Proza

Gde su danas devojke koje smo pratili kućama?

 

Gde su danas devojke koje smo pratili kućama? Tražim odgovore u sećanju i pronalazim uspomene, trudne slike koje rađaju nova pitanja o onima koje smo poznavali, pred čijim smo kućama pravili budale od sebe i ispod čijih prozora smo šaputali i pevali dok iz sna prenuti očevi lepotica nisu jurnuli za nama. Кako su samo mlade noge nosile svoje nasmejane gospodare željne ljubavi ili barem pažnje dok su se iza njih, sada već razbuđeni, očevi borili za vazduh držeći ruke na kolenima i u povratku kućama smišljali kazne za svoje lepe kćeri čija je lepota najmanje kriva za njihov kratki dah.

Većine tih očeva više nema i njihovo nestajanje danas izaziva suze u onim i dalje lepim očima devojaka koje smo pratili kućama. Od lepotica zaraženih srećom do tužnih dama u crnom koje plaču nad grobovima. Čim smo ih videli u crnini, više nam nisu bile opsesija i cilj, već sestre i oskrnavljeni gradovi porušenih bedema, a čija bismo utvrđenja tada postajali mi. Ima i onih koje smo svi zajedno pratili večnim umesto kućama raštrkanim po gradu. One su sada u našim srcima i osmehuju nam se sa mermernih ploča dok dečaci u nama ridaju zagrljeni ponekom od onih ruku koje su se odmarale na kolenima koja nas nisu mogla stići.

Gde su danas devojke koje smo pratili kućama u kojima više ne žive? Eno cveća u kom smo se krili, eno prilaza na kom smo razmenjivali zagrljaje, eno vrata iza kojih su nestajale, eno tremova na kojima su nas ponekad i poljubile, evo i ulica koje nas na sve ovo sete kada njima prođemo. Samo tih devojaka tamo više nema, osim o velikim praznicima kada mi ovim ulicama i ne prolazimo.

Gde su danas žene koje smo pratili kućama dok su još bile devojke? Eno ih u naručjima svojih muževa, onih koji su ih najuspešnije otpratili. Eno ih nad kolevkama i krevecima dece koja će tek nekoga i koju će tek neko pratiti kućama. Eno ih i u zagušljivim kancelarijama u kojima rade prekovremeno da zarade za veštačku oplodnju. Eno ih po ordinacijama, uzimaju im mere za nove noseve, zadnjice i usne, jer ih je neko slagao da je nešto falilo onim sa kojima su rođene. Eno ih u velikom gradu sa nekoliko cimera u tuđim kućama i stanovima do kojih se stide da ih neko otprati, sanjaju o velikim karijerama za koje su već stare. Eno ih po kafićima zadovoljnih životom koji su živele i onda kada smo ih pratili kućama. Eno ih sa vratovima stisnutim od strane šaka onih koji su ih pratili kućama, a u domovima iz kojih možda neće žive ni izaći. Eno ih u azilima za pse gde upošljavaju višak svoje ljubavi koju nisu dale nikome. Eno ih po manastirima, služe Gospodu i otkupljuju ovozemaljske vekove za nas grešnike. Eno ih svuda – po ulicama, na ćoškovima, u soliterima, na scenama, u dečjim sobama, pred oltarima, na pokloničkim putovanjima, po mostovima, stanicama, pekarama, trafikama, bioskopima.

Ali sa jednog mesta nikada neće otići i tamo će uvek moći da se sakriju kada ih svet porazi, a to su srca nas koji smo ih u nekim prošlim vremenima pratili do kuće željni svega onoga što na njima i u njima danas slabo ko i primećuje, a kamoli slavi.
I neka vas sve do jedne, vas devojke koje smo pratili kućama, Bog blagoslovi gde god da ste za onu sreću koju ste nam poklanjale. Sećanje na vas je sigurno – čuvaju ga u sebi vaši hitronogi dečaci za koje ste možda i zaboravile da su vas ikada i pratili kućama.

 

author-avatar

O autoru Milan Ružić

Rođen je 4. maja 1988. godine u Čačku. Osnovne i master studije završio na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Кatedri za opštu lingvistiku. Autor je knjiga kratke proze Nekad, neko, negde, Naše su samo reči, Narod za izdavanje i Pun kofer priča, knjige objavljene u Laguni čije drugo izdanje izlazi ovih dana. Pored književnog rada, Ružić se ističe i redovnim pisanjem kolumni, koje preuzima preko četrdeset štampanih i elektronskih medija u Srbiji i inostranstvu.