Tamne intimnosti

Milica Milosavljević
Lat­est posts by Mil­i­ca Milosavl­je­vić (see all)

    .

    .

    .

    Oni što nam vraća­ju veru u život,
    neka nas brzo napuste. Ne mogu nam
    oni dati ono što već imamo.
    Zav­is­nost suža­va naše slo­bode, Arnolde.
    Kao što nas i opre­del­jenost zat­vara u jednu
    kuti­ju, stavl­ja iza jed­nih vrata.
    Samo, neka nas sop­stve­na okrutnost
    ne nači­ni hero­ji­ma, oni­ma koji daleko
    vide, pored svo­jih mrtvih očiju.

    .

    *

    I šta će, uostalom, biti Arnolde ako
    završi­mo u ljubavi? U toplom gibanju
    pepela, u sja­ju tog pepela. Šta će biti
    s nama koji­ma mun­ja tre­ba da bi
    sprži­la reči, da bi nam udahnula
    sig­urnost užasa?

    .

    *

    Nikad tako nisam bila pre­pušte­na drugima
    kao u tvom zagrl­ja­ju, Arnolde. Razbacana
    kao ute­ha po svi­ma. Otvore­na za svaku
    nedovršenost intime. Kakav god bio bol,
    biće više bola, pisao je Česlav Miloš
    Ani Mićinskoj.

    .

    *

    Jaki drugi­ma mogu sve, Arnolde.
    Sebi ne mogu niš­ta. Ras­parčava­ju se
    s rez­er­vom, gov­ore o nekakvoj svetosti.
    Lažno mision­are, stvara­ju svet. Kao da smo
    od onih koji čeka­ju izbavljenje.

    .

    *

    Arnolde, jed­i­na ute­ha koja čoveku ne može biti
    oduze­ta je nemi­novnost. Možeš da isušiš sva
    mora. Da začepiš sve pri­toke. Da zavrneš sve
    slavine, vode će i dal­je da sao­braća­ju. Svako
    od nas može pati­ti neo­bično, ali na kra­ju krajeva
    svi pati­mo isto. Ski­damo svo­ju zastrašenost
    mreža­ma za kupan­je i trl­jamo se, trljamo.
    Šta je jedan poraz u odno­su na onaj koga ćemo
    svi pod­neti. Ptice lep­še pevaju
    na grani, ali šta sad.
    Neke mora­ju i kad im nije
    ni do čega.

    .

    *

    Samo se u kilo­metri­ma može pokazati
    koliko smo blizu i u milimetri­ma koliko smo
    daleko, Arnolde. Pos­ma­traš živ­ot iz daljine
    kao neku tro­sprat­nu kuću iz autobusa.
    Čini ti se kako sve pro­lazi mimo tebe.
    Večno živa vatra koja te prazni.
    A neko baš sada spuš­ta badem
    na čoko­ladne kocke. Nema se vre­me­na za
    vraćan­ja. Još man­je da se ide ispred sebe.

    .

    *

    Na onom mes­tu gde nas
    voda zapljusku­je, Arnolde, još uvek su
    daleko obale. Topli zanosi, opuš­tan­je tela.
    Ali to je niš­ta. Tre­ba nazreti
    sop­stvenu slo­bo­du u tuđim ruka­ma i gledati
    je kako raste. Dok pro­laze brodovi jedan
    za drugim, ne uzbun­ji­vati se. Ne razmišl­jati o
    mogućnos­ti­ma kom­fo­ra i plan­taža­ma banana.
    Pusti­ti vodu da još dugo usaglaša­va naša tela
    i dati joj da po nji­ma talasa.

    .

    *

    Na dobrom sam putu, Arnolde.
    Na putu kojeg nema. Ne ujed­in­ju­jem se,
    ne pro­roku­jem, ne sve­tim se za neuzvraćenost.
    Razmišl­jam o tome da čovek ako ne uspostavi
    home­ostazu, stradaće. Ako ne smiri svo­je strasti,
    stradaće. Ako ne stra­da, uputiće se ka nekom
    sve­tom mes­tu, da se tu okuša.

    .

    *

    Šta može­mo jed­no dru­gom doneti, Arnolde, tek
    jed­nu glad da nas ras­pori? Da nas onesposobi
    da ose­ti­mo sitost. A sve te kad tad ras­pori, čak
    i lagan živ­ot, uobiča­jene rad­nje. Samo neosetnije
    i sa lažnom uverljivošću da je sve pod kontrolom.

    .

    *

    Vreme odmiče i način­je naše svetove
    i polu­lopte, jer mi se najviše bojimo
    da dotaknemo ono što je naše. Zagle­dati se
    u svo­je ruke – mis­lim da je to već početak
    naših gubljen­ja, Arnolde.

    .

    *

    A šta Arnolde, ako smo samo isu­više teatralni
    u svo­joj spon­tanos­ti? Podi­vl­jale maske
    sputane užitkom. Slabine i bedra su nam pod
    pri­tiskom, mora­ju uspostavi­ti nekakav kosmos.
    Svezani s tom potre­bom za posebnošću.
    Samo ono što još nije viđeno. I dok jedno
    dru­gom pokazu­je­mo svo­ja lica, samo se
    razlis­tava­mo u nizu novih maski.

    .

    *

    Gde idu, Arnolde, oni što ljube i na vreme
    odlaze? U kakvu začara­nost, u kakvu to
    fasci­naci­ju ophođen­ja? Čekam te, Arnolde,
    da još jed­nom odg­lu­mi­mo ver­no tu ulogu
    svez­na­jućih ljubavni­ka, sveželećih subjekata.

    .

    *

    Lju­bim, Arnolde, a nije ni vreme ni mesto.
    Strah od Dru­gog se pojača­va u nama i oko nas.
    Lju­di se u sebe sabi­ra­ju da ne nes­tane i ono
    malo što ima­ju. Da im i to taj Dru­gi ne uzme.
    Bojim se, onanisaće­mo nad mrtvom prirodom
    i to će posta­ti mod­el našeg emotivnog
    sporazumevanja.

    .

    *

    Naviknu­ti na odlaske, da li ćemo se navići
    na redovan čas vožn­je, dok maši­novođa razmišlja
    o svo­joj deci po belom sve­tu? Ljuštiš pomorandžu
    u kupeu koji je prazan. Smeš­taš se
    da raz­gledaš pre­dele. Hoćeš li dobro pod­neti to
    puto­van­je kroz zemlju kroz koju samo cvetaju
    tikve, pitam se.
    Arnolde, lit­er­atu­ra nas je načinila
    sasvim dovoljn­i­ma sebi, iako je nužnost
    ono što me plaši.

    .

    *

    U živ­o­tu pos­to­je stvari koje se ne
    mogu prim­i­ti koliko god bilo plod­no tlo
    po kojem gaz­i­mo. Odus­ta­ti od sebe je smešno
    kao i ne odus­ta­ti. Arnolde, zvezde postoje
    da bi se gasile, večno gasile.
    I mi da bis­mo se gasili.
    Večno palili.

    .

    *

    Umor­na sam, Arnolde. Od sve­ga što nas spaja
    i od ono­ga što nas razd­va­ja. Kup­ka se penuša
    u kadi i snage naše puca­ju kao baloni
    od sapunice. Umor­na sam, Arnolde.
    Za još jedan dan sa tobom.

    .

    .

    .

    .

    .