinju…

    Dejv se nag­in­je nad njom. Pipa joj čelo.

    DEJV:

    Kako ti je prošao dan?
    MERI:

    Loše. Povraćala sam četiri puta.

    DEJV:

    Nije tre­ba­lo od jed­nom da pojedeš ono­liko mesa. Orga­ni­zam ti je pre­opterećen. Stavl­jala si beli hleb u mast. Uništi­la si želudac.

    MERI:

    Daj mi to (uzi­ma još šljivovice). Kako je bilo u bolnici?

    Dejv seda pored nje. Stavl­ja njene noge u krilo.

    DEJV:

    Naporno. Umorio sam se. Tvo­ja maj­ka je još kod nas.

    MERI:

    (Uzne­miri se)

    Pa dobro. Ne moram baš o tome da slušam i to sad kad mi je loše.

    DEJV:

    Krvar­i­la je dos­ta danas. Bila je ner­voz­na, sama je sebi poki­dala šavove na stomaku.

    Meri ga izne­nađeno pogleda.

    DEJV:

    Svr­be­lo je. Nije mogla da doh­vati daljin­s­ki za klimu. Bilo joj je vruće pa je sama sebi skin­u­la zavo­je… Ne bi bilo loše da je posetiš.

    MERI:

    Ne želim da je vidim, pogo­tovu od kad se pretvo­rila u Frankenš­ta­j­na. Jel ste pričali nesto o meni?

    DEJV:

    Piće na slamčicu sledećih šest mese­ci. Usta ne može da otvori.

    MERI:

    Kak­va je ala­pača, u to ne mogu da poveru­jem. Jel si sig­u­ran? Mis­lim, mož­da bi je bilo dobro vide­ti a ne slušati njeno nepod­nošlji­vo lajanje.

    DEJV:

    Šta si još radi­la danas? (Uhvati rukom far­bom zamazanu nogav­icu njenih pan­talona).

    Slikala si?

     

    Meri okrene glavu u stranu.

    DEJV:

    Jel si se čula sa nekim? Mož­da bi mogli da ode­mo na neko piće?

    Meri se pono­vo vrati u “bolesničku” pozu.

    MERI:

    Nisam sig­ur­na. Ne ide mi se među ljude. Hoću da ostanem sa tobom.

     

    Pauza

     

    DEJV:
    Moraću pono­vo na put.

     

    Meri se uzne­miri. Sedne na kauč, prekrsti ruke.

    MERI:
    (hlad­no)

    Na koliko?

    DEJV:
    Par mese­ci, ne znam…

    MERI:
    A ja?

    DEJV:
    Ostaćeš ovde… Imaćeš više vre­me­na za sebe. I onako kažeš da ti samo smetam… Ja ću plaćati stan.

    MERI:
    Biću sama?!(his­ter­ič­na je) Znaš da ne mogu da budem sama!

    DEJV:
    Dolaz­iću na vikende.

    MERI:
    Ali ja ne mogu… Ko će da ide u kupov­inu? Ko će da priča sa mnom?

    DEJV:
    Meri, imaš gomile dru­gar­i­ca, dru­gare sa fakulteta.…

    MERI:
    Ne pod­nosim ih!

    DEJV:

    (stro­go)
    Meri, moraš da počneš da izlaz­iš iz kuće.

    MERI:

    (tužno, kao da se pren­e­maže)
    Nemoj da ideš. Ostani sa mnom. Molim te.

     

    Zagr­li ga.

    DEJV:

    (tiho)

    Moram da idem, Meri, znaš da moram.

     

    Nateg­ne rakiju.

    MERI:
    Ako odeš, ostaviću te.

                                                                IV Scena

     

    Dok­toro­va kance­lar­i­ja. Pretvore­na u opera­cionu salu. Desna strana je ista kao u dru­goj sceni ali je sa leve strane jedan bol­nič­ki krevet, ograđen dvokril­nim par­a­vanom preko koga su pre­bačeni čaršavi. Devo­j­ka sa naglaskom (30-ak god­i­na) , mrša­va, ima tam­nu kosu i tamne oči (liči na Meri ali je niža, bleđa i mršav­i­ja). Leži na stolu sa raširen­im noga­ma, obuče­na u ginekološ­ki kom­bine­zon. Gola je ispod, noge su joj raširene. Na beloj postelji­ni ima i malo krvi. Tu je i med­i­cin­s­ki pri­bor koji delu­je zas­trašu­juće. Sce­na je jako osvetl­je­na, kulise su bele. Dok­tor sto­ji pored nje obučen u belu uni­for­mu sa keceljom i rukavi­ca­ma i on je isprskan krvlju. Sce­na ima prizvuk slsh­er horora. 

    DOKTOR:

    Dobro. Goto­vo. Nije bilo niš­ta strašno?

    DEVOJKA:

    Ne. Koliko sam zaradila?

     

    Dok­tor zadiže kecelju i vadi zguž­vane pare iz džepa od pan­talona. Rukav­ice su mu krvave. Drži teglicu sa njen­im jajašci­ma u ruci. Stavl­ja je na frižider. 

    DOKTOR:

    300$, nije loše.

    Devo­j­ka se uspravl­ja. Bro­ji pare zabrinuto.

    DEVOJKA:

    Kada ću moći ponovo?

    DOKTOR:

    (nezain­tereso­vano)

    Ne znam, sve zav­isi od potre­ba tržišta.

    DEVOJKA:

    Ali to mi nije dovoljno. U dugov­i­ma sam. Tre­ba­ju mi pare hit­no. Već treći dan nisam jela. Spavam na uli­ci. Tre­ba mi.

    Devo­j­ka mu se nabacu­je. Sedi na kreve­tu i pokuša­va da zagr­li Dok­to­ra oko stru­ka. On je sa gađen­jem odbija.

    DOKTOR:
    Idi dole u kuhin­ju, daće ti parče hle­ba i neš­to da namažeš.

    DEVOJKA:
    Tre­ba mi posao. Radi­la bih bilo šta.

    Dok­tor briše ruke.

    DOKTOR:

    Pa možeš sada rec­i­mo da testi­raš lekove.

    DEVOJKA:
    Koliko?

    DOKTOR:

    Pa ako sada počneš, (odmeri je pogle­dom) ne znam, to ti je oko 400$ mesečno, s tim da dokaže­mo da si zdra­va, što svakako nisi.

    DEVOJKA:

    Kako to funkcioniše? 

    Ner­vozno i nezain­tereso­vano, ski­da kecelju i rukavice.

    DOKTOR:

    Ne znam, naz­vaću te … Obu­ci se i idi.

    Devo­j­ka se oblači.

    DOKTOR:
    Sum­n­jam da će i ovo vre­de­ti… (sum­n­jiča­vo raz­gle­da teglicu i stavl­ja je u frižider) Posle ovakvih tret­mana ne veru­jem da ćeš ika­da moći da imaš decu.

     

    Devo­j­ka se oblači. Zastane.

    DEVOJKA:
    (na ivi­ci plača)

    Neću moći da imam decu?

    DOKTOR:

    Prirod­nim putem ne… Raz­val­je­na si unutra… U mojoj bol­ni­ci mož­da ali teško da ćeš to moći da priuštiš.

    Devo­j­ka se oblači . On joj paku­je stvari i požu­ru­je je. Devo­j­ka izlazi. On je prati pogle­dom, prover­a­va da li je iza­šla. Ski­da čaršav sa kreve­ta i čaršav sa par­a­vana pored. Ispod je veliko ogleda­lo. Ski­da kecelju i rukav­ice. Baca sve na gomilu. Gle­da se u ogleda­lo, vadi novi par rukav­i­ca. Uzi­ma teglicu i  počin­je da se samozado­vol­ja­va. Kada završi, stavl­ja teglicu u frižider. Uzdahne.

     

    V Sce­na

    Bol­nič­ka soba . Uvelo cveće na stočiću pored kreve­ta. Maj­ka leži u zavo­ji­ma na kreve­tu, i dal­je joj se ne vidi lice. Preko puta nje je TV. Men­ja kanale, ner­voz­na je. Na stom­aku, preko zavo­ja,  vide se tragovi krvi. Meri udahne duboko, ulazi u sobu. Iznad Majčinog kreve­ta visi ogleda­lo. Maj­ka se izne­na­di kada vidi Meri. Meri se zgrane kada vidi Majku zamotanu kao mumiju. 

    MERI:

    (prezri­vo, začuđeno i uplašeno)

    Gospode bože!

    Maj­ka pruža ruke ka Meri. Mum­la kroz zavoje.

    MAJKA:
    Tako me boli.

    MERI:
    Pa ne bole­lo te.

