Priče iz Libana

Miloš Konstantinović
Lat­est posts by Miloš Kon­stan­ti­nović (see all)

    .

    .

    (Niko­la Popović, Priče iz Libana, Cen­tar za kul­tu­ru, obra­zo­van­je i informisan­je “Gradac”, Raš­ka 2016)

    .

    .….Priče iz Libana Nikole Popovića na najbolji način nas­tavl­ja­ju tradi­ci­ju srp­skog putopisa, Crn­jan­skog i Petro­vića. Za raz­liku od fran­cuskog ili engleskog, srp­s­ki putopis nije osva­jač­ki, koloni­jal­ni, nego pos­ma­trač­ki, i ele­me­nat kon­tem­placije u nje­mu čitao­ca vodi ka pes­ničkom i ličnom sve­tu put­ni­ka. Kao i kod svo­ja dva veli­ka prethod­ni­ka, u Priča­ma iz Libana više ćemo pron­aći bedek­er duše i živ­ota opisanih lju­di i uli­ca, kao i samog auto­ra, nego vodič snab­de­ven planom gra­da – svakako je to i naj­dragoceni­ji način da se jedan grad upoz­na, najređa priv­i­legi­ja kada se čita­jući pripremamo da obiđe­mo neke nepoz­nate kra­jeve. Popović je u Bejru­tu svoj na svome – kao i nje­govi rod­ni gradovi, Beograd i Sara­je­vo, liban­s­ki glavni grad je živeo pod osman­skim i vizan­ti­jskim uti­ca­jem, mesto je sus­re­ta velik­ih tradi­ci­ja kul­ture, i u sko­roj prošlosti doživeo je građanske i druge ratove. Popovićev lični književni tal­e­nat, ali pod­jed­nako i tal­e­nat za komu­nikaci­ju sa običn­im, „mal­im“ ljudi­ma (ako drugih uopšte i ima) tka bejrut­sku finu svilu otkri­va­jući nam jedan svet koji smo već u snovi­ma poz­navali, obo­jen tanan­im nijansama mod­rih večeri sre­dozeml­ja, čiji se pre­livi mogu upored­i­ti sa akvarelom. Na zidovi­ma libanske pre­ston­ice Popović iscr­ta­va kroki­je mno­go­b­ro­jnih nje­gov­ih stanovni­ka – tak­sista, liban­skih i stranih gale­bo­va, lep­ot­i­ca i ljubavni­ka iz pre­stoničk­ih trače­va, ostavl­ja­jući i trag na zidu u svom stanu, sa koga se vidi luka. Tem­po pripovedan­ja je odmeren kao i pripovedan­je bejrut­skih kućepazitel­ja i kafedži­ja, raz­gov­e­tan i ispre­ple­tan kao i jas­ni spek­tri melodi­ja ara­pske laute. Balkanac je pre­do­dređen da shvati Liban brže od nekog dru­gog stran­ca, a poseb­no Popović koji ne samo da je ital­i­janista po stru­ci, nego i muz­ičar koji se ogledao u umet­nos­ti ara­pske laute, oudu. Popovićev putopis pre­ras­ta u pripoved­nu prozu, na sasvim ara­p­s­ki način, pomoću tehnike priče u priči – nakon uvo­da koji je sas­tavl­jen od moza­ičk­ih ele­me­na­ta pes­ničke proze o Bejru­tu, autor umeće priču o ljubavniku pes­niku Mah­mudu, priču čija se nit plete od rekla-kaza­la i dobron­amernih trače­va, ali i istin­skih pes­ničk­ih napo­ra pes­ni­ka koji je ispario na bejrut­skom asfal­tu kao kap kiše. Između strasti i doko­lice, slatko­rečivosti bejrut­skih vodiča i tak­sista rađa se u Popovićevoj knjizi atmos­fera koju znamo iz Darelovog Alek­san­dri­jskog kvarte­ta – likovi ne man­je stvarni, otelotvororeni ne u mon­u­men­tal­nom kvarte­tu, već u neko­liko ako­r­da Popovićeve ara­pske laute.

    .….Jez­grovi­tost i kroki­ji koji­ma obilu­ju Libanske priče čine šarm i književnu vred­nost ovog dela. Obim nije jed­i­na raz­li­ka između kvarte­ta i ako­r­da – Popović se, kao i junak nje­gove priče Mah­mud, grozi zašećerene slike ori­jen­ta – divani sa velikim jas­tuci­ma, bal­dahi­ni, trbušne ple­sačice, kar­a­vani i oaze. Uvek pripoveda­jući o ljudi­ma koji se mogu sresti na uli­ci, pokraj kojih bis­mo min­uli na uli­ci da nema nje­gov­og oštrog pogle­da i pera, a u mean­dri­ma sud­bi­na koje opisu­je, tok ove knjige nas navo­di i na obale aktuelnog, poli­tičkog, u pred­građa Damas­ka i Alepa u ratu. Književno objašn­jen­je rata uvek je bol­je od vojničkog, ekonom­skog ili poli­tikološkog, i, kako Popović veli, u Farukovu berber­nicu priče uvek stižu unapred kroz razno­li­ka tumačen­ja ono­ga što će se tek dogodi­ti, rasvetl­java­jući događa­je iznu­tra. Hoda­jući po tankoj ivi­ci noža – pre bejrut­skog oštrog bri­jača iz berber­nice – autor Liban­skih priča zna da pripove­da o pes­niku i baleri­ni, berber­inu i kralju uvek se mah­nu­vši kičice pre nego što bi sliku dovršio i ona postane obič­na – majs­tors­ki zao­bi­lazeći klop­ku evropske fasci­naci­je ara­p­skim sve­tom, zao­bi­lazeći svako opšte mesto i već viđeno. Sveprisut­noj tiši­ni između dva ako­r­da ouda Popović zna da pre­pusti vreme koje je potreb­no da odjeku­je svo­jom glu­voćom, u kojoj Bejrut sto­ji, svet sto­ji, a mi pro­laz­i­mo. Od tišine, korak do jer­menske četvr­ti, muzike, dru­gi korak do Džubrana, treći do vina i hrane, mirisa zači­na, limu­na, vina.

    .….Završ­na poglavl­ja začin­je­na su autorovim čitan­ji­ma istori­je Libana, i nje­go­va šet­n­ja kroz pred­građa i siro­mašne četvr­ti, palate emi­ra i ambasade, krug koji opisu­je kroz kul­tu­ru i vreme ocr­ta­va vrlo kvalitet­nu mešav­inu doku­men­tarnog i pes­ničkog, sve­dočen­ja o ličnom i doživl­jenom. Knji­ga koja je pred nama svakako je jed­no od najboljih dela srpske putopisne i pes­ničke proze u pro­tek­loj deceniji.

    .

    .

    .

    .