.
.
.
Mitska priča
.
U ono doba kad su tkači
mitova vukli mitske niti,
osnov behu oblik i način
glagola imati i biti.
.
Onda bi vukli mitske niti
i na sva usta i sva zvona
slavili pohod u zabiti
raznih zmajeva i grifona.
Na sva su usta i sva zvona
naročito hvalili pretke,
tek potom borbe oko trona,
otmice, preljube i spletke.
.
Posebno su hvalili pretke,
unoseći u mitske sveske
podvige opasne i retke,
odgovore jasne i reske.
.
uneli bi u mitske sveske
nešto prljavog mitskog rublja;
nikad, međutim, bez nebeske
podrške ni bez rodoljublja.
.
S nešto prljavog mitskog rublja,
znali su u to doba tkači
mitova, priča nije dublja
ali daleko duže znači.
.
,
Pogled iz dvorišta
.
Stare su kajsije već gotove. S proleća
olistaće jedva još koja grana.
Ne budu li ruže uskoro orezane,
sneg će ih polomiti u korenu.
Žute novine se na vetru pletu kao
pas u noge… U toplim krajevima
vode se ratovi; ponegde padne vlada.
A ovde treba pronaći grabulje,
pokupiti lišće i malterom zaliti
pukotine oko kuće, pre kiša.
.
.
Shvatanje o drvetu
.
Ti, koji gledaš drvo kako raste
Ili ponire
U okomitome počinku,
I koji živiš tu dvogubu sliku
Nesvršenu u njenom razdiranju,
Hoćeš li umeti
Da ne budeš ni mučenik ni krvnik,
Samo posrednik, kao i to drvo,
Između mraka i svetlosti, svega
Što jesi i što nikad nećeš biti,
Hoćeš li moći da sačuvaš, jednom
Kad ustreba i sam da se iskupiš,
Svu svoju ljubav za taj praznik uglja?
.
.
Žar-ptica
.
Beše čаs izvаn nаših slаmnih kućа
i šeširа (dа plаne požаr više),
beše položаj nekog bivšeg srcа
što nа metvicu i rаsаp miriše,
kаd poželesmo i kаd ugledаsmo
veliku pticu sletelu nа pismo
nаšeg dlаnа, nа skupocene reči:
nаhrаnismo je tаko i ubismo.
.
.
Kineski pastiš
.
Bilo bi to ovde još najbolje rešenje:
postati nevidljiv u majskom predvečerju.
Proći kroz plesače i sesti na terasi.
Ne klimati glavom, ne smešiti se nikom.
Piti štogod hladno, sa dosta mehurića
što bi svetlucali diskretno u praznini.
Koji put otići na pišanje i uzgred
venecijanskom se rugati ogledalu.
Baciti ispravu i ključ sa žutom kruškom.
Nemati pregradu u vratarevoj loži.
I nikuda više ne tragati za sobom
srećno izgubljenim u mlakoj pomrčini.
.
.
Pred bibliotekom
.
Pred bibliotekom u septembarsko popodne
dvoje su se mladih prošetali i stali
pod omanji jasen, u hlad. Na pola reči,
on hitnu neku cmu svesku:
Uzvitla se ptičje u jasenovu krošnju
pa slete, a za njom i jedna suva grana.
On diže tu granu u nagnu njom da tuče
otrovnicu svesku na travi, od sveg srca.
Nema šta, čist madijski obred;
lice ne odaje da li se ipak šali.
Da li je povez, tvrdi povez,
presvlake možda odveć crne
za njegove oči, pod koricama krio
njen dnevnik s dva-tri podatka o kome drugom;
da li beleške s kojima su
neki ispit danas polagali ili pali?
Ili je bila kakva knjiga,
stvar dušu dala za lomače
koje pucketahu u pradavna vremena
kad su im očevi još kvasili pelene;
ako baš mora takva igra —
slatka igra, šta li — da ima miris dima?
.
.
Nož iz druge ruke
.
………………….En un cajón hay un puñal…
………………….H.L. Borges, EL PUÑAL
.
Na stolu mi leži nož svinutih kanija,
pokrivenih plitkom, već izlizanom šarom,
s dve sitne karike za nošenje o pasu.
Kupljen negde na Han Haliliju,
one zime u Kairu;
ne bogzna šta, anadolski rad.
Kad mi stigne pošta, zbog kakvog časopisa,
obično se mašim i noža, pa izvlačim
sečivo svilasto i usko, mlečnobelo:
liznu li krv?
Ikada otkako je sakovano,
krvcu, – zapitam se dok rasecam tabake.
Beše li pri ruci, na mah, i štogod drugo;
A ne tek ovako, stvar korisna u kući?
.
.
.
.
.