    Meri uzi­ma uvelo cveće sa stočića pored Majčinog kreve­ta. Otva­ta kan­tu i baca ga. Zalupi kan­tu. Privuče stolicu, sedne pored kreve­ta. Maj­ka pokuša­va da pruži ruku i da je pomazi po glavi, zavo­ji je zatežu i ona jaukne par puta pre nego što odustane. 

    MAJKA:
    Jel sam lepa?

    Meri usta­je, ski­da ogleda­lo sa zida i daje joj da se pogleda.

    MERI:
    Ne znam. Šta ti misliš?

    Maj­ka vidi svoj odraz u ogledalu, pokuša da dotakne svo­je lice. Jaukne. Do kra­ja scene priča piskav­im, plačljivim glasom

    MAJKA:
    Ne sviđa mi se ovaj dok­tor. (šapuće i okreće se oko sebe kao da se plaši). Hoću da promenim bolnicu.

    MERI:

    (gov­ori glas­no)
    Imaš para?
    MAJKA:
    Ne…

    MERI:
    E pa budi zado­volj­na onim što imaš. Još nisam vrati­la kred­ite za školu.

    MAJKA:
    Tako si zla pre­ma meni.

    Uzi­ma ogleda­lo sa svog stom­a­ka. Ponos­no se dira po zavojima.

    MAJKA:

    Izgledaš grozno. Ličiš na mene kad sam bila mla­da… Sad sam pra­va lep­ot­i­ca u odno­su na to vreme.

     

    Meri se ironično name­je njenom komentaru.

    MERI:

    Trud­na sam.

    MAJKA:

    Šta?
    MERI:

    (tiho) Poče­lo je povraćan­jem. (glas­ni­je) Trud­na sam.

    MAJKA:

    Šta?
    MERI:
    Bićeš baba! Mato­ra baba! Trud­na sam!!!!

     

    Maj­ka ignoriše novost. I dal­je se ogleda.

    MERI:

    (smireno)

    Trud­na sam i verovat­no ću usko­ro biti i na uli­ci… eto. Dejv odlazi na… poslovni put… Mož­da se neće ni vrati­ti, a i kad se vrati stvari neće biti kao pre. Znam da neće. Osećam to… A i ja nemam mno­go toga da ponudim… Sreć­na sam i što me trpi… (za sebe) Ako ostane sa mnom biće nesrećan…

    MAJKA:
    Toliko sam se bori­la da ne budeš kao ja u tvo­jim god­i­na­ma i evo šta se dogodi­lo. I sada kada imaš svo­je dete gde ću ja kad iza­đem odavde? Samo na sebe mis­liš! O bože, kako si samo sebična…

    MERI:
    Pro­dala si kuću, izbacila me na ulicu, uzela si moje pare za školo­van­je za “obnovu svog tela”,  kako to već zoveš, i sad mi tražiš još. Gde si bila kada sam bila sama na uli­ci! Bez para.!

    MAJKA:

    Na opera­cionom stolu.

    MERI:
    Zašto?

    MAJKA:

    (tiho)

    Da budem kao ti.

    Obe se zbun­jeno pogleda­ju, pauza. 

    MAJKA:

    (opet besno)

    Nisi dolazi­la da me obi­laz­iš po šest nedel­ja… Ponekad pomis­lim da me stvarno mrz­iš. Zaš­to me toliko mrziš?

    MERI:

    (prezri­vo)

    Sad te ne mrzim.Sad si mi smešna.

    MAJKA:

    Ne pričaj sa mnom kao da sam samo ja pogreši­la… Ja sam žrt­va ovde!

    Ja! Ja! Ja! Izlazi napol­je! Izlazi Napolje!

    Meri izlazi. Maj­ka počin­je da jeca i oča­jno se zavali na leđa.

    VI Sce­na

     

    Dok­tor sedi za stolom  u svo­joj kance­lar­i­ji. Stiska interkom.

    DOKTOR:
    Dejv, dođite u moj office.

    Dejv ulazi. Dok­tor drži izveš­taj u rukama.

    DOKTOR:
    Dobio sam Vaš izveš­taj. Najbolji ste u grupi. Čestitam.

    DEJV:
    Hvala.

    DOKTOR:
    Ali ja i dal­je nisam zado­vol­jan. Pre­više ste spori.

    DEJV:
    Ne mogu brže. Po ceo dan sam u bol­ni­ci… Uostalom, napre­du­je­mo brže nego bilo koja kiber­netič­ka gru­pa u zemlji. Na sve­tu. U ogrom­noj smo pred­nos­ti u odno­su na Japan i Rusiju.

    DOKTOR:
    (pobesni)
    Baš me briga za Japan i Rusiju!

    Baci izveš­taj sa sto­la. Dejv se povuče.

    DOKTOR:

    (smiri se)
    Ceo živ­ot sam uložio u ovu bol­nicu, sve što sam nasle­dio. I kako mi se vraća?! (zane­sen, sa osme­hom na licu) Želeo sam samo da lju­di budu lepi… I lepi su, ali hoću više. Hoću da budem human… Nes­ret­ni lju­di… Rođeni bez ruku i nogu, bez lica, bez čela… Mis­lite na njih !

     

    Dok­tor, sedne i smiri se… Pono­vo sa izveš­tačen­im osmehom.

    DOKTOR:

    Nije nepopravlji­vo. Uostalom, očeku­je Vas put. Dobili ste još jed­nu šansu.

    DEJV:

    (nevese­lo)

    Da.

    DOKTOR:

    Šta ste se tako smrk­li? Znate li koliko lju­di čeka na takvu speci­jal­izaci­ju? Da nisam pokren­uo svo­je veze, propali bi ste… Kako ne cen­ite sve što sam do sada ura­dio za Vas?

    DEJV:
    (ponizno)

    Cen­im, cen­im. Samo…

    DOKTOR:

    (lupi rukom o sto)
    Mis­lite na ono što ćemo zajed­no postići!

    Usta­je i ponos­no govori.

    DOKTOR:

    Naprav­iće­mo novog čove­ka, savršenog, bespreko­rnog i to po vrlo povoljn­im cenama.

    DEJV:

    (tiho)
    Nije real­no, nije lako…

    Dok­tor ga ignoriše i nastavlja.

    DOKTOR:

    (svečano)          

    Slepi će vide­ti veš­tačkim oči­ma, a glu­vi čuti veš­tačkim uši­ma. Mrtvi će oživeti u svo­jim veš­tačkim telima… Biće kao da je Bog sišao na zemlju! Biće­mo besm­rt­ni, večni! U opuštenom nedeljnom shop­pin­gu kupo­vaće­mo delove tela i organe, uključu­jući srce, jetru i bubrege koji će biti uzga­jani za transplat­aci­ju. A ko će biti zaslužan? Ja! Ja sam novi Bog. Novi stvoritelj… (tiho, mrml­ja)

    DEJV:
    Ali… to su samo predviđanja.

    DOKTOR:

    (kao da drži govor)

    Zab­o­ravite duge operaci­je poloml­jenih kosti­ju sa šrafovi­ma, ploči­ca­ma i iglama. Jed­na jed­nos­tavna injek­ci­ja aktivi­raće brzo reagu­jući pro­tein koji će stim­ulisati rast kosti­ju i kost će biti ista kao nova u sledećih par dana!

    DEJV:

    Mis­lite da je to moguće? Da ne delu­je pre­ten­ciozno? Izigra­van­je boga… Kao naučnik, slažem se sa tim, ali kao čovek…

    DOKTOR:

    Banke krvi i kam­pan­je koje mole ljude da je daju biće stvar prošlosti. Ako naučni­ci budu uspešni u kreiran­ju veš­tačk­ih verz­i­ja tečnos­ti koja nosi kiseonik, veš­tač­ka krv će se pro­da­vati u konz­er­va­ma na rafovi­ma rob­nih kuća svu­da u sve­tu. Za pedeset god­i­na lju­di će gle­dati na ono što sada radi­mo sa nipo­daš­ta­van­jem i zvaće nas varvarima.

    Baci papire na Dejva.

    DOKTOR:

    Sledeći put da ste se bol­je pokaza­li… Hoću celu ljuš­tu­ru čove­ka… Celu i da radi…

    Hoću cel­og kibor­ga… Razumeš?… Ne želim da zaosta­je­mo zbog tebe!!!

    DEJV:
    Što se tiče pred­sto­jećeg puto­van­ja, moja devojka…

    DOKTOR:
    (isme­va ga) Tvo­ja devo­j­ka, tvo­ja devo­j­ka… (pobesni) Ja te plaćam! Ja sam tvo­ja devojka!

    Slušaj me dobro. Otarasi se te krvopi­je… I na put ili ćeš da letiš sa posla!

    VII Sce­na

     

     

    Meri­na kuća je sređe­na. Na niskom stolu ispred kauča su dve vinske čaše i dve neu­pal­jene sveće. Ona je našminkana, ima kratku lepu haljinu i cipele na štik­le. U petom je mese­cu trud­noće. U poza­di­ni se čuje muzi­ka. Na sli­ci devo­jke je doda­ta još jed­na lin­i­ja roze bojom kao trud­nič­ki stom­ak. Ona gle­da ner­vozno na sat. Otvara flašu. Pije. Pali cig­a­re­tu, vidi se da ne uvlači dim. Čuje se zvono. Meri ner­vozno trči ka kuhin­ji da ugasi cig­a­re­tu. Pri­lazi vra­ti­ma. Nameš­ta frizu­ru. Otva­ta vra­ta. U kuću ulazi Srbin tridese­tak god­i­na. Lep je, kru­pan, ima tam­nu kosu. Kratko je ošišan. Obučen je sportski. 

    MERI:

    (nas­me­je se)
    Uđi, sedi.

    SRBIN:

    (zbun­jeno)
    Ćao.

     

    Pruža joj ruku.

    MERI:
    Možeš da mi daš jaknu. Sedi tamo… Nisam znala koje piće da ti kupim… Nema više rak­i­je, popi­la sam sve što si mi poslao… Naruči­la sam vino, ova pro­davni­ca donosi na vra­ta samo vino. Piješ crno?

    Odlazi do kuhin­je. Nosi crno vino. On seda na kauč.

    SRBIN:
    Može pivo?

    Meri vraća već punu čašu vina i uzi­ma konz­erve piva. Otvara ih i seda pored njega.

    MERI:
    Ovo je prvi put da nađem neko­ga preko interneta.

    SRBIN:
    I meni… Mis­lim, upoz­nao sam puno lju­di, ali sa tobom sam jedi­no došao da se vidim.

    MERI:
    Ne mogu da veru­jem da sam našla Srbina! Pravog Srbina!

     

    Pipa ga za ruku. On se nasmeje.

    SRBIN:

    Pravi sto posto!

    MERI:

    Dra­go mi je što si tu.

    SRBIN:

    Hvala.

    Uzdahne, uzvr­ti se, kao da ne zna kako da započne razgovor.

     

    MERI:
    Ja i ti smo mož­da rođaci? Kako je to čud­no. Srbi­ja je jako mala zeml­ja… Sig­urno ste svi u nekom srodstvu…

    SRBIN:
    Nis­mo. Nije toliko mala zemlja…

    MERI:
    Pot­puno sam imre­sioni­rana Srbima. Kada sam pron­ašla u svom rodovniku da sam i ja … vi… samo što nisam pala u nesvest… Moj čukunde­da je došao ovde brodom… Imao je ženu u Srbi­ji ali se ovde ože­nio mojom čukun­bakom. Ne znam kako je sve to bilo, ali ipak delimo istu krv.…Verovatno se zato tako teško ovde uklapam…

    SRBIN:
    (nas­me­je se)

    Ni meni nije lako.

    MERI:
    Osećam se bol­je od tada. Kao da sam pron­ašla sebe. Osećam da moja zeml­ja nije ova ovde, da kon­ačno imam porek­lo. Ne može se živeti bez porekla, tradi­ci­je, iden­tite­ta. Zeml­ja je maj­ka. Dobro je znati odak­le si potekao. Proučava­jući istori­ju sop­stvenog nar­o­da možeš da naučiš mno­go o sebi… Da li znaš da ste pet­sto god­i­na bili pod Turci­ma, a da niste ni veru promenili?

    SRBIN:

    (nas­me­je se)
    Nar­avno da znam.
    MERI:

    (prouča­va ga)
    Delu­ješ fino, malo si dru­gači­ji nego što sam zamišl­jala… Sig­urno si pot­puno izgubljen ovde, daleko od kuće.

    SRBIN:
    (nas­me­je se)
    Mož­da je i tako…

    MERI:
    Sig­urno ti nedosta­je porodica?

    SRBIN:
    Ne znam. Verovat­no. Ne razmišl­jam tome više. Nisam ih video godinama.
    MERI:

    (začuđeno)
    Ni majku?

    SRBIN:
    Ni nju.

    Pauza. Par trenu­ta­ka ćute kao da ne zna­ju šta da kažu. Meri preki­da tišinu.

    MERI:

    Ne radiš večeras?

    SRBIN:

    Ne.

    MERI:
    Mis­lila sam da si dežuran.

    SRBIN:
    Ne.

    MERI:
    Kad si mi napisao da si dok­tor bila sam izne­nađe­na. Ta pro­fe­si­ja me pro­gan­ja. Svi oko mene su ili dok­tori ili bolesni. Ceo moj svet se vrti oko bol­ni­ca.… Očigled­no je da sam mag­net za dok­tore. Tre­ba mi neko da me popravi… Iznu­tra. (sme­je se)

    SRBIN:

    (okrene se ka njoj)
    Ne radim više. Otpušten sam.

    MERI:
    Ali, rekao si…

    SRBIN:
    Neistinu.

    MERI:
    Znači nisi doktor?
    SRBIN:
    Jesam… Bio sam…

    Meri ga pogle­da iznenađeno.

    SRBIN:

    Nisam nika­da radio kao dok­tor… Ne stvarno… Završio sam med­i­cinu… Radio sam u bol­ni­ci… Neke bezveze poslove… Otpustili su me.

    MERI:
    Jel si probao da nađeš dru­gi posao?

    SRBIN:

    Ne želim dru­gi posao. Ja sam doktor.

    MERI:
    (nas­me­je se)

    U pravu si, i tre­ba tako. Ni ja niš­ta ne radim po ceo dan. Razmišl­jam. To mi odnosi pre­više vre­me­na i snage, želim da nađem neš­to u čemu sam zaista dobra… U prethod­noj živ­ot­noj fazi sam bila slikar­ka… ali to je prošlost… Pre­sta­la sam da slikam… Morala sam da zas­tanem i da razmis­lim… Da li sve ovo oko nas ima smisla?

    Zavali se u kauč, pije pivo iz konz­erve, gle­da ga zavodnički.

    SRBIN:

    (kao da ne zna šta da kaže)
    Razmišl­jan­je može da bude naporno.

    MERI:
    (oduševl­jeno)

    Ti si prva oso­ba koja to shva­ta ozbiljno! Moram da razmišl­jam (gle­da kroz otvor konz­erve)… o sebi i o drugim bit­nim stvari­ma u svom životu.

    SRBIN:
    Drugim stvarima?

    MERI:
    Pa da, o živ­o­tu, ljudi­ma koji su mi blis­ki… bili blis­ki… Mis­lim, kad bi sta­la, osećam kao da bi pogu­bi­la konce sop­stvenih mis­li. Ceo sis­tem bi se raspao…

    SRBIN:
    Sva­ki sis­tem je sklon raspadanju.

    MERI:
    (gle­da ga)

    Zaš­to si otpušten?

    SRBIN:

    Kao neš­to nije bilo u redu sa papirima…

    MERI:
    Rekao si da si živeo sa nekom devo­jkom ? Šta je bilo sa njom?

    SRBIN:

    Privre­meno smo izgu­bili kon­takt… Navikavala se pre­više brzo, men­jala se… (zamišl­jeno) Bila je dru­gači­ja. Kod kuće…

    MERI:
    Kako je bilo kod kuće?

    SRBIN:

    Bol­je ili gore. Ne sećam se više…

    MERI:
    Razumem te…

    SRBIN:
    Sećam se da sam jednog dana ušao u rob­nu kuću u cen­tru gra­da i da je na prazn­im rafovi­ma sta­jao jedan kečap… Pro­davačice su se sluđene šetale, sta­jale, pušile, pile kafu… a na praznom rafu u celoj cel­ca­toj rob­noj kući sta­jao je jedan  kečap… Bio sam pot­puno izgubljen… Nisam mogao da veru­jem šta se to deša­va, a onda mi je pro­davači­ca prišla i rekla “izvo­lite” (kao da ne može da veru­je) Izvolite!?

    MERI:
    I?

    SRBIN:
    Niš­ta. Kupio sam kečap. Ube­dio sam sebe da mi je neopho­dan. A i nisam hteo da uvred­im ženu. Da sam tražio neš­to dru­go… Delo­va­lo je toliko apsurd­no i ona bi shvati­la… da se njih tridese­toro, svi zaposleni, probudi­lo i doš­lo na posao da bi pro­davali jedan jedi­ni jebeni kečap… Kao da se sve sruši­lo… Tog dana sam došao kući i rekao… „Ide­mo“… Nije bilo lako…

    MERI:
    Šta ste radili kad ste stigli ovde?

    SRBIN:

    (nas­me­je se)
    Otišli smo na večeru.

    MERI:
    A sada?

    SRBIN:
    Sve je man­je-više isto kao kući… Samo depre­sivni­je… Tamo nije bilo niče­ga i kon­stant­no sam bio žel­jan… ovde ima sve­ga ali niš­ta ne želim… Navikao sam se… Posta­lo mi je sve­jed­no gde ću da umrem od gladi…

    Pauza. Meri ga gle­da, on gle­da ispred sebe. Okreće se ka njoj.

    SRBIN:

    A ti?

    MERI:
    Sad sve o meni zvuči nebit­no… Meni delu­ješ kao egzotič­na zver. Ali mis­lim da je dovoljno. Ja sam jed­nos­tavno trud­na. Moj dečko je na petome­sečnom putu. Sama sam.

     

    On joj pip­ne stom­ak i brzo pomeri ruku.

    MERI:

    Rekla sam ti da sam trudna…

    SRBIN:

    Znam.

    On usta­je . Meri ga gle­da sa kauča.

    MERI:
    To nije problem?
    SRBIN:
    Nar­avno da nije. (uner­vozi se) Moram da krenem…

    Kreće ka vra­ti­ma. Meri ga uhvati za ruku.

    MERI:
    Ostani još malo.

    SRBIN:

    Moram da idem.

    On izlazi. Meri sto­ji pored vra­ta. Uhvati se za stom­ak. Nasloni se na zid.Pokrije ruka­ma lice.

     

    II ČIN

    I Sce­na

     

    Meri ima dru­gači­ju frizu­ru i veli­ki stom­ak. Sedi na kauču, pije pivo. Ulazi Dejv. Unosi kofere. Traži Meri pogle­dom, ne vidi je od naslona kauča. Na sli­ci je doda­ta, zelenom bojom, još jed­na lin­i­ja na stom­aku, kao pood­mak­la trudnoća.

     

    DEJV:
    Meri! Meri!

    MERI:

    (hlad­no)

    Zdra­vo.

     

    Dejv raširi ruke.

    DEJV:
    Nema dobrodošlice?

     

    Meri usta­je sa kauča i sta­je preko puta njega.

    MERI:

    (hlad­no)
    Jel si zaslužio?

     

    Dejv je odmeri pogledom.

    DEJV:
    Prome­ni­la si frizu­ru. Znači bila si napolju ?

    MERI:
    Jesam, više puta. Ali friz­er je došao ovde. To sam naruči­la. Od tvo­jih para. Lepo sam se zabavl­jala dok nisi bio tu.
    DEJV:

    (sum­n­jiča­vo)
    Nisi se pre­više zabavljala?

    MERI:
    Siguno! Svi su odlepili za trudnicom.

    DEJV:
    Za takvom sig­urno jesu.

     

    Pokuša da je zagr­li ali ona ga odgurne.

    MERI:

    Nisu baš svi.

    DEJV:
    Nemoj da me mučiš.

    Seda pored nje na kauč.

    DEJV:
    Nadao sam se da si još uvek u fazi domaćice i da me čeka neki dobar ručak?
    MERI:
    Možeš samo da naručiš ako nisi doneo iz aviona.

    DEJV:

    (sme­je se)
    Doneo sam dva!

     

    Usta­je, vadi iz torbe dva upako­vana ruč­ka. Vraća se na krevet. Daje Meri jedan. Meri ga stavl­ja pored sebe.

    DEJV:
    Meri, uzmi, znam da si gladna.

    MERI:
    Nisam.

    DEJV:
    Uzmi ručak. Glad­na si. Znam da si glad­na. Trud­na si!

    MERI:

    (ironično)
    Prime­tio si.

    DEJV:
    Morao sam da odem. Rekao sam ti. Nisam birao.

    MERI:
    To znači da nisi spre­man da budeš otac. Htela sam da abor­ti­ram ali se plašim bolnica.

    DEJV:

    Meri… Srećan sam što čekamo bebu… To sam hteo… Ne mogu da ostanem dugo. Moram na posao, pričaće­mo kad se vratim.

    MERI:
    Ostani.

    DEJV:
    Moram da idem.

    MERI:
    (uzdahne)

    Stvari se menjaju.

    DEJV:
    Moram na posao.

    MERI:

    (besno, ne gle­da u nje­ga, sedi u fotelji)
    Požuri da ne zakasniš.

    Dejv trpa ručak u usta. Meri ga gle­da. Usta­je. Men­ja jaknu za sako. Iz kofera vadi već zapako­vanu akten tašnu. Polju­bi zamišl­jenu Meri u obraz preko naslona kauča. Izlazi i zat­vara vrata.

    II Sce­na

    Dok­tor sto­ji ispred par­a­vana sa čaršav­i­ma. Ski­da čaršave. Stavl­ja hirurške rukav­ice na ruke. Ski­da čaršav sa kreve­ta. I čaršav sa par­a­vana pored. Ispod je veliko ogleda­lo. Uzi­ma teglicu i  počin­je da se samozado­vol­ja­va, ali ne može jer se čuje Majči­no kašl­jan­je i cvil­jen­je iz hod­ni­ka. Stavl­ja čašicu u frižider. Zat­vara šlic. U sobu ulazi Maj­ka. Sten­je. Dok­tor besno kri­je opre­mu. Vid­no je nervozan.

     

    MAJKA:
    Dok­tore, loše mi je. Ne mogu više. Sve me boli.

    DOKTOR:

    (iskreno)

    Umrite više i goto­va stvar!

     

    Maj­ka ne primeću­je šta se deša­va. Pro­lazi pored nje­ga i seda na stolicu preko puta nje­gov­og stola.

    MAJKA:
    I šta onda?

    DOKTOR:
    Poslaće­mo vas na zaleđi­van­je, polutku po polutku, i dobićete mod­el-lutku kada se vaš navod­ni zet smilu­je da jed­nu i napravi. Moćićete da imate pravi živ­ot u telu kak­vo ste odu­vek i želeli.

     

    Ski­da rukav­ice, vraća stvari. Maj­ka i dal­je niš­ta ne primeću­je. Dok­tor joj pri­lazi i pomazi je po glavi. Sedne preko puta nje. Uzi­ma ampulicu iz svog sto­la, lomi vrh i rast­vara je u čaši vode. (Nekim osvetl­jen­jem je to naglašeno, rec­i­mo flueroscent­no zelen­im). Popi­je. Boje na sceni se men­ja­ju, sve posta­je drečav­i­je, boje su naglašeni­je. Maj­ka ni to ne primeću­je. Nas­tavl­ja da priča. 

    MAJKA:
    Nemam ja para za takav luk­suz. Mis­lite da ovo dobi­jam od osig­u­ran­ja? Zaledićete me na dva mese­ca, a posle? Znate da mi moja ćer­ka nika­da ne bi dala novac za zamrzivač.

    DOKTOR:

    Šta ste vi po zanimanju?

    MAJKA:

    (razmišl­ja, pa odus­tane)

    Niš­ta! Po zan­i­man­ju sam ništa.

    DOKTOR:
    Bra­vo!!! Time se bavite kad budete lepi, a sada nađite pravi posao. Novine su pune svakakvih oglasa.

    Baca novine na nju i izbacu­je je iz kance­lar­i­je dok ona ćopa. Dok­tor opet odlazi do ogledala i nas­tavl­ja da mas­tur­bira, mno­go mu je dobro. Klekne, počne da hiper­ven­tili­ra. Pre nego što završi, čuje Dejvove korake. Uspravi se, zam­lati se. Pokuša­va da zakopča šlic. Uštine se. Sruši se na pod. 

     

    ZATAMNJENJE.

     

    Mrak dok Dejv ulazi u kancelariju.

     

    ODTAMNJENJE

     

    Dejv ulazi u Dok­tore­vu kance­lar­i­ju, nalazi ga onesvešćenog kako leži sa otkopčan­im šlicem i spušten­im pantalonama. 

    DEJV:

    (usplahireno)
    Doktore?!

    Pogle­da ga. Vadi lampicu iz džepa i upe­ru­je je u Dok­torove zenice. Podiže ga.

    DEJV:
    Doktore?!

    Dok­tor je i dal­je pri slaboj svesti. Dejv odlazi do nje­gov­og sto­la, nalazi ampulicu, čita natpis.

    DEJV:
    Delysid? (začuđeno) LSD! Ovo više ne pos­to­ji u pro­da­ji, ne legal­no, ne kao lek.

    Pri­lazi Dok­toru. Podiže ga.

    DEJV:

    Dok­tore, pozlilo Vam je…

     

    Navlači mu pantalone.

    DOKTOR:

    (nas­me­je se)
    Gospode bože izgledaš kao veli­ka tegla sen­fa, ne kao buba!

     

    Uplaši se od Dej­va, pokuša­va da se ruka­ma pomeri unazad. Dejv vadi bočicu sa table­ta­ma iz džepa svog dok­torskog mantila.

    DEJV:
    Popi­jte ovo, biće Vam bolje…

    DOKTOR:

    Popjite Vi, meni je dobro.

    DEJV:
    Guta­jte, guta­jte. To su lekovi za smirenje.

     

    Dejv vadi lekove za smiren­je i trpa mu usta… Dok­tor ga gle­da, ne ski­da ogro­man osmeh sa lica. Oti­ma se. Dejv mu gura tablete u usta. Dok­tor se sme­je, i dal­je se oti­ma, plju­je tablete. Dejv ima prob­leme da ga obuzda.

    DEJV:
    Množite sa dva.

    DOKTOR:

    (razvlači, sa glupim osme­hom na licu i poluzatvoren­im oči­ma)
    Četiri, osam, šesnest, trideset dva, šezde­set četiri…dvadeset…dva…

    Dok­tor opet počin­je da se smeje.

    DEJV:

    Polako. Podićiću Vas, odneću Vas do Vašeg stola.

    Dok­tor pada. Dejv ga hva­ta za ruke i vuče ga do nje­gov­og stola.

    DEJV:
    To je opas­na dro­ga. (zbun­jeno) Iii… Koliko je ovo staro?

    DOKTOR:
    (sme­je se)
    Stare zal­i­he CIA‑e.

    DEJV:

    (začuđeno)
    Šta pričate?

    DOKTOR:

    Našao sam u bol­ni­ci, još uvek je sveže. Nije dis­a­lo od šezdesetih.

     

    Dejv ga podiže i stavl­ja ga u stolicu.

    DOKTOR:

    Jel sam ti pričao da je ova zgra­da ex-lud­ni­ca… Ja sam prome­nio fir­mu i glavnu delat­nost ali oni su nas­tavili da dolaze. (sme­je se)

    DEJV:
    To je jako opas­no… Jedan loš trip i možete da zara­dite ozbiljne psi­hoze. Srce Vam je slabo. Zato ste se onesvestili…

    DOKTOR:

    (odjed­nom se razbesni)

    Ma nemoj? Ti ćeš meni da pričaš kak­vo je moje srce i šta mogu da mi naprave psi­hoze. Ja sam neki dok­tor! Svi veli­ki umovi su bili na droga­ma. Mis­lite da sam ja ovakav prirod­no? Kupiću dru­go srce ako mi bude tre­ba­lo, neko mla­do, fino, veliko, dobro i zdra­vo. Uostalom, šta će meni srce!!! Mozak, mozak je pumpa, žila mog celokupnog bića. Srce je toliko pre­vaz­iđen organ da je pre­vaz­iđeno o tome i gov­oriti…(ozbil­jan)Vi imate srce?

    DEJV:

    (začuđeno)
    Molim?
    DOKTOR:

    (i dal­je ozbiljno)
    Da li imate srce?

    DEJV:
    Mislite? 

    Dok­tor mu otkopča­va košulju i grebe po lev­oj strani tor­zoa. Pril­ično je usporen.

    DOKTOR:
    Imate li Vi srce?
    DEJV:
    Kako to mis­lite da li imam srce?
    DOKTOR:
    Organ, organ… Da li ste se rodili sa njim? Šta pumpa Vašu krv, Dejve?

    DEJV:

    Dok­tore, Vi ste ugledan… i Vi ste…

    Dejv nameš­ta razu­larenog Dok­to­ra u stolicu. Dok­tor ga odgurne.

    DOKTOR:

    (besno)
    Ko si ti da stičeš loše mišl­jen­je o meni? Mož­da imaš srce, ali nemaš srca, nemaš hrabrost!!!

     

    Dok­tor pada sa sto­lice na pod. Pridrža­va se ruka­ma. Usta­je. Seda u stolicu i gle­da ga. 

    DOKTOR:

    (smireno i podsmešlji­vo)
    Vi ste veli­ki naučnik ali patite od nedostat­ka prak­tične inteligen­ci­je. Tužno. Viđao sam i rani­je takve sluča­jeve. (tužno) Vi ste imbecil.

    Dejv odlazi do frižidera koji je i dal­je otvoren. Krene da ga zatvori. Sag­in­je se i gle­da šta je unutra. Nalazi epru­vete i teglice.

     

    DEJV:
    Šta je ovo? Zar sve ne sto­ji na dru­gom spratu na kome je i ban­ka donatora?
    DOKTOR:
    (sme­je se)
    Da, ali to su pri­vatne zalihe.

    DEJV:
    Kakve pri­vatne zal­i­he i zaš­to niš­ta nije obeleženo?

    Dok­tor počin­je da se sme­je pa počin­je da plače.

    DOKTOR:
    (plače)

    Imao sam najbolju nameru. Najbolju nameru. Eto, ubij me ako hoćeš.

    DEJV:
    (zbun­jeno)

    Ne razumem.

    Dok­tor usta­je sa sto­lice, polako pri­lazi Dejvu. Teško stoji.

    DOKTOR:
    (opet sa osme­hom na licu)

    Nema mod­ela, nema niče­ga… Ne nudim niš­ta… Nar­avno, sve sam to imao u planu… I to tre­ba da se ost­vari, ali cene… zahte­vi… Ovde će najbol­je biti da nikome niš­ta ne pominjemo.

    Pa šta ako se deca rode sa nekom genet­skom nesavršenošću, lečiće­mo, krpićemo…

    DEJV:
    A žene?

    DOKTOR:
    Emi­grantk­in­je sum­n­jivog morala, insi­s­ti­rao sam na tome. Nika­da nas neće pri­jav­i­ti, nema­ju pra­vo glasa, nema­ju papire. Veru­jte mi, Vas sam najviše šti­tio i o Vama sam vodio raču­na. Dla­ka Vam sa glave neće fal­i­ti… Nas­tavite sa poslom… Kao da niš­ta nije bilo… Pod mojim krovom ste bezbed­ni, zauvek.

    Sruši se na Dej­va. Dejv ga vuče i stavl­ja ga da leg­ne na ginekološku stolicu.

    DEJV:

    (besno)

    Razmis­liću o tome.

    Besno izlazi napolje.

     

    DOKTOR:
    (viče za njim)

    Tuži me. Možeš samo da me tužiš.

    III Sce­na

     

     

    Bol­ni­ca. Gospodin i Gospođa ulaze u Dok­torovu kance­lar­i­ju. Dok­tor sedi u svo­joj stoli­ci. Ozbil­jan je. Između njih je Srbin. Drže ga ispod ruku. Obo­je su nas­me­jani i uzbuđeni. Srbin je ozbil­jan. Dok­tor izne­nađeno podiže pogled sa svo­jih papira. 

     

    DOKTOR:

    (sa osme­hom na licu)

    ’Ajte,’ajte!

    Gospodin, Gospođa i Srbin pri­laze Dok­torevom stolu. 

    GOSPODIN:
    Našli smo ga. Evo ga.

    GOSPOĐA:
    Oseti­la sam da je blizu.

    GOSPODIN:
    Našli smo ga tu ispred bolnice.

    GOSPOĐA:
    Oseti­la sam da je naš.

    GOSPODIN:
    Pris­tao je.

    GOSPOĐA:
    Iz prve. Nije se bunio.

    GOSPODIN:
    Uradiće besplat­no… Kaže svi tre­ba da ima­ju decu. Pomoćiće…

    DOKTOR:
    (zbun­jeno)

    Ne razumem vas… Mladić je došao zbog?
    GOSPODIN:

    (oduševl­jeno)

    On je otac. On će biti dona­tor… Brzo, dajte mu opre­mu… On je savršen…

    DOKTOR:
    A šta je bilo sa mojim mod­e­lom? Mi imamo ugov­or! Ne možete uzeti neko­ga sa ulice da bude otac vašem dete­tu… Ne ide to tako… Dogov­or je bio play­boy od 20 000 dolara.

    GOSPOĐA:

    Ali dečko je divan, rasan, prelep. Ove tužne oči su istovre­meno nežne i inteligentne. Hoće­mo nje­ga! Doveli smo ga zbog toga!

    DOKTOR:
    (reži, priča kroz zube)

    Razmis­lite.

    GOSPOĐA:

    (odlučno)
    Razmis­lila sam.
    DOKTOR:
    Moraćete to da ura­dite na nekom dru­gom mes­tu… Ja sa svo­jim mod­e­li­ma imam peto­godišn­ji ugov­or… Oni dolaze ovde jed­nom mesečno… i ostavl­ja­ju svoje…

    GOSPOĐA:

    (preteći)
    Mož­da bih ja to mogla da uradim i prirod­no. Bez Vaše pomoći. Kako biste se onda osećali?

    DOKTOR:
    To je Vaše pra­vo… Mada, u Vašim god­i­na­ma to ne bi bilo lako moguće… Tre­ba­lo bi pro­bati više puta… (gle­da u Gospo­d­i­na) I opet, i opet, i opet… Ne znam da li bi se Vaš muž složio sa tim.

    GOSPODIN:
    Zabo­ga, uradiće­mo to ovde… Dajte čoveku čašicu  pa da završimo…

    Dok­tor se nasmeje.

    DOKTOR:
    U redu. Uvek sam izlazio u sus­ret vašim žel­ja­ma pa ću i ovaj put… Ovu­da, molim vas…

    GOSPOĐA:
    Ovo je tako uzbudlji­vo… Sada će mu sig­urno dati i neke časopise…

    Dok­tor usta­je od sto­la i pri­lazi zastorima.

    DOKTOR:

    Nema časopisa!

    Ski­da zas­tor i pokazu­je na ogledalo.

     

    DOKTOR:
    Evo izvo­lite… Stan­ite ovde…

    Srbin stane.

    DOKTOR:
    Nemo­jte se stide­ti zbog nas… Zato smo svi ovde… Veru­jem da njih dvo­je žele da gleda­ju zače­tak svog deteta…

    Prekrsti ruke i gle­da zbun­jenog Srbina okrenu­tog ka ogledalu, leđi­ma publici.

    GOSPOĐA:
    Ja bih to tako volela.

    Srbin sto­ji nepomično. Gle­da se u ogledalo. 

    DOKTOR:
    (Srbinu)

    Svi čekamo… Mož­da biste hteli neku muziku? Mož­da hoćete da Vas zabavl­jamo, da Vam peva­mo, igramo, ski­damo se, ljubimo…

     

    Srbin i dal­je nepomično stoji. 

    DOKTOR:
    ’Ajte, ’ajte, izvolite…

    GOSPODIN:

    Mož­da bi stvarno tre­ba­lo da iza­đe­mo… Nije prijatno…

    Dok­tor uzi­ma flo­mas­ter iz gorn­jeg džepa dok­torskog man­ti­la i pruža ga Srbinu.

    DOKTOR:
    (Srbinu)

    Ne zab­o­ravite da napišete svo­je ime na tegli­ci. Ne bis­mo želeli da dođe do neke zabune. U redu? Idemo.

     

    Oni izlaze napol­je. Srbin počin­je da mas­tur­bira. Muzi­ka iz off‑a je glas­ni­ja. On se okreće, pri­lazi frižideru i razbi­ja ga. Vadi teglice sa jajašci­ma. Dejv ulazi unutra, nosi kofer u ruci. Srbin ga udari pes­ni­com u glavu. Dejv pada dole.

     

    ZATAMNJENJE — ODTAMNJENJE

    IV Sce­na

    Dejv se podiže sa poda, krv mu curi iz raspuk­le usne, u Kance­lar­i­ju ulazi Dok­tor. Vidi uništen frižider i Dej­va kako sto­ji pored. Dejv je u civilu, krv kaplje, Dok­tor besni.

     

    DOKTOR:
    Šta je ovo? Šta si to uradio!?

    DEJV:

    (smireno)
    Apso­lut­no ništa.

    Briše rukavom krv sa lica. Dok­tor začuđeno gle­da u krv pre nego što opet progovori.

    DOKTOR:

    (besno)

    Kako niš­ta? Idiote? Znaš li ti koliko to vredi?

    DEJV:

    Kad pomis­lim koliko ste porod­i­ca pre­var­ili. Svi oni sada ima­ju Vašu decu. Vašu! Vi ste mon­strum (smiri se, udahne vaz­duh) Došao sam da Vam kažem da odlazim.

     

    Dok­tor mu uzi­ma kofer iz ruke i vodi ga da sedne.

    DOKTOR:

    (umiru­juće, razložno)

    Nisam se ja tako emo­tivno vezi­vao za celu stvar… To su posled­nji vapa­ji pre­ostale humanos­ti u mom telu… Ustalom nisu to samo moja deca… Da li znate koliko sam jad­ni­ca raz­valio da im uzmem jajne ćeli­je?… U tom frižderu su bile porodice… Čita­va jed­na naci­ja… A vi ste to uništili. Zaš­to? Hranio sam Vas sve ove godine, a Vi ste me ujeli. Za srce ste me ujeli. Neza­h­val­niče jedan. Isko­ris­tili ste mom­e­nat moje sla­bosti da izvučete sve iz mene.

    DEJV:
    (besno)

    Mom­e­nat slabosti?

    Dok­tor sku­pl­ja ostatke stak­la po podu rukama. 

    DOKTOR:
    I šta je od toga osta­lo? Niš­ta… Sve moje investicije.

    DEJV:
    Investicije?
    DOKTOR:
    Inve­sti­rao sam sebe u sve ovo, i duhovno, i fiz­ič­ki. Imao sam pov­eren­ja u Vas… Prime­tio sam da niste mno­go pamet­ni ali ste pošteni, volite da radite.

    Dok­tor pre­vrće stak­liće po ruka­ma. Dejv ustaje.

    DEJV:
    Sada idem… Budite sig­urni da ću sve ovo pri­jav­i­ti… Bolesni antihipokrato.

    DOKTOR:

    (ner­vozno)
    Svi veli­ki naučni­ci ne poz­na­ju tu etiku… Tre­bala su mi rešen­ja… Vi to ne biste shvatili…

    Pravio sam mon­strume, ali samo da bi od njih postali bolji lju­di. Priz­na­jem, bio sam motivisan ličn­im uspe­hom. Nisam imao savesti za druge jer je oni nisu imali pre­ma sebi, inače ne bi dolazili ovde. Ja sam im svi­ma više pomo­gao nego odmogao.

    Dejv se okreće i izlazi.

    DOKTOR:
    (viče za njim)

    Nisam ja neki pri­učeni Mengele!!!

    Dok­tor seda za sto. Nervi­ra se. Trl­ja ruka­ma čelo. Stiska interkom.

    DOKTOR:
    Dejv, molim Vas, dođite u moju kancelariju.

     

    Dejv ulazi besno.

    DEJV:
    Još neš­to? Rekao sam Vam da odlazim.

    DOKTOR:

    Gde? Na onaj svet? 

    Dok­tor puca u nje­ga. Pogađa ga u stom­ak. Dejv pada. Dok­tor vadi injek­ci­je iz svog sto­la i epru­ve­tu sa nekim lekom. Spre­ma injek­ci­ju. Pri­lazi Dejvu koji se batr­ga na podu. Otkopča mu rukav, zavrće ga. Ubode ga. Dejv presta­je da se batrga.

    DOKTOR:
    (odahne)

    Budala.

    Hva­ta Dej­va za ruke i vuče ga ka izlazu iz kancelarije.

    DOKTOR:

    Na đubrište sa tobom, nes­posob­ni imbe­cilu. Na đubrište!

     

    V Sce­na.

     

     

    Merin stan. Meri sedi na kauču. Gle­da u  Dejvovu sliku. Na sebi ima crnu haljinu. Na sli­ci je doda­ta crve­na lin­i­ja na stom­aku. Ulazi Srbin. U ruka­ma nosi kese pune hrane, povrća, luk viri iz kesa. Meri se okreće. Gle­da ga preko naslona kauča. Mer­ine stvari su zapako­vane u velike kutije.

    MERI:
    Ti si?

     

    Srbin ulazi, kači jaknu na čiviluk. Meri i dal­je gle­da u sliku. On joj pri­lazi i polju­bi je u čelo.

    SRBIN:
    Doneo sam ti hranu i neke časopise.

    MERI:
    Hvala… Stavi u kuhinju.

    SRBIN:

    (gle­da u zapako­vane kuti­je)
    Spako­vala si sko­ro sve?

    MERI:
    Ne mogu da ostanem u ovom stanu… Vreme je da iza­đem napolje.

     

    On odlazi, spuš­ta časopise. Vraća se. Sta­je iznad nje.

    SRBIN:
    Meri, već pet­naest dana gledaš u nje­govu sliku. Nisi se ni presvuk­la od sahrane.

    MERI:
    U pravu si.

    Usta­je, okreće se oko sebe, trl­ja čelo, počin­je da plače. Srbin priđe, zagr­li je.

    MERI:

    Ne mogu da veru­jem kako sam bila glu­pa. Ras­padao se pre­da mnom. Uniš­tavala sam ga…

    Tre­ba­lo je da znam.

    SRBIN:

    Nisi mogla da znaš.

    MERI:
    Jav­ili su mi da su ga našli u bol­ni­ci. Pro­suo je sam sebi mozak… Bio je depre­si­van. Kako nisam znala… Niš­ta nisam primeti­la… Tre­ba­lo je da znam… Guši­la sam ga… Ova glu­pa beba, ona ga je ubila…

    Meri spuš­ta sliku.

    SRBIN:
    Nisi ti kriva.

     

    Meri briše suze.

    MERI:
    I šta ću sada sa njom? (drži se za stom­ak)

    SRBIN:
    Snaćićeš se. Mogu i ja da ti pomognem.

    MERI:
    Pogledaj se, ti ni sebi ne možeš da pomogneš. Ti si moj jedi­ni pri­jatelj sada… Nemam niko­ga, niko­ga… (jeca, grli ga)

    Vodi je za ruku. Seda­ju na kauč. Meri ga zbun­jeno gleda. 

     

    SRBIN:
    Razmišl­jao sam o tome da odem.

    MERI:
    Gde?
    SRBIN:
    Kući… U Srbiju.

    Meri gle­da ispred sebe par trenu­ta­ka, kao da razmišl­ja. Okrene se ka njemu.

    MERI:

    (odlučno)

    Hoću i ja… Hoću i ja da idem… Pove­di me sa sobom. Ovde je sve tako teško. Prov­ela sam sa Dejvom dve godine i vidi šta se dogodi­lo. Nisam ga poz­navala. Hajde­mo u tvo­ju zemlju, tamo je sada divno, sig­urno ima sve­ga. Lju­di su dru­gači­ji. Već sam spako­vana… Ion­ako ne znam gde ću živeti, porodiću se za koji dan… Moramo da kren­emo što pre. Moje dete će biti rođeno tamo, čis­to. Imaće­mo novi poče­tak, i ja i ona i ti. Čuvaće­mo bebu… Biće­mo porod­i­ca… Ti i ja…i …ona… Tamo ću sig­urno moći da izlaz­im iz kuće. Naćiću nove pri­jateljice… Niko neće znati ko sam ja… Upoz­naćeš me sa tvo­jom porod­i­com, sig­urno su svi fini ljudi…

    SRBIN:
    Ako su živi. Nisam dugo…

    MERI:
    Ne lupaj. Znaš da su živi… Imaš svo­ju kuću tamo? 

    Srbin sleg­ne ramenima.

    MERI:
    (ne gle­da ga)

    Nar­avno da imaš. Imaš i majku. Svi ima­ju kuću i majku. Imaću i ja, i moja beba… Samo me pove­di sa sobom.

    Ona stavi nje­govu ruku na svoj stom­ak. On je povuče. Meri ga zbun­jeno gle­da. Opet sedne.

    MERI:

    (his­ter­ično, kroz suze)
    Kako ćeš da brineš o mojoj bebi kad ne smeš ni da je pip­neš. Šta je sa tobom? Šta nije u redu?

    SRBIN:

    Malo se plašim beba… (okreće se oko sebe, gle­da spako­vane stvari) Mis­lilo sam da će stvari biti drugačije…

    MERI:

    (ner­vozno, gle­da u spako­vane kutije)
    Da, živ­ot posta­je sve veće razočarenje.

    SRBIN:
    Stvari će biti dru­gači­je kada dođe­mo u Beograd.

    MERI:

    (sa osme­hom)
    Znači, povešćeš me sa sobom?!

    SRBIN:

    Porodićeš se uskoro…

    MERI:

    Znam.

    SRBIN:
    Nadam se ne u putu.

    MERI:

    Moram da se vidim sa Majkom, pre nego što kren­em, da se poz­drav­im njom.

    SRBIN:
    Važi.

     

    Ona krene da ga polju­bi, on se izmakne, polju­bi je  u čelo…

    MERI:

    (zabrin­u­to)
    Šta je bilo?

    SRBIN:

    (uzne­mireno)

    Niš­ta, idem da se prošetam.

    Meri osta­je sama na kauču. Drži se za stom­ak. Uzdahne. Nas­me­je se.

    VI Sce­na

     

    Bol­ni­ca. Dok­toro­va kance­lar­i­ja. Meri sto­ji pored zatvorenog par­a­vanai i raz­go­vara sa Doktorom.

    DOKTOR:

    (sa osme­hom)
    Dra­go mi je što ste svratili. Vi ste div­na devojka…

    MERI:
    Došla sam da vidim majku… Odlaz­im iz zemlje.

    DOKTOR:
    Odlazite? Dobro je, to je dobro, ova zeml­ja je sve luđa i bolesni­ja. Bežite dok još možete.

    Žao mi je za Dej­va. Ni ja nisam znao da ima prob­lem. Davao sam mu duge odmore zbog vas. Lično sam radio obduk­ci­ju, duša mi se kidala… Takav čovek tako da završi…

    MERI:

    (hlad­no)
    On je bio samo faza.

    DOKTOR:

    Ovo društ­vo sa svakom gen­eraci­jom sve više zastranjuje.

     

    Trenu­tak ćutan­ja. Dok­tor gle­da u Merin stom­ak. Krene rukom ka njemu.

    DOKTOR:
    Bebu ćete zadržati? Ako je potreb­no, mogao bih da joj nađem dobru porod­icu. I Vi biste mogli da putu­jete rasterećeni.

    Meri skloni nje­govu ruku sa svog stom­a­ka. Dok­tor se trgne. Pono­vo se izveš­tačeno nasmeje.

    MERI:

    Sada bih da vidim majku…

    DOKTOR:
    Nar­avno, izvo­lite, izvolite.

    Meri odlazi. Dok­tor sklan­ja zas­tore. Devo­j­ka je opet na ginekološkoj stolici.

     

    DOKTOR:
    Morao sam da te pono­vo pozovem.

    DEVOJKA:
    U redu je…

    DOKTOR:
    Moj asis­tent. Sve je uniš­tio. Imao sam toliko pover­an­ja u nje­ga… Raširi noge.

    Devo­j­ka raširi noge.

    DOKTOR:
    Znaš kako stvar ide, neće biti izne­nađen­ja. Već si navikla…

    DEVOJKA:
    Aha.

    Dok­tor joj stavl­ja taj zas­trašu­jući pri­bor i glavu pod kom­bine­zon. Ona zabacu­je glavu i gle­da u pla­fon (mož­da jaukne par puta).

     

    DOKTOR:

    Vidiš, ja i ti smo u među­vre­menu postali i pri­jatelji. Osećam da na tebe mogu da se oslonim.. Da me slušaš. Tebi pričam stvari koje nikome ne mogu. Svakome je potre­ban pri­jatelj, a pri­jateljst­va se skla­pa­ju na najčud­ni­jim mestima.

    Ulazi Srbin. Devo­j­ka počin­je da vrišti, pada sa sto­lice. Sva je krva­va i nas­tavl­ja da vrišti. On uperi piš­tolj u nju. Ona pokri­va lice ruka­ma i počin­je da plače. Dok­tor se pomera u stranu. Gle­da u cev. Srbin puca, pogađa. Dok­tor padne mrtav.

     

    SRBIN:

    (devo­j­ci)
    Ćuti! Ćuti!

     

    Ona plače i jeca, pada na pod, puzi i izlazi napol­je na kolen­i­ma. Meri utrča­va. Vidi Srbina sa piš­tol­jem izbezuml­jenog i pre­plašenog iznad Dok­torevog tela.

     

    ZATAMNJENJE

     

    VII Sce­na

    ODTAMNJENJE

    Meri je vezana. Porađa se. Vrišti. Srbin sedi na stoli­ci pored nje. Drži piš­tolj u ruci. Usta­je, ner­vozno se šeta po ordi­naci­ji. Ras­tro­jen je. Pored kreve­ta na podu leži mrtav Doktor.

     

    SRBIN:
    Hteo sam da te odve­dem. Stvarno sam hteo… Mis­lio sam o tome sva­ki dan… Ali nisam mogao… Ne bi bila sreć­na tamo… To mesto možes da voliš na pravi način samo ako si se tamo rodio. Mož­da da sam otišao rani­je, ne bi bilo tako…

    Seda, stavl­ja ruke na lice.

    MERI:
    Ona devo­j­ka na stolu… Ko je ona?

    On odmahne glavom.

    MERI:

    Ona je tvo­ja devojka?

    On je pogleda.

    MERI:

    Uzećeš mi bebu?

    Ćuti.

    MERI:
    Zašto?

    SRBIN:

    Zato što je moja.

    MERI:
    O ne, mis­lim da nije, koliko se sećam, nije. Sig­ur­na sam da nije!

    SRBIN:

    Jeste! Jeste! Zato što znam ko si! Znam ko je Dejv… Sve o nje­mu, sve o tebi. Plani­rao sam ovo. Ne ovako… ali, plani­rao sam nešto…

    MERI:
    Plani­rao si ovo?
    SRBIN:

    (šeta ner­vozno)
    Ne ovako, ne ovako. Nije tre­ba­lo da bude ovako.

    Meri kuka.

