Sjaj purpurnog jutra

Nikola Fišeković
Lat­est posts by Niko­la Fišeković (see all)

     

     

                              

                                 TATJANA, pro­fe­sor­ka klavi­ra, 65 godina.

                                 MARKO, film­s­ki red­itelj, 35 god­i­na.

     

     

     

     

    Dra­ma se odi­gra­va u Tat­jani­nom stanu, odnos­no u pros­tra­noj dnevnoj sobi salon­skog stana, koja je ukus­no opreml­je­na starim i vred­nim nameš­ta­jem. U jed­nom delu sobe su fotel­ja i sofa sa stočićem . Pored je stari klavir. Na zidu pored je sli­ka- Tat­janin portret iz mlad­jih dana (četrde­se­tak god­i­na). Desno su vra­ta koja vode u hod­nik ka kuhin­ji i spavaćim soba­ma. Pored vra­ta je okrugli trpezari­js­ki sto i neko­liko stoli­ca. Na stolu je teš­ka kristal­na posu­da za voće, vaza sa cvećem i okrug­lo ogleda­lo ispred kojeg je neseser sa šminkom.

     

    Rad­n­ja se deša­va 2010. godine.

     

    Tat­jana ulazi u sobu noseći veli­ki jas­tuk. Pokuša­va da ga namesti na sofu za koju je očigled­no da joj toli­ki jas­tuk ne pris­ta­je. Preki­da je zvuk zvona na vra­ti­ma. Još jed­nom užur­bano popravi jas­tuk i krene ka vra­ti­ma sa leve strane koja vode u hod­nik ka ulazn­im vratima. 

     

    Posle neko­liko trenu­ta­ka Tat­jana se vraća u sobu sa Markom, koji u jed­noj ruci drži kameru, a na ramenu ima tor­bu sa laptopom. 

     

     

    TATJANA:  Marko, vidi ga! Odras­tao čovek. Ne bih te pre­poz­nala bez te kamere u

                        ruka­ma. Izvoli, dušo.

    MARKO:     Ne odva­jam se od nje nikada.

    TATJANA:  Znam, znam… Nije valj­da i sada uključena?

    Marko seda na fotelju, vadi lap­top iz torbe i spuš­ta ga na stočić. Objek­tiv kamere okrene ka Tatjani.

    MARKO smešeći se:  Nar­avno.

    TATJANA: Stani. Sačekaj molim te, nemoj odmah da me sni­maš. Stani bar puder

                       da stavim.

    Tat­jana pri­lazi stolu i seda ispred ogledala. Počin­je da se šminka.

    MARKO:    Samo se vi doteru­jte. Meni ne smeta.

    TATJANA: Jesam u god­i­na­ma, ali neću da izgledam kao vampir.

    MARKO:    Sve je isto kao neka­da. I klavir, i slike, i nameštaj.

    Marko polako kamerom „prelazi“ preko detal­ja u sobi.

    TATJANA: Kod mene se niš­ta ne men­ja, osim što ja starim. Eto, snimaj

                        klavir dok se ja sredim.

    MARKO:    Hoćete li da svi­rate? To bi bilo interesantno.

    TATJANA: Izne­nadi­la sam se kada si me poz­vao. Toliko je vre­me­na prošlo…

                        Čula sam da si uspešan.

    MARKO:    Volim ovo da radim.

    TATJANA: Izgle­da da te je Pariz uzeo pod svo­je. Dugo nisi bio u Beogradu.

    MARKO:    Tamo mi je sve. Proš­lo je dos­ta vre­me­na, kao da nika­da nisam ovde

                        ni živeo.

    TATJANA: Vide­lo se po tebi da ćeš posta­ti uspešan umet­nik… I klavir ti je

                        dobro išao. Bio si tal­en­to­vani­ji od mnogih koji­ma sam davala

                        časove, ali… kad si otkrio tu kameru nisi više prišao klaviru.

     MARKO:    Tata mi je poslao kameru iz Pariza za četr­naesti rod­jen­dan i

                         prome­nio mi život.

    Tat­jana završa­va šminkan­je i pri­lazi sofi.

    TATJANA: Baš  me intere­su­je šta si sada smislio.

    Marko mon­ti­ra sta­tiv za kameru. 

    MARKO:    Mogao bih ovde da postavim sta­tiv. A i svet­lo nam je dobro…

                        I dal­je često svirate?

    TATJANA: Ma kakvi… Artri­tis i svaš­ta još… Ponekad sed­nem za klavir, ali se

                       izn­ervi­ram kad grešim. Sko­ro da ne izlaz­im iz stana.

    MARKO:    Nemo­jte tako. Lepo izgledate.

    Tat­jana se na sofi nameš­ta uz jas­tuk da joj bude udobnije.

    TATJANA: Da, za svo­je godine… Kako to tek zvuči grozno. Jesam li preterala

                        sa puderom?

    MARKO:    Ma samo se opustite. Odlično izgledate.

    TATJANA: Ne mogu ni da se setim kada sam se posled­nji put našminkala.

                        Moraću češče. Ovako je bol­je, ali ja stvarno nisam fotogenična.

                        Evo sni­maj ovaj moj portret, a ja ću samo da gov­orim. Biće lepše.

    MARKO:    Dobra ide­ja. Isko­ris­tiću je. Svid­ja vam se kako izgle­date na ovoj slici?

    TATJANA: Mis­lim da je ta žena na sli­ci lep­ša nego što sam bila u tom trenutku.

                        Valj­da je zato i volim.

    MARKO:    Tako vas je video slikar u tom trenutku. I to je isti­na. Evo snimiću

                        je.

    TATJANA: E, tako može. To mi se više svidja.

    Marko pri­lazi portretu.

    MARKO:    Delu­jete zado­voljno na ovoj slici.

    TATJANA: To je bilo davno… pre dvade­se­tak godina.

    MARKO:    Evo zumi­raću datum… Jan­u­ar 1992.

    TATJANA: Tačno pre osam­naest godina.

    MARKO:    Nema pot­pisa slikara?

    TATJANA: Nema?! …

    Tat­jana u nev­eri­ci usta­je da proveri.

    TATJANA: Vidi, zaista nema. Toliko je dugo imam, a to nisam

                        primeti­la. Da ne poveru­ješ, ni pot­pis nije ostavio.

    Tat­jana se vraća do sofe i nameš­ta jastuk.

    TATJANA: Alek­sa Sto­janović ju je naslikao. Sig­urno se sećaš Ale­ka. Živeo je

                        ovde.

    MARKO:    Nar­avno. Sećam ga se. Bili smo dru­gari. Došao sam da snim­im film

                       o njemu.

    TATJANA: O Aleku?

    MARKO:    Da. Želim da snim­im film o nje­mu. Zato sam i došao u Beograd.

                        Ali to ne mogu da uradim bez vas.

    TATJANA: Zaš­to ne možeš bez mene?

    MARKO:    Hoću da snim­im doku­men­tarac o Aleku, a vi ste jed­i­na oso­ba za

                        koju ja znam da ga je poznavala.

    TATJANA: Bilo je to davno, Marko. Svaš­ta se izdešava­lo. Neo­bično je to bilo

                        … Sig­urno se i ti sećaš.

    MARKO:    Da, sećam se. Jeste bilo neo­bično. Zato mi je i intere­sant­no da snimam

                        o njemu.

    TATJANA: Pa, da. Koga još zan­i­ma­ju obične stvari.

    MARKO:    Je l’ imate još neku nje­govu sliku?

    TATJANA: Ima još tri u nje­gov­oj sobi. Mis­lim u sobi u kojoj je stanovao.

    MARKO:    Kada se dose­lio ovde?

    TATJANA: Mis­lim da je bilo u junu ’91. Da, da u junu.

    MARKO:    Je l’ se sećate prvog sus­re­ta? Pokuša­jte da mi ispričate sve čega se

                        sećate, molim vas.

    TATJANA: Da si mi bar rekao zbog čega nam­er­avaš da dod­ješ, da se

                        pripremim. Ovako, ovako sam zaista zatečena.

    MARKO:    Tako ja volim da radim. Imaće­mo bolji film. Ne volim scenarije.

    TATJANA: Stvarno si me izne­na­dio. Uvek si bio luck­ast kao i Alek.

                       Je l znaš da je lagao čak i za godine?

    MARKO:    Stvarno?

    TATJANA: Kada je te večeri ban­uo na vra­ta rekao mi je da ima dvade­set tri

                        a imao je bar pet, šest više.

    MARKO:    A otkud on kod vas uopšte?

    TATJANA: Jed­na bivša stu­den­tk­in­ja me je zamo­lila da prim­im bra­ta njene

                       poz­nan­ice.. Bila je kriza a svi su znali da kod mene uvek ima mes­ta za

                       stu­dente… Veli­ki je ovo stan, a ja sam bila sama u njemu.

    MARKO:    U početku sam ga retko vidjao.

    TATJANA: I ja, goto­vo da ga nisam videla prvih mesec dana. Po ceo dan je

                        spavao, a noću ski­tao. Gde, nemoj da me pitaš, jer ne znam.

    MARKO:    Je l’ svraćao neko kod nje­ga? Mis­lim je l’ je imao prijatelje?

    TATJANA: Nika­da nikog nije doveo u ovaj stan. Čak ga niko ni jed­nom nije

                        poz­vao na ovaj telefon.

    MARKO:    Nije vas plaši­lo što imate stran­ca u kući?

    TATJANA: Dobro pitnje…U početku sam bila rez­ervisana. Znaš kak­vo je tada

                       vreme bilo. Niko nije verovao da poz­na­ta pijanistk­in­ja nema veliku

                       ušt­ed­jev­inu. Nećeš valj­da sve ovo negde prikazivati?

    MARKO:    Mon­ti­raće­mo, seckati. Niš­ta ne bri­nite. Samo vi priča­jte. Što više

                       mater­i­jala to bol­je za mon­tažu. A sni­maće­mo posle i u nje­gov­oj sobi,

                       slike i još šta bude­mo imali. Želim što real­ni­ju priču o Aleku.

    TATJANA:  A koliko je to moguće?

    MARKO:    Ako se potrudi­mo mož­da neš­to i uradimo.

    TATJANA: Jedne noći sam se jako uplaši­la. Bilo je posle ponoći, neko je svirao

                       Šopen­ov nok­turno. Obuk­la sam man­til i stigla do vra­ta. Alek je sedeo

                       za ovim klavi­rom i svi­rao. Bio je toliko zane­sen da me nije primetio.

                       A ja nisam htela da ga ometam. Svi­rao je Šope­na odlično…

                       Svi­rao je sko­ro dva sata.

    MARKO:    Znači, tako ste ga zav­oleli. Kao da je znao da oboža­vate Šopena.

    TATJANA: Da, i nes­tao je strah od tog nepoz­natog mladića. Ko bi mogao da

                        pret­postavi da neko ko tako svi­ra Šope­na može…

    MARKO:    Šta može?

    TATJANA: Sig­urno pret­postavl­jaš o čemu gov­orim. Novine su svaš­ta pisale.

    .MARKO:    Jeste li saču­vali te novine?

    TATJANA: Ma kakvi. Bacila sam ih u djubre. Nika­da niš­ta nije dokazano. Sve

                        sama nagla­ban­ja. Tre­bala im je sen­zaci­ja pa su je pron­ašli u Aleku.

    MARKO:    Ni ja nika­da nisam mogao da poveru­jem u sve što se pričalo.

    TATJANA: I sada hoćeš da naprav­iš film o njemu.

    MARKO:    Da, voleo bih.

    TATJANA: Hoćeš da se nadovežeš na one glu­posti iz nov­ina, da ga prikažeš

                        kao mon­stru­ma. Molim te, nemj to da radiš.

    MARKO:    Neću. Zato sam ovde. Da sam hteo da prav­im rekonstrukcije

                        novin­skih člana­ka ne bih došao sada kod vas. Ne želim da radim

                        film o zločin­cu, već o umetniku.

    TATJANA: Mno­go je vre­me­na proš­lo. Mno­go. Osta­lo je samo nekoliko

                        nje­gov­ih sli­ka i neke fotografi­je koje čuvam. Ono što je svi­rao i

                        pevao nije zabeleženo. Sve je to samo u našim sećanjima.

    MARKO:    Poli­ci­ja je tih dana često dolazi­la ovde?

    TATJANA: Da. Ponekad sam proklin­jala dan kada se pojavio. Pre­vr­nuli su

                        nje­govu sobu i čitav stan naglavačke sto puta.

    MARKO:    Šta su tačno tržili?

    TATJANA: Ne znam. Valj­da nekakve dokaze. Samo su ćutali i prevrtali.

                        Niš­ta nisu pronašli.

    MARKO:    I onda je on nestao.

    TATJANA: Da. Pojavio se niotkud, proveo ovde neš­to više od god­inu dana i

                        iščezao.

    MARKO:    Čini mi se da je bilo neš­to sum­n­ji­vo i u vezi sa nje­gov­im imenom.

    TATJANA: Stal­no je lagao. Izmišl­jao je razne glu­posti. Lagao je

                        koliko ima god­i­na, lagao je kako se zove, lagao je odak­le je…

                        lagao je ko je.

    MARKO:    Sig­urno je imao razlo­ga za to?

    TATJANA: Čud­no je sve u vezi sa njim. Nigde nije radio, a bio je pun para.

    MARKO:    Uvek je nosio skupu garderobu.

    TATJANA: Da, uvek je bio doter­an. A tek par­fe­mi. Provo­dio je sate i sate u

                       kupatilu.

    MARKO:    A šta vam je rekao da studira?

    TATJANA: Ne sećam se, mis­lim neku akademi­ju. Bilo je jas­no da na fakul­tet ne

                        ide, ili bar nije išao dok je živeo ovde. Tvr­dio je da nije išao u

                       muz­ičku školu a svi­rao je savršeno. To meni nije mog­lo da promakne.

    MARKO:    Često je svirao?

    TATJANA: Posle one noći kada sam ga prvi put čula zamo­lila sam ga da

                        svi­ra češće. Odomaćio se ovde.

    MARKO:    Sećam se da ste ga baš zavoleli.

    TATJANA: Ko ga ne bi zav­oleo. Bio je poseban…

    MARKO:    Koliko sam samo puta ostao do kas­no ovde sa vama dok ste svi­rali i

                        pevali.

    TATJANA: On je pevao! Ne ja. I to odlično. Bio je u sve­mu perfektan.

    MARKO:    I onda poli­ci­ja. Nje­gov nes­tanak. Cela ta mis­ter­i­ja mi je osta­la u

                        pamćen­ju. Ose­tio sam potre­bu da naprav­im film o njemu.

                        Istinit!

    TATJANA: Istinit?  Nemoj da se lju­tiš Marko, ali stvarno zvučiš detinjasto.

    MARKO:    Mis­lite da mi se neće dopasti istina?

    TATJANA: Ne, nego kako mis­liš da se bav­iš istin­om o čoveku čiji je čitav život

                        bio laž.

    MARKO:    Istini­ti film o neistinama.

    TATJANA: Stvarno si luck­ast. Od kada si dobio tu kameru skroz si se

                        promenio.

    MARKO:    Želim samo da sni­mam. Počeo sam da gledam drugačije.

    TATJANA: Koliko si nas samo mal­tre­ti­rao. Samo bi odnekud iskočio sa tom

                        kamerom.

    MARKO:    Sada shvatam da sam vam ponekad sig­urno bio dosadan, ali zato

                        danas imam dos­ta sni­ma­ka da ih isko­ris­tim za film.

    TATJANA: Sve si sni­mao, baš kao i sada. Niš­ta se nisi promenio.

    MARKO:    Mis­lite li da Alek to nije ura­dio onim ženama?

    TATJANA: Ja sam mu verovala. Bio je lep, mogao je da ih zavede…

                        Ali sve osta­lo… Ne ne verujem…

    MARKO:    A odak­le mu novac. Zar vam to nije bilo sumnjivo?

    TATJANA: Ne znam. Ti i dal­je insi­s­ti­raš na onome na čemu je i policija

                        istraži­vala… Moguće je da je bio žigo­lo, ali za osta­lo nema dokaza.

                        I sam si ga poznavao.

    MARKO:    Da, voleo je iza­zove. Čak je i pris­tao da glu­mi u mom fil­mu. Hteo sam

                       da naprav­im film, a nisam imao poj­ma kako se to stvarno radi.

    TATJANA: A on je izgledao kao holivud­s­ki glumac. Sig­urno bi bio uspešan

                        i time da se bavio.

    MARKO:    I ja sam sig­u­ran u to.

    TATJANA: Rod­jen za umet­nost, a ostaće upamćen kao… zliko­vac …on…

    MARKO:    Imam u lap topu neke naše snimke. Uspeo sam da ih prebacim

                        sa VHSa. Neki su loši­ji, ali dos­ta može da se isko­risti za

                        doku­men­tarac. Evo… pogleda­jte ovo.

    Marko uključu­je lap top i puš­ta snimak.

     

    (OFF):

     

    Glasan zvuk škripe drvenog san­du­ka i veo­ma glas­no izveš­tačeno ALEKOVO sme­jan­je u kome preter­a­no opon­aša smeh vam­pi­ra iz horor filma. 

     

    TATJANA uplašeno vrisne.

     

    TATJANA: O, bože kako sam se uplašila.

     

    MARKO sme­je se: Hteo sam da snim­im horor film.  Obožavao sam fil­move o

                        vam­pir­i­ma. Ovako sam smis­lio sce­nario: On je glu­mio mladića koga

                        su ubili i zazi­dali u podru­mu, a noću usta­je iz gro­ba i kreće u svoje

                        vam­pirske pohode.  Naz­vao sam ga Nok­turno, jer je jedi­no spokojan

                        dok svi­ra Šopen­ove nok­turne… Ovo smo snim­ili u našem podrumu.

    TATJANA: Uvek si bio luck­ast, zato sam te i volela. A i Alek me je iznenadio

                        kada je pris­tao da se igra s tobom.

    MARKO:    Da, bila je igra, ali isko­ris­tiću te snimke i naprav­i­ti pravi film…

                        Ali mi sada tre­ba vaša pomoć.

    TATJANA: Stvarno si ozbiljan?

    MARKO:    Da. Dak­le, pris­ta­jete li da budete deo mog fil­ma o Aleku?

    TATJANA: O lep­om Aleku koji noću posta­je mon­strum? Nije li to ona priča

                        iz novina?

    MARKO:    Ne, rekao sam vam da ne volim sce­nar­i­je. Nema nikakvog scenarija

                        od pre osam­naest god­i­na. Sni­mamo dokumentarac.

    TATJANA: Kako si ga uopšte ube­dio da glu­mi u tvom filmu?

    MARKO:    Prvo sam ga sla­gao da će biti lako. A dru­go da će tra­jati kratko, samo

                        dan, dva.I, nar­avno, bez honorara.

    TATJANA: Je l’ to važi sad i za mene?

    MARKO:    Može­mo da pregovaramo.

    TATJANA: Šal­im se. Ovo me zabavl­ja. Starost je dosad­na, moj Marko.

    MARKO:    Ipak je Alek imao jedan uslov pred sni­man­je. Zapra­vo, i pre nego

                        što sam ga pitao da glu­mi zamo­lio me je da mu poza­jmim kameru

                        na jed­no veče. Za uzvrat pris­tao je da sni­ma samnom.

    TATJANA: Znači, uslu­ga za uslugu.

    MARKO:    Nikome nisam davao kameru, ali naprav­ili smo dil.

    TATJANA: Tvo­ja prva žrt­va za umetnost.

    MARKO:    Tako je. Čim sam se sutradan probu­dio sišao sam do vašeg stana

                        da uzmem kameru. Dugo sam zvo­nio. Niko mi nije otvarao.

                        Pojavio se kod mene tek u podne, a dogov­or je bio u devet.

    TATJANA: I to je bilo rano za nje­ga, mogao je da spa­va i do tri popodne.

    MARKO:    Kada je došao kod mene video je da sam stvarno ljut. Propao

                        je deo dana kada sunce jedinih pola sata ulazi kroz prozorče

                        podru­ma u našoj zgra­di i kada tamo mogu da sni­mam bez rasvete,

    Baš sam bio ljut. Pokušavao je da me oraspoloži, ali mu nije polazi­lo za rukom. A onda mi je pred­ložio da pogledamo šta je on te noći sni­mao. Znao je da neću moći tome da odolim… Hoćete li da pogle­date, imam i to na lap topu? Ući će u film.

    TATJANA: Nar­avno, pusti.

    Marko puš­ta sni­mak okreće lap top ka Tatjani

     

    (OFF):

    Žen­sko kikotanje. 

     

    ALEK: Hajde samo malo.

     

    ŽENA: Ali onda nemoj da mi sni­maš lice.

     

    ALEK: Tako, hajde… ski­ni gaćice.

     

    ŽENA, kikoće se: Pa ne sni­maj mi lice.

     

    ALEK: Ma ne bri­ni, hajde lezi…

     

    ŽENA: Daj da i ja tebe malo snimam…

     

    ALEK: Sni­maj, svid­ja ti se, a ?

     

    ŽENA: Aha…mmm…

     

    TATJANA: Zaustavi!Zboga! Šta je ovo?!

    MARKO:    Izvi­nite što vas nisam upo­zo­rio. Hteo sam da snim­im vaš izraz

                        lica.

    Tat­jana steže jas­tuk kao da hoće da se sakri­je iza njega.

    TATJANA: Molim te, isključi to! Ovo prelazi sve granice pristojnosti!

    MARKO:    Izvi­nite, nisam imao nameru da vas uznemirim.

    TATJANA: Ovo jedi­no mogu da doživim kao uvre­du. I isključi tu tvoju

                         prokle­tu kameru.

    Marko isključu­je kameru.

    MARKO:    Izvi­nite još jednom.

    TATJANA: Je l’ to traži­la policija?

    MARKO:    Da. Imam još tri slič­na snimka.

    TATJANA: Tačno, bilo je reči o četiri žene. Užas­no. Sakrio ih je kod tebe.

    MARKO:    Tako je. Ja sam postao saučesnik.

    TATJANA: Kako si mogao. On je bio obični ucenjivač.

    MARKO:    Upra­vo ste rek­li ružnu reč o Aleku.

    TATJANA: Tre­ba li da se divim ovome? Što si dolazio uopšte. Ja sam stara

                        žena… Ja sam na to vreme sko­ro zaboravila.

    MARKO:    Ovde sam zbog sebe.

    TATJANA: Da mož­da nemaš osećaj krivice?

    MARKO:    Mož­da.

    TATJANA: Bio si dete. Nema razlo­ga da se osećaš kriv­im. Šta će ti taj film?

                       Kome sad to treba?

    MARKO:    Imam potre­bu da ispričam ovu priču. Molim vas dozvo­lite mi

                        da uključim kameru. Pričamo o Aleku. O čoveku koga smo samo vi i

                       ja poznavali.

    TATJANA: Ne razumem tvo­ju potre­bu da ovo radiš. To je prošlost. Kada si već

                        jed­nom preću­tao da imaš te snimke zaš­to sada da ih pokazuješ.

                        Je l’ zna još neko za to?

    MARKO:    Ne. Ćutim sve ove godine.

    TATJANA: Eto, meni si rekao… . Koga to još zanima.

    MARKO:    Bio sam saučes­nik. Zato sam ćutao.

    TATJANA: Ne razumem. Kako si ti mogao da budeš saučesnik?

    MARKO:    Lako. Veo­ma lako je to izveo… Molim vas pustite me da uključim

                        kameru. Okrenuću je pre­ma sebi.

    TATJANA: Stvarno si upo­ran. Isto kao i kada si bio dete.

    MARKO:    Slo­bod­no kažite da sam dosadan.

    TATJANA: Hoćeš li da nam naprav­im čaj?

    MARKO:    Da, hvala. Pri­jao bi mi. Retko pijem čaj i uvek se setim vas i

                        Aleka.

    TATJANA izlazeći : Brzo ću ga spremiti.

    Marko postavl­ja kameru na sta­tiv, uključu­je je i okreće je pre­ma klaviru. Seda za klavir i svi­ra Šopen­ov val­cer… Tat­jana se vraća sa poslužavnikom na kom su čajnik i dve šol­je za čaj.

     

    TATJANA: Ipak si prišao klaviru. Dobro zvuči… Nas­tavi, sviraj.

    Tat­jana spuš­ta poslužavnik na stočić i servi­ra im čaj.

    MARKO:    Svi­ram za potrebe fil­ma. Koris­tiću samo Šopen­ovu muziku

                        kad budem montirao.

    TATJANA: Mis­liš da preko onakvih sce­na pustiš Šopena?

    MARKO:    Da. Takav je bio i naš Alek. I ružan kao ove scene i divan kao

                        Šopen­ovi valceri.

    TATJANA: Bio si mu odan. Nije bilo dokaza. Nisu mogli da ga uhapse i

                        uspeo je da nes­tane. Imao si samo pet­naest godina.

    MARKO:    I bio vrlo radoz­nao. Kada mi je pus­tio ovaj sni­mak što sam vam

                        pokazao pot­puno me je zbunio. Nisam ni pret­postavl­jao da će biti

                        neš­to tome slično. Pre toga sam samo jed­nom gledao takav film

                        sa dru­gari­ma. Ali ovo je bilo sasvim dru­gači­je. Na snimku je bio

                        čovek koga poz­na­jem, koji sto­ji pored mene. Video je da sam se

                        uzbu­dio. Samo se nas­me­jao i rekao da mu ga vra­tim popodne kad

                        odgledam.

    TATJANA: Stvarno sam zatečena.

    Marko presta­je sa svi­ran­jem,  pono­vo seda u fotelju i pije čaj.

    MARKO:    Mis­lim da sam taj sni­mak pogledao hil­jadu puta. Bio sam

                        fascini­ran. Sledeći put nije morao da me moli za kameru. Jedva

                        sam čekao da vidim novi snimak.

    TATJANA: Pokazi­vao ti je sve to?!

    MARKO:    Da. Sledeći put sam proveo jutro u iščeki­van­ju. Pokušavao sam

                        da zamis­lim šta će mi doneti. Da li će u pitan­ju biti ista žena kao

                        prethodnog puta ili neka druga…šta će radi­ti. Ali me je razočarao.

                       Vra­tio mi je kameru i rekao’danas nema niče­ga, nije uspela akcija’.

                        Tada sam snimio ovo.

     

    Marko opet ulkjuču­je lap top.

     

    (OFF):

     

    MARKO: Kada ćemo opet da sni­mamo film, odlažeš već tri dana?

     

    ALEK: Znaš, imam super ideju…

     

    MARKO: Za Vampira?

     

    ALEK: I za to… Nego, dopao ti se onaj sni­mak koji sam ti dao, je l’ da?

     

    MARKO (sramežlji­vo): Pa, da…

     

    ALEK: Mogao bi da mi pomogneš da naprav­i­mo još takvih, a šta kažeš?

     

    MARKO: Ali, kako mis­liš to da izvedemo?

     

    ALEK: Lako. Samo moraš da se potrudiš da ne budeš upadljiv. Niko ne sme da te  vidi kao što sam te ja video kada si sni­mao komšinicu sa trećeg sprata.

     

    MARKO: Ali to nije…

     

    ALEK( nas­me­je se): Nemoj da se stidiš, pa to je nor­mal­no… Budi danas u pet preko puta hotela Bris­tol. Snim­ićeš me kako ulaz­im sa jed­nom ženom…

     

    MARKO: Ali, tada sam u školi.

     

    ALEK: Pobeg­ni, ja ću ti oprav­dati časove.

     

    MARKO: Dobro, a šta tačno tre­ba da uradim?

     

    ALEK: Kada udje­mo sačekaj pet min­u­ta. Tačno pet. Čekaću te kod recep­ci­je. Daću ti ključ od apart­mana. Sakrij se, apart­man je veli­ki, bit­no je da se dobro vidi žena i šta se deša­va na kreve­tu. Imaš fore pet min­u­ta da se sakri­ješ jer moramo biti brzi, ona ima malo vremena…Jesi li sve upamtio?

     

    MARKO: Jesam.

     

    Marko zaus­tavi sni­mak Tat­jana je zagledana u ekran.

    TATJANA: Da sam samo mogla da pret­postavim šta se oko mene dešava.

    MARKO:    I tako je moj film o vam­piru počeo da men­ja sce­nario, a Alek

                        da ga režira…

    TATJANA: Naplaći­vao je tim žena­ma sek­su­alne usluge, a još više zaradjivao

                        od kas­ni­jeg ucen­ji­van­ja snim­ci­ma. Sve kao što je poli­ci­ja sumnjala.

                       Bio si mu odan. Sakrio si dokaze. Nisu mogli da ga uhapse i pobegao

                       je.

    MARKO:    Kra­jem leta mi je rekao da moramo da prekinemo, jer postaje

                        riz­ično. Bio sam besan. Dopada­lo mi se da to gledam i snimam.

    TATJANA: Jesi li i dal­je sig­u­ran da ovo što sada sni­maš želiš da prikazuješ?

                        Ne igraj se time. Mis­li na svo­ju reputaciju.

    MARKO:    Hoću. Hoću da završim svoj prvi film pa makar mi bio i poslednji.

    TATJANA: Znam da ne mogu da utičem na tvo­ju odluku. Jedi­no mi nije jasno

                       zaš­to si ovde došao, zaš­to mene hoćeš da sni­maš? Šta ću ti ja u tom

                       filmu?

    MARKO:    Tre­ba mi kraj fil­ma, gospod­jo Tan­ja. Ne mogu da ga završim bez

                        vas.

    TATJANA: Ja te stvarno ne razumem Marko.

    MARKO:    Hoću još neš­to da vam pus­tim da vidite.

    TATJANA: Nemoj, molim te. I ono mal­o­pre je bilo previše.

    MARKO:    Ne bri­nite, nije slično onom snimku. Sasvim je drugačije.

    TATJANA: Upo­zo­ravam te. Već sam pre­više uzbudjena.

    MARKO:    Nije nikak­va pornografi­ja u pitanju.

    Marko opet puš­ta sni­mak na lap topu i ski­da kameru sa sta­ti­va. Tatjana okrene glavu od ekrana.

     

    MARKO:    Pogleda­jte slo­bod­no… Pogleda­jte dobro. Nema nikakvog tona.

     

    TATJANA: Šta je ovo?

    MARKO:    Sad vam je jas­no zaš­to sam došao. I zaš­to ste mi potrebni.

    TATJANA bez daha : Marko…

    MARKO:    Nije vam dobro?

    TATJANA: Ne mogu da verujem.

    MARKO:    Ni ja nisam mogao da veru­jem… Je l’ vam sada jas­no zaš­to ste mi

                        potrebni?

    TATJANA: Ti si ucenjivač!

    MARKO:    A šta ste vi? Vi… Vi ste

    TATJANA: Preki­ni!

    MARKO:    Ali sve se vidi.To je činjenica.

    TATJANA: Marko, ne razumeš… ostavi kameru molim te. Ne možeš da me

                        razumeš… Posta­lo je nepod­nošlji­vo… Nisam mogla više da izdržim.

    MARKO:    Znam.

    TATJANA: Niš­ta ti ne znaš i ne razumeš… Nisi bio u mojoj koži.

    MARKO:    U ovom folderu ima dos­ta sni­ma­ka. Ovaj je mis­lim iz fil­ma koji

                        sam hteo da snim­im… Jeste. Nok­turno sce­na pet… Odličan je zvuk.

    Marko pušat sni­mak i odlazi u hod­nik desno.

     

    (OFF):

     

    MARKO:     Sce­na 5, treći put. Akcija!

     

    ALEK:         Stani… Izvi­ni, molim te. Nije mi naj­jas­ni­je šta bi trba­lo da radim.

     

    MARKO:     Samo svi­raj. Probaj da zab­o­rav­iš da te snimam.

     

    ALEK:        Ja volim kad znam da me sni­maš (sme­je se).

     

    MARKO:    Dobro… Samo nemoj da ski­daš man­til… Ha ha ha… da ne mešamo

                       žanrove.

     

    ALEK:        A što? Mož­da je ovaj mon­strum još smireni­ji kada se skine i svira 

                       go.

     

    MARKO:     A šta ako udje Tatjana.

     

    ALEK:        Neće. Legla je.

     

    MARKO:    Ima smis­la. Hajde da probamo. Kao da hoće lep­om muzikom 

                       da spere krv sa svog tela posle zločina.

     

    ALEK:       Eto, imamo rešenje. 

     

    MARKO:    Neka ti man­til skl­izne sa rame­na i počni da svi­raš… Spreman?

     

    ALEK:        Kakav si pornograf.

     

    MARKO:    Sce­na 5, četvr­ti put. Akcija!

     

    Alek počin­je da svira.

     

    Tat­jana je zagledana u monitor.

    Marko se vraća u sobu obučen samo u bade mantil.

     

    TATJANA: O, bože!

    MARKO:    Alekov bade man­til, saču­vali ste ga, zar ne?

    TATJANA: Uplašio si me. Zanela sam se slušajući…

    MARKO:    I gleda­jući Aleka.

    TATJANA: U tom man­tilu je i na ovom snimku.

    MARKO:    Stal­no se šetao u nje­mu po stanu.

    TATJANA: Da, da … Tako ga i pamtim.

    MARKO:    Je l’ vam ličim na nje­ga? Mis­lim, u ovom man­tilu. Znam da nisam

                        lep kao on.

    TATJANA: I ti si lep mladić.

    MARKO:    Ali ne kao što je bio Alek.

    TATJANA: Vi ste sasvim različi­ti tipovi.

    MARKO:    Imam novu ide­ju! Nas­taviće­mo sa sni­man­jem, a ja ću da glumim

                        Aleka.

    Marko počin­je da peva imi­ti­ra­jući Ale­ka.

     

    MARKO:   Ovo je sja­jno. Kako mi rani­je nije palo na pamet.

    Marko joj pri­lazi, uzi­ma je da plešu.

     

    TATJANA: Marko, molim te.

    MARKO:    Slo­bod­no recite da sam lud. Zagr­lite me, zagr­lite me Tanja…

                        Zalju­bili ste se u Aleka.

     

    TATJANA oti­ma se : Pusti me!

    MARKO:    Zaveo vas je kao što je mogao svaku da zavede. Niste vi krivi.

                        Nema razlo­ga za stid.

    TATJANA:  Ne, ne stidim se. Volela sam ga.

    MARKO:    Zagr­lite me. Zagr­lite me jače… Zagr­lite Ale­ka… Alek se vratio.

    TATJANA  otrgne se: Molim te, posta­ješ nepri­jatan. Pusti me!

    MARKO:    Čega se plašite? Samo sni­mamo film. Stanite.

    Marko je pusti i sedne za klavir.

    MARKO:    Evo me za klavi­rom. Zar nije isto kao na tom snimku? Šta kažete?

    Marko svi­ra.

     

    MARKO:   Ha, ha, ha! Kao da je Alek još uvek ovde… Noć. Budi vas muzi­ka iz

                       sna… Šopen… Hajde, setite se.  Nema razlo­ga da

                       ćutite. Priča­jte kako vas je zaveo vrhun­s­ki pre­varant. Nije mu

                       mno­go vre­me­na trebalo.

    TATJANA: Ti to ne možeš da razumeš! Uži­vala sam one noći kada je svirao

                         Šope­na. Oseti­la sam da zna da ga pos­ma­tram… Svi­rao je za mene,

                         samo za mene. Skin­u­la sam ogr­tač u hod­niku, vrati­la se u krevet i

                         ostavi­la otvore­na vra­ta od sobe… i čekala da dodje.

    MARKO:    Priča­jte, priča­jte… Po prvi put ste iskreni danas.

    TATJANA: Posta­la sam opet živa žena. Mož­da sam sebi dopusti­la pre­više, ali

                        sam uži­vala u životu.

    MARKO:    Bio je toliko mlad­ji od vas…Zar još uvek mis­lite da vas je Alek

                        stvarno voleo?

    TATJANA: Ta zima, devedeset prve na devedeset drugu, je moj

                        čitav živ­ot… Zbog toga je vre­de­lo živeti… Pogledaj tu sliku,

                        pogledaj tu srećnu ženu… A onda je doš­lo pro­leće. Opet je počeo da

                        ski­ta. Posta­jala sam oča­j­na kada se noću ne bi pojavljivao.

    MARKO:    Postali ste ljubomorni.

    TATJANA: Izjedala me je ljubomo­ra. Bila sam ljubo­mor­na na sve, na njegovu

                        mla­dost… na sve koji­ma je pok­lan­jao svo­je vreme, svo­ju pažnju.

                        Koliko sam samo noći prov­ela u mraku kraj otvorenog prozora

                        u nadi da će se rani­je vrati­ti. Miris lipa iz ulice mi se uvukao u dušu

                        sa tim osećan­jem neizves­nos­ti. Od tada ceo jun držim zatvorene

                        pro­zore. Ne mogu više da pod­ne­sem taj miris koji najavlju­je još

                        jed­no leto.

    MARKO:    Jeste li sum­n­jali šta radi?

    TATJANA: Svaš­ta mi je pro­lazi­lo kroz glavu. Ludela sam… Htela sam sve da

                        prekinem, ali nisam mogla. Dovol­jan je bio jedan nje­gov dodir

                        i ja sam sve zaboravljala.

    MARKO:    Kas­ni­je sam postao sig­u­ran da me je one noći, kada je uzeo kameru,

                        sla­gao da nije niš­ta sni­mao. Sni­mao upra­vo vas. Jesam li u pravu?

    TATJANA: Verovat­no je to bilo tada, jer je napravio jedan snimak.

                        O, ne… ne zaboga!

    MARKO:    Ne, nije u lap topu, niti mi ga je pokazao, već je rekao da nije ništa

                        sni­mao te večeri

    TATJANA: Molim te da prekineš sa ovim. Ne pravi film od ovo­ga. Ovo

                        nis­mo zaslužili ni ti ni ja.

    MARKO:    Ne ubed­ju­jte me uza­lud. Želim da nastavim.

    TATJANA: Hoćeš da nas­taviš da sni­maš svoj Nokturno.

    MARKO:    Hoću da snim­im noćnu muziku, muziku noći . Nok­turno o obe strane

                       noći. O noći sa prigušen­im bojama,senkama, nejas­nim obrisi­ma, sa

                       mag­i­jom, i halu­ci­naci­ja­ma. A sa druge strane san, uteha…smirenje.

    TATJANA: Sve­ga se sećaš.

    MARKO:    Da. Opreč­na sim­bo­li­ka noći. Tako ste vi gov­o­rili o Šopenovim

                       nokturnima.

    TATJANA: Takve su postale i moje noći. I moj živ­ot postao je noć.

    MARKO: A neka­da je bilo tako lepo, ovo­ga se sig­urno sećate:

     

    Marko puš­ta sledeći klip.

     

    (OFF):

     

    Alek svi­ra i peva.

     

    MARKO: Evo i vas.

     

    (OFF):

     

    TATJANA: Marko, ti si još uvek ovde?

     

    ALEK: Još snimamo.

     

    TATJANA: Kas­no je, zar ne ideš pre podne u školu. I molim te spusti kameru, ne sni­maj me u spavaćici.

     

    Zvuk kamere koja se spuš­ta na pod.

     

    ALEK: Hajde da završi­mo čaj. Nataviće­mo sutra u pet.

     

    TATJANA: Sutra imam čas ovde u pet.

     

    ALEK: Ne bri­nite, sni­mamo eksterijer.

     

    MARKO: Ja sam popio čaj. Hvala vam laku noć.

     

    TATJANA: Laku noć.

     

    ALEK: Ćao reditelju.

     

    Zvuk vra­ta koja se otvara­ju i zatvaraju.

     

    TATJANA: Ponekad mi ga je žao, toliko je usaml­jen, niko neće da se druži

    sa njim.

     

    ALEK: Pametan klinac za svo­je godine.

     

    TATJANA: Ali i dosadan (mazno)…Nisi me dugo slikao…

     

    ALEK: Volim kad se tako raskopčavaš… lepa si…

     

    Zvuk zvona.

     

    ALEK: Šta hoće sad?

     

    TATJANA: Idi vidi šta hoće, neće otići dok mu ne otvo­rimo. Čekam te u sobi.

     

    Zvuk vra­ta.

     

    MARKO: Zab­o­ravio sam kameru pored fotelje…

     

    ALEK: Evo je. I ne zab­o­ravi, budi tačno u pet ispred hotela. Prošli put si savršeno obavio posao.

    MARKO:    I šta kažete…

    Marko joj pri­lazi i pre­meš­ta je na stolicu za klavir.

    MARKO:    Hajde sedite, na stolicu za klavir… Ne tako! Okren­ite se

                        kao na onoj sli­ci u sobi.

    TATJANA: Pusti me Marko.

    MARKO:    Ne gospod­jo. Ko je Marko? Gde vidite Marka?

    TATJANA: Marko, molim te.

    MARKO:    Sa kojim Markom raz­go­varate? Nema ovde nikakvog Mar­ka. Ko

                        sam ja? Pogleda­jte… Pomir­išite… Pre­poz­na­jete li par­fem?  Ko sam

                        ja?! Tako, okren­ite glavu kao na onoj slici .

    TATJANA:  Preki­ni, boli me.

    MARKO:    Nema ovde Mar­ka. Recite ko je Marko… Marko je dosas­d­ni klinac

                        sa prvog spra­ta koji vam samo dosad­ju­je… Marko je ispred vrata…

                        zvoni. Vi nećete da mu otvorite, ali Marko vas čuje. Čuje da ste u

                        salonu. Čuje muziku. Čuje kako se kikoćete… Marko je iza onih

                        vra­ta. A ja sam… Ko sam ja?

    TATJANA: Ti si… ti si… Alek.

    MARKO:    Tako je… Ja sam vaš…?

    TATJANA: Ti si moj Alek.

    Marko seda na fotelju držeći kameru.

     

    MARKO:    Neko zvoni… Sig­urno je mali Marko. Hoće­mo li da mu otvorimo

                        vra­ta? … Da li da mu otvorim vrata?!

    TATJANA: Ne, večeras ćemo biti sami.

    MARKO:    Dolazi svake večeri… Baš je dosadan?

    TATJANA: Da…baš je dosadan.

    MARKO:    Neće­mo ga pusti­ti da nas sni­ma večeras. Večeras ću da te slikam.

    TATJANA: Može… Želim da me slikaš.

    MARKO:    Hoćeš li da mi poziraš?

    TATJANA: Hoću.

    MARKO:    Kao neka­da. Onako kako ti ja kažem?

    TATJANA: Kako mi ti kažeš.

    MARKO:    Što si se uplaši­la? Što se bojiš tvog Ale­ka… Nas­meši se.

    TATJANA: Mar…

    MARKO:    Molim?

    TATJANA: Kako ti kažeš …Alek.

    MARKO:    Šta si ti?

    TATJANA: Ja sam…

    MARKO:    Reci slo­bod­no. Reci, sto puta si mi to već rekla. Ti si moja…

                        Šta si ti?… Moja?… Reci: kurva.

    TATJANA: Kur­va… Ja sam tvo­ja kurva.

    MARKO:    Ha, ha, ha. Stvarno si kurva!

    Marko joj podiže sukn­ju iznad kolena.

     

    TATJANA: Molim te.

    MARKO:    Pst… Kao na onoj sli­ci u sobi… Ne spuš­taj sukn­ju. Samo malo ću

                       je podići iznad kole­na… Hajde, hajde… Znaš ti to…Tako.

    Kameru okreće ka kolenu.

     

                        Jesi li tako drhta­la i kada si me prvi put videla. Hajde, seti se Aleka

                        kako se šeta u bade man­tilu. Prodere se. Pogledaj me… Je l’ da sam

                        lep? Svid­jam ti se. Ne možeš da odoliš.

    TATJANA: Molim te, preki­ni ovo. Ja sam stara žena.

    MARKO:    Nema preki­dan­ja. Ti si uvek bila mato­ra. Kako to sediš? Tako me

                        nika­da nećeš uzbu­di­ti. Moraš da me zavedeš ili će ovo biti još jedno

                        dosad­no veče u tvom praznom živ­o­tu… Zaključala si vra­ta Marku

                        ispred nosa da bis­mo ostali sami a sada se prav­iš fina… Ne spuštaj

                        sukn­ju! Sami smo. Niko ne može da nas vidi. Spuštene su roletne.

                        Ovo­ga puta mali Marko ne može da voa­jer­iše kao neka­da. Niko nas

                        ne vidi… Samo ti i ja…

    TATJANA: Isti si … Stvarno si postao Alek.

                        Ura­di šta hoćeš. Ponižavaj me koliko želiš. Ura­di sve što si naumio.

                        Muči me ako ti to pričin­ja­va zadovoljstvo.

    Marko usta­je.

     

    MARKO:    Bra­vo Tan­ja! Kon­ačno si shvati­la šta tre­ba da radiš. Klekni…

    Marko je naglo povuče ka podu,  Tat­jana padne na kolena.

     MARKO:   Prid­ji, prid­ji. Zavu­ci ruke pod man­til. Obe. Gledaj u objektiv.

                        Gledaj! Hajde polako mi ski­ni gaće. Ski­ni ih. Svid­ja ti se da pipaš

                        mladiće. Sa koliko si učeni­ka to radi­la? Koliko je njih uvek ima­lo sobu

                       kod napal­jene pro­fe­sorke. Sećaš li se kako si se prim­i­cala uz Mar­ka za

                       ovim klavirom?A onda sam došao ja. Ja, Alek i na Mar­ka si

                       zaboravila.

    Marko se izmiče, nje­gove gaće osta­ju u Tat­janin­im rukama.

     

    MARKO zac­ere­ka se: Stvarno si smeš­na sa tim gaća­ma u rukama.

     

    TATJANA puzeći za Markom: Da, bila sam zaljublje­na. Stvarno sam te volela

    Alek. Zar mi ne  veru­ješ? Zar stvarno to nisi mogao da osetiš? Osećaš li,    osećaš li bar sada?

    Marko uzi­ma sa sto­la veliku kristal­nu posudu i prosi­pa iz nje pomorandže po podu. 

     

    MARKO:    Da li je dovoljno teš­ka ova vaza da te njom ubijem?

     

    TATJANA: Ubij me. Ubij me već jed­nom, zato si došao.

    MARKO:    Odlično Tan­ja! Dobro glu­miš. Ali ipak neću da te ubijem.

    Marko spuš­ta posudu ispred Tat­jane, vadi cveće iz vaze i sipa vodu u posudu.

     

                        Hoću da mi opereš gaće… Nije ti prvi put. Radi­la si to. Kakav

                        je osećaj prati Alekove gaće kada se vrati od druge žene? Peri ih,

                        peri ne prestaj.

    Tat­jana je uplaše­na i radi sve što joj Marko kaže.

                       Trl­jaj, trl­jaj sve da opereš. Da budu skroz čiste. Da

                        nes­tanu svi tragovi. Da opet bude samo tvoj… Da li te to uzbudjuje?

                        Ustani… Hajde ski­ni mi man­til. Slo­bod­no kao što si mi skidala

                        neka­da. Hajde, ti voliš mladiće.

    Tat­jana mu pri­lazi, Marko joj je okrenut led­ji­ma, i polako ga grli. U početku stidlji­vo, pa sve snažni­je. Marko spusti šaku preko Tat­janinih prsti­ju koji su na nje­gov­om ramenu.

     

                       TATJANA žmureći proša­puće : Alek, Alek…

     

    Marko se naglo izvuče iz man­tila... Tat­jana pri­nosi man­til licu… Grli ga kao da je telo.

     

    MARKO:   Taj deo fil­ma mi nedosta­je. Alek u vašem zagrlaju.

    Marko seda u fotelju

     

    MARKO:    Koliko često grlite taj man­til? Nedosta­je vam Alek?  Da pus­tim kako

                       svira?

    Marko puš­ta sni­mak, čuje se klavir.

    MARKO:    Opet je vaš..Stvar sa onim žena­ma se otr­gla kon­troli. Očigled­no je

                       preterao. Opet se zavukao u stan. Vra­tio vam se.

                         Muž jedne od tih žena saz­nao je za iznud­ji­van­je. Bio je uticajan.

                         To je čovek koji je dolazio u stan, jedne večeri je napravio buku?

    TATJANA: Jeste, a posle neko­liko dana su ga pron­ašli mrtvog u Mak­iškoj šumi.

    MARKO:    I tada su se novine i poli­ci­ja dočepale Aleka.

    TATJANA:  Onda je počela pra­va ludnica.

    MARKO:    Alek mi je doneo sve kasete i rekao da ih sakri­jem. Verovao

                        sam mu da nije ubio tog čoveka.

    TATJANA: I mene je pokušao da ube­di, ali ja sam znala. Proči­ta­la sam u

                        nov­ina­ma iz kog je oruž­ja ubijen.

                        Fijo­ka u kojoj je sta­jao piš­tolj mog poko­jnog oca bila je prazna.

    MARKO:    Mis­lite da ga je Alek ubio?

    TATJANA: Da. Ja sam mu dala ali­bi, iako u vreme ubist­va nije bio u stanu. Znaš i

                        sam čime me je ucenjivao.

    MARKO:    Ujutru je došao kod mene i tražio da mu dam odred­jenu kasetu.

                        Pret­postavl­jao sam da je to bio sni­mak sa ženom tog čoveka.

                        Ostao je kod mene sko­ro do četiri, kao i obočno kada je dolazio

                        kod mene, jer se mama vraćala u to vreme sa posla.

    TATJANA: Verovat­no je tre­ba­lo da mu pro­da tu kasetu.

    MARKO:    Nije hteo niš­ta da mi kaže. Bio je veo­ma ner­vozan i rekao mi da

                        to nije moja stvar.

    TATJANA: I nije bila. Samo te je iskorišćavao.

    MARKO:    Imao sam loš pre­dosećaj. Tada sam odlučio da ga pra­tim te večeri.

                        Mamu sam sla­gao da idem u bioskop.

    TATJANA: Poneo si i kameru, pret­postavl­jam da imaš još nesto jezi­vo da mi

                        pokažeš. Nemoj, molim te, više da me mučiš.

    MARKO:    Ne, neću. Nisam poneo kameru. Bio bih upadljiv, i nisam znao gde

                        ide. Čekao sam ga u haus­toru preko puta i kren­uo za njim. Znate

                        već gde smo otišli.

    TATJANA: Bio si sa njim u Mak­iškoj šumi?

    MARKO:    Da, samo što on to nije znao.

    TATJANA: Sig­urno ti je sada žao što nisi poneo kameru da snim­iš svog

                        juna­ka na još jed­nom delu.

    MARKO:    Niste u pravu. Sakriv­en u šumi pos­ma­trao sam žestok sukob

                        izmed­ju njih dvo­jice. Ovaj čovek nije hteo da da novac, kao ni

                        Alek kase­tu bez nov­ca. Tada je Gavrilović, tako se zvao taj čovek,

                        to sam ime dobro upam­tio izva­dio piš­tolj i repe­ti­rao ga. Uplašio

                        sam se i nisam se dugo dvoumio, pucao sam u nje­ga iz pištolja

                        koji sam tog popod­ne­va ukrao iz vašeg stana.

    TATJANA: Marko… Ne mogu da veru­jem… Bože… Došao si ova­mo posle

                        dvade­set god­i­na da mi kažeš da moj Alek nije ubica.

    MARKO:    Alek je bio spre­man na mno­go toga da bi došao do nov­ca, ali ne

                        i da ubije.

    TATJANA: Bio je spre­man na sve. Svi su ga voleli, a on nije bio

                        u stan­ju da voli ikog osim sebe.

    MARKO:    Ipak je pri­h­va­tio moj zločin. Rekao mi je da moram

                        da ćutim… On je postao zločinac, a ja ugled­ni umet­nik kao vi.

    TATJANA:  Jedne noći kra­jem leta, još pre nego što se desi­lo ubist­vo, zatržio je

                       od mene da ode­mo kod advoka­ta i da ovaj stan prevede­mo na njegovo

                       ime.

    MARKO:    Priča­jte, priča­jte… samo prover­avam neš­to na kameri.

    TATJANA: Pus­tio mi je sni­mak… naš sni­mak… Rekao mi je ako to ne uradim

                        da će ga poslati svakome ko je bio moj djak.

    MARKO:    Jeste li to uradili?

    TATJANA: Nisam mogla da veru­jem šta se deša­va. Pokušala sam da mu

                       pred­ložim da se venčamo i da na taj način postane naslednik…

                       Sme­jao se, da bi mi pet­naes­tak dana kas­ni­je tražio da mu dam alibi…

                       Odmah sam prista­la na to.

    MARKO:    Mis­lili ste da je zah­valju­jući vama ostao na slobodi.

    TATJANA: Ti si mu spasao živ­ot. Još ne mogu da shva­tim šta si mi malopre

                        ispričao… Umet­nost sam uvek doživl­javala kao iluz­i­ju, a ti hoćeš

                        fil­mom da ispričaš istinu.

    MARKO:    Ja sam mu spasao živ­ot… A vi… kako ste mogli?… plačno  Upropastili

                        ste  moj živ­ot. Morao sam da odem odavde. Nika­da nisam nastavio

                       nor­mal­no da živim. Nika­da nisam uspeo da volim. Ja samo snimam,

                       samo pos­ma­tram. Živim živ­ot iz druge ruke…

    Tat­jana mu briše suze

     

                        Do danas nisam mogao ni da plačem.

    TATJANA: Ne plači…Od tog dana se nis­mo sre­li. Shvati­la sam da me izbegavaš.

                        Bilo mi  je jas­no da sve znaš, kao što sam znala da ćeš se jednog

                        dana vrati­ti… Sav drhtiš.

    Tat­jana mu oblači Alekov bade mantil.

     

    MARKO:     Ja sam ubi­ca, Tan­ja. Ja sam sve za šta je optužen Alek. Ubio sam

                         bez razmišl­jan­ja čove­ka pre osam­naest god­i­na. Mis­lio sam da ću to

                         lako da ponovim danas. Bila je to oslobad­ja­juća misao koja mi je

                         davala energi­ju sve ove godine… Opros­tite… opros­tite… Klaviru

                         nisam prišao od tada sve do danas…

     

     TATJANA: Sipaću nam još čaja, to ćete smir­i­ti… Izvoli, još je topao…

    MARKO   : Hvala.

     

    TATJANA:  Kako si uspeo da snim­iš ono u podru­mu što si mi malopre

                         pokazao?

    MARKO:    Dogov­or je bio da se nad­je­mo u podru­mu u 9 i da pone­sem kasete

                        da vidi­mo šta ćemo da uradi­mo sa nji­ma. Poneo sam i kameru.

    Čekao sam ga rekao je da će biti tačan.Kada sam čuo vra­ta sakrio sam  se da ga izne­nadim i da ga malo sni­mam dok me čeka. I onda sam ugledao vas. Nisam mogao da veru­jem, bio sam ukočen od stra­ha. Osećao sam se gore nego onda u šumi. Zale­dio sam se od stra­ha kad sam video kako vučete mrtvog Ale­ka i zaključa­vate ga u vaš deo podru­ma. Tek uveče sam sku­pio snagu da izad­jem. Da nisam imao sni­mak ne bih mogao sebi da poveru­jem da sam to video.

     TATJANA: Proš­lo je neko­liko dana od kada sam lagala poli­ci­ju da je cele noći

                        bio u stanu. Bilo je jako napeto. Nije izlazio iz sobe.Tog

                       popod­ne­va si ti svra­tio, delo­vao si uplašeno, ali nisam mogla ni da

                       pret­postavim šta se dešavalo.

    MARKO:    Tada sam došao da se dogov­o­rimo gde ćemo se sutradan naći.

    TATJANA: Kratko si se zadržao. Tek oko deset uveče Alek je iza­šao iz sobe.

                        Rekao mi je da spremim večeru dok se kupa. Ušla sam u njegovu

                        sobu i videla da se spako­vao. Tri kofera su sta­jala nasred sobe.

                        Uplaši­la sam se. Nisam želela da ode.

    MARKO:    Kuda da ode?

    TATJANA: Ne znam. Otvar­ala sam sve ormane, fijoke, sve je bilo prazno. U fijoci

    noćnog stočića je bila samo jed­na video kase­ta. Pomis­lila sam da mi je ostavl­ja, da je mojoj ago­ni­ji kraj. Uključi­la sam video da bih se uver­i­la… Ali to je bila kase­ta sa vama dvo­ji­com. Zavrte­lo mi se u glavi. Poludela sam od besa, od ljubo­more. Poželela sam da vas obo­jicu ubi­jem. Tek kada sam to videla shvati­la sam koliko sam obmanu­ta… Ti i on!

    MARKO smireno : Sig­urno je hteo da mi je vrati… Tada ste odlučili da ga

                       ubijete?

    TATJANA: Da. Više nisam nor­mal­no razmišl­jala. Iza­šla sam iz sobe, postavila

                        večeru i čekala ga.

    MARKO:    Kako ste ga ubili?

    TATJANA: Bio je snažan. Piš­tolj iz stana je nes­tao… Znala sam da neće odbiti

                        čaj posle večere. Imala sam pune kuti­je leko­va. Nesan­i­ca je krenula

                        da me muči kada je počeo da me ucen­ju­je… I sada je isto… Nikada

                        nije pre­sta­la. Stavi­la sam dovoljno seda­ti­va u čaj da ga oma­mi, da

                        zaspi i da mogu lako da ga ugušim jas­tukom. Čaj od jas­mi­na. Iz

                        ovih šol­ja. Iz iste šol­je iz koje ti piješ. Sa istom dozom leko­va koju si

                        i ti popio… „Sjaj pur­purnog jutra“, tako se zove ovaj set za čaj iz

                        kojeg pije­mo. Alek mi ga je pok­lo­nio. Veo­ma je star, pravi kineski

                        porce­lan… Osetićeš blagu oduze­tost i nećeš shvati­ti kada si zaspao.

    Tat­jana pri­lazi klaviru

                        Svi­raću Šope­na. Voliš Šopen­ov nok­turno 2? To sam svi­rala i one

                        noći Aleku… Nisi smeo da dolaz­iš. Nisi smeo da diraš moju ljubav,

                        nisi smeo da diraš moje tajne… moj živ­ot i uspomene… Ovaj film

                       nema kraj… Nikada.