Skice iz Španije

Marija Dragnić
Lat­est posts by Mar­i­ja Drag­nić (see all)

    .

    .

    .

    za raz­liku od naših očeva

    .

    koji su pri­je mene sta­jali u redu
    i čekali, kao i ja što čekam,
    zahuk­tali brzi voz,
    pre­voz do utrobe svijeta,
    da se pod nje­ga bace,

    za raz­liku od tebe
    koja ne čekaš ništa
    i uvi­jek rađe biraš
    jahan­je nego točkove,
    špani­ju nego domovinu,
    od sveg svjet­la prvo ono
    koje pada,

    ja uvi­jek zadrhtim
    pred usaglašen­im vrhovima
    krošanja.

    od tog stra­ha strašni­je je
    samo to zapisati,
    i to u pjesmi
    koju ćeš ti čitati
    pri­je naše sledeće
    rene­sansne žurke.

    ali, zato me i lju­biš, zar ne?
    jer se plašim, to i kažem,
    pa te voz­im na mjesecu
    da gledamo sve s visine.

    .

    .

    skice iz španije

    .

    prešao sam prvi prag dana
    i shva­tio da sam u španiji.
    u krčmi,
    već od jutra punoj
    lju­di s ple­menitim ciljevima,
    lju­di na zadatku,
    vezanih prećut­nim dogovorima.

    iz nji­hovih raširenih zenica
    radoz­nali pogle­di pro­bi­jali su
    moju otkopčanu košulju
    nato­pljenu svježom krvlju,
    dok sam spuš­tao ogromnog soma
    na prvi slo­bo­dan sto.

    jedan je tur­ista u papučama
    začuđeno prom­rml­jao kako
    u ovom gradu žive divovi.

    usti­ma sam primicao
    prvu čašicu ruma
    kad mi je u uglu lijevog oka
    neš­to zavrcalo,
    prsnulo
    pop­ut mal­og vatrometa.

    okren­uo sam se.
    bio je to kratak spektakl
    rađan­ja vatre
    sve­den na vrh cigarete
    među prsti­ma gip­kim i tankim,
    goto­vo prozirnim.

    sta­jala je nalakće­na na šank,
    leđi­ma okrenu­tim čaši
    do pola punoj žestine
    bez vode, bez leda.
    u tminu zenice zagazi­la je
    glo­maz­na, blat­n­ja­va čizma
    i u njoj misao na maleno stopalo.
    broj 38, nikako veće,
    i slat­ki nožni prsti.

    njene duge noge
    u uskim pantalonama
    razvlačile su pogled
    kao lastiš.

    iz oka su mi jur­nule vatrene ptice
    uz vijugu izva­jane butine
    pa preko talasa lake košulje
    ka bijelom vratu
    i luku odlučne usne,
    da bi se kon­ačno probile
    iza plavog pramena
    u duboku, bistru tamu.

    duže od neko­liko trenutaka
    moje su žar-ptice
    lovile svjetlu­cave crne ribe
    za njen­im kapcima.

    a onda je neočekivano
    skrenu­la pogled
    ka tipu koji joj je prišao
    i dižući čašu sangrije
    glas­no pred­ložio zdravicu-
    za dug i lijep život!

    usli­jedi­lo je
    kucan­je stak­la o staklo,
    spuš­tan­je nje­gov­og lijevog dlana
    na njen struk,
    ispod kog se izmigoljila
    kao jegulja.

    zgra­bio sam crveni stolnjak
    i uz prasak stakla
    prošao pored nje.
    nisam se okretao.
    koračao sam sporo
    i iščeki­vao bol.
    sti­gao je brzo.

    sa sre­brn­im sječivom
    zariven­im među lopatice
    isko­račio sam na ulicu,
    a onda potrčao da potražim
    prvog raz­jarenog bika.
    nije mi dugo tre­ba­lo da ga nađem-
    ovo je španija.

    mahao sam crven­om tkaninom
    kao zastavom
    pred nje­gov­im očima.
    odmah je odgov­o­rio na provokaciju.
    savršenstvo!
    uzvikn­uo sam,
    trgn­uo nož iz leđa
    i čas­tio suparni­ka brzom smrću.

    izne­na­dio sam sebe,
    s takvom lakoćom ubiti bika,
    za to je potre­ban pose­ban talenat.
    za to je potreb­no pra­vo čudo.
    dari­vao sam ga, kao bla­gi Bog,
    kao zaštit­nik nježnih zvjeri.

    zvjer­st­vo uvi­jek krije
    pre­v­e­liku nježnost,
    pomis­lio sam
    i pomilo­vao još toplu glavu,
    sa koje sam potom odsjekao uši.
    pažlji­vo ih umotao
    u bijelu maramicu,
    i tada opet pomis­lio na nju.

    ona sig­urno nije iz španije.
    mož­da je, kao i ja,
    samo na proputovanju.
    nižući zlatne izgovore,
    jurio sam nazad ka kafani,
    letio, kao anđeo,
    sa krvav­im darom u ruci.

    .

    .

    sukob u stak­lenoj vili

    .

    prešla sam dru­gi prag dana
    i shvati­la da sam na sjeveru,
    u vili, nedaleko od jez­erske luke.
    u kući za odmor, toplom skrovištu,
    goto­vo svom od stakla.

    žuto svjet­lo je prerušavalo
    kristalne lis­tiće skupoc­jenih lustera
    u mnošt­vo zlat­nih luča,
    samoodrživih u vrcanju
    niže oslikanog, visokog svoda.

    sve je tu bilo visoko.
    pla­foni i zidovi
    sa kojih su me posmatrali
    viso­ki ljudi
    sa visoko okačenih portreta.

    viso­ki su bili nog­a­ri dvosjeda
    presvučenih u crveni pliš,
    nasloni udob­nih fotelja,
    nožice čaša za vino
    i boce pune raznobo­jnih likera
    iza stak­lenih vra­ta visok­ih vitrina.

    i svjet­lost je bila visoko,
    i biljur­na ogledala
    u koja se zakucavala,
    pa lomila
    u uporn­im pokuša­ji­ma da prodre
    na drugu stranu
    glatke, hladne površine.

    visoko je bio i prozor
    kroz koji sam netrem­ice gledala
    sjedeći za stočićem ispod sata
    na kom se još pušio miris­ni glog.

    tamo niže, ka jezeru,
    gledala sam tam­nu površinu vode
    kako se sit­no meškolji
    guž­va­jući svjet­lost drugačiju
    od one u velikoj kući.

    bio je to dobro poz­nat sjaj.
    sjaj krljušti crnih riba
    koje isplivavaju
    pod pouz­danom zaštitom
    budnog mjeseca.

    obližn­ja šuma mijen­jala je boju.
    ujed­načenu liniju
    gorn­je granice krošanja
    obi­lazile su sve naj­to­pli­je nijanse.

    sjeti­la sam se sličnog
    saglas­ja vrhova,
    vrho­va tam­nih prstiju
    koji su vješ­to lovili
    rasu­to nebesko srebro
    dok se sla­ma­lo i mlelo
    u zahuk­taloj mašini
    ispre­ple­tanih udova,
    prosi­pa­lo po vlažnoj
    postelji zemlje.

    ali, to je bilo daleko,
    negdje na jugu.
    u nekoj dru­gači­joj šumi
    koju sam napustila
    izne­nađu­juće lako trčeći
    u crn­im sandalama
    sa visokom štiklom,
    kroz žbun­je i mahovinu.

    za sobom sam ostavila
    ruke.
    ruke koje nije ispružio
    dok sam, bez okretanja,
    umi­cala brz­im sijenkama
    ne tražeći putokaze
    ka mjes­tu gdje je kuća.

    jer ja nemam kuću.
    imam ovu raskošnu vilu.
    i viso­ki prozor
    sa kog se pruža pogled
    na čuda.

    a onda se začuo prasak.
    vid­jela sam
    kako pada­ju čaše,
    kako se lako lome
    nji­hove tanke stopice,
    pa stak­le­na vra­ta pred njima.

    veli­ki kot­lovi lustera
    s kojih se pre­li­v­a­lo zlato
    pro­suli su se po podu,
    raz­bili u mrak.

    padala su skupoce­na ogledala,
    rušili se svje­tovi s obje strane
    granice od žive,
    krck­ali u hil­jade staklića.

    tek tada sam shvatila
    da tlo se trese,
    svod ruši,
    a crne ribe povlače
    pred dimom što nadire
    iz šume koja gori.

    iz zagušljive tame
    isko­rači­la je dugono­ga plavuša
    u blat­n­jav­im čizmama.
    prim­i­cala mi se sporo,
    odlučno,
    sa zapal­jenom brad­vom u ruci.

    gov­o­rila je nerazgovjetno
    neš­to što je liči­lo na kratke,
    rit­mične stihove
    o žaru u utro­bi svijeta.

    neko­liko trenutaka
    sta­jala sam kao začarana,
    pa se trgla
    i naglo
    štik­lom raz­bi­la prozor.

    iskoči­la sam i let­jela dugo,
    padala,
    kao anđeo,
    sa velike, velike visine.

    .

    .

    .

    .

    .