Žena je zagonetka

Vida Ognjenović
Lat­est posts by Vida Ogn­jen­ović (see all)

    .

    .

    .….Vida Ogn­jen­ović, književni­ca i red­itelj­ka. Rođe­na je u Dubočka­ma pored Nikšića. Osnovnu školu završi­la u Vrba­su, a gim­naz­i­ju u Srem­skim Karlovci­ma. Diplomi­rala je na Kat­edri za opš­tu književnost na Filološkom fakul­te­tu u Beogradu 1963. i na Odseku za reži­ju beogradske Akademi­je za pozorište, film i tele­viz­iju 1965. Post­diplomske studi­je je započela u Parizu na Sor­boni, a mag­is­tars­ki rad iz teori­je i prakse odbrani­la je na Uni­verzite­tu u Minesoti,SAD 1972. godine. Radi­la kao asis­tent na FDU u Beogradu. Za direk­to­ra Drame Nar­o­dnog pozoriš­ta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvoro­godišn­jeg man­da­ta, osta­la je na angaž­manu kao stal­ni red­itelj. Kao pro­fe­sor po pozivu, pre­davala je na uni­verzite­ti­ma u Los Anđe­le­su (USLA),Čikagu (UIC) od 1981–1982, a u okviru pre­davačk­ih turne­ja obišla je u neko­liko maho­va, kao gost pre­davač, sve veće uni­verzitete SAD (1985, 1991, 1997 i 1999). Redovni je pro­fe­sor Akademi­je umet­nos­ti u Novom Sadu. Njen red­iteljs­ki opus čini blizu stot­inu pozorišnih, kao i veli­ki broj tele­viz­ijskih i radio reži­ja, od kojih mnoge po sop­stven­im tek­stovi­ma. Objav­i­la je četiri knjige proze i sedam knji­ga dra­ma. Dobit­nik je mnogih znača­jnih književnih nagra­da za književni i pozorišni rad. Proza i drame su joj pre­vođene na engles­ki, mađars­ki, make­don­s­ki i nemač­ki jezik. Živi i radi u Beogradu.

    .

    .

    Vaše najrani­je sećanje?

    Kako mi se dopada­lo kako zvuči reč: Dri­na, koju sam čula kad sam imala mož­da tri godine, a nisam uopšte znala šta ona znači.

    Najveći strah iz detinjstva?

    Mrak i bubašvabe.

    Naj­draža igračka?

    Moj pas kome sam prav­i­la ogr­lice od maslač­ka, lišća i  trešanja.

    Koje slo­vo Vam je bilo najteže?

    DŽ. Ali mi se jako dopadala vež­ba iz buk­vara koju i danas pam­tim: Džana plete Džaferu džem­per. Džafer kaže: Džano, Džano, što mi nisi oplela i džep. Moj nas­tavak tog tek­s­ta dobio je na času veliku učiteljicinu pohvalu, a glasio je: Šta će mi džem­per bez džepa, a gde da stavim sve moje džidža-bidže.

    Kako ste doživeli Robin­zonov povratak?

    Bilo mi ga je žao, jer sam se bojala da mu niko neće verovati šta je sve preživeo.

    Koje su Vas ruke hranile?

    Najviše bakine, ali nisam bila baš orna na jelu, zato ni danas ne spadam u gurmane.

    Da li prelazite preko uvreda?

    Nas­to­jim da nikad ne zab­o­rav­im dobro koje mi neko uči­ni, ni nežnost kojom me obasi­pa, a uvrede su traš, neke zastare­va­ju, neke se poreknu same, poneko se izvi­ni kad tad, pa ne prav­im neki fajl…

    Šta je Vaša najveća nada?

    Da neću umreti kao povrće.

    Čega se stidite?

    Svo­je plahovitosti.

    Da li je zab­o­rav lekovit?

    Nije, zab­o­rav je lagano nestajanje.

    Čemu pamćen­je?

    Pamćen­je je pohran­ji­van­je iskust­va i znan­ja. Služi živ­o­tu, kao svest o sebi i drugima..

    Šta zam­er­ate prijateljima?

    Neki­ma zam­er­am što nas­to­je da me preprave, odnos­no da me ube­de u neke stvari, a ne vide da je to moguće isto koliko i sečen­je magle na kocke.

    Imate li neprijatelje?

    Ne veru­jem, jer šta bi kog đavola nekome tre­bao taj napor.

    Šta je najvred­ni­je kod muškarca?

    Muževnost i hrabrost.

    Šta je najskriveni­je u ženi?

    Sve, žena je zagonet­ka, nas tre­ba stal­no odgonetati.

    Grad koji Vam najviše znači?

    Beograd.

    Reč­na, mors­ka ili jez­er­s­ka voda?

    Kisela, sa mehurićima.

    Teško li je sa glumcima?

    Inspi­ra­tivno, oni su stvoren­ja visoke osetljivosti.

    Teško li je sa piscima?

    Da, ali ne daj Bože bez njih.

    Šta pitati Sofokla?

    Da li bi i posle tolik­ih mileni­ju­ma pono­vo napisao stih: Pun je sila svet, al niš­ta od čove­ka jače nije.

    Kako čitati poeziju?

    S punim pov­eren­jem. U poez­i­ji su mno­gi  damari i ovo­ga i sve­ta koji nas povezu­ju sa stvari­ma o koji­ma naš duh i ne slu­ti, da parafrazi­ram Hamleta.

    Da li je film iscr­pljen kao umetnost?

    Nije, mada je u opas­nos­ti ako se ne izbavi od triv­i­jalne priče, s tri vica, neko­liko cita­ta iz mek­ih pornića i šablon­skih dijaloga.

    Da li je teatar ostao bez uticaja?

    Ne bih rekla. I dal­je se društ­vo plaši te vrste slobode.

    Može li se ekonomi­ja podred­i­ti umetnosti?

    To su dva mer­i­la, različite su mon­ete. Umet­nič­ka vred­nost se ne može izraču­nati, sva­ki račun u vezi sa umet­nošću je proizvol­jan. Umet­nost je nemerlji­va dak­le daleko je iznad ekonomske moći.

    Šta nika­da nikome niste rekli?

    Nika­da nikome nisam rekla: mrz­im te.

    Šta je ljubav?

    Mer­i­lo punoće života.

                                                               Raz­go­varao Enes Halilović