Čat je ćutao, „kao muškarac u žaketu na morskom dnu“…
Peter Esterhazi
1.
Plan Museumsquartiera liči na crtež broda – napisao sam na listu istrgnutom iz rokovnika sa kožnim povezom, nakon što sam na dvadeset devetoj stranici bedekera prvi put ugledao njegovu sliku.
Pokušao sam da nacrtam Museumsquartier. Na mestu pramca našao se Zoom Kindermuseum, a kraj njega muzej Leopold. U palubnoj kućici bila su smeštena dva pozorišta i sistemi dugačkih stepeništa koja vode u potpalublje. Unutrašnjost broda: šest dvorišta sa centralnim trgom, popločanim belim kamenom, i Muzej moderne umetnosti, tačka koja deli centralni deo palube od zadnjeg dela broda. Povukao sam liniju oko krme, na kojoj je sada bio Architectural Centre Vienna, načinivši tako nepravilan luk na levoj strani, i povukao donju liniju koja je zatvorila dno i skelet broda. Fasada, štale, Fischer von Erlach Wing – napisao sam ispod najniže tačke svog crteža i krupnim slovima dodao: brodomodelarstvo.
2.
Do sada nisam napuštao zemlju. Ovo je moje prvo putovanje. Mogao bih zbog toga da kažem da je moja slika Beča pomalo pomerena.
Kada sam ga video prvi put? Jedne zimske noći, kroz nekoliko slojeva stakla. Još uvek sam živeo sa Martom, tetkom moga oca, koja mi je, bez nadoknade, iznajmila jednu od soba svog velikog stana na Petlovom brdu. Ta soba, ipak, nije bila studentska. Tokom dana sam spavao, a noć provodio pred televizorom. Čim bi se Marta povukla u spavaću sobu, uvukao bih se u dnevnu sobu i legao u njenu kožnu fotelju.
Tada sam prvi put video Beč.
Iako sam voleo dobre filmove, moju najveću ljubav predstavljale su male, privatne, lokalne televizije. Nisam siguran da bih mogao da objasnim zašto, ali predano sam se udubljivao u njihove programske šeme. Tokom zimskih meseci, na jednom takvom kablovskom programu, reprizirala se serija putopisa, načinjenih amaterskom kamerom. Snimatelj je sedeo na svom sedištu i kroz prozor autobusa snimao ulicu. Kamera nije bila fiksirana: ljuljala se zajedno sa vozilom, prikazajući čas ulice Beča, čas čoveka koji je sedeo na sedištu pored.
Atmosfera je bila autentična. Ne samo zbog umrljanog stakla koje je stvaralo iluziju da je i televizijski ekran muzgav, već i zbog glasa turističkog vodiča koji je stajao kraj prednjih vrata, na prvom ili drugom stepeniku. Kamerman ga je snimio nekoliko puta. Govorio je brzo i tečno, ali se činilo da je umoran od puta. Neprekidno se osvrtao, pokušavajući da pokaže putnicima sve građevine koje su se nizale sa obe strane puta.
„Museumsquartier – barokna građevina u kojoj su nekad držani carevi konji, danas je jedan od najvećih muzejskih kompleksa“, mogao je reći, pokazujući vozaču desnom rukom da malo uspori, nakon čega mu je ovaj nešto odbrusio.
Ustao sam i pojačao ton. Glasovi iz autobusa jedva su se čuli, iako je aparat bio pojačan do kraja.
Ne znam da li sam tada video iz autobusa ovu građevinsku porudžbinu Karla VI, ali se sećam da su automobili na putu počeli da trube, najverovatnije ljuti na vozača autobusa koji je usporio saobraćaj.
Putopis iz Beča, putopis iznutra – zapisao sam maločas na drugoj strani papira, preko obrisa crteža broda koji se nazirao.
3.
Zaspao sam pre nego što je autobus napustio grad.
Iz sna me je trgnula glasna muzika sa televizora. Na ekranu je sada ležala gola plavuša i zavodljivo se smeškala. Gledao sam njene velike grudi dok sam utišavao ton. Desnom rukom mamila je gledaoce, prislanjajući zamišljeni telefon na uvo.
Tek sam tada video strica.
Bubnjanje zvučnika pomerilo je televizor i sa njega je, po običaju, pala stričeva fotografija. Marta, čiju je spavaću sobu u istom trenutku osvetlila lampa sa zelenim abažurom, nije imala porodicu, ali je na televizoru držala fotografije svih rođaka.
Naravno, bili su poređani po pravilima jednog od njenih malih sistema, ali je to zgodno društvo sa TV-a, ipak, bilo sasvim šaroliko. Iako se tetka moga oca strogo držala reda, svakog dana primećivale su se promene u rasporedu slika, jer su fotografije padale čim bi zagrmeo zvučnik televizora.
No, bez obzira na to u kakvom su poretku stajali svi ti pecaroši, bankarski službenici, iseljenici, taksisti, prodavci nekretnina, ekonomisti, kondukteri i trgovci štofom – stric je bio nekako po strani. Prokazan. Njegova fotografija bila je najmanja, ali baš zbog toga posebno uočljiva.
Tetka Marta, koju su pogodile devedesete, uzela je jednog dana velike makaze i sa fotografije odsekla tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića. Svakom poslu prilazila je sa potpunom posvećenošću i smirenošću. Oštrice makaza provukla je tik uz njegovo telo, nakon čega je stric, jedan od najbližijih i najkontroverznijih Miloševićevih saradnika, ostao sam.
Da li bi se moglo reći da mu je Marta oprostila kada je ga vratila na vrh televizora, prethodno ga presekavši nadvoje?
4.
Ustao sam i podigao tu fotografiju, na kojoj je bio smrtno ozbiljan.
Visoki, mršavi bankar, u crnom odelu i beloj košulji, bez kravate.
Toliko bih znao da kažem.
Deset godina bio je na suprotnoj strani. U Beč je prešao 2001. Ne sećam se kada sam ga poslednji put video. Nisam siguran da bih prepoznao njegov glas.
Nekoliko sekundi držao sam fotografiju u rukama. Što sam je duže gledao, činilo mi se da sve više ličimo. Vrhom desnog kažiprsta prešao sam preko njene leve ivice, prateći trag Martinih makaza.
Isecajući, spasavajući strica, oštricom je oivičila sliku.
Linija je pratila konture drugog čoveka koji se nazirao.
5.
Probudio me je zvuk mobilnog telefona.
„Čuo sam da dolaziš u MQ. Donesi mi brod. Zadnja soba, orman kraj prozora. Od aerodroma ide Schnellbahn S7. Do stanice Praterstern. Pa U2, do MQ. Uđi do glavnog ulaza, Shop, visoka zgrada u sredini. Čekam ispred. U osam.“
6.
Stričevu poruku dočekao sam na nož.
Bacio sam telefon i opsovao. Šetao sam od prozora do električne peći, zarobljen između zidova sobe, poput junaka filmova Romana Polanskog, o kome sam, upravo tih dana, pokušavao da napišem nekakav seminarski rad. Bio sam neispavan i nervozan, ali sam znao da poruka iz Beča može da stigne jedino od strica, koji se već godinama nikome nije javio.
Ponovo sam opsovao. U poruci nije bilo uvoda, nijedne reči molbe, bilo kakvog pokazatelja da bi bio zahvalan ukoliko mu učinim uslugu.
Bezosećajni, samoživi kreten, pomislio sam, setivši se svih psovki kojima smo ga obasipali tokom devedesetih godina, kada bi se pojavio u režimskim listovima ili u drugom planu nekog televizijskog priloga.
7.
Šta ću reći kada prvi put ugledam Beč? Šta ću učiniti kada prvi put prekoračim granicu?
Da li ću biti nalik junaku iz priče Raše Popova, onom dečaku koji odrasta na salašu i koji prilikom prvog ulaska u selo, ugledavši popa, pita da li je to Bog?
Nisam odgovorio na stričevu poruku. Kada sam se sledeći put probudio, spustio sam se na pod i potražio telefon. Već je bilo pola tri popodne. Marta je spremala ručak. Iz kuhinje se čulo tiho zvižduckanje.
Uzeo sam kožni novčanik i prebrojao pare. Bilo je dovoljno novca da otputujem do Mokrina i pokupim brod. Nevoljno sam odvojio novčanice koje mi je dao urednik lokalnog lista za razgovor sa Rašom Popovim. Sećam se da je bio zadovoljan kako sam završio posao. Rekao je da sam otkrio sve Rašine likove. Njegov rad na televiziji, urednički posao na delima Sigmunda Frojda, pa čak i to da je prevodio sa italijanskog strip Hane i Barbere o psima Ogiju i Dogiju.
Dok smo šetali po stanu, Raša Popov mi je pokazao svoju biblioteku. Na jednoj polici bili su smešteni petparački romani na nemačkom, grčkom, engleskom i italijanskom jeziku.
„Uz pomoć njih“, rekao je, „učim strane jezike.“
Tog dela razgovora nema u novinama.
„Pogledaj, na ovoj strani ne znam puno reči. Na početku roto-romana pisac se izražava sasvim jednostavno. Po matrici: ušao je, uzeo pištolj i ispalio metak. A onda pomisli kako i on može da piše ozbiljnu književnost. Njegove rečenice postaju složenije. Žute sijalice pretvaraju se u lampe sa zelenim abažurima. Na sreću, autor krimića brzo se vraća svojim jednostavnim iskazima. Na pištolj i na leševe.“
Saopštio sam da uskoro putujem u Austriju i da bi trebalo da se podsetim nekih nemačkih reči. Kada je to čuo, moj sagovornik se podigao na prste i sa police skinuo roman sa požutelim stranicama. Rekao je da se radnja događa upravo u Beču i promenio naočari.
„Die Kugel!“
8.
Plan stare porodične kuće liči na šahovsku tablu.
Koliko sam samo puta prepisao ovu rečenicu?
Dok sam se vozio autobusom prema Mokrinu, ponovo sam olovkom nacrtao kućni lavirint, držeći na kolenima rokovnik sa kožnim povezom.
Otključaću kapiju i neravnom stazom, popločanom starim ciglama, proći kraj žičane ograde kojom je ograđena baštica sa cvećem. Neću ući na glavna vrata, kroz koja su izneli dedu, poslednjeg stanovnika ovog napuštenog dvorca, već kroz sporedni ulaz, na vrata koja se nalaze na početku hodnika koji vodi ka podrumu.
Zatim ću stupiti u predsoblje, pokušavajući duboko da dišem, uprkos ustajalom vazduhu i vlagi koja napada zidove.
Ne zadržavam se, ne osvrćem se i ne gledam fotografije na zidovima. Pružam korak prema sobi koja gleda na glavnu ulicu. Ne otvaram šalukatre. Tračci svetlosti koji se probijaju dovoljni su da otvorim stari orman u kom bi trebalo da pronađem stričev brod.
„Kada bismo strica zatvorili u ovaj orman i zaključali ga, Milošević bi imao jedan procenat manje“, rekla je Marta prilikom neke od svojih letnjijh poseta zavičaju, glasno se smejući.
I sad vidim sve bivše stanovnike stare porodične kuće koji su tada bili prisutni u sobi.
Gledaju kako stojim u mraku, pred komadom vredne drvenarije, pomišljajući da je tu, zapravo, sve vreme bio zaključan stric. Stric koji će sada izaći, stresti prašinu sa izgužvanog odela, koga ću upitati: „Zar me ti ne čekaš ispred MQ, Shop, visoka zgrada u sredini?“
9.
Skelet makete Kolumbovog broda Santa Maria načinio je od šperploče. Kormilo i fenjere noćima je obrađivao u radionici, iza stare porodične kuće. Gledao sam kako pod svetlošću stone lampe strpljivo iseca komadiće drveta, odmarajući s vremena na vreme ruku od testerice. Brodske topove napravio je od mesinga, koji je obradio na malom strugu, a jarbole je istesao od jelovine. Širom otvorenih očiju posmatrao sam kako, kraj jedara od žute tkanine, strpljivo plete mrežu od konca, ne primećujući da stojim kraj njega. Prozore i vrata kabine, na kraju, zatvara komadićima rendgenskih snimaka.
10.
Kako da se dokopam broda?
Pokušao sam da zavučem prste ispod vrata, ali mi to nije pošlo za rukom. Otvorio sam šalukatre i glasno opsovao.
U detinjstvu, od velikog ključa koji je otvarao stričev orman, načinio sam metak.
Njegovu šupljinu, ispunjenu sumporom sa glave šibice, zatvorio sam klinom čiji sam vrh prethodno odsekao. Kada sam prangijom udario o zid, nagli udarac izazivao je varnicu koja je aktivirala punjenje, uz gromoglasan tresak.
11.
U Museumsquartier stupam sa malim fondom reči.
Ukoliko progovorim na nemačkom, neće to biti ništa drugo do jezik pisca roto-romana koji sam poneo sa sobom:
Zagonetno se nasmešio. Razdvajalo nas je stotinak metara. Čovek kod ugla zaokrenu. Slušajte, o čemu se ustvari radi? Krik razbi tišinu. Prepoznah njegov glas. Dugajlija, sada već sede kose, otkopča gornje dugme na beloj košulji. Veliki, crni kofer spusti kraj desne noge i kiselo me pogleda. Zatim ispruži dugačke ruke kako bi na njih spustio maketu broda, uvijenu u beli papir.
„Da li mogu nešto da učinim za tebe?“, reče hladnim glasom.
Trg ispred glavnog ulaza u Musemsquartier ispuni tajac.
Nisam odgovorio na njegovu repliku.
Vrag je odneo šalu, pomislio sam i krenuo prema otvorenim vratima muzeja.
Zakoračio sam na palubu, osetivši blago ljuljuškanje pod sobom.
Ponovo sam pomislio na brodomodelarstvo.
(NAPOMENA: Na poziv bečkog Museumsquartiera i prevodioca Elene Messner, Mića Vujičić bio je gost ovog muzeja od 6. do 9. jula 2012. godine. Pripovetka „Crtež broda“ nastala je tim povodom.)
