Ukorenjenost u stvarnosti

Lat­est posts by Dra­gan Babić (see all)

    .

    .

    (Karl Uve Knaus­gor: Moja bor­ba. Tom 2, pre­vod Radoš Koso­vić, Booka, Beograd, 2016)

    .

    .….Dru­ga knji­ga šestokn­již­ja Moja bor­ba Karl Uvea Knaus­go­ra može se, zbog svog obi­ma, sadrža­ja i slo­je­vi­tosti, čitati na više nači­na, a otvorenost inter­pretaci­je sva­ki će čita­lac pri­h­vati­ti kao poz­i­tivnu promenu u odno­su na većinu savre­menog stvar­alašt­va koje je okrenu­to jed­noz­načn­im tumačen­ji­ma. Zamah koji je ovaj pisac doneo u svet­sku književnost 2009. i dal­je je u žiži intereso­van­ja, a prist­up, volu­mi­noznost i ozbiljnost pro­jek­ta nisu karak­ter­is­tični za našu epohu.

    .….Obja­vivši prvi deo prošle godine, izdavač Booka i pre­vodi­lac Radoš Koso­vić (čiji je više nego uspešan pre­vod jedan od razlo­ga zaš­to Knaus­gor zado­bi­ja sve veću pažn­ju kod nas) istak­li su nameru da na godišn­jem nivou pub­liku­ju po jedan tom Moje borbe, prateći tako svet­sku prak­su koja se nameće kao jed­i­na moguća pri­likom adap­ti­ran­ja ovog naslo­va u okvire novih jezi­ka. (Uzgred, engles­ka izdan­ja prvih pet do sada preve­denih knji­ga nose indika­tivne, ali lim­i­ti­ra­juće pod­naslove koji usko postavl­ja­ju tem­ats­ki okvir dela, što naš izdavač izbe­ga­va.) Kako je prvi tom bio vrlo primećen kod čita­la­ca, ne izne­nađu­je što oni zane­maru­ju čin­jenicu da je novi još obimni­ji, i svo­je vreme, pažn­ju i str­pljen­je posveću­ju norveškom pis­cu koji je im done­davno bio pot­puno nepoz­nat. Ali, ovde se postavl­ja najbit­ni­je pitan­je na koje pra­ti­o­ci Knaus­go­ra i dal­je ne uspe­ju da daju koherentan, racionalan i suš­tastven odgov­or: šta je to što nje­govu prozu čini toliko kvalitet­nom, pri­mamljivom i pop­u­larnom? On na početku ne delu­je supe­ri­orno u domenu sti­la, jezi­ka, karak­ter­i­zaci­je juna­ka niti tem­atsko-motivskog okvi­ra, i lako je pron­aći savremene svetske proza­iste čiji se izraz nameće kao uspeli­ji i književno rel­e­vant­ni­ji. Među­tim, takav uti­sak brzo nes­ta­je i uviđa se da se baš u običnos­ti, jed­nos­tavnos­ti, bru­tal­noj iskrenos­ti i utemel­jenos­ti u stvarnos­ti kri­je čar Knaus­go­ra. Nje­go­va rečeni­ca je toliko prirod­na i pros­ta da čita­lac na momente oseća kao da raz­go­vara sa samim pis­cem ili ga sluša tokom čina usmenog pripovedan­ja. Poten­ci­ran­je svakod­nevnih stvari koje ga čine toliko sličn­im svim nje­gov­im poš­to­vaoci­ma istovre­meno njih navo­di da ga upoz­na­ju kao neko­ga sebi ravnog, tj. neko­ga ko je isti kao oni. Ali, sa druge strane, ozbiljnost nje­gov­og romana i uti­caj koji ima na svet­sku književnost bude u čitaoci­ma saz­nan­je da je ovaj autor mno­go više od običnog pis­ca, i sto­ga i oni sa njim nadras­ta­ju granice trivijalnog.

