Dvanaest teza…

Aleksandar B. Laković
Lat­est posts by Alek­san­dar B. Laković (see all)

    DVANAEST TEZA[1] O PRE­RUŠA­VAN­jU I MIMIKRIJI

    ili

    METATEKSTUALNI MOZAIK FRAGMENATA[2]

    (Povodom romana La sans pareille Mil­isa­va Sav­ića, Ago­ra, 2015)

    .

                                                                                                                                       Čoveče, budi,

                                                                                                                                      postani ono što si.

                                                                                                                                                            Pindar

    .

         Maske i pre­ruša­van­ja su poz­na­ta od počet­ka sveta[3], kada su, pre sve­ga, bili u funkci­ji čovekove neposredne borbe za opstanak. Čovek se, dak­le, prvo maski­rao da bi preživeo. A da li to mora i danas? Pisac Sav­ić tvr­di da mora (“svet je zlo i opas­no mesto, jedi­no nas pre­ruša­van­ja mogu spa­siti od zlih grabljivi­ca koje nas vre­ba­ju” – 163). Naroči­to u strahu od rata (“Rat je ogol­jenost sve­ta … Pri­li­ka za naj­grozni­je meta­mor­foze. Za naj­go­ra izobliča­van­ja. Da se postane živ­ot­in­ja. Krvožed­na” – 130).

         Često je, maskom, poje­d­inac hteo da bude i ono što nije[4] (“Svi se mi trudi­mo da nas svet vidi ne onakve kakvi jes­mo već kakvi mis­limo da jes­mo” – 131), uz ple­men­s­ki ritam igre, zvu­ka i muzike, ponegde. Kas­ni­je, naroči­to sada i ovde, ili tamo u Ital­i­ji, u zemlji umet­nos­ti i karnevala, gde se zbi­va rad­n­ja romana, sposob­nost pre­ruša­van­ja i maski­ran­ja čini nas ljudi­ma, onakvim kakvim bi, makar za trenu­tak, hteli da bude­mo. Otu­da toli­ka igrivost, kao i ironi­ja, u Sav­ićevom moza­ičnom i slikovit­om igrivom ostvarenju.

         Pre­ruša­van­je i dal­je potiče iz nesigurnosti[5] (“Da bi se započeo novi živ­ot, tre­ba okrenu­ti novi list. S novim iden­tite­tom! I sve će biti kao u baj­ci”, među­tim, opom­in­je pisac: “prošlost se ne može izbrisati” – 135, bar ne tako lako). Naime, nagon za opstankom pojed­in­ca i kolek­ti­va sve svo­je moći usmer­a­va u pre­ruša­van­je, jer je to jedi­no sred­st­vo kojim se održava­ju slabi­ji, man­je krep­ki, man­je kreativni, man­je autonom­ni, a što i dal­je tra­je, pro­tiveći se prirod­noj selek­ci­ji. Nažalost. Jer moćni­ji, kreativni­ji zamišl­ja­ju da im pre­ruša­van­je nije neophod­no za opstanak.

         Pekić je zapisao da drevno grčko verovan­je “inspirisano likantrop­skim stan­jem učes­ni­ka u tajn­im brat­stvi­ma vuko­va” potvrđu­je da “niko večno ne može živeti kao vuk, a da naj­posle vuk i ne bude”, što nas i poseb­no plaši i od čega već, među­sob­no stradamo. Tu se može pron­aći uzrok ras­apa književnih pro­motera Sav­ićeve promis­li o maski­ran­ju i pre­ruša­van­ju u nje­gov­om najnovi­jem romanu, real­i­zo­vanom kao metatek­stu­al­ni mozaik igriv­ih i raz­gov­orljivih fragmenata.

         Među­tim, Niče, koji je i prvi zaključio da filo­zofi­ja jeste telo, a telo je mas­ka filo­zofi­je, književnos­ti i umet­nos­ti (i Sav­ić je znača­jan pros­tor posve­tio čul­nos­ti i telesnos­ti, čak je i čitav roman pod­naslovio kao ljubavni roman sa dodaci­ma), ipak nas upo­zo­ra­va da se niko više ne odvažu­je da bude čovek, već se maski­ra i pre­ruša­va. I tome nema kra­ja. Kao ni posledičnom gubitku poje­d­i­načnog i zajed­ničkog iden­tite­ta (“Iden­titet je iluz­i­ja, koju gaji­mo o sebi, kao što je i dru­gi gaje o nama” – 162). Otu­da toliko izn­ev­erenos­ti, pro­mašenos­ti, praz­nine i izgubljenos­ti na svakoj strani­ci romana La sans pareille.

         Mas­ka, tačni­je potre­ba za njom, koja je rani­je vapi­la i teži­la oslobađan­ju i oslobođen­ju čove­ka i zajed­nice, u među­vre­menu je hip­not­s­ki ovladala umovi­ma nes­nađenih i zaluđenih pri­pad­ni­ka okružen­ja ispun­jenog pri­v­idi­ma i laži­ma (Lakan), a na taj način i uz pomoć zab­o­ra­va i odri­can­ja sosp­st­va, pre­o­braža­va se, čak i u (anti)likove koji se lažno pred­stavl­ja­ju kao čovekov prvo­li­ki ipostas. A mas­ka je posta­la, ne samo prvi, nego i novi čovek[6] (i ne samo jedan), i otr­gla se od nje­ga. Otr­gla se i od pis­ca i zašla u nje­gov svet. Sto­ga, zah­valju­jući zajed­ničkosti dodel­jenog nam vre­me­na, uključeno je okvirno oslan­jan­je struk­ture Sav­ićevog romana na Bokačov Dekameron (sva­ki od prvih osam seg­me­na­ta (čitaj – dodata­ka) sas­to­ji se od deset priča, a završ­na dva – fus­note i indeks od po sto encik­lo­pe­di­jskih i rečničk­ih jedini­ca, često koderovs­ki kon­tek­stu­al­no i promišl­ja­juće ispisanih), a sadržaj prvog seg­men­ta u romanu Pro­lećno puto­van­je Toskanom (to je onaj deo pod­naslo­va – ljubavni roman) uspostavl­ja metatek­staulni dija­log sa knjigom Miloša Crn­jan­sko­ga Ljubav u Toskani, dok, “umesto da izmišl­ja iden­titete” Sav­iće­va “glav­na junakin­ja” (Pla­vokosi ili Pla­vokosa) “ih poza­jmlju­je iz književnos­ti”, na primer Ana (Karen­ji­na), Ema (Bovari), Fedra, Frančes­ka (iz Dan­teovog Pak­la), Dafi­na (iz Seoba)[7] (i kako sve ne), što sve sve­doči aut­en­tičnoj metatek­stu­al­noj struk­turi i izuzetnom domišl­jan­ju Sav­ićevog romana La sans pareille.

         Moram priz­nati da pre­ruša­van­je i mimikri­ja tre­ba­ju i mora­ju pose­dovati izves­na saz­nan­ja i iskust­va o onome što se podraža­va. Što su predz­nan­ja dubl­ja (na primer, intelektualci[8], naroči­to književni­ci i slikari), maske su bliže cilju maski­ran­ja. Samo onaj ko oseća i ćuti slo­je­vi­tu pred­stavu o izvoru pat­nji, zla i izgubljenos­ti, može se veš­to i uverlji­vo pre­ruša­vati (čitaj – nas­tavl­jati iste). I opon­ašati ih. Često i žrtve igra­ju ulogu dže­la­ta. I te kako često i bestijalno.

         Još je Vati­mo filo­zof i tumač Ničea ustanovio da su poj­movi kao što su mas­ka, priv­id, iluz­i­ja, aluz­i­ja odavno postali baj­ka. Odbačenik nika­da nije mogao bez maske. Ni danas (zar, danas svi ne nosi­mo maske, ređe ili češće, kao i Sav­iće­vi likovi), jer je tra­jno ras­ce­pljen i rase­jan. Zato je prob­lem maski­ran­ja, mimikri­je i pre­ruša­van­ja sli­ka u ogledalu međuod­nosa između bića i pojave, vol­je i pred­stave, istine i laži, priv­i­da i pogle­da, između Šek­spirovog biti i ne biti, između nikog i nekog, između dve polovine ili između više delo­va jedne iste osobe. Naroči­to između polov­ina koje su odustale od među­sobnog tražen­ja i pre­poz­na­van­ja onog dru­gog u sebi.

