Sabato, mističar stvarnosti

Lat­est posts by Milan R. Sim­ić (see all)

    .

    .

    .….Saba­to, Borhes, Kor­tasar… To je beskon­ač­na priča o lavir­in­ti­ma, ogledal­i­ma i Sek­ti slepih, ljubavnom trouglu, mrt­vaci­ma u lif­tu, tunelima…

    .….U tune­li­ma… tu smo. U tunelu od ljud­skih tela. Neko je ukazao, u raz­gov­oru sa Sabatom, da „grob znači izvr­nu­tu mater­icu, a i neku vrstu tunela”.. Tunel – to je Saba­to­va poet­ič­na i nenad­maš­na priča u kojoj strast ima bib­li­jsku otmenost, a sva­ka rečeni­ca raskošnu i duboku lepotu.
    Za sve vreme, dok čita­mo Saba­tovu prozu, a reč je o roman­i­ma „Tunel”, „O junaci­ma i grobovi­ma”, „Abadon, anđeo uništen­ja“, ispred nas izran­ja čitav jedan svet, svet koji mi ne želimo da vidi­mo, ili nis­mo kadri da vidi­mo. Knjige zato i pos­to­je, a Saba­tove knjige jesu one koje se čita­ju do zore. Zapra­vo, to su romani koji kao da im je suđeno da steknu mno­go čitalaca.
    .….Kakav je to Saba­tov svet?
    .….To je svet u sunovratu gde pojed­in­ci – uzmi­mo za primer baš lik Hua­na Pabla Kastela, slikara ubice – sve vreme teže za apso­lu­tom, a doživl­java­ju samoću, ali… Neš­to je još bit­ni­je u Saba­tovim roman­i­ma: tema slepih. Ona je uvećana, ogrom­na, dom­i­nant­na… Primeri: Aljende, muž Mar­i­je Irib­arne; slep… Potom, slušk­in­ja koju isko­rišća­va slepi makro. A ti je i Luise, slepa žena, u početku, pošte­na pre­ma svom, takođe sle­pom mužu Gas­tonu. Ali, ljubomo­ra u nji­ma – i one mis­li da je dru­gom lep­še i da bol­je vidi – budi­la je želju za osve­tom i uza­jam­n­im nasil­jem, sve dok On nije završio u kolici­ma, a Ona kao prostitutka…
    .….Saba­to nas uver­a­va da sve­tom, ni man­je ni više, vla­da sek­ta slepih. A ta sek­ta slepih, nar­avno, osno­va je pak­la. Jer, sek­taši su bogovi Tmine, Zloči­na, Melan­holi­je i Blu­da, sil­ni bogovi Sna i Smrti.
    Oni su rušio­ci i gra­ditelji preko kojih će se jedin­ka „ras­ce­plje­na u paru još više ras­cepi­ti i vrati­ti u sebe samu”.
    .….Šta nam preostaje?
    .….Da se čuva­mo otvorenoh oči­ju onih slepih, ne bilo kojih, već onih, koji pri­pada­ju sek­ti koja vla­da sve­tom. Da li smo kadri da im doskoči­mo ako znamo da je apso­lut­na samoća najčešće cena slo­bode? Jedinke smo u tunelu; a svako ponaosob zna u kakvom…
    .….Čita­jući Saba­tove romane, shvatam…
    .….Neš­to je važni­je od tek proste podele na real­iste i post­mod­erniste, a to su – seti­mo se priče o Borhe­su i nje­gov­og opre­del­jen­ja – pis­ci koji pišu prozu koja je između ese­ja i pripovedan­ja. To je dom­i­nant­na gru­pa pisaca. Tako kod nas piše, pre svih, Jovi­ca Aćin. Uzmite bilo koju nje­govu knjigu i niste načis­to: da li čitate zbirku priča ili zbirku ese­ja? Pisali su tako i Dani­lo Kiš, i Borislav Pekić; jedan od tih pred­stavni­ka je danas i Svetislav Basara. U sve­tu, takvi pis­ci su pre svih: Borhes, Saba­to, Peter Ester­hazi, Umbero Eko…
    .….Da pojas­ni­mo. Ako prvo čitate Saba­tov roman „Tunel“, nailazite na jed­nu „običnu“ ljubavnu priču sa trag­ičn­im kra­jem. Čin­jenicu da je Aljende, muž Mar­i­je Irib­arne, Hunterove i Kastelove ljubavnice slep, doživl­ja­vate tek kao izbor romanopisaca. Onda uzi­mate u ruke dru­gi Saba­tov roman, „O junaci­ma i grobovi­ma“ i to je pono­vo proza na real­nim osno­va­ma, ali se već nazire uvod u glavno Saba­to­vo prozno delo, roman „Abadon, anđeo uništen­ja“ koji je reprezen­ta­ti­van primer knji­ga ese­jis­tičkog nar­a­tivnog diskursa.
    .….U nje­mu nalaz­i­mo junake Saba­tovih prethod­nih romana, u nje­mu je poglavl­je „Izveš­taj o slepi­ma“, u nje­mu shvata­mo da sve­tom upravl­ja sek­ta slepih, u nje­mu razumemo da je Aljen­deo­vo slepi­lo metafo­ra sek­tinih moći, u nje­mu shvata­mo da su Huan Pablo Kas­tel i Mar­i­ja Irib­arne tek žrtve…
    Jed­nos­tavno, to je roman koji je u vav­ilon­skoj bib­liote­ci na samom vrhu police najz­nača­jni­jih svet­skih proznih rukopisa. Posle toga roman „Tunel“ vi više ne gle­date tak kao na ljubavnu priču sa trag­ičn­im ishodom… Ne.
    .….To je onda onaj tunel od ljud­skih tela… Tunel od žive ljudske prošlosti, pune krvi, obrisa rev­olu­ci­ja, zama­ha dže­la­ta, snage gla­di, moći epi­demi­ja, isho­da građask­ih rato­va. Tunel na čijim zidovi­ma zatiče­mo, kao da su grafi­ti, Saba­to­va razmišl­jan­ja kako slepi od rođen­ja najviše mrze pri­došlice, hoće reći: osle­pele za živ­ota, sve zavideći im jer mno­go više nose u oči­ma; jezi­vo, nema šta: veće mržn­je od takve nema… Tunel sen­ki san­janih kurvi i svet­losti crvenih fen­jera, razvra­ta i blu­di, pol­nih bolešti­na, svako­jak­ih ludi­la… Tunel od zav­isti, koja kao da je nau­ka dokonih rekla-kaza­la pro­mašenih i nenađenih, Tunel, zaš­to da ne? Koga ste, posle čitan­ja romana, vi pro­jek­to­vali. Vi, i niko više.
    Jer, ne zaboravimo:”Snovi su koris­ni jer su slo­bod­ni“ reči su Velikog, i nekako poseb­no dra­gog Ernes­ta Sabata…

    .

    .

    .

    .