.
.
…..Preskačem jarak, pa još jedan. Mrak je, ali ne smem da palim džepnu bateriju. Ni cigaretu. Tako kažu u ovom nesrećnom gradu. Čim oni na brdima oko grada ugledaju svetlost, počinju da pucaju. Onako, pravo u čoveka. Nema policijskog časa, pa ljudi hodaju ulicama opkoljenog grada, jer je Božić. Katolički Božić. Oni tamo po brdima još više uživaju u pucanju i bacanju granata nego obično. Šta će tek biti kad bude pravoslavni Božić. Nadam se da ću do Ramazana već uspeti da odem iz ove gomile nesreće.
…..Ne znam, zapravo, zašto još uvek dolazim u ovaj grad. U grad u kojem mi je hladno, u kojem sam gladna, u kojem se puca i u kojem se na svakom ćošku umire. U grad u kojem sam tako puna adrenalina da se više ničeg ne plašim.
…..Danas, na Božić, tako često padaju granate, a snajperisti su neprekidno u akciji, čovek zaboravlja na rat misleći da je Nova godina u nekom mirnom delu ove zemlje. Pretrčavam ulicu misleći na decu i na sestru. Jedine, jedine osobe koje zaista volim. I na Renatu. Mislim i na brata, dobro, svejedno, i njega volim. Satelitski telefon ne funkcioniše više, tako da ne mogu da nazovem decu. Oni inače znaju da sam živa i zdrava. Mogu li i dalje da im priređujem ovaj cirkus?
…..Krijem se iza nekih vrata. Moj prijatelj koji uporno tvrdi da se čovek nikada ne navikne na rat, gledajući me u oči, pita: »Zašto si uopšte došla u ovaj grad? Šta te veže za njega?« Gledam ga u oči i počinjem da se plašim. Plaši me njegov očaj. Ja, u stvari, volim i njega. »Nadam se da će onaj sa džipom uskoro doći. Obećao je da će nas pokupiti.« »Uvek kasni«, odgovaram. Zaista se plašim da mu se nije nešto desilo. U stvari, volim i njega. U stvari, volim sve ljude u ovom gradu. Samo sa njima mogu da podelim ovaj omrtveli strah. Kad odem iz ovog grada, uvek se plašim da će se nekome od ovih ljudi nešto desiti. A kad opet dođem u ovaj grad, igramo se normalnog života i sastajemo se na kafi, kao da se kafa može nabaviti u ovom gradu, kao da ovde već vekovima vladaju mir i blagostanje, i kao da je ovo jedino mesto na svetu gde mogu dobro da se naspavam. I nasmejem. Gradom ne vlada bol, već radost.
…..Iz skloništa gledam na đubrište, u stvari, ceo grad je jedno veliko đubrište. Mačke i psi obilaze oko gomile ostataka, a preko dana to rade ljudi. Mačke i psi se ne svađaju, a i ljudi među sobom dele plen sa đubrišta. Humanitarne organizacije po gradu dele konzerve za koje nije jasno da li se u njima krije hrana za pse ili mačke, ili je to nedeljni obrok za celu porodicu ljudi. Kako god bilo, danas je Božić, Božić u gradu bez božićne jelke, bez bilo kakvog drveta, jer je svo drveće već izgorelo i tako za tri dana ogrejalo stanovnike ovog grada koji očigledno ni sam Bog ne voli. Namenio mu je samo večiti vatromet.
…..Taj nesrećni grad. Da li je zaista ranije bio srećan, kako tvrde njegovi stanovnici? Sva sreća je grunula poput vulkana, pretvorivši grad u more suza i krvi, laži i krađe, neopraštanja i tišine.
…..Stanovnici ovog grada su zapravo prijatni. Muškarci pogotovo. Usred najvećeg pucanja i straha oni mi pridrže stolicu, kaput ili pripale cigaretu. Sa strahom u očima uveravaju me da nemam čega da se plašim i trče u sklonište. Retko kad odvoje toliko vremena da mi pokažu gde mogu da se sakrijem. Teško čekaju da se vratim u grad i donesem cigare, kafu i votku. Ni novac nije naodmet, kad već dolazim u ovu nesreću.
…..Razmišljam kako da im ulepšam ovaj pasji život. Donosim im ruzmarin, more i školjke, u maju sveže trešnje i luk, ponekad češnjak, aspirine, šibice, olovke i tople čarape. Zimi bih im najradije donela dugačke gaće, ali znam da njihova muškost toliko pati da bi bili spremni da me zbog toga zakolju na licu mesta. Ja se u njihovim gladnim očima stalno pretvaram iz Madone u kurvu, i obrnuto, tako da se svaki put zaklinjem da više neću stavljati svoj život na kocku, da više neću gledati ove raznobojne vojnike iz Nepala, sa Tajvana i iz Kolumbije, da više neću podnositi prezir kanadskih pilota i trpeti strah od srpskih vojnika, glad i hladnoću, i strah svoje dece kod kuće u Berlinu. Stanovnici grada prihvatili su me kao svoju. Stanovnici ovog grada i onako misle da ne umem da brojim do tri, oni misle da moram da živim njihov život. Stanovnici ovog grada okrutni su prema onima koji ih nisu zaboravili i stalno šalju ljubazne pozive onima koji ne žele ni da čuju za njihov pakao. Stanovnici ovog grada ponašaju se kao da sam rođena juče i da su mi upravo oni otkrili mudrost ovog života. Stanovnici ovog grada vrlo dobro znaju da me ubija njihova muka i uništen grad, i da ni jednu njihovu ružnu tajnu neću odneti u svet. Stanovnici ovog grada znaju da ću u veliki svet odneti glas o njihovoj hrabrosti, njihovom ponosu i prosvetljenom duhu. Stanovnici ovog grada znaju da o njima nikada neću napisati ništa mračno. Stanovnici ovog grada ne znaju da me nisu uhvatili u zamku. Stanovnici ovog grada ne znaju da se pitam kako su mogli do poslednjeg trenutka da pijanče sa ubicama. Stanovnici ovog grada ne znaju da stalno razmišljam šta se to, pobogu, u mirna vremena dešavalo u njihovom gradu. Stanovnici ovog grada ne znaju da kad od pucnjeva pobegnem u džamiju, u sekundi dobijem porudžbine šta moram sledeći put, kad se opet vratim u ovaj grad, doneti iz Berlina. I stanovnici ovog grada ne znaju da već u vojnom avionu, dok napuštam grad, pred sobom vidim njihova mršava lica i velike tamne oči, i da znam da ću opet doći.
…..Još uvek čekam džip. Hladno mi je, a moram i u klozet. Gladna odavno više nisam. »Zašto uopšte dolaziš u ovaj grad?« opet me pita prijatelj. Zatvaram oči i mislim na majku i na oca. Da li sam zaista toliko opterećena njihovom pričom i njihovom domovinom. Njihovim naivnim uverenjem da život može da ide samo u boljem pravcu. Vidim oca kako plače, jer je dobio odlikovanje od druga Tita, i vojnike koji pucaju na njegovom grobu, majku, koja mojoj deci, za vreme vožnje u kolima peva borbene pesme. Sećam se kako smo u dvorištu hteli da se igramo partizana i Nemaca, ali do igre nikad nismo stigli, jer su nam uvek nedostajala deca koja bi htela da budu nemački vojnici. Sećam se ljudi po celoj državi koji su plakali kao kiša kad je Tito umro. Sećam se narodnih heroja koji su bolesni i stari koračali iza njegovog kovčega. To je bio njihov poslednji juriš. Da li sam zaista zbog toga došla u ovaj đavolji grad? Da li sam zaista zato otišla u taj grad da izbrišem ta crno-bela sećanja.
…..Između pucnjeva čuju se kočnice automobila. Ispred skloništa staje beli džip bez prozorskog stakla. Prijatelj i ja trčimo u auto. »Opet su mi obili kola«, kaže vozač. Ovo je zapravo kao u filmu, pomislim. Vozimo se kroz grad. Puca se češće. »Ovo je za vas katolike«, kažu oba prijatelja. »Ovo je čestitka za vaš praznik, jer mi smo muslimani. Ovo je bila šala.«
…..Ležim u krevetu i hladno mi je. Umesto stakla, na prozorima je plastična folija sa natpisom UNHCR. Pokušavam da zaspim, ali gladna sam i nervozna. Ispred sebe vidim ogavni američki vojni aerodrom u Franfurtu, pun automata, koji mi u ovom trenutku izgleda lepši od raja. Sanjam viršle na frankfurtskoj stanici i toalet u kojem ću moći da povučem vodu za sobom, a onda operem ruke toplom vodom i sapunom. Sanjam o kuhinji u Berlinu i o ranoj jutarnjoj kafi i cigari. Pri tom ću moći da sedim u pidžami, a da mi pri tom ne bude hladno.
…..Za sutra je najavljen sneg. To znači da će biti više pucanja, avioni neće poletati i sletati, čak će i vojnici UNO biti gladni.
…..Božić, sveto veče, sveta noć. Sve zbog tih prokletih nevernika. Da li i ja spadam među njih? Jer ceo svoj život stalno za nešto molim i prosim.
.
.
Sa slovenačkog Dragana Bojanić Tijardović
.
.
.
.
.
.
.
.