         Iako je pre­ruša­van­je pras­taro, ipak nije prirod­no, već ono što slo­bod­no (čitaj – danas već, iznuđeno, prisil­no, lažn­im obećan­ji­ma ili putem korup­ci­je) usva­jamo s obzirom na nekakav cilj ili potre­bu, obično prizem­nu, iako u tom trenu može izgle­dati enorm­na, mist­ič­na ili lažno prav­da­juća (“Moj junak … beži i od rata, i od neost­varenog živ­ota” – 164). Još su Niče i Kjerkegor umet­nike sma­trali vrhun­skim majs­tori­ma pre­ruša­van­ja i maskiranja[9], što i Mil­isav Sav­ić sve­doči svo­jim razno­likim književn­im junaci­ma i anti­ju­naci­ma, istovre­meno. Zav­is­no od veka, nara­to­ra i kon­tek­s­ta. I nara­tor, po priz­nan­ju auto­ra, “može da bude žen­s­ka i muš­ka oso­ba”. Rekao bih – istovre­meno odnos­no jed­no od bro­jnih maski­ranih lica, čime se, još u jed­nom ili u još više nivoa, utiče na pri­jem priče u neko­liko slo­je­va, kao što je i Salom­i­na “halji­na imala sedam velo­va”. I Salo­ma kao još jedan nal­o­go­davac zločina.

         Vre­menom čovek se lišio imper­a­ti­va i nužde za biološkom mimikri­jom, a za uzvrat je razvio sve meh­a­nizme soci­jalnog, psi­hološkog i moralnog pri­lagođa­van­ja (“Neki … sves­ni svog različi­tog iden­tite­ta kod drugih, pokušava­ju da se pri­lagode pred­stavi koji dru­gi ima­ju o nji­ma. Oni ne traže svo­ju polov­inu već se njoj, koja je takođe u potrazi, pri­lagođava­ju” – 138), što je vrlo blisko atribu­tu mimikri­je. Šta više, trenut­na (ne)stvarnost prin­ud­no zloupotre­bl­ja­va takve čovekove mogućnos­ti. Ali, ima i onih koji nisu prisil­jeni da se pre­rušava­ju, već to čine, ubedlji­vo nam tvr­di pisac Sav­ić, iz zado­voljst­va, iz razbib­rige i iz dosade[10], koliko god to zvuča­lo neverovat­no i neprihvatljivo.

         Danas je pre­više mas­ki u opti­ca­ju, tako da mi danas nis­mo samo udvo­jeni, već pot­puno frag­men­ti­sani do nivoa nepre­poz­natljive sive mrlje[11] (“Posta­je­mo broj, stvarči­ca, objekat u ruka­ma onog ili onih koje smo izabrali za vođe” – 126). Na kra­ju tog proce­sa je pot­puna obesvo­jenost, kao ireverz­i­bi­lan pro­ces. Naime, mno­gi su obećavali slo­bod­nu ličnost, čemu čovek iskon­s­ki teži, a danas, zbog mimikri­je, ne nazire­mo čak ni ličnos­ti, a tek slobodu.

         Bib­li­jske nas priče uče o večit­om pre­ruša­van­ju đavola[12]. O nje­gov­im iskuša­van­ji­ma. Tako da mi danas nika­da nis­mo sig­urni kome se obraćamo. Od koga ište­mo pomoć. U takvom se haotičnom i obesmišl­jenom okružen­ju nemoćni, odbačeni, otuđeni, izgubljeni i sluđeni pita­ju da li je današn­ji Bog nekadašn­ji đavo, a đavo živi Bog. Zbun­ju­je nas i rat­na akci­ja “Milos­rd­ni anđeo” (čitaj – bom­bar­dovan­je i radioak­tivn­im mater­i­jalom). Mož­da je ovak­va promisao netač­na ili jeretič­ka, ali trenut­ni sta­tus svih nas ne nasluću­je pra­vo i prav­du. Ni saču­van duh, nasušan nam u vre­menu sveopšteg prerušavanja.

    .

    .

    .

    [1] I Fojer­bah je učio o udva­jan­ju, što u našem i Sav­ićevom “nesve­tu” ili “anti­sve­tu” (Kajz­er i Jaspers) izgle­da naivno. Ni Bodri­jar nije mogao pred­vide­ti naše danas i naše pre­o­braža­je u nje­mu. (“mi smo … raspoluće­na bića. Ceo naš živ­ot i nije niš­ta dru­go nego potra­ga za našom izgubljenom polovi­nom. Koju je, u moru drugih polov­ina, teško pron­aći” – 137).

    [2] Eko je, promišl­ja­jući o kon­tek­stu, pre­poz­nao da i frag­ment kao poten­ci­jal­ni kon­tekst pose­du­je moć da men­ja smisao, funkci­ju i infor­ma­tivnu kvo­tu, čime se uspostavl­ja inter­ak­ci­ja ne samo unutar književnog sadrža­ja, već i između celine i delo­va, ali i između čitao­ca i pis­ca, i što je najbit­ni­je –između čitao­ca i seg­me­na­ta književnog ost­varen­ja. Dak­le, frag­mentaci­ja je oprav­dano našla svo­je primereno utočište i u književnos­ti. Kao odraz našeg trenut­ka i okružen­ja. Ne tre­ba pre­v­ide­ti da su i u antičkoj književnos­ti i u istočn­im ost­varen­ji­ma znali za frag­mente kao retorič­ki pes­nič­ki pos­tu­pak, ali uopšte nije bio iza­z­van egzis­ten­ci­jal­nom ugroženošću, kao ova naša dvovekov­na koja je uzroko­vala sve znača­jni­je nji­ho­vo pris­ust­vo u savre­menoj prozi i poez­i­ji, kao i u onoj iz doba roman­tiz­ma, za čije tadašn­je pro­mo­tore može­mo proz­vati Noval­isa, Žana Paula i Lazu Kostića, između ostal­ih. Neo­bično je da su još rus­ki for­mal­isti, pred­viđa­jući dalji gubitak imper­a­ti­va sižea u prozi, upra­vo naglašavali da će je frag­men­ti odnos­no uza­jam­ni odnos frag­me­na­ta kom­pen­zo­vati. Iako frag­ment jeste odlo­mak iz književnog dela – obično izabran u svrhu anal­ize ili ilus­tracije, koji najčešće ima izves­nu samostal­nost značen­ja i umet­ničkog dejst­va, ipak, tre­ba reći da se frag­ment danas uglavnom dovo­di u kon­tekst sa odno­som frag­me­na­ta unutar književnog dela kao celine. Ali frag­men­ti se među­sob­no prozi­va­ju i kon­tek­stu­al­no nas­tavl­ja­ju dija­log, kao što to takav tekst može čini­ti i sa čitaoci­ma i tumači­ma. Miloš Petro­vić tvr­di, ali i obra­zlaže zaš­to je frag­ment “uslov bez koga više ne može (živeti)” savre­me­na proza. Frag­ment je u među­vre­menu postao “ustano­va” po reči­ma Renea Vele­ka i Osti­na Ven­era. Frag­ment je samo srce lit­er­arnog dela (D. Sto­jković). Frag­ment je ishodište proznih i poet­skih ost­varen­ja, ali i pro­ces nji­hovog dodatnog dorazumevan­ja. “Pripoved­ni frag­ment ne može bez sagov­orni­ka”. Pis­ci obično “ne iscr­plju­ju temu, napro­tiv, proširu­ju njen komu­nikaci­js­ki pros­tor” (J. Delić). Među aut­en­tičn­im i dos­to­jn­im zagov­ornikom pos­tup­ka frag­mentaci­je u srp­skoj prozi jeste književnik Mil­isav Sav­ić čiji su romani “kom­pono­vani od pripoved­nih frag­me­na­ta, zapisa i beleža­ka, cita­ta i književno-istori­jskih podata­ka.” Miloš Petro­vić je uočio, da u nave­de­noj struk­turi, prozni frag­men­ti vode akti­van i dija­log sa drugim prozn­im seg­men­ti­ma sadrža­ja, na aso­ci­ja­tivno– med­i­ta­ti­van način”. I igriv i slikovit, dodajem.

    [3] Najs­tar­i­je saču­vane kamene freske dati­ra­ju iz peri­o­da punih sedam hil­ja­da god­i­na pre Hrista.

    [4] I pisac Sav­ić pre­ruša­va svoj roman, i to pre­vodom naslo­va (“neu­pore­di­va, bez prem­ca, najlepša”), kao i značen­jem pod­naslo­va (“Ljubavni roman sa dodacima”).

    [5] Nije li pre­ruša­van­je Milana u Hasana iz nesig­urnos­ti, iz ugroženos­ti, iz stra­ha za opstanak. Književnik Mil­isav Sav­ić nam ironično poruču­je da je pre­rušavač navod­no živ samo dok se pre­ruša­va (Hasan je umro kad je pono­vo postao Milan, uprkos tome što se naknad­no neuspešno pre­rušio u Mus­li­manku), iako u tom peri­o­du nije ni sig­u­ran ko je, zapra­vo. Ni on. Kao ni koje su odlike i navike izvorno nje­gove, a koje su preuzete odnos­no izmišl­jene. Naroči­to one latentne homosek­su­alne sklonos­ti, koje to mož­da i nisu, već samo priv­id ili smušeni odraz samo jednog trenut­ka. Jedi­no je smrt jača od pre­rušavn­ja. Zato je slikar Hasan Prtinac odnos­no Milan, Petar ili Pavle i stradao na Goleš plani­ni (Koso­vo) kao kolat­er­al­na šte­ta tokom NATO agre­si­je na Srbi­ju 1999. godine.

    [6] Sajber pros­tor je zan­imljiv, između osta­lo­ga, što pojed­in­cu omoguća­va da bude ono što nije, da bude sve što hoće, samo ne ono što jeste, a ust­vari posta­je jedan od bro­jnih dvo­jni­ka u glob­al­nom svet­skom selu, gde smo svi navod­no blizu i umreženi, a sve više udal­jeni i usaml­jeni. I živi­mo pod nekim bro­jem, lozinkom ili šifrom, koji popri­ma­ju obelež­je neke mist­ične maske. U toj igri udvo­jenos­ti često se ne može razluči­ti ko je ko, ko je biće a ko mas­ka? Ko se i u koga prerušava?

    [7] Pisac je karikat­u­ral­nom pred­stavom glamuroznih bahanal­i­ja (lik Pampine­je), neiskrenos­ti u emo­tivn­im  odnosi­ma part­nera (ljubav­na veza sa M), naroči­to u uslovi­ma mimikri­je (“Istin­s­ka ljubav podrazume­va part­nera s iden­tite­tom” – 161), doveo u pitan­je i značaj i važnost same ljubavi, danas i ovde, i tamo u Ital­i­ji i prošlosti, naroči­to u umet­nos­ti, koji je, od iskona, posled­nji i najz­nača­jni­ji otpor besmis­lu i bez­nadu. Pod­se­ti­mo se da je već prozi­vani Novalis mis­lio da je ljubav ključ sve­ta i života.

    [8] Ljud­mi­la Ulic­ka (inače autor istog izdavača – Ago­ra) u jed­nom inter­vjuu tvr­di da su “intelek­tu­al­ci pre­stali da pos­to­je”, u međuvremenu.

    [9] Odavno pred čitaoci­ma nije bila knji­ga u kojoj su događa­ji doživl­jeni iz više uglo­va odnos­no iz više čovekovih psi­hološk­ih stan­ja (snoviđen­ja, slut­nji, stra­ho­va, nesig­urnos­ti, pred­viđan­ja apokalip­tičnih viz­i­ja), a da su, istovre­meno, maski­rani i pre­ruša­vani, još slo­jevi­ti­ji, čemu im dopri­nosi zavid­na autoro­va eru­di­ci­ja, koja se pre­poz­na­je i u antičkim leg­en­dama, i u pagan­skoj mitologi­ji, i u književnoj istori­ji (Micić, Andrić, Crn­jan­s­ki, dru­gi svet­s­ki književni­ci), i u istori­jskim detalji­ma, i u filo­zof­skim premisama, koji su svi sku­pa umreženi i seman­tič­ki dovrhunjeni.

    [10] Maske su pri­h­vatile i grčke tragedi­je još od Eurip­i­da i Sokra­ta. Zatim, “majs­tori pre­ruša­van­ja su Odis­ej i Zevs … Doduše, i sam naseo na pre­ruša­van­je žena”, na primer, “Heri, koja se pretvo­rila u bajnu lep­oticu” – 236. Ali, seti­mo se i naših pok­la­da čije su maske pose­dovale pre­ven­tivnu i zaštit­ničku ulogu, dok dvors­ki maskem­bali i jesu i nisu imali dubl­ja značen­ja i poruke, nikad ne pre­vazivši beleg ličnog. Oči­to da današn­je masovno iznuđeno pre­ruša­van­je pose­du­je obelež­ja imenice – tragedi­ja, iz pomenute sin­tagme, mada nam povre­meno višes­lo­je­vi­ta mimikri­ja i maske naliku­ju sve­tu komičnog (“jedi­no izmišl­jeni svet pose­du­je neki smisao”). Iskreno, danas, grani­ca između, inače dijame­tral­nih, atribu­ta je sve man­ja i man­ja, a neretko i ne pos­to­ji, za raz­liku od rani­jih kanona, o čemu i lamen­ti­ra pisac Mil­isav Sav­ić. Da makar pojave imamo pra­vo per­cipi­rati onakve kakve jesu i naz­vati pr(a)vim imeni­ma. A šta sa pitan­jem ima li živ­ot uopšte smis­la odnos­no kako je Kami jed­nom zaključio da poje­d­inac ne može živeti bez smis­la živ­ota odnos­no bez punoće živ­ota. Umesto praz­nine koja ispun­ja­va likove Sav­ićevog najnovi­jeg romana.

    [11] Bertold je zapisao: “Ne tre­ba pitati šta se sve može razloži­ti i učini­ti nejas­nim”, a Sav­iće­vi književni likovi, svo­jim ras­apom i usit­n­ja­van­jem do nepre­poz­natljivosti, to žive, uko­liko se to, uopšte, može oslovi­ti pos­to­jan­jem, u središ­tu pre­ruša­van­ja, bežan­ja od sebe i uza­ludnog tražen­ja izgubljenih delo­va sebe. Da sva­ki oblik zla i nužnog pre­ruša­van­ja praćenog vrtoglav­im gubitkom iden­tite­ta, nije pras­tar potrudi­lo se naše okružen­je i pro­mo­teri nasil­ja našeg doba koje je izmis­lilo i nove nje­gove oblike, na primer, u vidu “zaštićenog sve­do­ka” koji su “pristali na novi iden­titet, koji nije niš­ta dru­go nego novo ime za anon­im­nost” (126), koja nam je izgle­da dosuđe­na, i to u bliskoj budućnosti.

    [12] Smis­leno pojašn­jen­je porekla zla i zloči­na tiče se i pos­to­jan­ja svo­jevrsne hotim­ične ravn­odušnos­ti pre­ma zlu, naroči­to dozi­ra­nom i, pre sve­ga, unapred plani­ra­nom i odobrenom, obično u vidu lažnih oprav­dan­ja iz human­i­tirnih razlo­ga (što je i danas često pri­men­ji­vano, iako se ubr­zo saz­na­lo da je u osnovi toga laž, zarad nekog intere­sa, najčešće ličnog, što je veči­to, a u to nas ubeđu­je i Irodov “pokolj nedužnih” prisu­tan i u Sav­ićevom romanu). I koje je u demokratskom društvu, sve­do­ci smo, prezen­to­vano u munje­vi­toj zameni sis­tema vred­nos­ti, na primeru žrtve i dže­la­ta (Niče), zav­is­no od nji­hove zain­tereso­vanos­ti (danas naroči­to vrtogla­vo zbog tehničk­ih i elek­tron­skih dostignuća, gde je masovni zločin preve­den na nivo video igri­ca, iza kojih, moram napomenu­ti, suštin­s­ki sto­ji smrt nevinih, mladih, star­ih, bolesnih, invalid­nih, kao i mater­i­jal­no dev­a­sti­ran­je). I Tur­gen­jev je, pod­sećan­ja radi, bio pro­tiv oslovl­ja­van­ja nasil­ja “nužn­im zlom”, jer zločin, u takvim okol­nos­ti­ma, sve više posta­je nužnost, a sve man­je zlo. Da ne zab­o­rav­i­mo i ovo: “Odri­can­je greške je udvostruče­na greš­ka” (Mon­teski­je), “Ko ne kažn­ja­va zlo, taj zapove­da da se ono čini” (Leonar­do da Vinči). Dak­le, umesto da čita­mo i sled­i­mo, mi se pre­rušava­mo i povi­jamo. Sve više udal­java­mo od sebe. I nes­ta­je­mo, na taj način.

                                                                                 LA-SANS-PAREILLE-milisav savic