    SRBIN:
    Ne želiš tu bebu. Meni ona tre­ba. Nisi u stan­ju da brineš o njoj. Ja jesam… Hteo sam da se vra­tim kući, ali ne sa tobom… Hoću da se vra­tim sa njom (pokazu­je rukom u pravcu u kome je otišla Devo­j­ka)… Ili da ostanem… Ona je moja porod­i­ca! Razumeš, samo ona!

    MERI:

    Isko­ris­tio si me za osvetu?
    SRBIN:
    Ne razumeš, niš­ta od ovo­ga ne pos­to­ji. Ova bol­ni­ca, sve je laž! Tvoj dečko je to znao… Zato se ubio. Video sam ga… Znao je… Znam to. Znam zato što te pra­tim, i tebe i sve iz ove jebene bol­nice… mesec­i­ma… Nije se ubio zbog ove bebe… Ubio se zato što nije mogao da izdrži… Znao je šta se ovde deša­va. Ova bol­ni­ca je pakao. Moja devo­j­ka je dolazi­la ovde. Razumeš? Sada više ne može da ima decu… Moram da joj dam ono što sam joj obećao. Moram!

    MERI:
    Svetiš se…

    SRBIN:
    Ne, ali ja zaslužu­jem bol­je. Moja devo­j­ka zaslužu­je bol­je… Nije tre­ba­lo da je pus­tim da ode.

    MERI:
    A ja?
    SRBIN:
    Stvarno si neverovat­na… Samo na sebe mis­liš. Pomis­li jed­nom na druge ljude… Sebični­ja si od svo­je majke.

    MERI:
    Šta ti znas o mojoj majci?
    SRBIN:
    Iste ste… Samo toliko.

    MERI:
    Ja ne mis­lim samo na sebe, ja sam dobra oso­ba, ja mis­lim i na druge…

    SRBIN:
    Na koga?
    MERI:

    (kroz suze, sten­je)
    Mis­lim, ne mogu da se setim… Mis­lila sam… Mis­liću kad sve ovo prođe… Boli me…

    SRBIN:
    Popi jos.

     

    Daje joj čašu sa vodom.

    MERI:
    Neću da pijem. Neću! Šta mi to daješ?

    SRBIN:
    (pomazi je po glavi)
    Običnu vodu.

    MERI:
    Zaš­to je ovako gorko?

    SRBIN:

    Ne bri­ni, ja sam dok­tor, sećaš se? Veruj mi, uzmi i biće ti bolje.

    MERI:
    Da ti verujem?

     

    Iron­ic­no se sme­je. I on se nas­me­je. Meri guta.

    MERI:
    Plašim se.

    SRBIN:

    Ne bri­ni. Biće u redu.

    MERI:
    A beba?
    SRBIN:
    I ona, veruj mi. Samo da je odve­dem odavde.

    Meri počin­je da plače.

     

    ZATAMNJENJE

    Gospodin i Gospođa izlaze na scenu. Prati ih reflektor.Koža im se raspuk­la na delove. Izgleda­ju jezi­vo. On je vodi za ruku.

    GOSPOĐA:
    Dok­tore? Doktore?

    Osvrće se oko sebe.

    GOSPODIN:
    Nema nikoga.

    Idu ka stolu, šapuću, uplašeni su, osvrću se oko sebe.

    GOSPODIN:
    Svet­lo je ugašeno u celoj bol­ni­ci? Šta mis­liš da se dogodilo?

    GOSPOĐA:

    (plačn­im glasom)
    Ne znam.

    Drži se za ranu, kuka , plače.

     

    GOSPODIN:
    (zabrin­u­to)

    Ljubavi, jel te boli?

    GOSPOĐA:

    (i dal­je kroz suze)

    Ne osećam niš­ta, ovo nije moja koža.

    GOSPODIN:

    Ima dovoljno svet­la sa ulice. Pokušaću da nađem nešto.

    Gospodin nalazi dva bela kofer­če­ta sa crven­im krstom za prvu pomoć.

     

    GOSPODIN:
    Probaću da te zašijem.

    GOSPOĐA:

    Zaši sebe, loše ti je.

    Pipa ga po licu. Mazi ga po čelu.

    GOSPODIN:
    Neka, izdržaću.

    Poljube se. On je pomazi po ras­palom licu, gle­da je zaljubljeno. Ona okrene glavu u stranu.

    GOSPOĐA:
    Nemoj da me gledaš, izgledam očajno.

    GOSPODIN:
    Meni si prelepa. Znam kako si izgledala pre.

    Ljube se. Sve ih boli.

    GOSPOĐA:
    Šta ćemo da radi­mo? Ras­padamo se.

    GOSPODIN:
    Zamrzavanje?

    GOSPOĐA:
    Plašim se toga.

    GOSPODIN:

    Bit­no je da smo zajedno.

    GOSPOĐA

    Bilo kako, bilo gde…

    Zagr­le se. 

    VIII Sce­na

    Pali se svet­lo. Meri leži, budi se. Krevet je umrl­jan krvlju. Čuje se Majči­no kukanje.

    MAJKA:

    (sa dušom u nosu)
    Dok­tore, Dok­tore, krvarim!

    Gega se kroz ordi­naci­ju. Na zavo­ji­ma izbi­ja­ju  fleke od krvi, vuče jed­nu nogu, drži se rukom za stomak.

     

    MAJKA:

    Tako me boli.

    Meri počin­je da jeca. Maj­ka se okreće se ka njoj. Meri je gle­da, pruža ruke ka njoj, uplakana. Maj­ka je vidi. Pri­lazi joj, gega se i klati. Meri se pridiže, ski­da joj zavo­je sa lica. Maj­ka je ispod izuši­vana, ima velike rezove i modre i otek­le oči. Izgle­da, zas­trašu­juće, kao nakaza. Meri se malo uplaši, odmakne se. Onda je  zagr­li i počin­je da plače. Maj­ka sače­ka par trenu­ta­ka pre nego što je zagr­li. Dok se one grle i plaču, na scenu se dokotrl­ja­ju deči­ja koli­ca. One se okreću, gleda­ju ih par trenu­ta­ka. Tiši­na. Niko ne pri­lazi kolici­ma. Beba počin­je da plače. Posle par trenu­ta­ka ulazi Devojka.

    DEVOJKA:

    (uplaše­na je, trese se)
    Pus­tio me je da ti vra­tim bebu. Nisam mogla da je uzmem. Tvo­ja je…

    Meri i Maj­ka zbun­jeno gleda­ju u koli­ca pa u Devojku. 

     

    DEVOJKA:

    Pokušaj da shvatiš. Hteo je da mi pok­loni, ali ne vredi.

     

    Devo­j­ka odlazi.

    MERI:

    Čekaj!!!

     

    Devo­j­ka se ukoči. Ne gle­da u njih. 

    MERI:
    Bolesne smo. Tre­ba neko da nas pre­baci u drugu bolnicu.

    ZATAMNJENJE

    IX Sce­na

    Sce­na je praz­na. Na mes­tu gde je u Meri­nom stanu bio kauč, sada je samo bol­nič­ki krevet na kome sedi Meri i ljul­ja koli­ca. Samo svet­lo je iznad nje, a rad­ni­ci rasklan­ja­ju celu scenu u promeni i to je vidlji­vo pub­li­ci. Meri vadi Dejvovu sliku. 

    MERI:

    Izgle­da bi bilo bol­je da si tu. Mož­da smo mogli zajed­no da otputu­je­mo tamo… Ili negde drugde. Nedosta­ješ mi. Bilo bi bol­je da si tu. Vratiću se u školu… Od tvo­jih para… Hvala ti na tome… Naćiću i posao. Izlaz­iću iz kuće svakog dana. Brin­uću o tvo­joj bebi, obećavam.

    Maj­ka izlazi na scenu, ima par novih zavo­ja iz druge bolnice.

    MERI:

    (šapuće)

    Moram da kren­em. Volim te… najviše. (sklan­ja sliku)

    Maj­ka joj pri­lazi i seda pored nje. Pokazu­je Meri na bebu.

    MAJKA:
    Uzmi je.

    MERI:
    Ne smem. Uzmi je ti.

    Maj­ka se saginje.

     

    MAJKA:
    Šta je?
    MERI:
    Devojčica.

    Maj­ka je uzme i da je Meri u ruke. Meri je drži, nas­me­je se.

    MAJKA:
    Kako ćemo da je zovemo?

    MERI:
    Ne znam.

    MAJKA:

    Jel mogu da ostanem malo kod tebe… dok se ne opo­rav­im. Neću ti smetati. Mogu i da pomognem oko bebe.

    Usta­ju, kreću. Meri vraća bebu u koli­ca. Gura koli­ca i pomaže Maj­ci da se kreće.

    MERI:
    I šta, sad smo mi kao porodica?
    MAJKA:
    Ne možeš da biraš.

     

    Meri se nas­me­je. Zamišl­jeno gle­da ispred sebe.