Miloš Konstatinović

Priče iz Libana

.

.

(Nikola Popović, Priče iz Libana, Centar za kulturu, obrazovanje i informisanje “Gradac”, Raška 2016)

.

…..Priče iz Libana Nikole Popovića na najbolji način nastavljaju tradiciju srpskog putopisa, Crnjanskog i Petrovića. Za razliku od francuskog ili engleskog, srpski putopis nije osvajački, kolonijalni, nego posmatrački, i elemenat kontemplacije u njemu čitaoca vodi ka pesničkom i ličnom svetu putnika. Kao i kod svoja dva velika prethodnika, u Pričama iz Libana više ćemo pronaći bedeker duše i života opisanih ljudi i ulica, kao i samog autora, nego vodič snabdeven planom grada – svakako je to i najdragoceniji način da se jedan grad upozna, najređa privilegija kada se čitajući pripremamo da obiđemo neke nepoznate krajeve. Popović je u Bejrutu svoj na svome – kao i njegovi rodni gradovi, Beograd i Sarajevo, libanski glavni grad je živeo pod osmanskim i vizantijskim uticajem, mesto je susreta velikih tradicija kulture, i u skoroj prošlosti doživeo je građanske i druge ratove. Popovićev lični književni talenat, ali podjednako i talenat za komunikaciju sa običnim, „malim“ ljudima (ako drugih uopšte i ima) tka bejrutsku finu svilu otkrivajući nam jedan svet koji smo već u snovima poznavali, obojen tananim nijansama modrih večeri sredozemlja, čiji se prelivi mogu uporediti sa akvarelom. Na zidovima libanske prestonice Popović iscrtava krokije mnogobrojnih njegovih stanovnika – taksista, libanskih i stranih galebova, lepotica i ljubavnika iz prestoničkih tračeva, ostavljajući i trag na zidu u svom stanu, sa koga se vidi luka. Tempo pripovedanja je odmeren kao i pripovedanje bejrutskih kućepazitelja i kafedžija, razgovetan i isprepletan kao i jasni spektri melodija arapske laute. Balkanac je predodređen da shvati Liban brže od nekog drugog stranca, a posebno Popović koji ne samo da je italijanista po struci, nego i muzičar koji se ogledao u umetnosti arapske laute, oudu. Popovićev putopis prerasta u pripovednu prozu, na sasvim arapski način, pomoću tehnike priče u priči – nakon uvoda koji je sastavljen od mozaičkih elemenata pesničke proze o Bejrutu, autor umeće priču o ljubavniku pesniku Mahmudu, priču čija se nit plete od rekla-kazala i dobronamernih tračeva, ali i istinskih pesničkih napora pesnika koji je ispario na bejrutskom asfaltu kao kap kiše. Između strasti i dokolice, slatkorečivosti bejrutskih vodiča i taksista rađa se u Popovićevoj knjizi atmosfera koju znamo iz Darelovog Aleksandrijskog kvarteta – likovi ne manje stvarni, otelotvororeni ne u monumentalnom kvartetu, već u nekoliko akorda Popovićeve arapske laute.

…..Jezgrovitost i krokiji kojima obiluju Libanske priče čine šarm i književnu vrednost ovog dela. Obim nije jedina razlika između kvarteta i akorda – Popović se, kao i junak njegove priče Mahmud, grozi zašećerene slike orijenta – divani sa velikim jastucima, baldahini, trbušne plesačice, karavani i oaze. Uvek pripovedajući o ljudima koji se mogu sresti na ulici, pokraj kojih bismo minuli na ulici da nema njegovog oštrog pogleda i pera, a u meandrima sudbina koje opisuje, tok ove knjige nas navodi i na obale aktuelnog, političkog, u predgrađa Damaska i Alepa u ratu. Književno objašnjenje rata uvek je bolje od vojničkog, ekonomskog ili politikološkog, i, kako Popović veli, u Farukovu berbernicu priče uvek stižu unapred kroz raznolika tumačenja onoga što će se tek dogoditi, rasvetljavajući događaje iznutra. Hodajući po tankoj ivici noža – pre bejrutskog oštrog brijača iz berbernice – autor Libanskih priča zna da pripoveda o pesniku i balerini, berberinu i kralju uvek se mahnuvši kičice pre nego što bi sliku dovršio i ona postane obična – majstorski zaobilazeći klopku evropske fascinacije arapskim svetom, zaobilazeći svako opšte mesto i već viđeno. Sveprisutnoj tišini između dva akorda ouda Popović zna da prepusti vreme koje je potrebno da odjekuje svojom gluvoćom, u kojoj Bejrut stoji, svet stoji, a mi prolazimo. Od tišine, korak do jermenske četvrti, muzike, drugi korak do Džubrana, treći do vina i hrane, mirisa začina, limuna, vina.

…..Završna poglavlja začinjena su autorovim čitanjima istorije Libana, i njegova šetnja kroz predgrađa i siromašne četvrti, palate emira i ambasade, krug koji opisuje kroz kulturu i vreme ocrtava vrlo kvalitetnu mešavinu dokumentarnog i pesničkog, svedočenja o ličnom i doživljenom. Knjiga koja je pred nama svakako je jedno od najboljih dela srpske putopisne i pesničke proze u protekloj deceniji.

.

.

.

.


Miloš Konstatinović

Rođen u Beogradu 1963, prevodilac sa francuskog jezika, nakon studija Opšte književnosti doktorirao na narodnoj književnosti, predavao književnost i prevođenje, bavio se izdavačkim i novinarskim poslom.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja