Vreme, zaista, ubija

Lat­est posts by Ajtana Dreković (see all)

    .

    .

    .

    Zatvorenik

    .….Zatvorenik je dugo razmišl­jao o slo­bo­di. Legao je na beton u dvoriš­tu zatvo­ra, podi­gao noge i počeo koračati po nebu.

    .

    .

    Vreme, zaista, ubija

    ..

    .….Omer je bio jedi­ni čovek u varoši koji bi sati­ma znao sta­jati na jed­nom mes­tu i zuri­ti u istu stvar. Bio je to sat koji je sta­jao u cen­tru ovog mes­ta i neko­liko većih uli­ca vodi­lo je nje­mu i tu se sek­lo. Omer je gledao u sat sko­ro sa stra­hopoš­to­van­jem i nekim čud­nim osećan­jem sreće. Najviše je voleo onaj zvuk kojim se oglaša­va podne, kada bi zat­varao oči i srcem otku­cavao posled­nje sekunde pre nego se oglasi puni sat. Otka­da je neki čovek, koji je odavno napus­tio varoš, podi­gao ovaj veli­ki sat na drven­om sebilju, lju­di se počeše oku­pl­jati na tom mes­tu oko podne, pre nego se upute na popod­nevnu molitvu.

    .….Omer bi najbliže sebilju sta­jao, ali nije mogao pod­neti glasan gov­or lju­di. Činio bi napor da da se isključi iz ulične buke, ali su mu sekunde i minu­ti izmi­cali i sat se činio nemim. Jedno­ga dana Omer preskoči namaz i kada svi požuriše ka džami­ji on osta da oslušku­je ovu spravu, koja, čini­lo mu se, radi po tak­tu nje­gov­og pul­sa. Osećao je jače kucan­je srca, pa bi pomis­lio da i sat radi brže usled nje­gov­og uzbuđen­ja. Pri kra­ju molitve, žurio je kući pevušeći: tik-tak, tik-tak… Od tada je stal­no prop­uš­tao namaz. Osećao je polet jedi­no u uveren­ju da su sekunde tog sata koji pokazu­je vreme otku­ca­ji nje­gov­og vlasti­tog srca i vre­me­na. Lju­di su gov­o­rili da se s Omerom neki vrag igra: u džami­ju ne navraća i gubi razum pred onom spravom.

    .….Omer je čuo za takve priče, pa je počeo navraćati do sebil­ja jedi­no kas­no u noći, kada ga ne bi imao ko vide­ti. Dve velike kazaljke tada su izgledale veće i oštri­je, a zvono za puni sat mist­ični­je i pozivajuće.

    .….Kako je vreme pro­lazi­lo Omer je sve više počeo opažati jedi­no oštre i prave pred­mete i lin­i­je svu­da oko sebe: noževe, igle i kolčeve, šip­ke i pru­tove, tragove zmi­je ili gliste… Čini­lo mu se da je na sve­mu trag kazalj­ki ili nečeg rasečenog nji­ma. Jednog jutra, kada je ustao, prime­tio je rumene tragove svu­da po telu. Nije se mogao seti­ti da li se negde ogre­bao, jer odavno niš­ta nije ni radio. Pro­lazili su dani, a tragovi na telu činili su mu se sve veći i crveni­ji, dok ih nije počeo vide­ti i dodiri­vati kao otvorene žive rane. Počeo je san­jati kako ga neko, čije lice ne može vide­ti, žigoše užaren­im kazaljka­ma. Verovao je da otu­da dolaze tragovi na nje­gov­om telu. Na kra­ju pade na postelju i niko mu ne moga naći leka.

    .….Onih posled­njih dana živ­ota, kada je počeo gubiti razum, Omer je mogao čuti samo vlasti­to srce kako mu odz­van­ja u ušima.

    .

    .

    Hotel

    .

    .….Hotel “Wiena” je najveći hotel, smešten u cen­tru gra­da. Kada uđu, gosti se pen­ju uz ste­penice i ulaze desno u veliku salu u kojoj se održava­ju proslave povodom venčan­ja. S leve strane ulazi se u man­ju salu koja se retko izna­jmlju­je za ručak, za goste posle pogre­ba. Kada se svad­be­na vesel­ja završe, gosti izlaze iz sale i, silazeći niz ste­penice, nas­tavl­ja­ju desno, niz ulicu koja vodi ka parkingu hotela. Inspek­tor Hadžić, ugledan čovek među ljudi­ma, neretko je gost svad­benih prosla­va mnogih porod­i­ca u gradu. Navikao je sko­ro mehanič­ki ulaz­i­ti uz ste­penice, pa desno u salu, i iz nje izlaz­i­ti i skre­tati pono­vo desno niz ulicu, po auto, ili bi pešice pro­dužio do svo­je kuće koja se nalazi­la nedaleko odatle.

    .….Danas je sa grobl­ja kao gost ušao u hotel i posle mno­go vre­me­na skren­uo u malu salu s leve strane. Kada se ručak završio, a raz­gov­or odužio i pred­sta­va o vre­menu se izgu­bi­la, inspek­tor je sa svo­jim bratom i sinovi­ma pošao ka izlazu. Usled izgubljene ori­jentaci­je u ovom svečanom hotelu, izlazeći pre svih, inspek­tor je skren­uo levo, u ulicu suprot­no od one kojom bi se tre­ba­lo uputi­ti kao i obično. Sinovu su ga vratili i našalivši se uputili se desno, niz ulicu koja je najpre vodi­la do grobl­ja, a onda i do nji­hove kuće.

    .….Nje­gov brat, zamišl­jen i steg­nut hlad­nim pred­večern­jim vaz­duhom, idući uz rame s njim i zagledan pred sobom u dale­ka upal­je­na kandi­la koja su se uzdiza­la iznad svetlu­cav­ih ploča grad­sko­ga grobl­ja, sko­ro za sebe progovori:

    .….“Sada smo na pravom putu. Sada smo na pravom putu…”

    .

    .

    .

    .

    .