    .….Dok je prvi tom romana podel­jen u dva dela koji opisu­ju pišče­vo det­injst­vo i kas­ni­ju smrt oca, ovaj najviše gov­ori o pisan­ju, supruzi, deci i novom živ­o­tu u Šved­skoj, i bor­bi koju proživl­ja­va navikava­jući se na ulogu porodičnog čove­ka. Nje­go­va bor­ba je najviše određe­na time što nije u prili­ci da kon­stant­no bude posvećen umet­nos­ti, neče­mu što sma­tra najvišim ide­alom u živ­o­tu, i što nema vre­me­na da piše ono­liko koliko bi želeo. Zatekavši se unutar sop­stvene porodice, goto­vo naglo, neretko se oseća zarobljen i osakaćen, obe­spravl­jen i onemogućen da se usred­sre­di na pisan­je. Ovak­va bit­ka unutar samo­ga sebe nagov­eš­ta­va u prethod­nom tomu romana u kojem naglaša­va raz­liku između porodičnog i poslovnog živ­ota i kao da sop­stveno biće šizofren­im cepan­ji­ma deli na dva dela. U nje­mu se neprekid­no bore Knaus­gor-suprug/o­tac i Knaus­gor-pisac – dok jedan žudi da bude ide­al dobrog čove­ka i ne izn­ev­eri najbliže, dru­gi ga odvlači u kance­lar­i­ju, za sto i pred prazan list papi­ra, ne želeći da izn­ev­eri sebe. Mno­go­b­ro­jni pasaži, neretko u ese­jis­tičkom maniru, koji razlažu ovaj unutrašn­ji sukob, nisu ograničeni samo na jednog pis­ca i jed­nu kar­i­jeru: stal­no vari­ra­jući između ličnog i opšteg, Knaus­gor zapisu­je ne samo pogled na svet i umet­nost iz sop­stvenog ugla, već i neš­to što raste u arhetip svači­je borbe između zado­vol­jen­ja ličnih žel­ja i poš­to­van­ja društvenih nor­mi. Sva­ki čita­lac može se pre­poz­nati u toj zbun­jenos­ti koje nameće mod­er­no doba i otud naslov romana posta­je apso­lut­no indi­vid­u­al­na kat­e­gori­ja sprem­na za samostal­nu inter­pretaci­ju. Na kra­ju, ovaj par­a­dig­mats­ki odnos tip­ičan je i za određen broj savre­menih stvar­ala­ca koji zarad rada kradu vreme od pri­vatnog živ­ota i negi­ra­ju sebi sva zado­voljst­va ne bi li se pot­puni­je posvetili književnosti.

    .….Kada se gov­ori o zaseb­nom živ­o­tu ovog toma Moje borbe, situaci­ja je ista kao i sa ostal­ih pet: nje­mu se može pris­tupi­ti ili kao izd­vo­jenom naslovu ili pak kao delu celine, a čitao­ci mogu da prođu kroz nje­ga bez iskust­va tek­s­ta koja mu pretho­di i budu pot­puno zado­voljni proči­tan­im. Ipak, kon­ti­nu­itet koji se obrazu­je čitan­jem jednog seg­men­ta za drugim pre­vazi­lazi iskust­vo zadrža­van­ja na poje­d­i­načn­im tomovi­ma i zato je ovakav prist­up svr­sishod­ni­ji i bolji. Najzad, ključne epi­zode prve knjige pom­in­ju se i ovde, a, aludi­ra­jući na njih, autor objašn­ja­va zaš­to su baš one zauzele priv­i­le­go­v­ano mesto u roman­i­ma. Uz to, ovaj tom počin­je zapi­som o završetku pisan­ja prethodnog iokonča­va opi­som vre­me­na u kojem ga stvara, tako praveći pun krug i otkri­va­jući kako i kada je doš­lo do nas­tan­ka ovog obimnog pro­jek­ta, te u kakvom stan­ju uma je pisac bio kada se odlučio da mu pris­tupi. On ne beži od autopo­et­ičk­ih iskaza i, štaviše, sves­no im hrli, ne kri­jući niš­ta – nakon što je god­i­na­ma tra­gao za najadek­vat­ni­jim nači­nom da izbeg­ne fik­ci­ju koju prezire zbog preter­ane prisut­nos­ti njenih neg­a­tivnih primera svu­da gde pogle­da, i opiše uko­ren­jenost u stvarnos­ti, što instik­tivno oseća, on se sve više pri­b­liža­va aut­ofik­ci­ji i sop­stven­om živ­o­tu, pa piše o onome što je oko nje­ga, čak i kada to budi loša sećan­ja: „Sutradan sam počeo da pišem o pro­leću kada je tata napus­tio mamu i mene, i mada sam mrzeo svaku rečenicu, odlučio sam da ostanem tu, moram to da svršim, da ispričam priču koju već dugo pokušavam da ispričam. […] Mrzeo sam sva­ki slog, svaku reč, svaku rečenicu, ali to što nisam voleo ono što radim nije znači­lo da to ne tre­ba i ura­di­ti.“ Upra­vo taj sukob jeste srž borbe koju Karl Uve Knaus­gor opisu­je, ali to je samo jed­na od nje­gov­ih bor­bi, najin­timni­ja. One druge borbe – o položa­ju pojed­in­ca u porod­i­ci, društvu i sve­tu, bal­an­sir­an­ju između sebe i drugih, potiski­van­ju ličnog ega, stvaran­ju poz­i­tivne slike o sop­stvenoj ličnos­ti, pro­fe­sion­al­nim iskušen­ji­ma, itd. – sve one, bliske veći­ni čita­la­ca, jedan su od uzro­ka pop­u­larnos­ti ovog pis­ca, i na glob­al­nom nivou i kod nas.

    .

    .

    .

    .

    .