Strma ravan

Lat­est posts by Miroljub Joković (see all)

    IN MEMORIAM

    .

    .

    Miroljub Joković (1957–2016), redovni pro­fe­sor, rođen u Kruše­vi­ci, kod Raške. Završio jugosloven­sku i svet­sku književnost na Filološkom fakul­te­tu u Beogradu. Radio je kao sekre­tar Književne omla­dine Srbi­je u Beogradu. Gov­o­rio je engles­ki, fran­cus­ki, rus­ki, špan­s­ki i slo­vač­ki jezik. Dok­torsku dis­ertaci­ju „Istori­js­ka dis­tan­ca u srp­skom romanu o Prvom svet­skom ratu – evrop­s­ki kon­tekst”, odbranio je 1987. godine na Filološkom fakul­te­tu u Beogradu. Drugu dok­torsku dis­ertaci­ju, „La dis­tance his­torique et esthè­tique dans le roman serbe con­sacré à la Pre­mière Guerre Mon­di­ale – Con­text Européen” (Istori­js­ka i estet­s­ka dis­tan­ca u srp­skom romanu o Prvom svetkom ratu – evrop­s­ki kon­tekst), odbranio je 1990. na Uni­verzite­tu u Nan­si­ju II, u Fran­cuskoj. Objavlju­je­mo inter­vju koji je dao Sen­tu 2005. godine.

     

     

    Kome ste zah­val­ni?

    Dug je spisak lju­di koji­ma sam zah­valan za postignuća u živ­o­tu. Ne mogu ih sve nabro­jati. Zah­valan sam pre sve­ga svo­jim roditelji­ma koji se u jed­nu jed­inu stvar iz mog živ­ota nika­da nisu mešali. Zatim svo­jim učitelji­ma. Jed­na stara poslovi­ca kaže da tre­ba voleti svo­je učitel­je, jer ako su vam roditelji podar­ili živ­ot, učitelji su vam podar­ili načine da ga bol­je savla­date. Nar­avno da sam zah­valan i svo­jim pri­jatelji­ma od kojih mno­gi više nisu živi. Bez pri­jatel­ja u živ­o­tu ne možete niš­ta ura­di­ti, pogo­tovu u ovoj bolesnoj civ­i­lizaci­ji u kojoj se sve odvi­ja u gen­eraci­jskim kru­gov­i­ma, a ne na bazi vred­nos­ti. Mož­da će vam to izgle­dati čud­no, ali odu­vek sam bio zah­valan i svo­jim nepri­jatelji­ma, a u živ­o­tu sam ih imao u izobilju.

    Posled­n­ja knji­ga koju ste proči­tali?

    Poš­to sam nedavno završio knjigu pod naslovom Str­ma ravan i započeo rad na novom pro­jek­tu, nar­avno sa inter­dis­ci­pli­narne tačke glediš­ta, onda na stran­im jezici­ma čitam svakakve teori­jske i prozne knjige. Fascini­rao me je roman Mišela Turni­jea, Kralj jove.

    Ko je najz­nača­jni­ji književni kri­tičar u književnos­ti bivše SFRJ?

    Dok sam neš­to slabi­je poz­navao strane jezike, mis­lim tu pre sve­ga na fran­cus­ki i engles­ki, sa pažn­jom sam išči­tavao sve što se neka­da objavlji­va­lo i stvar­alo u beograd­skom, zagre­bačkom i sara­jevskom intelek­tu­al­nom krugu. Kako se moje poz­na­van­je stranih jezi­ka uvećava­lo, logično je da sam sve više čitao na stran­im jezici­ma, ali sam istovre­meno i sve dublje pron­i­cao u orig­i­nal­nost i vred­nos­ti rado­va lju­di koje smo uslovno povezi­vali sa ovim kul­turn­im centri­ma. Ali pazite, književnost bivše SFRJ u pravom smis­lu reči nika­da nije pos­to­jala, to je ostao nedosan­jani san svih onih koji su prelazili preko nacional­nih grani­ca, pre­ma tome najz­nača­jni­jeg kri­tičara je teško naći u dis­parat­nim tradi­ci­ja­ma, različit­om shvatan­ju jezi­ka, istori­je, suprot­nom poiman­ju vred­nos­ti. Pos­to­ji ovde još jedan prob­lem, a to je šta se podrazume­va pod poj­mom književ­na kri­ti­ka? Ako se pod ovim poj­mom podrazume­va delat­nost u anglosak­son­skom smis­lu reči, dak­le pre sve­ga teori­js­ka delat­nost, onda mis­lim da najbol­je tre­ba traži­ti u takoz­vanoj zagre­bačkoj ili beograd­skoj školi, ali ako se pod književnom kri­tikom podrazume­va prak­tič­na delat­nost, onda se stvari još više komplikuju.

