Snovi stvarniji od stvarnosti

Dana Todorović
Lat­est posts by Dana Todor­ović (see all)

    .

    .

    .

    Dana Todor­ović rođe­na je 1977. godine u Beogradu. Školo­vala se u Budim­pešti, Detroitu, Indi­janapolisu i Nju­jorku, a studi­je drame završi­la je u Lon­donu. Bav­i­la se glu­mom i pre­vođen­jem. Poseb­no pre­vodi­lačko iskust­vo stekla je u oblasti fil­ma i pozoriš­ta (sce­nar­i­ja, drame, itd.), a šest god­i­na radi­la je i kao pre­vodi­lac u Ujed­in­jen­im nacijama.

    Njen prvi roman Trag­ič­na sud­bi­na Mor­i­ca Tota (Stubovi kul­ture, 2008) preve­den je na engles­ki i nemač­ki jezik. Dru­gi roman Park Logov­skoj(Geopo­et­i­ka, 2015) našao se u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Do sada je objav­i­la i neko­liko kratk­ih priča u nov­ina­ma i časopisi­ma, kao i dve knjige za decu za slove­načko tržište.

     

    Zašto pišete?

    Poš­to sam nepopravljivi ide­al­ista, uglavnom iz one det­inje žel­je da pode­lim sa drugim bićem neku svo­ju istinu ili radost. Nisam jedan od onih pisaca koji “piše za sebe”, tvrdeći da im je to dovoljno.

    .

    Čega se plašite?

    Pon­a­jviše stra­ha, stra­ha od stra­ha, te stra­ha od stra­ha od stra­ha. Začarani krug u kome se često nalaze mno­gi anksciozni lju­di, a iz koga je jako teško izaći.

    .

    Kome ste zahvalni?

    Ne toliko “kome” već “čemu”. Svo­joj pre­osetljivosti na koju su me neki upo­zo­ravali, a koja me je vuk­la da tvorim sop­stvenu real­nost mimo ustal­jenih puteva.

    .

    Vaš omil­jeni roman?

    Kla­jn i Vagn­er Her­mana Hesea.

    .

    Vaš omil­jeni film?

    Nije lako opre­deli­ti se, ali među omil­jen­i­ma, ako izuzmemo klasike, su Biti Džon Malković ili Posle čitan­ja spal­i­ti (Burn After Read­ing), crna komedi­ja u kojoj je Bred Pit kao ban­doglavi tren­er u tere­tani beskra­jno šarmantan.

    .

    Koji roman Vas je razočarao?

    Ako jedne zimske noći jedan put­nik. Post­mod­ernistič­ka kom­plek­snost rad­nje me je umo­ri­la, a sama knji­ga ostavi­la me je ravnodušnom.

    .

    Čemu poez­i­ja?

    Ne tre­ba joj traži­ti svrhu jer tako gubi svo­ju čaroliju.

    .

    Pos­to­ji li sličnost između sek­sa i literature?

    Obe ove delat­nos­ti — stvaran­je lit­er­a­ture i upražn­ja­van­je sek­sa — zahte­va­ju dozu privatnosti.

    .

    Kome se poveravate?

    Isključi­vo svom živ­ot­nom saputniku.

    .

    Kome povlađu­jete?

    Svo­joj mač­ki Penelopi. Pred njom sam pot­puno nemoćna.

    .

    Veru­jete li životinjama?

    Na Penelop­inu veliku sreću, da.

    .

    Čemu služi zaborav?

    Za neke da se odvo­ji važno od nevažnog. Za neke druge radi oču­van­ja duševnog mira ili čak opstan­ka, mada je najveća sna­ga verovat­no u oni­ma koji­ma zab­o­rav u ovu svrhu nije potreban.

    .

    Ko su vaši prijatelji?

    Oni koji poš­tu­ju tuđu pri­vat­nost, koji plene tol­er­an­ci­jom, koji ume­ju da sluša­ju. Zato ih i nemam mnogo.

    .

    Imate li neprijatelje?

    Sebe jedi­no. I to samo povremeno.

    .

    Šta je brže od brzine?

    Brz­i­na uglavnom ne vodi niku­da. Str­pljen­je — pogo­to­vo kada je podupre­to verom i milošću (kako pre­ma drugi­ma tako i pre­ma sebi samom) — brže je i učinkovi­tije od brzine.

    .

    Znate li da zasa­dite neko povrće?

    Imam zadatak da svake godine na početku sezone u bašti porodične vikendice na crnogorskom pri­mor­ju mami zasadim bosil­jak (koji ona, poš­to je Amerikan­ka, zove “bosilj­ka”), i tu se moje družen­je sa hor­tikul­tur­om završava.

    .

    Kakvi su Vaši snovi?

    Kao i kod većine lju­di. Bizarni, znakovi­ti, iscelju­jući, leteći. Često stvarni­ji od stvarnosti.

    .

    Baj­ka koju nećete zaboraviti?

    Ivi­ca i Mar­i­ca. Moguće je da upra­vo pod njen­im utiskom kao mala nisam volela da jedem, da me vešti­ca ne bi pod­go­ji­la i pojela za ručak.

    .

    O čemu nemate hraborsti da pišete?

    Tak­va tema ne pos­to­ji jer je hrabrost da zaran­jam u najskrovi­tije delove svo­je unutrašn­josti upra­vo ono što me vuče da pišem. O određen­im temama, među­tim, nemam ni znan­ja ni žara da pišem, a to su uglavnom istori­jske, poli­tičke, društveno aktuelne.

    .

    Kome reći stop?

    Svo­joj glavi, tom neu­mornom unutrašn­jem kri­tičaru koji je uvek spre­man da sudi, a tako malo zapra­vo zna o živ­o­tu, o onome što čini stvarnost, o nama samima.

    .

                                                                                                                 Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .