Žene

Slavoljub Marković
Lat­est posts by Slavoljub Marković (see all)

     

    ŽENE PEVAJU

         Slušam žene dok žan­ju i peva­ju, štiteći lica mara­ma­ma, dok im lep­rša­ju rukavi; peva­ju dok tope kono­plju, zadignu­tih sukn­ji gaze u vodi.
    .….A onda su pre­stale da pevaju.
    .….Mno­go god­i­na kas­ni­je, dok čitam o žena­ma koje peva­ju, sećam se onih žena koje sam poz­navao, i kao da su one moje vlas­ništ­vo na koje sam zboravio.

     

     

    ŽENE KORAČAJU

         Te devo­jke koje su obule nove cipele, samo za sabor, vraća­ju se kući noseći ih u ruka­ma, bose korača­ju nažul­janih stopala po toplim bara­ma tek pale let­nje kiše.

       Kako su bili lepi, nji­hovi lis­tovi, dok su jutros koračale na štik­la­ma, uvi­ja­jući kukovi­ma, po tek asfalti­ra­nom putu.

     

    ŽENE U PESMAMA

         Sećao sam se žene koju sam sre­tao šezde­setih god­i­na XX veka, u hlad­noj izna­jml­jenoj sobi, sa lavorom, kan­ti­com sa čes­mom za umi­van­je, koja je napusti­la svo­ju kuću, došla u grad, da bi se zaposlila i po mogućnos­ti udala.
    .….Svako­ga dana, posle posla, umi­va se ukos­ni­ca­ma podižući kosu, sa ostatkom sapunce na vratu i iza ušiju.
    .….Kupa­jući se sub­otom popodne, u ple­hanom koritu, čujem kako lupa lonče­tom dok se posi­pa. Kas­ni­je sedi na ulazn­im ste­peni­ca­ma, na sun­cu sušeći kosu.
    .….Onda je vidim nakinđurenu, okićenu vašarskim đinđu­va­ma, sa kosom obliko­vanom u punđu, štrunfama pridržava­jući čarape, da ne bi skl­iznule niz butinu, kako odlazi na igranku koju orga­nizu­je sindikat.
    .….Tamo će nas­r­nu­ti na nju, kakav nez­grap­ni rad­nik, koji živi u rad­ničkoj baraci, iz treće smene, koji će se već sutradan pojav­i­ti u njenom sobičku.
    .….Gledao sam kako trpi ponižen­ja, da bi se udala za udov­ca ili raspušteni­ka, i video je kas­ni­je otrom­bol­jenih usana, vis­nule zad­njice, doj­ki prign­ječenih prslukom. 1)

    .

    .

    RAZONODA

       Da bih opisao tu ženu pitam se koju ter­mi­nologi­ju da korisim; mož­da čak posle toliko opisa žena jed­nos­tavno vidim na koga ona pod­seća, pa samo da iz tek­stoteke kopi­ram opis?
    .….Ne mogu sada da upotre­bim izraz da ona potiče iz aris­tokratske porodice, pa da u tom sve­tu tražim opise ili da je iz nekog mon­den­skog i snobovskog sve­ta; uda­ta gospođa koja je još u ljubavi s jed­nim mladićem; ne zna šta nadok­nađu­je tom vezom. Ne toga nema.
    .….Upotre­biću jed­nu važnu reč. Sis­tem i sim­bol. Kôdôvnik u sis­te­mu značen­ja ili sis­te­mu stereoti­pa; soci­olekt, ponekad razumljiv samo nje­gov­im korisnicima.
    .….Posle moje nedoumice, ona je osluški­vala ljud­s­ki gov­or; bila je ogr­nu­ta osunčan­im telom ljubljenog mladića, sa otvoren­im oči­ma; posvećenik sun­ca, gre­jač sop­stvenog srca; njen je putokaz sunčana strana sve­ta, medonos­ni nek­tar i ambroz­i­ja, trpeza sa plodovi­ma cveća.
    .….Želela je da ode i ostavi je. Plaši­la se ekce­sa. Davno je već nesta­la posled­n­ja sig­urnost. Vera je sasvim unište­na. Tra­je­mo koliko nam tra­ju tela. Raj i komu­nizam zamen­jeni su komu­nikaci­jom – razon­odom. Seks razonodom?
    .….U groblju saj­to­va gde se nalazi niz zan­i­man­ja: lekar, bankar, pukovnik, zavod­nice, sto­ji i kurve. Ali umesto reči o nji­ma sta­jale su fotografi­je žena koje su vre­menom zamen­jene fotografi­ja­ma poz­natih glu­mi­ca; ostaće nam samo u sećan­ju nji­ho­va lica.

     

     

    VREME

         Vra­tio se na neko­liko dana u rod­ni kraj. Obnovio je svo­ju staru kuću. Pod­sećala ga je na det­injst­vo i svo­je pretke. Među­tim, nije bio pri­lagodljiv; došao je u sukob sa meš­tan­i­ma, poseb­no sa mladi­ma. Nije bio ni uti­ca­jan; meš­tan­i­ma nije mogao da pruži nikakve priv­i­legi­je, u glavnom gradu.
    .….Mal­tre­ti­rali su ga.
    .….Šta će u selu?
    .….Pret­postavili su da ga je ostavi­la žena poš­to nije došla sa njim. Rugali su mu se da je Beograđanin.
    .….Jed­nom je sta­jao u tele­fon­skoj gov­or­ni­ci, slušao je kako pada kamen­je; poloml­je­na su stak­la gov­or­nice.          Gađali su ga omlad­in­ci skriveni iza zgra­da. Na sreću, ostao je nepovređen.
    .…Neko je čuo nje­go­vo negodovan­je. Pre­tio je bacači­ma kame­na. Pružio mu je ruku. Bila je to kono­bar­i­ca. Pita­la ga je šta će u toj ruševi­ni. Rekla mu je da zna, da je kole­ga sa nje­gov­om ženom; vest se brzo prošir­i­la. Rekla je frazu da muže­vi posled­nji saz­na­ju za nev­er­st­va svo­jih žena.
    .….I Beograđanin je već znao za nji­hovu vezu, ali nije znao kako tu vest može znati kono­bar­i­ca. Mož­da samo slu­ti. Jed­nom je kolegu poz­vao tele­fonom. Jav­i­la mu se sop­stve­na žena. Spus­tio je slušalicu, shvata­jući da se zbliži­la sa nje­gov­im kole­gom; pret­postavio je da zato nije htela da pođe sa njim.
    .….Bio je u dile­mi da li da ode i pre­tuče ih obo­je, ili da dozvoli vre­menu da ono samo razreši nje­gove dileme?

     

     

    KOMUNIKACIJA

         Na ivi­ci arene, dok trešti cirkus­ka muzi­ka, glupi avgust se pre­meće preko glave i krev­elji. Zagle­da se u raskrečene butine poza­mašne žene.
    .….„Gospođo, mal­očas je glupom avgus­tu nesta­la tru­ba“, kaže joj.
    .….Ako je ovo oso­ba žen­skog pola podrazume­va se da ima pol­ni organ.
    .….„Budalašti­na gospo­dine. Kak­va tru­ba?“, kaže žena i vadi iz trobe poveći komad gove­dine. Izva­di i nož da bi reza­la meso. Mož­da je bila deo putu­juće cirkuske ekipe? Niko joj se od gledala­ca nije suprot­stavl­jao. Čak je i svet­lo bilo usred­sređeno na nju. Ko bi još i smeo da je izbaci napolje.
    .….„Zar vi, gospođo, ne čitate encik­lo­pe­di­ju. Otka­da klovnovi jedu kuvano meso?“, pitao je klovn.
    .….Smeh pub­like, komešan­je, nedoumi­ca… pretili su da prek­inu pred­stavu, iza­zovu tuču, što bi dovelo do toga da vlast zabrani boravak cirkuzana­ta i na per­ifer­i­ji grada.
    .….Naiđe direk­tor cirukusa. Pok­loni se gospođi, pred­stavi se i reče:
    .….„Vi, gospođo, ne gle­date pro­gram nego vašem mužu spre­mate večeru!“
    .….Zbun­je­na žena, pogle­da tor­bu na stoli­ci, komad mesa koji je reza­la, oku­pljene ljude oko sebe, reče:
    .….„Pošteno sam plati­la ulaznicu.“
    .….Bila je to star­i­ja gospođa, gledala je sagov­rni­ka koji je bio diretkros­ki obučen, što je podrazumeva­lo da je u novom odelu, sa kra­vatom, ele­gan­tan. Dopadao joj se. Povre­meno star­i­je žene kažu same sebi: „Pogledaj, lep muškarac. Kako onu stvar ne pone­soh sa sobom. Još kada bih uhvati­la zornjaka.“
    .….Direk­tor je sada mogao da bira: da povede ženu sa sobom ili da se raspravl­ja sa njom.
    .…„Da se pomi­r­i­mo“, reče joj direk­tor. „Dajte mi vašu šer­pu a izreza­će­mo meso za vašeg gospodina.“
    .….Direk­tor, da bi se spasao bla­maže i nas­tavio pred­stavu, pođe sa damom. Uđoše u nje­gov umet­nič­ki furgon.

    .

    .

    URBANA TEMA

         ..Poš­to su se živ­ot­in­je izbo­rile za sva živ­ot­in­js­ka pra­va, lju­di, nji­hovi sabor­ci, počeli su da raz­go­vara­ju sa nji­ma; raz­go­vara­ju sa pti­ca­ma koje sleću na oluk, sa mačka­ma dok mauču na terasama, sa psi­ma koje izvode u šetnju.
    .….„Ko je sve ovde gaz­da, bed­ni lju­di?“, pita maj­mun u kavezu, dok ga maj­mu­ni­ca čisti od parazita.
    .….Veći­na dece, i pone­ki star­i­ji gledalac, uću­tali su pred tim prizorom.
    .…„Pitam ja vas…“, izvuče se maj­mun iz maj­mu­ničinih ruku, okrenu­vši zas­me­janoj pub­li­ci, golo, jad­no, smežu­ra­no dupe.
    .…„Gaz­da je otišao…“, reče jedan dečak.
    .…„Dabome kada vi đaci oštrite olovke, pa nas onda risu­jete na časo­vi­ma likovnog“, odgov­ori majmun.
    .….Devo­jčice zagalamiše, pa se sramežlji­vo udaljiše. Ostade samo jedan hrabri dečak, jed­na sre­doveč­na žena, i nekakav starac. Maj­mun je mokrio u kavezu, dok se maj­mu­ni­ca izmotavala.
    .…„Lju­di stigli na Mesec a mi se još muči­mo oko kvadra­ture kru­ga“, reče jedan penzioner.
    .…„Gospo­dine, moj otac je takav vrhun­s­ki sportista da hoda noga­ma po pla­fonu“, kaže dečak.
    .…„Bože, lju­di, pomoz­i­mo maj­munu. Otvo­rimo mu vra­ta“, kaže sre­doveč­na usaml­je­na žena.
    .….Lakomis­leni dečak otvori vra­ta kaveza. Iza­đe maj­mu­ni­ca. Uhvati deča­ka za ruku pa reče: „Vodi me tvom tati, sportisti!“
    .…„Hajde, gospo­dine maj­mune, slo­bod­ni ste. Iza­đite da izaberete novog gaz­du!“, reče sre­doveč­na žena.
    .…„Ne razumete se vi lju­di u maj­mu­nar­i­je! Ostavite moju suprugu da ide drugu sportisti. A vi, gospođice uter­a­jte vaš bicikl u kavez jer sam žel­jan ljubavi“, reče maj­mun jed­noj gospođi.
    .….Kak­va je ovo idi­la; maj­mu­ni­ca ode sa dečakom da je pred­stavi ocu, sportisti.
    .….Mamjun ode sa devo­jkom koja je vozi­la bicikl; gurali su ga sada sme­jući se jed­no dru­gom. Maj­mun joj je gov­o­rio da ipak ne bi tre­ba­lo oslo­bod­i­ti sve živ­ot­in­je; bar ne one koje su nepri­jatelji maj­mu­ni­ma – poješće ih; slo­bod­ni maj­mu­ni neće moći da se brane.
    .….Jed­na žena je htela da bude maj­mun; nedosta­jao joj je gaz­da. Pre­poz­nala me je i nas­me­jala se. Namignu­la mi je.

     

    [1] i u pes­ma­ma Ljubomi­ra Simovića.

    Ona se zatim umi­vala u svo­joj hlad­noj sobi

    sa sapuni­com u uši­ma i na ivi­ci kose

    zatim se dugo oblačila

    dok je loza češla zid te opustele kuće

    i promica­lo nebo puno brz­ih oblaka

     

    [2] On ima ulogu sred­st­va soci­jalnog raslo­ja­van­ja, često odstu­pa od stan­dard­ne norme i odliku­je ga sklonost ka stvaran­ju različi­tih neol­o­giza­ma prouzroko­vanih najčešće potre­bom da se bude mod­er­an u svakom, pa i jez­ičkom smislu.

     

    [3] „Da li je ova priča po Frojdu?“

    „Ne! Po Fro­j­du je seks patologija.

    Ova priča je po Vuku Karadžiću. Zdra­vo! Narodnjački!“

    „Ma, ne! Žele sve što je napisano da pretvore u stvarnost, pa i izmišljeno!“