    Koliko su Vam poz­na­ta književ­na zbi­van­ja danas u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, Make­doniji?

    O književn­im zbi­van­j­ma na Kosovu i Make­doniji teško je bilo šta ozbiljni­je znati. Tu i tamo neš­to nasluću­jem. O zbi­van­ji­ma u Hrvatskoj i Bosni znam daleko više preko književnih časopisa koje s vre­me­na na vreme dobi­jam ili kupim ili preko saj­mo­va knji­ga. Ali i slepac vidi da je ozbilj­na književnost u ovim novostvoren­im država­ma mar­gin­al­i­zo­vana i da je triv­i­jal­na književnost u vrhu lestvice vred­nos­ti, što nar­avno puno gov­ori o stra­hovit­om duhovnom padu u svim sre­d­i­na­ma. Ali pre­ma sve­cu i tropar. Zala­gali smo se za triv­i­jal­nu eli­tu pa smo i dobili triv­i­jalne vred­nos­ti. Kukan­je sad ne pomaže.

    Imenu­jte zajed­nič­ki ime­ni­lac svih post­mod­ernih romana?

    Skren­uo bih pažn­ju na dve stvari. Prvo, post­mod­er­na književnost je izuzetno pro­duk­tiv­na ako se pos­ma­tra sa poet­ičke tačke glediš­ta, ali to nije jed­i­na moguća poet­i­ka. Post­mod­er­na poet­i­ka iznedri­la je mnošt­vo remek dela u svet­skoj književnos­ti i neko­liko maes­tral­nih tvorevina u srp­skoj. Neka čitao­ci pogleda­ju moju knjigu Ontološ­ki pejzaž post­mod­ernog romana pa neka se uvere koliko sam u pravu. Dru­go, post­mod­ern­izam je izuzetno konz­er­v­a­ti­van sa ide­ološke tačke glediš­ta. To su paradok­si književnos­ti. Čitao­ci bi se morali priseti­ti da svako stil­sko usmeren­je posta­je repre­sivno kada nje­govi zagov­or­ni­ci pokuša­ju nje­govu stil­sku kan­on­izaci­ju. Zan­imlji­vo je da pravi post­mod­erni stvarao­ci nema­ju potre­bu za kan­on­i­zo­van­jem jednog poet­ičkog vid­jen­ja jezi­ka i sve­ta, na takvu ide­ju došli su oni koji­ma nisu drage mogućnos­ti jezi­ka nego oni koji preko jezi­ka žude da se domognu moći. Slučaj srp­skih post­mod­ernih treće­pozi­va­ca i nacional­nih mod­ernista koji su pres­pavali drugu polov­inu 20. veka, više je nego par­a­dig­matičan i simp­to­matičan. Post­mod­erni romani ima­ju niz zajed­ničk­ih karak­ter­is­ti­ka od kojih bi u prvi plan vre­de­lo istaći sklonost pre­ma jez­ičkim igra­ma, rekolek­tivnoj imag­i­naci­ji, zamenu epis­te­mologi­je ontologi­jom, naklonost pre­ma ironičnom sagle­da­van­ju sve­ta i neo­bičnu ljubav pre­ma pripovedan­ju poet­ike. Post­mod­erni romani preziru mime­ti­zam i istini­tost. Post­mod­er­nom stvaraocu je jas­no da živi u per­for­ma­tivnom i promenljivom sve­tu u kome se više nikak­va isti­na ne može legitimisati.

    Koga radi­je čitate, Basaru ili Karvera?

    Složićete se da je književno pol­je jako široko i bilo bi netak­tično čitavog živ­ota robo­vati nekolici­ni stvar­ala­ca. Čin­jeni­ca da sam o Basari napisao jedan poduži tekst jas­no vam gov­ori da mi je draži kao stvar­alac od Karvera, što ne znači da je bolji. Basari­ni prob­le­mi su i moje nesan­ice, Karverovi prob­le­mi delim­ično su moji, jer ne živim u SAD. Volim Basarin odnos pre­ma istori­ji i ide­ologi­ji, volim nje­govu ironi­ju i nes­vaki­dašn­ji smisao za humor, volim to nje­go­vo razaran­je kniževnih mito­va jer me to pod­seća u kakvom sve­tu i žabokreči­ni živimo.

    O čemu bi raz­go­var­ali Ahmed Nurudin i Fil­ip Lati­nović?

    Pazi, ovo je pra­vo post­mod­er­no pitan­je u čijoj osnovi se nalazi igra. Prvo, mis­lim da se u mod­er­nom sve­tu ne bi mogli sresti jer se Nurudin nalazi u zatvorenom sve­tu odak­le povrat­ka nema. Fil­ip se vraća iz granične situaci­je, kakav je rat, dak­le iz stan­ja u kome je sve zgus­nu­to, u otvoreni svet gde je sve razvod­njeno. Ali u post­mod­er­nom sve­tu sve je moguće, moguće je da fik­tivni karak­teri migri­ra­ju iz fik­tivnog u real­ni svet i obr­nu­to. Ako bi se kojim sluča­jem i sre­li veru­jem da bi pro­gov­o­rili pre sve­ga jezikom tišine i jezikom suza. Kako dru­gači­je da priča­ju oni koji su spoz­nali da je živ­ot besmis­len i da je sva­ki čovek na gubitku. Ako bi kojim sluča­jem stupili u raz­gov­or veru­jem da bi Nurudin poz­dravio Krležu, a Fil­ip Lati­nović Mešu. Moguć je i dru­gači­ji sce­nario ove jez­ičke igre. Zamis­li da se pobune pro­tiv svo­jih tvo­ra­ca ili pro­tiv svo­jih sunar­o­d­ni­ka. U svakom sluča­ju, ako ih uzmemo kao zaštitne znakove dva različi­ta civ­i­lizaci­js­ka kru­ga, ne veru­jem da bi se svađali do istre­bljen­ja oko lingvis­tičk­ih, poli­tičk­ih ili istori­jskih prob­le­ma kako to danas rade nji­hovi potomci.

    Koja je Vaša prva aso­ci­jaci­ja na ime Borhessmrt, kule, istori­ja, bib­liote­ka, ogleda­lo, kaučuk, Mar­i­ja Kodama, Argenti­na…?

    Verovat­no da među stvaraoci­ma 20. veka nema hval­jeni­jeg i ospo­ra­vani­jeg auto­ra od ovog slavnog Argentin­ca. Sa njim se završavala jed­na kon­cep­ci­ja književne umet­nos­ti i počin­jala dru­ga. Jed­ni su ga optuži­vali za lucid­nost, sklonost pre­ma citat­nos­ti, palimp­seis­tičkom pis­mu, drugi­ma je smetao nedostatak sis­tem­atičnos­ti i arbi­trarnost. Neki­ma je smet­a­lo to što je bio suviše svet­s­ki pisac, a opet je bilo onih koji nisu bili zado­voljni nje­gov­im angaž­manom. Svako se na ovog geni­ja u samoći bacao drvl­jem i kamen­jem. Neke Borhesove ino­vaci­je, koje ste vi pomenuli, odavno su posta­la opš­ta mes­ta ono­ga što se nazi­va post­mod­er­na književnost. Ali ne zab­o­ravite, apokrifni tek­stovi, laž­na prip­i­si­van­ja, eru­ditske mist­i­fikaci­je, književnost kao igra, metafo­ra lavir­in­ta, sasvim orginal­ni sis­tem sim­bo­la kako u poez­i­ji, tako i u prozi, metafo­ra ogledala – to su samo neke od karak­ter­is­ti­ka koje su postale zaštit­ni znak ovog prin­ca svetske književnos­ti. Što se mene lično tiče, kad neko pomene nje­go­vo ime, uvek se setim da nema moral­nih ili intelek­tu­al­nih zaslu­ga, da se ne tre­ba hval­i­ti strani­ca­ma koje ste napisali, nego oni­ma koje ste pročitali.

    Šta Vam znači misao Vesne Parun bla­go vre­menu u kome ima netko s tim vre­menom nepomirljiv”? Ima li danas nepomirljivih? Koliko su snažni?

    Uni­verzal­ni sud Vesne Parun duboko je istinit kako u moral­nom tako i aksi­ološkom smis­lu. Pre sve­ga ga razumem kao suprot­stavl­jan­je horskom načinu pevan­ja i mišl­jen­ja svakog vre­me­na. Neka su blagosloveni oni koji ima­ju hrabrosti i snage da budu moral­ni i vred­nos­ni korel­a­tivi. Za raz­liku od Vesne Parun, koja je svo­je najlepše godine proživela u sve­tu esha­tološke punoće, mi nemamo čemu da se nadamo jer su sve vred­nos­ti iz temel­ja poljul­jane. Pa dobro, kako da pro­moviše­mo vred­nos­ti kada na vlasti imaš paradu kiča i bola. Da se razumemo, svako društ­vo je kon­trolisano i u svakom društvu pos­to­je nepomirljivi, u tom smis­lu mi se ne raz­liku­je­mo od nek­ih prošlih vre­me­na. Samo pos­to­je jed­na veli­ka raz­li­ka, nepomirljivi se danas ne proizvode, kako se to radi­lo dosko­ra u našoj stvarnos­ti, oni se zatiru, a u najbol­jem sluča­ju prećutku­ju. Maj­s­tore za proizvod­nju nepomirljivih zame­nili su majs­tori za prećutki­van­je nepomirljivih, majs­tori za manip­u­laciju. Ono što zabrin­ja­va jeste pot­puna nede­lotvornost svake pobune, svakog moralnog čina, što me upuću­je na zaključak da su prom­e­te­jske vatre nestale. Ma, mi smo ti, čoveče, bolesno društ­vo, para­no­ja je ovde nor­mal­no stan­je duha. Ako nisi deo neke intelek­tu­alne, poli­tičke ili ekonomske mafi­je, ako nisi deo nekog okultnog društ­va, obrao si zelen bostan. U tom smilu prezirem svaku vrstu demokrati­je, ovu srp­sku pogo­tovu jer poči­va na pop­uliz­mu. Srp­s­ka var­i­jan­ta demokrati­je obesmis­lila je sva­ki sis­tem vred­nos­ti, kič je pro­glasi­la vrhun­skim umet­ničkim dome­tom, a krim­i­nalce je proizvela u intelek­tu­al­nu eli­tu. U takvom sve­tu, u kome svako u svako­ga sum­n­ja i za neko­ga radi, sva­ka je pobuna osuđe­na na propast. Srp­sko društ­vo je danas bez­nadežno podel­jeno i u nje­mu nema suviše sreće. U ovom društvu jedi­no su srećni mafi­jaši svih boja, i razni kur­sisti koji su se uzdigli do božansta­va. Kad su u ovom krkl­jan­cu i kurve nezado­voljne onda vidiš koliko je sati.

    Koja je najz­nača­jni­ja antologi­ja srpske poez­i­je? Zaš­to?

    Pazi, stal­no ćeš čuti kako pos­to­ji mno­go antologi­ja, a ja mis­lim da ih nika­da nije pre­više, zato što se sva­ki antologi­js­ki izbor pravi pre­ma različitim kri­ter­i­ji­ma. Osim toga sva­ka antologi­ja donese neš­to novo, raščisti književnu scenu, uspostavi neku vrstu sle­da, neko­ga kod­i­fiku­je. U srp­skoj književnos­ti imaš bar jed­no dvade­set antologi­ja srpske poez­i­je. Prisećam se antologičara pop­ut Pavlovića, Mišića, Kom­nenića, Gavrilovića, Milidragov­ića, Markovića, Palavestre, Vojvodića, Leskov­ca, Bog­dana A. Popovića, Per­ičića, Šutića, Jagličića, itd. Neke su pravl­jene pre­ma vred­nos­nim nače­li­ma, druge pre­ma tem­atskim, treće pre­ma gen­eraci­jskim, četvrte pre­ma infor­ma­tivn­im kri­ter­i­ji­ma. Sva­ka antologi­ja je nužno par­ci­jal­na i sub­jek­tiv­na ma koliko da se autori skri­vali iza objek­tivnih kat­e­gori­ja. Meni je lič­no dra­ga Pavloviće­va antologi­ja jer je Mija Pavlović uočio pos­to­jan­je kon­ti­nu­ite­ta u srp­skoj poez­i­ji i jer je reha­bil­i­to­vao našu staru poez­i­ju. Mišiće­va antologi­ja je po prvi put u istu ravan stavi­la mišl­jen­je i pevan­je i kod­i­fiko­vala je Vas­ka Popu i Ste­vana Raičkovića kao vanser­i­jske pes­ničke pojave. Dobru antologi­ju naparvio je Milan Kom­nenić, koji je ozvaničio jed­nu novu gen­eraci­ju pes­ni­ka a pre sve­ga kod­i­fiko­vao treći talas neosim­boliz­ma u srp­skoj poez­i­ji prošlog veka. Ma, sve su antologi­je dobrodošle zato što su one indika­tor snažne pes­ničke aktivnos­ti i osobenog odnosa pre­ma jeziku, tradi­ci­ji, stvarnos­ti, sve­tu koji nas okružu­je. Ne bi tre­ba­lo ovom pri­likom zab­o­rav­i­ti antologi­je srpske poez­i­je koje su nastale na stran­im jezici­ma i čiji autori su dobri poz­navao­ci srpske književnos­ti. Nar­avno, ne mogu se seti­ti svih tih antologi­ja, ali Man­fred Jeni­hen je autor jedne dobre antologi­je srpske poez­i­je na nemačkom jeziku, koja počin­je sa Lazom Kostićem a završa­va se sa Anom Ris­tović; Sergej Glavjuk je na ruskom jeziku napravio jed­nu zan­imljivu antologi­ju srpske poez­i­je iz veka u vek, a čini mi se da u njoj nema Vas­ka Pope; Ivan Dorevs­ki je sa Lju­bišom Đidićem napravio jed­nu antologi­ju srpske poez­i­je na češkom jeziku čiji je raspon autoru u luku od Crn­jan­skog do Danilo­va; ako se dobro sećam, Stev­ka Šmi­tran je naprav­i­la jed­nu antologi­ju na ital­i­jan­skom jeziku koja se završa­va sa Mir­janom Božin ali to nije čis­to antologi­ja srpske poez­i­je jer tu ima i stvar­ala­ca koji pri­pada­ju kor­pusu drugih književnos­ti; Jon Miloš ima jed­nu antologi­ju srpske poez­i­je na šved­skom, čini mi se da je ovde raspon pes­ničk­ih pisama od Laze Kostića do Tat­jane Drakulić, a Gane Todor­ovs­ki i Paskal Gilevs­ki autori su jedne obimne antologi­je na make­don­skom jeziku koja počin­je sa roman­tičarskim i kla­sicis­tičkim pes­nici­ma a završa­va se sa Slavom­irom Gvozdenovićem.

    Da Vam neka fir­ma da dva mil­iona evra uz zahtev da ih uložite u kam­pan­ju nekog pis­ca za Nobelovu nagradu, u koga bi uložili taj novac?

    Ne volim književni merkan­tilizam i književne opklade. Hteo bih da veru­jem da se nagrade dobi­ja­ju zbog vred­nos­ti, a ne preko veza i moćnih lobi­ja. Voleo bih kada bi nagrade bile znak skre­tan­ja pažn­je na kon­cep­ci­ju jezi­ka i sve­ta određenog pis­ca, a ne znak neči­jeg intere­sa. Ali da budem kratak, ako već moram pris­ta­ti na ovakav angaž­man: dvoumio bih se između pisaca kao što su Džuli­jan Barns i Džon Faulz.

    Ko bi naj­man­je cenio poez­i­ju Vas­ka Pope – Šan­tić, Dučić ili Dis?

    Ovo je hipotetičko pitan­je, zato što prene­bre­ga­va istori­ju, ali mis­lim da bi je Šan­tić naj­man­je razumeo.

    Da je Pers objavio u Beogradu Morekaze”, ove godine, da li bi dobio bar polov­inu poet­skih nagra­da u Srbi­ji?

    Per­su u Srbi­ji ne bi pružili ni čašu vode sa kock­om šećera.

                                                                                                                            Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .