Završni stih

Lat­est posts by Asmir Kujović (see all)

    .

    .

    Na bicik­lu

    .

    U gradu smorenom od julske vreline
    samo na bicik­lu pir­ka vjetrić;
    ti drvore­di što promiču pored mene,
    taj asfalt što podat­no klizi pod gumama –
    sve je to moje od davnina

    I taj zaljubljeni par na klupi,
    šarov što dahće isplaže­na jezika,
    taj glas sa tonske probe za “Baščarši­jsku noć” –
    sve sam to ja kad sam bio mlad

    Jed­na je stvar leb­d­jeti iznad grada,
    a sasvim dru­ga leb­d­jeti u njemu.

    U grana­ma što lis­ta­ju sunčeve zrake,
    u spleten­im loza­ma uz ograde kuća
    raza­z­na­jem nedokučivu formulu
    nemi­novnos­ti mojih posrnuća

    Točkovi pre­mo­tava­ju min­ule korake.
    I, kad bih sti­gao do počet­ka trake,
    znao bih da je sve premontirano
    da se složi s ovim ljet­nim danom;
    i plakatom, što mi u sus­ret hita:
    “Živ­ot kako ga piše Cedevita”.

    .

    .

    Pariska para­da

    .

    Iz Spomenice hodočašća
    na Rem­boov grob u Šarlvilu

    Dok udišem vaz­duh na uli­ca­ma Monmartra
    Koji je prošao kroz pluća Apo­lin­era i Sartra,
    Povor­ka pijan­i­ca iz Rotonde za mnom kaska:
    U džepu mi klik­er Svemi­ra pri­je Velikog praska!
    S vrha žel­jeznog “A” – Ajfelove kule
    Papir­na­tim avion­i­ma odašil­jem nove Zlatne bule,
    Tri­jum­falne kapi­je izda­ju mi tapi­je na sve mirakule;
    Ovd­je se i čemer i bije­da nose ko plemićke titule!
    Ovd­je sam uz Bodlera u krč­mi otkrio da i spleen
    Može me katka­da zgri­jati bol­je nego rus­ki plin.

    I sve su Par­ižanke junakin­je iz fil­mo­va i romana:
    Drže se svo­jih karak­tera kloni­rane Brižit i Ana.
    Hamura­bi i pis­ar iz Sakare moja su braća azilanti,
    Đokon­da, Ven­era Milos­ka, Sfin­ga, svi ti Rembranti,
    Mike­lanđelov Rob što se oti­ma iz mišićave stijene -
    Udarci­ma i obljupci­ma kle­san je sav kras vaseljene!
    Amonov hram sad je od Luk­so­ra do mjes­ta giljotine
    Gdje Antoane­ta dže­latu izusti: ”Izvi­nite, gospodine”.

    S bil­ježni­com u krilu na klupi pod mostom Sene
    Dama dopisu­je Aznavurove šan­sone nedovršene;
    Poz­dravl­jam Tunižane, Marokance i ostale Maure
    Čije dvorske gospe odgo­jiše De Bor­no­ve trubadure!

    Naša Gospa s mojom bis­tom neće u objek­tiv da stane,
    Infracr­ven­om kamerom usliko bih i kokuzne šejtane!
    U nekom baru svasti­ka na prsi­ma Bude ko galaksija:
    Sva­ki joj krak obav­i­jen kraci­ma što ih sam obavija!
    Tek na pariskoj javi sam Ja-van (u snu sebi Ja-san) -
    U soba­ma Sop­st­va od viš­ka Duši­ka raspojasan!
    Betle­hemske zvi­jezde iskre iz asfaltnog kremena
    Da ne preko­račim rub nebe­sa i poče­tak vremena.

    .

    .

    Gladne godine

    .

    Ugledam jutros vozeći se u tramvaju
    posiv­jelu zgradu u mom starom kraju:
    davne stu­dentske groznice, u tuđim kaputima,
    pod drugim imeni­ma, tu još prebivaju

    Sa iste terase na četvr­tom spratu
    u huci sao­braća­ja pred­veče čuo bih flautu.
    Kroz rupičaste zav­jese iz drugih soba
    pro­ma­trao sam koči­je iz aus­tri­jskog doba.
    Mah­n­uo bih sad mom starom radiju
    s izv­ješćem o napadu Gand­vame na Lauraziju

    Moji eleuzin­s­ki i orfičars­ki preci
    kozaračkim kolom svezani u gen­skoj pletenici
    tu prvi put odaše svo­je svete tajne;
    al inflaci­ja raz­jede te kovan­ice sjajne
    i grbovi nji­ni pri­pada­ju tuđoj istoriji

    Da, plaćao sam i na mostu i na ćupriji.
    Anđeli i Mike­lanđeli priz­vani za pisaćim stolom
    kušali poređen­je Tro­jan­skog kon­ja s Kipom
    slo­bode i koka-kolom.
    Vri­jeme kad se sadi i kad se sabire ljetina,
    al mene je greškom zapao kalen­dar Aboridžina.
    Sličio sam pijanom gro­baru koji za probu
    hrče u tuđem otvorenom grobu.

    Od Jedžudža me dije­lio zid u kupaonici
    okrenut pre­ma zlogukoj Grbavici.
    U zoru na pro­zoru slušao grliči­na jadanja
    što upore­do još tra­je peti dan stvaranja -
    kada od tona riba i plank­tona nas­tade nafta
    (strvine su odu­vi­jek gori­vo Noinih jahta),
    te triput obno­vis­mo prvu god­inu rata
    zbog jednog ispita;
    nakon što izum­ri­ješe dinosauri
    od miše­va skrivenih ispod blata
    razmil­iše se sisari
    sve do današn­jih primata.

    Džib­ril na svemirskom kvant­nom kompjuteru
    pob­jeđu­je i kad gubi od vojske džina,
    koji lis­tom sliče na Milosku od Luvra Veneru
    na koju je nasađe­na gla­va Kaligulina

    Pa osmotri te nam­rštene Galilejce
    što gega­ju se tro­toarom pop­ut mučenika:
    svak je poz­van nam­jesto Tri­naestog Učenika,
    ali večeras je pri­jenos “istori­jske” utakmice,
    pa kon­cert slavne srbi­janske pjevačice,
    a u istom terminu
    ras­plet naj­gledani­je turske sapunice.

    .

    .

    Felic­i­tarni račun 

    .

    Kon­ačno mogu početi da živim
    sada kad si sjela za moj stol.
    Kroz tvo­je oči gleda­ju druge oči
    kao sa pro­zo­ra rodne kuće
    koja je davno srušena

    Sva geometri­ja svi­je­ta počinje
    kad na mjes­tu jednog budu dvoje,
    tako je zapisano u frak­talu snježne pahulje.

    Odležao sam sva svo­ja službovanja
    i kon­ačno mogu početi da živim –
    ovaj put sam navio budilnike.
    Mada, ne znam da li sam spreman,
    tre­ba­lo je da završim druge škole
    da za tebe budem dovoljno stručan

    Marši­rao sam s krdom bizona preko pustih prerija,
    s pingvin­i­ma bdio noći duge po četiri mjeseca,
    zubi­ma ras­trzao gazele u sibirskim stepama,
    na pijesku pustin­je Gobi jeo sni­jeg s kamilama,
    uz Mage­lana za kormilom
    motrio Mage­lanov oblak

    Da najzad
    Da konačno

    za tebe budem dovoljno stručan.

    .

    .

    Kolo­se­um

    .

    Od kamene čip­ke tvo­jih lukova
    ostaše krn­je­ci podignu­tih palčeva.
    Je l’ sam­rt­ni krik il’ pob­jed­nič­ki urlik
    to što tupo odz­van­ja među stupovima?
    Dol­je, na pješčanom oltaru –
    ko će koga prini­jeti na žrtvu?
    Ko će čiju sad prim­i­ti žrtvu?
    Ako je planin­s­ka sti­je­na vajars­ki kalup
    morskog talasa il’ nazubljenog plamena,
    tvoj kamen je iste­san ranije.

    Praz­na je cars­ka loža. Iz nab­o­ra pukotina
    galopi­ra­ju sjene oklo­pljenih ratnika,
    muz­ičara, pehli­vana, pan­tomim­ičara, političara,
    ovd­je je Hani­bal nad­jačao Scipiona
    pogođen vlastitim pro­mašen­im udarcima;
    stazu kojom su marši­rale ponosne legije,
    gdje je Baho­va svešteni­ca doji­la mla­do jare,
    asfalti­rane ces­te oprezno zaobilaze.

    Lavl­je njuške umrl­jane krvlju
    zijev na pus­tim tribinama.

    Tu je Ene­ja s podignu­tim štitom
    u blagom šuš­tan­ju povjetarca
    udisao posljed­nje Dido­nine riječi.

    Čiju glavu nasa­di­ti na kamenu statuu cezara?
    Ko da dirigu­je horskim poklicima?
    Ko će od mreže meridi­jana nano­vo načiniti
    ukrštenicu znanih matem­atičk­ih formula?
    U arenu se ulazi kroz dvi­je kapi­je istodobno

    I pri­je nego se oglase trube
    i zlat­ni orao s bar­ja­ka pokaže pravac vjetru,
    na travi gdje se rob učio hrvačkim zahvatima
    Galate­ja postavl­ja pla­meni obruč Pigmalionu.
    Iz arene se izlazi kroz dvi­je kapi­je istodobno.

    - Samo Suncem ćeš Sunce vidjeti
    i Mitra će na zak­lanom biku dojahati
    Neron Redi­vivus u zlat­nom oklopu –
    kamatara Seneke neposlušni učenik;
    motreći odoz­go vene i nerve puteva
    nepropis­no razgranate –
    s njime se trgu­je žel­ja­ma i strahovima
    s njime se cjen­ka za gri­je­he i dobročinstva

    Pa neka mu bude -
    u ovoj šahovskoj igri nje­go­va su pravila;
    potom­ci onog kog zado­ji vučica
    u porot­ničke toge odjenuti
    sli­jede strogu hijer­arhi­ju čopora.

    Kačketi, šeširi, sunčane naočari, fotoaparati
    i plas­tične bočice s ocv­ježava­jućim pićem
    krstare tuda da pokažu nadmoć
    nad izum­r­lom vrlinom

    Nji­hov je Rim od Rima rimskiji –
    i što je veća grani­ca carska,
    veća je zeml­ja varvarska.

    .

    .

    Vidiko­vac

    .

    Odavde me svečano ispalite iz topa
    U tu panora­mu s raz­gled­nice Šiznilenda,
    Odavde me lan­sir­a­jte iz vaših laptopa
    Da sustignem sop­stve­na krešenda!

    Da ruke osje­tim ko Džib­rilove rukavice!
    Pa da se min­u­log sje­tim kao sveti Pavle
    Mladih dana kad ga zvahu Savle -
    Da drevne kletve obra­tim u zdravice.

    Dušu što je čupana iz mesa
    Ko iz mokre vune grana trnovita,
    U vje­tar da pre­sadim glasom Hermesa

    Nek se rasprsnem u buket vatrometa
    Da se nebe­sa zatre­su od urnebesa!
    Neka me pro­zovu Rem­boo­va kometa.

    .

    .

    Lezbi­jin povratak

    .

    Vidim da te vidim kakvu te vid­jeh nekad.
    Usnim da te usnim: kako pri­laz­im tvo­joj usni,
    Čujem da te čujem, i u tom je ako­r­du nesklad;
    Kušam kome su sad tvo­ji poljup­ci bezukusni.

    Vidim da te vidim kakvu te ne vid­jeh nikad
    I osjećam da osjećam, ili se samo sjećam
    Kako s pre­minulim sje­na­ma tvo­jim vijećam:
    Pod pragom čujnos­ti izv­jetrio je ružin kad.

    Vidim te tek sada kada te ne vidim više:
    U mumi­ju nekad me tvo­ji pogle­di zaviše.
    U naspram­n­im zrcal­i­ma beskra­ji još se dvoje

    Dok se ne ras­para­ju na moje i na tvoje.
    Gospo­darice, gošće­na i podare­na od roba -
    Gledam te kakvu te gledah iz Kat­ulovog groba.

    .

    .

    Završni stih

    .

    Malo se svi­je­ta iskupilo
    na recitalu poez­i­je Maka Dizdara,
    sav je Sto­lac uzbuđen zbog lokalne svadbe

    Dok u parku, pored spomenika,
    slav­na glu­mi­ca gov­ori stihove,
    nailazi motor­i­zo­vana svad­be­na povorka

    Pre­glas­nim sire­na­ma zaglušuje
    stih o Gorči­novoj nepreboli
    i odnosi završe­tak pjesme.

    .

    .

    Po Njut­nu

    .

    Vid­jeh gim­nas­tičarku kako pade s grede
    U okre­tu hti­juć da preskoči sebe.
    Potom, kako, nevesela, grede
    S pogle­dom dičnog viteza iz Tebe

    I dadoh za pra­vo Njut­novome mnijenju
    Da sam Bog i anđeli nose silu teže;
    O tom ćuti pilot pri prvom uzlijetanju,
    Na vrhu alpin­ista dok rub sti­jene steže

    Zna­ju to Sat­urn, Merkur i Venera -
    Da im tre­ba not­ni sis­tem za muziku sfera.
    Jer Mjesec je mjesec – iz Sunčevog ugla

    Pa i vrt­log Mli­ječnog puta, utvara arguska
    Puževe je kućice samo praz­na ljuska.
    Sva­ka tač­ka, i u knjizi – kotu­ra­juća kugla.

    .

    .

    Po Njut­nu

    .

    “Kotu­ra­juća kugla” – pre­ma tek­stu Đor­dana Bruna: “Sad pak, ako sve ove poseb­ne stvari u beskon­ačnome nisu razlučene, nisu različite, nisu vrste, nužno nisu ni broj; dak­le uni­verzum je opet nepokret­no jed­no. Ovo sto­ga, jer obuh­vaća sve, jer ne pod­nosi dva ili više bita­ka i ne dop­uš­ta sa sobom, niti u sebi bilo kakve prom­jene; pre­ma tome on je sve ono, što može biti; u nje­mu (kako neki dan rekoh) nema raz­like između akta i mogućnos­ti. Ako se akt pok­la­pa s mogućnošću, onda je nužno, da se u nje­mu toč­ka, pravac, površi­na i tije­lo među­sob­no ne raz­liku­ju. Jer ovaj pravac je površi­na uto­liko što on, giba­jući se, može posta­ti površi­na; a površi­na se pretvo­rila u tije­lo na taj način, što se ona može pokre­tati i može posta­ti tije­lo. Nužno je sto­ga, da se u neizm­jer­nom toč­ka ne raz­liku­je od tijela, jer ona, giba­jući se, posta­je pravac, pravac površi­na, a površi­na tije­lo; budući je dak­le toč­ka u stan­ju da postane tije­lo, ona se od nje­ga ne raz­liku­je tamo gdje su mogućnost i akt jed­no te isto. (…) Recite mi; što je pravcu različni­je od kru­ga? Što je pravome oprečni­je od svin­u­tog? Ipak, oni se u prin­cipu i u naj­man­jem dijelu (min­i­mi) pok­la­pa­ju; jer – kako je prekras­no zapazio Cusanus, otkri­vač najl­jepših tajni geometri­je – kakvu raz­liku možeš pron­aći između beskon­ačnog kru­ga i ravne lin­i­je? Zar ne opažate, kako se zakrivl­jenost kru­ga, što ovaj više raste, sve više pri­b­liža­va pravoj crti? Sto­ga svakako tre­ba reći i vjerovati, kao što je lin­i­ja to ravni­ja, što je veća, najveća od svi­ju mora biti u superla­tivu ravni­ja od svih ostal­ih; tako da najzad beskon­ačni pravac i beskon­ačni krug posta­ju jed­no te isto. Evo, dak­le, kako se sve ne samo najveće i naj­man­je sli­va­ju u jedan bitak, kako smo rani­je pokaza­li, nego također i u najvećem i u naj­man­jem opreke posta­ju jed­no i ned­ifer­en­ci­ra­no. ” (De la causa, prin­ci­pio e uno, pre­veo Edo Pivčević)

    .

    .

    .

    .….….….….….….….….….….….….…..Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .