Ja po svoje dođoh, a ti vidi šta ćeš!

 

 

 

LICA:

SVETISLAV JAKOVLJEVIĆ – odiše samopouzdanjem, iako mu sa-vest nije najčistija. Naizgled naivan i uljudan gospodin, a u suštini ote-lotvorenje pakosti.

DUBRAVKA JAKOVLJEVIĆ – njegova žena. Po količini teksta i igre njena bi uloga bila relativno glavna. Zapovedvičkog držanja, ži-vahna, okretna. Naizgled snažna ženetina, ali srčani bolesnik. Po zani-manju kasirka. Malerozna i sujeverna. Žali se na svoju sudbinu, jer je njena sudbina, sudbina njene porodice.

 

DUŠAN JAKOVLJEVIĆ – sin. Šta može kad mu se uvek desi da naiđe u nezgodno vreme i kaže ili uradi ono što ne treba. Večiti puber-tetlija. Po zanimanju, bez zanimanja. Po obrazovanju, bez obra-zovanja.

 

SANDRA JAKOVLJEVIĆ – Nosi epitet osvetnika, ali joj to nikako ne leži. Naizmenično plaha i bojažljiva, odnosno, snalažljiva i nesna-lažljiva. Da nije nje, ne bi bilo ove drame.

 

MALER BELAJBEG – advokat. Čovek neodređenog stasa.

 

.

.

ČIN PRVI

I

VREME: Današnje, dakle, teško.

MESTO: Dnevna soba porodice Jakovljević.

 

(U pozadini su dva velika prozora i ulazna vrata u sredini. Levo su vrata spavaće sobe, a desno sinovljeve sobe.

Dnevna soba je prostrana, uređena na srednjostaleški, klasičan način. Različiti komadi nameštaja za sedenje, daska za peglanje uz prozor, usisivač, ogledalo na zidu i mnogo nesvakidašnjih detalja protiv uroka razasutih po sobi kao što su na primer: potkovica, zečji repić i slično. Posle male pauze čuje se Dubravka kako doziva sina. Približavaju se ulaznim vratima.)

DUBRAVKA (off):

Dušane, stani, Dušane! Čuješ li šta ti pričam!?

DUŠAN (uđe):

Ne želim da te čujem, ostavi me na miru.

DUBRAVKA (Uđe i ona i hiteći dojuri do police sa lekovima. Popije lek i čašu vode. Duboko uzdiše):

U grob ćeš me oterati. Nemoj mi stajati s leve strane, rekla sam ti!

DUŠAN:

Nema potrebe za tolikom panikom.

DUBRAVKA:

Nema? Uhvatila sam te sa Simonidinom ćerkom u hodniku kako se cmačete. Ščepam te za vrat, tebe baš briga. Nju još manje. Treba da vas komšije vide, pa da nas ogovaraju do sudnjega dana!

DUŠAN (hladno i nezainteresovano):

Nek’ ogovaraju.

DUBRAVKA (uviđa da je bolje da spusti loptu i udeli majčinski savet): Kako ti to nije dovoljno? Planira da mi se u kuću uvali. Rospija mršava…niskobudžetna.

DUŠAN:

Nije mršava. Cura je manekenka.

DUBRAVKA:

Manekenka? Pa i majka joj je bila manekenka, pa se manekenisala sa svima. Ova je na nju povukla. K’o tapacirani kostur.

DUŠAN:

Sa njom nije ništa ozbiljno.

DUBRAVKA:

Znači, ovo ti je bilo prvi put?

DUŠAN:

Ma, jok. Po’vatamo se tu i tamo.

DUBRAVKA:

Pu-pu-pu. Pomeri se s mesta.

DUŠAN:

Lepo meni, njoj još lepše. Ako znaš na šta mislim?

DUBRAVKA:

Pored svih cura na ovom svetu, naš’o si rengenski snimak da ’vataš. Hoćeš da se zaraziš? To prekidaš odmah. Bez žalbe, bez polemike. Gotovo! Kuku meni, struju nisam platila.

(Krene u sobu. Čovek prođe pored nje, ne obazirajući se na svađu. Ona zastane, a on otvori vrata).

.

.

.

II

 

DUBRAVKA (suprugu):

Gde ćeš?

SVETISLAV:

U lov.

DUBRAVKA:

Tek tako, Svetislave. K’o pored groblja.

SVETISLAV:

Šta da vam radim? Svako treće popodne, priča je ista. (Dušanu): Nisi valjda u mojim kolima?

DUŠAN:

Danas nisam.

DUBRAVKA (Suprugu):

Tebi je samo do auta. Tako mi Boga, poješću vas žive. Dovde ste mi došli! Nemoj mi stajati s leve strane.

SVETISLAV:

Sa kojom si ga uhvatila jutros?

DUBRAVKA:

Sa Simonidinom ćerkom.

SVETISLAV:

Sa onom unicefkom?

DUŠAN:

Ma takve su manekenke danas.

SVETISLAV:

Kazni ga, Dubravka!

DUBRAVKA:

Tako, dakle. Ja, koja sam srčani bolesnik, da ga kažnjavam, a ti ćeš da ideš u lov. Nisi ga kažnjavao kad je ponavljao, skinuo mrak sa četrnaest godina, bežao od kuće, pušio travu, tuk’o se u kafani, pov-raćao želudac od alkohola. Tek kad si ga uhvatio da ti orgija u kolima, kaznio si ga.

(Otera ga napolje i zalupi vrata).

.

.

.

III

 

DUBRAVKA:

Dakle, tu smo stavili tačku? Je li?

DUŠAN:

Gde?

DUBRAVKA:

Bože, uzmi me, nemoj da me čeputaš. Pu-pu. Sa onom ofingerkom si završio? Je li?

DUŠAN:

Gotovo.

DUBRAVKA:

Zakuni se.

DUŠAN:

Umrla ti, ako lažem.

DUBRAVKA(Zarida):

Kuku! Povuci se za uvo! Brzo! (Dušan posluša neredbu) A sad se lepo zakuni.

DUŠAN:

Kunem se.

DUBRAVKA:

Ne držiš ukštene prste?

DUŠAN:

Ne.

DUBRAVKA (konačno odahne):

Lep si, a uvek naletiš na neke, Bože me prosti… šlogirane karanfile. Te će ti ženske doći glave. Samo misliš na onu stvar. Baksuze. Nije čudo, rodila sam te na mali utorak.

DUŠAN:

Idem, jer opet počinješ sa svojim sujevericama (Odlazi).

DUBRAVKA:

Ćuti. Nisam sujeverna, samo realna.

DUBRAVKA: (Dušan izađe. Mala pauza). Kuku meni, struju nisam platila. (Ode i ona).

.

.

.

ČIN DRUGI

.

I

 

(Žena usisava u dnevnoj sobi. Neko zvoni. U prvi mah ne čuje zvono. Posle par sekudni, čuje zvono i doziva sina da otvori.)

 

DUBRAVKA (Iz sveg glasa, usisivač i dalje uključen)

Dušane, čuješ li me, Dušane! Neko zvoni! Dušane!

DUŠAN (Dođe):

Šta je?

DUBRAVKA (još glasnije):

Neko zvoni! (Kad vidi šta je obukao, ugasi usisivač). Četvrtak ujutro, on obukao crvenu košulju. Pa, jesi li normalan?

DUŠAN:

Aman, majko.

DUBRAVKA:

Ćuti sad. Raspravićemo posle. Sad otvori vrata.

(Sin otvara vrata i razgovara sa nekim. Žena nastavi sa usisavanjem. Par sekundi posle, on se vraća egzaltiran. Ona ugasi usisivač i pakuje ga).

DUBRAVKA:

Kakav ti je to osmeh? K’o da si spav’o sa ofingerom u ustima. Ko je bio?

DUŠAN:

Bila. Žensko. Mislim, nije bila. Tu je! Znaš kakva riba. Ludilo, kevo!

DUBRAVKA:

Kakva keva, jezik pregrizo. Pu-pu. Povuci se za uvo. Čuješ šta ti kažem? U grob ćeš ti mene oterati sa tvojim fuksama.

DUŠAN:

Nije moja.

DUBRAVKA:

Pa, šta hoće kog đavola, ovako sabajile?

DUŠAN:

Traži tatu.

DUBRAVKA:

Šta hoće, more?

DUŠAN:

Traži tatu.

DUBRAVKA:

To sam već čula.

DUŠAN:

Pa, što pitaš opet?

DUBRAVKA:

Mislila sam šta hoće od tate?

DUŠAN:

Kaže, to će njemu reći. Šta ja znam? Njegove švalerske igrarije su isključivo njegove.

DUBRAVKA:

Pu-pu. Pomeri se s mesta.

DUŠAN:

Šalim se. Gde je tata?

DUBRAVKA:

Juri kučiće i mačiće po šumama. Nije se još vratio iz lova. Uvedi je, a ja ću ga zvati. (Žena ode da telefonira i usput komentariše). U deset ujutru je našla da ga traži i to kad moram da idem na posao. Kuku meni, struju nisam platila.

(Sin otvara vrata i uvodi lepu, negovanu i tananu curu od dvadeset i kusur godina. Sin je šarmira).

.

.

II

 

DUŠAN:

Uđi. Sedi, sad će on. (Ona sedne). Ti si?

SANDRA:

To ću njemu reći. A vi ste?

DUŠAN (duhovito):

E, to će ti on reći. Ha-ha-ha. (Duga tišina). Odavde si? (Ćuti, pa kaže, računajući da je fazon smešan). Aha i to ćete njemu reći.

SANDRA (promumla):

Mmmm… da.

.

.

III

 

DUBRAVKA (Dolazi. Odmeravajući gosta):

Dobro jutro! (Pošto nema odgovora, pokušava da dozna ko je dotična osoba): Mogu li ja nekako da vam pomognem?

SANDRA:

Ne, gospođo. Može jedino vaš muž.

DUBRAVKA:

On će sad doći. Ja moram da idem na posao.

.

.

IV

 

(Ulazi Svetislav)

 

DUBRAVKA:

Evo i njega. (Suprugu): Traži te neko. (On gleda fokusirano na devojku i ne mrda.) Pamet u glavu, Svetislave! (Daje mu bokal vode sa stola). Evo ti, prospi za mnom. Pa, idem ja!

DUŠAN:

Evo, ja ću da te pozovem.

DUBRAVKA (Cikne):

Ne! Ne! Sedi dole! (Čovek prosipa vodu, a pre no što potpuno izađe, čuje se žena). Kuku meni, struju nisam platila. (Ode).

.

.

V

 

DUŠAN (Prikrade mu se, dok otac i dalje zumira devojku):

Svetislave, daj mi ključeve od auta.

SVETISLAV:

Mani me se, Dušane. Nego, ko je ova?

DUŠAN:

Pojma nemam. Ništa ne pregovara. A kad progovori, bolje da ne pro-govori. Mada, dobra je. Svetislave, otimaš sinu sveže meso.

SVETISLAV:

Prvi put je vidim u životu.

DUŠAN:

Kako da ne. Daj ključeve. Molim te. Imam zakazan sastanak sa jed-nom devojkom.

SVETISLAV:

Evo! I nestani, molim te.

.

.

VI

 

(Čovek i cura ostaju sami)

 

SVETISLAV: (Smeten i postiđen jer ne zna ko je osoba prekoputa. Osećajući se nelagodno, zauzme sasvim zvaničan stav).

Pa, kako ste? (Tišina) Mislim, globalno… ovako…

SANDRA:

Ne znam šta da ti kažem. Dečko me šarmira, tvoja žena spopada. Tako nekako.

SVETISLAV:

To je Dubravka, moja žena. Nervozna je, ali ima dobru dušu. Srčani bolesnik.

SANDRA (Drsko):

Sa onolikim brkovima i ja bih bila nervozna.

SVETISLAV (Zabezeknut):

Oprostite?

SANDRA:

Nisam došla po tvoje izvinjenje. To mi ne treba. Zato ću odmah preći na stvar. (Devojka razgleda sobe i nameštaj po kući).

SVETISLAV:

Devojko, ja vas ne razumem.

SANDRA:

Reči ne razumeš, a da li ti je moje lice poznato? Čuješ li šta te pitam?

SVETISLAV:

Ja takvo ponašanje ne dozvoljavam u svojoj kući.

SANDRA:

Jesi li baš siguran da je ova kuća tvoja?

SVETISLAV:

Ne razumem.

SANDRA:

Aman, čoveče, ti baš ništa ne razumeš.

SVETISLAV:

Vašem izgledu ne priliči takvo ponašanje i rečnik.

SANDRA:

Zašto? Da te nisam psovala?

SVETISLAV:

Ovako više ne ide. Vaše ponašanje je nedopustivo. Hoćete li se, molim vas, konačno predstaviti?

SANDRA:

Nije problem. (Izvadi papir i daje mu, ne gledajući ga.) Izvoli.

SVETISLAV (Uzima):

Šta je ovo?

SANDRA:

Izvod iz matične knjige rođenih. Kao lična indetifikacija.

SVETISLAV (Preseče se. Uzme dokument i razmatra):

U redu. Šta to ovde piše? (Sedne) Republika Srbija, izvod iz matične knjige rođenih.

SANDRA:

Ime čitaj.

SVETISLAV:

A, da. Ime Sandra, prezime Jakovljević.

SANDRA:

Da li ti to nešto govori?

SVETISLAV:

Pa… Imamo isto prezime.

SANDRA:

Dakle, ipak me razumeš?

SVETISLAV:

Malo.

SANDRA:

Bolje malo, nego pogrešno. Ovaj razgovor sa tobom je teži no što sam mislila. Pročitaj ime oca i majke. (On traži imena, pa kad ih locira, zanemi) Imena su ti poznata. Lice svakako nije. (Drhtavim glasom). Nisi se usudio da me posetiš.

SVETISLAV (Prebledi):

Nije valjda?

SANDRA (Vrisne u plač):

Jeste. Tako je. Ja sam Bracina ćerka. Tvog rođenog brata, koga si pljunuo čim je otišao u grob. Moju majku iz kuće isterao, a na mene zaboravio.

SVETISLAV:

Bože moj, neverovatno. Ćerka moga Bratislava. Kako si porasla.

SANDRA:

Sram te bilo. Kako možeš u oči da me pogledaš?

SVETISLAV:

Ne znam šta da ti kažem.

SANDRA:

Ne moraš ništa. Sve znam.

SVETISLAV:

Ne znaš, sine. Nije tačno da sam tvoju majku iz ove kuće isterao. A na tebe nisam zaboravio. Nisam mogao da te nađem.

SANDRA:

Lažeš.

SVETISLAV:

Ne lažem. Ti moraš da čuješ drugu stranu priče. Ja za tvoju sudbinu nisam kriv.

SANDRA:

Tako svi kažu kad su optuženi. Prebacuju krivicu na drugoga.

SVETISLAV:

Dušo, ja ti se kunem.

SANDRA:

Nisam ti ja ništa. Kakva duša?

SVETISLAV (Najednom promeni stav. Sasvim odlučan):

Dobro. Neću se pretvarati. Ne poznajem te, s tim shodno, ne gajim nikakve emocije prema tebi. Sad mi reci, zašto si došla? Hoćeš da mi rasturiš porodicu? Da me isteraš iz kuće? To bi ti htela.

SANDRA:

Da te isteram iz kuće – ne mogu. Mada bi to najmanja kazna bila za tebe. Konsultovala sam advokata, koji će me zastupati na sudu. Rekao mi je da po zakonu ne mogu sve da ti uzmem.

SVETISLAV:

Što nisi došla ranije?

SANDRA:

Znala sam šta hoću, samo nisam znala kad je najpodobniji trenutak.

SVETISLAV:

I misliš da ćeš mi stvarno uzeti deo kuće?

SANDRA:

Ovo je moj pokojni otac sa tobom gradio. Polovinu gradnje plaćao.

Kud ga đavo natera da s tobom u posao uđe? Polovina je njegova i amin. Toliko ću da uzmem. Spremna sam na poštenu kompenzaciju, ali neću da se ponižavam.

SVETISLAV:

Ako si završila, ja bih da ti čestitam. Vidim da si se dobro pripremila, pre no što si ovamo došla da se sa mnom suočiš.

SANDRA:

Takva sam na oca.

SVETISLAV:

Tvoj otac je bio obično govno.

SANDRA (Opomene ga):

Moj otac je mrtav.

SVETISLAV:

Bez obzira.

SANDRA (Krene na njega puna mržnje):

Oca nemoj da mi diraš. U usta da ga nisi stavio.

SVETISLAV (Krene i on na nju, ona se uplaši, povuče i zaplače.):

Vidi je! Sad i plače. Na početku si se ponašala bahato, a sad mi glumiš nevinašce.

SANDRA:

Nemam šta da glumim. Stid sam ostavila kod kuće kad sam ovamo pošla.

SVETISLAV:

Stid kad ode, ne ume da se vrati. Nemoj jednu priču, pa drugu. Pronađi se.

SANDRA:

Koliko sam se samo namučila. Proklinjala sam te svakoga dana. Ali nije mi žao. Ta patnja me je očvrsnula, da bih tebe uništila. Mene siroče napadaš, a svog sina si lepo odgojio.

SVETISLAV (Ubedljivo):

Kog sina?

SANDRA:

Ovaj što je otišao sa tvojom ženom.

SVETISLAV (Još ubedljivije):

Nije mi on sin.

SANDRA:

Misliš da ću da poverujem u te budalaštine?

SVETISLAV:

Kako hoćeš? Otvoreno sam ti sve rekao. Izneo ti karte na sto, bez pardona.

SANDRA (Sumnjičavo):

Dakle, nije ti sin?

SVETISLAV (Ubedljivo):

Ne. On je student. Uzeo je sobu kod nas pre tri godine.

SANDRA (Poveruje):

Bilo kako bilo, ti moju sobu izdaješ i stanarinu trpaš sebi u dzep. A ja sam kao siroče išla od rođaka do rođaka. Više se i ne sećam ko me je sve odgajao. Je l’ ti čuješ šta ja tebi pričam?

SVETISLAV:

Slušam, al’ te ništa ne čujem, još manje razumem, a sve to ukupno me uopšte ne zanima. Gledam te i ne mogu da verujem. Ista majka. Tako mi se i ona žalila kad je došla sa stomakom do zuba.

SANDRA:

I te kako me se tiče. Ja po svoje dođoh, a ti vidi šta ćeš!

SVETISLAV:

Po svoje? Ako si došla po svoje, onda je red da ti nešto dam.

SANDRA:

Šta ćeš da mi daš?

SVETSILAV:

Pa da vidimo. Evo, na primer, mogu jedino da ti dam kurac.

SANDRA (U neverici):

Proklet bio. Manijače! (Zaplače se i krene da ga udari, ali on nju preduhitri i krvnički je ošamari. Sandra plačući izleti iz stana. On stoji hladnokrvno i pripaljuje cigaretu).

.

.

.

ČIN TREĆI

.

I

 

(Jutro. U dnevnoj sobi sedi bračni par Jakovljević. Žena pristojno obučena za posao kasirke. Muž pristojno dotučen zbog jučerašnje svađe, koja ga posle prespavane noći, ipak tišti. Piju jutarnju kafu.)

 

DUBRAVKA:

Lepo je što si jutros ostao kod kuće da zajedno pijemo kafu. Bar jedno jutro da ne ideš u lov, pa da se kod kuće siti ispričamo. (Mala pauza. Svetislav zamišljeno gleda u jednu tačku). Ne možeš da veruješ kakva je kriza na poslu. Posle toliko godina, brinem za svoje radno mesto. Ti sigurno misliš da preterujem i kako nisam normalna. Ti meni stalno kažeš „Dubravka, ti nisi normalna”. A meni samo još crna mačka da se pojavi na poslu, i tad možemo da idemo kud-koji. Kuku meni, Goci nisam izjavila saučešće. (Mala pauza. Svetislav grize nokat od palca). Čuješ li šta ti ja pričam?

SVETISLAV (Pošto je pripalio cigaru i srknuo kafe, najzad progovri, ali odnekud sasvim mirno, zamišljeno):

Biće bolje. Nemoj da si pesimista.

DUBRAVKA:

Ma, nisam pesimista. Ne znam kako da sastavimo kraj s krajem. Ako ostanem bez posla, ne pitaj. Ali Bog neće dati da dobijam otkaz tek tako. Uvek sam pošteno radila. Dobro, ti nisi nikad nisi ni radio. Ali se nismo nikad ogrešili ni o nekog. (Mala pauza. Svetislav uzdahne). Dušan troši, da Bog dragi sačuva. Niko ne zna da se rokfeleriše kao on. Zatvoriš jednu rupu, on ti napravi duplo veću. Koliko vidim, mora-ćemo da prodamo auto.

SVETISLAV (Pošto se povrati iz obamrlosti, vikne iz sveg glasa):

Šta!?

DUBRAVKA (Preseče se. Zakrklja):

Idi bestraga, čoveče. Na smrt me preseče. Pu-pu. Pomeri se s mesta. Hoćeš da mi srce stane. (Ode do police sa lekovima. Popije lek i vodu).

SVETISLAV:

Dubravka, čuješ li sebe? Moja kola nećemo prodavati.

DUBRAVKA:

Dobro. Ne moramo. Dabogda pocrkali od gladi. (Povuče se za uvo).

Daleko bilo.

SVETISLAV:

Auto nemoj više u usta da mećeš.

DUBRAVKA:

Dobro. Čula sam te. Auto ostaje. Šta se tebi desilo? Mora da si ustao na levu nogu. Uzmi moj list od fikusa, stavi ispod dupeta. Biće ti lakše, veruj mi.

SVETISLAV:

Ostavi me bar na čas. Nije mi dobro.

DUBRAVKA:

Da zovem lekara?

SVETISLAV:

Nema potrebe.

DUBRAVKA:

Pa, stavi list od fikusa, poslušaj me.

SVETISLAV:

Proći će i bez toga.

DUBRAVKA:

Znam šta će te oraspoložiti. Daj da ti gledam u šolju.

SVETISLAV:

Ovako te molim, ostavi me na miru.

DUBRAVKA:

Ama, smiri se. Ja svakako idem na posao za deset minuta. Posle radi šta ti je volja. Da vidim šta ti piše? Jaoj meni, okrunjena ti šolja.

SVETISLAV:

Pa?

DUBRAVKA:

Pa, zato si ti takav. ’Ajd bar želju da ubodeš. Hajde, ubodi prstom. (Očajan zbog njenog brbljanja, posluša je). Jesi li pomislio želju?

SVETISLAV (nezainteresovano):

Da.

DUBRAVKA:

Eto. Ostvariće ti se.

SVETISLAV (Podrugljivo):

’Ajde?

DUBRAVKA:

Hoće. Šta si pomislio?

SVETISLAV:

Da mi pojedeš govno. Eto šta sam pomislio.

DUBRAVKA

Sram te bilo pogana jezika. Uzmi ga, Bože, preko veze, da ti ga ja ne šaljem gore po protokolu. Kako možeš tako nešto da mi kažeš? Kuku meni, nisam Goci izjavila saučešće. (Ustane da telefonira. Digne slušalicu i zastane da čuje). Halo? Molim vas, gospođo, spustite slu-šalicu. (Svetislavu). Ovo je neverovatno. Dvadesetprvi vek, a dvojne linije se i dalje pojavljuju. Nikada mi nećemo u Evropu. (U slušalicu). Halo, gospođice, spustite, moram da zovem Gocu, da joj izjavim saučešće. Svetislave, dođi ovamo, glupača mi duva u slušalicu.

SVETISLAV (Ustane i uzima slušalicu):

Halo. Gospođice, molim vas, predstavite se.

DUBRAVKA:

A? Šta kaže?

SVETISLAV:

Ne znam. Mazi se. (Stavi slušalicu na uvo). Sad kaže da su joj noge namazane kokosovim uljem. Alo, curo, ne dahći. Čuješ li me!? Ne dahći!

DUBRAVKA:

Šta radi?

SVETISLAV:

Stenje. I pominje moje ljubavno ćebe. Šta joj to znači?

DUBRAVKA:

Pojma nemam. Ali znam da ti nemaš dlake po grudima. Daj kurvu, da joj kažem reč, dve. Slušaj me, fukso. Spusti slušalicu, da ti ne bih u grob spustila. (Svetislavu). Ovo mora da je neka Dušanova. Idi i bani mu u sobu. (Svetislav ode, a Dubravka sluša i komentariše za sebe): Slušaj kurveštiju što je prosta.

(Svetilav vuče pospanog Dušana)

.

.

II

 

SVETISLAV: Spusti, Dubravka. To je rospija od ovog skota. On se uspavao, a slušalica ostala podignuta. Ta je ludača celu noć dahtala. Vidiš kako je promukla?

DUBRAVKA:

Kuku meni. (Spusti): Dušane, je li ovo tačno?

DUŠAN:

Ma, nije to moja cura. To su one cure sa kasete.

SVETISLAV:

Hotlajn?

DUBRAVKA:

Vid’ ovoga. Kako ti znaš? Holtajn?

DUŠAN:

Eto, tata zna, pa nek ti objasni.

SVETISLAV: (Opravdava se Dubravki)

Video sam reklamu u onim novinama. Znaš li da minut slušanja ovih stenjodahtalica košta oko pedeset dinara, plus pdv, pa ti vidi. A ona je dronfulja stenjala celu noć.

DUBRAVKA(Očajno krikne):

Kuku, kuku, kuku! Celu noć si je slušao. Ja ću morati da zovem popa da okadi ovu kuću. Ovo je ukleta kuća. Pogledaj se na šta ličiš. (Svetislavu): Nikad neće odrasti.

SVETISLAV:

Neće!

DUBRAVKA:

Još je u pubertetu.

SVETISLAV:

Još!

DUBRAVKA:

On je celu noć slušao te telefonske jahačice.

SVETISLAV:

Jeste!

DUBRAVKA:

Znaš li koliko on ima godina?

SVETISLAV:

Šta da se radi? Znam.

DUBRAVKA:

Šta znaš? Ti si ga uvek podržavao u ovome. Znaš li koliko ima godina?

SVETISLAV:

Ama, znam, ženo!

DUBRAVKA:

Koliko?

(mala pauza)

 

SVETISLAV:

Sad si me zbunila.

DUBRAVKA:

Teško meni. Evo, igra mi oko. Kakvi me jadi sabaile nađoše. Dušane, idi umij se, siđi dole, upali auto, izbaci ga iz dvorišta i čekaj me. Samo da ja uzmem tašnu i jaknu iz sobe. (On ode po zadatku, a ona krene u spavaću sobu, ali vrata se ne otvaraju): Šta je sad ovo? Ova vrata neće da se otvore. Svetislave, čuješ!?

SVETISLAV:

Čujem. Nategni jače.

DUBRAVKA:

Nategni koliko hoćeš. Opet neće. Dođi ovamo, ne stoj tu. (Svetislav dođe): Nemoj sa leve strane. Zaobiđi me.

SVETISLAV:

Skloni se, ženo, da bih video šta je sa vratima. (Pokuša i Svetislav, ali uzalud) Boga mi neće. Neko se zaključao.

DUBRAVKA:

Šta lupaš? Mi smo iz te sobe izašli pre sat i po vremena. Kako je mogao neko da se zaključa ili prođe pored nas? (Mala pauza). Jaoj. Neko se ukurco unutra dok sam ja kuvala kafu, a ti se tuširao. (Uspaniči se). Lopovi! Kuku meni, pored sve muke, pokraše me sabajle. Lopovi! A Goci ne izjavih saučešće. Lopovi!

.

.

III

 

(Dolazi Dušan)

 

DUŠAN:

Šta je sad problem? Što vičete?

DUBRAVKA:

Opljačkani smo. Eto što vičemo. Dok ti tamo dahćeš, neko je izneo sve iz moje sobe. I zlato, i goblene i heklano. (Lupi se po čelu). Danas je petak, trinaesti. Lepo sam rekla, na ovaj dan se treba zaključati i ne izlaziti iz kuće. Čak ni da jedeš. Može da ti presedne. A vas baš briga. Širom otvorili vrata.

(Čuje se glas iz sobe)

 

GLAS (off):

„Gospođo, nisu lopovi.”

DUBRAVKA (Dušanu):

Nego ko je?

DUŠAN:

Nisam ja ništa rekao.

DUBRAVKA:

Nego ko?

GLAS (off):

Ja sam.

DUBRAVKA (Kulturno uputi osobi u susednoj spavaćoj sobi):

Ko si ti što vičeš tako glasno u sobi mojoj. (Namigne mužu i sinu, kao znak da je preuzela situaciju u svoje ruke).

GLAS (off):

Ja sam ona devojka od juče.

DUBRAVKA:

Tačno sam znala. Šta će ona tamo? Prokleta bila, videla sam da ima urokljive oči. Neverovatno. (Curi): Gospođice, hoćete li molim vas da napustite moju intimnu, spavaću sobu?

SANDRA (off):

Ne.

DUBRAVKA:

Gospođice, ljubazno vas molim da napustite kuću Jakovljevića.

SANDRA (off):

Pravo kažete. Kuća Jakovljevića. Zašto onda da je napustim?

DUBRAVKA:

Ja ovu ne razumem. Čekaj, ona je juče ostala sa tobom. Šta ti je rekla? Ko je ona?

SVETISLAV (Vidno uplašen):

Pojma nemam.

SANDRA:

Imaš, Svetislave.

DUBRAVKA:

Ona ti ime zna.

DUŠAN:

Možda mu je švalerka. Koliko vidim, biće ovde i povuci, a Boga mi i

potegni.

DUBRAVKA (Cikne):

Nemoj da ti ja potegnem šamarčinu, znaš? Beži dole i upali auto. Čekaj me, ja ću sigurno doći.

(Dušan ode)

.

.

IV

 

DUBRAVKA:

Svetislave, ko je ona?

SVETISLAV:

Pričaću ti kad dođeš. Situacija je malo komplikovana. (Tiho da Sandra ne čuje). Isterao sam to đubre i vidiš, ona ponovo došla.

DUBRAVKA:

Ovoliko malera nije me nikad našlo. I to u jednom danu. Odoh u crkvu da zapalim sveću. A pre toga, otići ću na posao, da im se javim. Od-biće mi deset posto od plate, jer sam zakasnila. Ma, najbolje da se obesim. Svetislave, odoh. A ti ovo reši. Sam si zasrao, sam ćeš da čistiš. Nemoj da me ova fuksa sačeka kad dođem.

SANDRA:

Čula sam vas.

DUBRAVKA:

More, sikter iz moje kuće. (Krene nogom da razvali vrata). Svetislave, razgovaraj lepo sa njom. (Izvadi nešto iz novčanika). Drži ovo dok pričaš sa njom. Pomoći će ti.

SVETISLAV:

Šta je to?

DUBRAVKA:

Detelina sa četiri lista. Čuvam je dugo. Čuvaj se i ti. Ova je spremna da ti oči iskopa. Idem. Zaključaj vrata, da ti ne uđe još neko.

SVETISLAV:

Hoću, ne brini.

DUBRAVKA:

Kako da ne brinem? Pored tebe može ceo bataljon da uđe, ti nećeš primetiti. (Izlazi). Kuku, opet nisam Goci izjavila saučešće. (Izađe).

SVETISLAV (Ispred ulaznih vrata):

A struju, jesi li platila?

DUBRAVKA(Čuje se glas iz daljine):

Pusti me čoveče!

(Svetislav se vrati u kuću i zaključa ulazna vrata. Priđe vratima spavaće sobe u kojoj se nalazi njegova bratanica).

.

.

V

 

SVETISLAV:

Slušaj, ne znam kako da ti kažem. Izvini za ono juče. Znam da si ljuta. Ali to nisam bio ja. Udario sam te u afektu.

SANDRA:

A ona tvoja ponuda? I ona je bila u afektu?

SVETISLAV:

Moja ponuda?

SANDRA:

Pa, rekao si mi da možeš jedino da mi daš svoje genitalije.

SVETISLAV:

Jaoj. Nisam valjda? Stvarno nisam znao šta pričam.

SANDRA:

Znao si, Svetislave. Džaba se izvinjavaš. To radiš samo zato da tvoja žena ne sazna istinu.

SVETISLAV:

Upravo se toga bojim. Dogovorićemo se oko svega, samo nemoj da otvaraš usta. Bar otvori vrata.

SANDRA:

Tek tako? Pa da me ponovo udariš. Ne hvala. Kakav si, silovao bi me.

SVETISLAV:

Ma, šta ti pada na pamet? Ti si mi kao rođena ćerka.

SANDRA:

Nisam ti ja ništa i ne izlazim iz sobe, dok mi ne prepišeš ono što mi pripada.

SVETISLAV:

Pa tad ni ne moraš da izlaziš.

SANDRA:

Tako je, kako je. Ti si kriv za sve. Kad mi provučeš rešenje o podeli imovine, izaći ću. To uradi što pre, da ne bih progovorila sa tvojom ženom.

SVETISLAV:

Idem da nazovem advokata, da ti prepiše deo kuće.

SANDRA:

Polovinu!

SVETISLAV:

Polovinu? Juče si se zadovoljavala jednom sobom.

SANDRA:

Juče za juče. Juče je puk’o šamar, pa se ulog povećao.

SVETISLAV:

Opasan si igrač. Samo nemoj Dubravki ništa da kažeš, a ni ovom stu-dentu. Voli moju ženu kao majku rođenu, pa će joj reći.

SANDRA:

Sve dok radiš za ovu stvar oko podele imovine, biće u redu.

SVETISLAV:

Idem da to sredim (Ode).

.

.

.

ČIN ČETVRTI

.

.

I

 

(Dnevni boravak. Svetislav se kreće nervozno po sobi. Ulazi Dušan).

 

DUŠAN:

Šta je, ćale?

SVETISLAV:

Život mi je, sine. Život. Jesi li poveo mamu?

DUŠAN:

Jesam. Potpuno je odlepila.

SVETISLAV:

Znao sam.

DUŠAN:

Odbili su joj deset posto od plate.

SVETISLAV:

Koleteralna šteta.

DUŠAN:

Što si tako uznemiren?

SVETISLAV:

Kako da ne budem pored tebe takvog?

DUŠAN:

Sad sam ja kriv za sve.

SVETISLAV:

Jesi. Što li sam te pravio? Bolje da sam te o čaršav obris’o. Daj mi ključeve od auta.

DUŠAN:

Nemoj, ćale, molim te.

SVETISLAV:

Čujes li šta ti kažem?

DUŠAN:

Uzmi ih sutra, nek ostanu još danas kod mene. Imam zakazan sastanak.

SVETISLAV:

Daj ovamo, nemoj da raspravljaš sa mnom. Boli me uvo za tvoj provod. Dovde sam sebi došao sa ugađanjem i opet ne valjam. Daj ključ!

DUŠAN (Vadi ključ i daje ga kao inferiorno pseto):

Izvoli.

SVETISLAV:

E, tako. Sad možeš da ideš.

DUŠAN:

Gde ću bez auta?

SVETISLAV:

Ne znam. Povedi je na burek. Pa na kokice, posle toga u bioskop. Hajde šarmeru, neka ti proradi mašta.

DUŠAN:

Ako je tako, onda bolje da joj se na oči ne pojavljujem. Nego reci ti meni, ko ti je ova? Hajde, meni možeš da kažeš. Dobra riba, moram da priznam. Kakva je u krevetu?

SVETISLAV (Udari ga po potiljku):

Nemoj da lupaš. Šta ti pada na pamet? Nego, kad smo već kod toga. Slušaj me dobro.

DUŠAN:

Slušam.

SVETISLAV:

Ja sam pre par godina od jednog čoveka pozajmio par hiljada maraka.

DUŠAN (Iz sveg glasa):

Šta!?

SVETISLAV:

Pratiš li me? Nisam mu ih vratio. On je, umro, a dokumenta o poz-ajmici dao ćerki i ostavio amanet da ona te pare traži. Evo sad se zaključala i neće da izađe dok joj ne vratim pare. Razumeš?

DUŠAN:

Razumem. Pa, kako ćeš to da rešiš?

SVETISLAV:

Pusti mene da to završim. A ti ćeš ovu sobu kilometrima zaobilaziti, dok ona ne napusti kuću. Sa njom nećeš kontaktirati.

DUŠAN:

Zašto?

SVETISLAV:

Zato sto sam ja tako rekao. I još nešto. Ako te slučajno upita nešto, ti joj reci da nisi moj sin. Ti si samo student-podstanar i tebe ova situacija ne zanima.

DUŠAN:

Znači, ja sam student-podstanar i mene ova situacija ne zanima.

SVETISLAV:

Tako je.

DUŠAN:

A šta studiram?

SVETISLAV:

Otkud znam? Izmisli nešto. Recimo kriminalistiku. To bi ti stajalo. Lanci, katanci.

DUŠAN:

Zašto?

SVETISLAV:

Zato što moraš da studiraš nešto.

DUŠAN:

Mislim, zašto da lažem da ti nisam sin?

SVETISLAV:

Pa, konju… Zato što voziš moj auto. Ovako mi nisi ništa, jer je auto tvoj. A da si mi sin, kao što i jesi nažalost, auto bi bio moj. Onda bi ona rekla: „Prodaj auto i vrati pare”. Razumeš sad?

DUŠAN:

Malo.

SVETISLAV:

Bolje malo, nego pogrešno.

DUŠAN:

A odakle sam?

SVETISLAV:

Jaoj, ništa ne možeš sam da smisliš. Recimo, iz Tošinog bunara. Hajde sad beži mi sa očiju, treba advokat da mi dođe.

DUŠAN:

Kako ću bez auta? Smiluj se. (Ponovo napravi lice inferiornog psa).

SVETISLAV:

Jaoj. Namazan si svim Jakovljevićevskim bojama. Evo ti ključ. Samo nemoj da mi seješ Jakovljevićevsko seme po kolima. Zbog tebe svake nedelje plaćam dubinsko čišćenje.

DUŠAN:

Ma, jok. Idem da kupim nešto za doručak. Majka nije ništa spremila.

SVETISLAV:

Znači, moram i pare da ti dam?

DUŠAN:

Baš tako.

SVETISLAV:

Uh. (Vadi novac i daje). Evo ti. Idi sad molim te, čovek samo što nije došao.

DUŠAN:

Dobro. Hvala, ćale. Idem. (Otvara vrata, avokat čeka ispred.) Izvolite.

,

.

II

.

SVETISLAV:

O, gospodine, stigli ste. Izvolite. (Advokat uđe, a Dušan ode). Gde si, Malere, kućo stara? Što čekaš ispred?

ADVOKAT:

Ja sam zvonio, ali niko ne otvara već tri minuta.

SVETISLAV:

Mora da su nam isekli struju.

ADVOKAT:

Vidim da ste u velikim problemima.

SVETISLAV:

Žena zaboravila da plati. I ne moraš da mi persiraš, nema nikoga.

ADVOKAT (Izvadi plavu kovertu):

Doneo sam ti tvoj deo.

SVETISLAV:

Koliko?

ADVOKAT:

Po dogovoru! 30%.

SVETISLAV (Otvori pogled i prebroji novac.):

Hvala ti. Zadovoljstvo je poslovati sa tobom. Do sada me nisi izneverio. Ali, nisam te zbog toga zvao. Izvoli, sedi. Imam jedan slučaj za tebe.

ADVOKAT:

Odmah ću te opomenuti da su moje usluge prilično skupe.

SVETISLAV:

Ma, bubreg ću da prodam, samo ovu muku da skinem sa vrata. I krv ću da dam. Zovi zavod za transfuziju ima da im napunim vreće.

ADVOKAT:

Nije potrebno. Nisam ja krvopija. Ja radim samo za novac. Takođe te

moram upozoriti na avans koji uzimam pre razgovora.

SVETISLAV (Tiho):

Razumem, ali ja ne želim da me braniš na sudu, već savet koji će mi pomoći da oteram ovu ludaču.

ADVOKAT:

Ja sam proučio tvoj slučaj. Nije nimalo naivan. Pa ću reći da ona nije baš luda. Ali to je tvoja privatna stvar. Ako ti želiš da je ostaviš bez igde ičega, to je tvoja stvar.

SVETISLAV:

Ma, ona je žensko. Udaće se. A šta da radim sa ovim mojim klipanom? Moram bar ovo kućerka da mu ostavim.

ADVOKAT:

Naravno, naravno. Sve po želji. Dakle, njen otac nije ostavio testa-ment?

SVETISLAV:

Ne. On je mlad otiš’o na onaj svet. Nismo se tome nadali. (Nasmeje se).

ADVOKAT (Malo poćuta) :

A šta je tu smešno?

SVETISLAV:

Ništa. Nastavi, molim te.

ADVOKAT:

Elem, tvoj brat i njena majka nisu bili venčani?

SVETISLAV:

Nisu. Ona je došla sa stomakom do zuba. On je prihvatio, ali nisu stigli da se venčaju. Živeli su u divljem braku neko vreme, a on je umro nedugo zatim.

ADVOKAT:

U tom slučaju, nema nikakvih začkoljica na tvoju štetu. Ja ću ovo da rešim i ona će morati da napusti kuću.

SVETISLAV:

Daće Bog da je tako. (Stisne mu ruku).

ADVOKAT:

Nema na čemu.

SVETISLAV:

Da te ispratim. (Krenu ka ulaznim vratima. Svetislav ih otvori, a Du-bravka stoji ispred, usplahirana).

.

.

.

III

 

DUBRAVKA:

Što ne otvaraš, crni Svetislave? Pola sata stojim, k’o u redu za akcije. (Uđe).

SVETISLAV:

Polako, Dubravka. Nemoj pred čovekom.

DUBRAVKA:

Šta, bre, nemoj? (Mala pauza. Dubravka shvati da nema struje). Kuku meni, isekli mi struju.

SVETISLAV:

Kuku svima nama. Što si došla ranije?

DUBRAVKA:

Pustili su me ranije. Ovakve muke samo ja imam. A ko je ovo?

ADVOKAT:

Čast mi je da se predstavim. Advokat Maler Belajbeg.

DUBRAVKA:

Pu, daleko bilo. Ko vam dade takvo ime?

SVETISLAV:

Dubravka, prestani!

DUBRAVKA:

Drago mi je. Oprostite. Moj suprug vam je verovatno objasnio ovu nemilu situaciju, koja, eto kako i sami vidite, samo mene može da zate-kne, da mi jedna rospija, bane u kuću, zaključa se u spavaću sobu, pu, crkla dabogda!

ADVOKAT:

Smirite se gospođo. Ja sam vašem mužu obećao, da će ona napustiti stan, u što kraćem periodu. A kad ja što obećam, to ću i ispuniti. Neka vam to bude dovoljno.

DUBRAVKA:

Ma, ne treba nama advokat, gospodine advokate. Već milicija, žan-darmerija, govnjiva motka, pa da vidi stoka…

ADVOKAT:

Ne brinite se gospođo, problem je ovaj gotovo rešen. Ukoliko sutra. Ako je to sve što ste imali da mi saopštite, ja bih išao. Drugi klijenti čekaju.

SVETISLAV:

Toliko.

DUBRAVKA:

Vama toliko, a meni će morati do tančina.

SVETISLAV:

Ovuda, gospodine Belajbeg.

ADVOKAT:

Hvala i svako dobro.

SVETISLAV:

Doviđenja. (Advokat ode).

.

.

IV

.

SVETISLAV:

Pametan ovaj advokat, pa to je neverovatano.

DUBRAVKA:

Pametan vraga.Vide li kako gladi dlan, jesi primetio?

SVETISLAV:

Ne razumem, koji dlan?

DUBRAVKA:

Levi. A to znači da će mu stići velike pare. Koliko si mu obećao?

SVETISAV:

Nismo se još dogovorili.

DUBRAVKA:

Crni Svetislave, pa on će te odrati.

SVETSILAV:

Pa šta da radim?

DUBRAVKA:

Da ubiješ kurvu! Eto šta da radiš.

SVETISLAV:

Jesi li normalna? Pa da robijam zbog uljeza.

DUBRAVKA:

Nego pričaj ti meni. Ko je ona? Šta će ovde? Šta traži? Sve do detalja.

SVETISLAV (Poluglasno):

Ispričaću ti. Mada sam mislio da nema potrebe da ti ovo pričam, ali ipak ima.

(Razgovaraju o razlozima aktuelnog problema)

DUBRAVKA:

Šta!? Pa šta si ti mislio? Da će to ostati tako nerešeno? Zato nas neka kletva prati. A kako misliš da to advokat reši? Ona poseduje dokument

koji može da te uništi.

SVETISLAV:

Imam ja argument za nju. Da je argumentujem kad hoću. Upamti šta ti kažem. Da je ovo pravna država, pa da se i bojim. Ali dok je ovakvo stanje, bolje reći, sranje u državi, ovo je mačji kašalj.

DUBRAVKA:

Kome to pričaš? Znam te, Svetislave, bolje no svoj džep.

(Neko lupa na ulazna vrata. Svetislav otvara vrata.Dušan stoji ispred sa zapakovanom hranom).

.

.

V

 

DUŠAN:

Ljudi, napolju mrak, a mi bez struje.

SVETISLAV (Ode do prozora):

Vidi, stvarno. (Zaviri duboko kroz prozor). Dubravka, eno Simonide sa onim njenim sponzorom.

DUBRAVKA:

Ne zanima me.

SVETISLAV:

Trči za njom k’o da je poslednja, a ona neće da se okrene. Žalosno!

DUBRAVKA:

Stvarno? (Otrči do prozora). Vidi kurve. Izmuzla čoveka, pa joj više nije zanimljiv.

SVETISLAV:

Kako se ljudi vežu za idiote, pa to je neverovatno.

DUBRAVKA:

Pa, bila sam mlada…

SVETISLAV:

Ne pričam o nama, Dubravka!

DUBRAVKA: Pa ti bi pičao o svemu, samo ne o svom problemu. Sram te bilo. Stojiš tu i ogovaraš ljude. (Najedanput se čuje lomljenje stakla). Šta ovo bi? Svetislave?

DUŠAN:

Ja sam. Ispao mi tanjir.

DUBRAVKA:

Kuku, kuku! Svetislave, pa on meni raspario servis. Šta je ovo sa nama? Ovo je ukleta kuća. Šta je to sa ovom kućom, što me živu dere od kad sam u nju ušla. Dobro kad nisi razbio ogledalo. Sedam godina nesreće bi nas pratilo. Ma, baš me briga. Ako ti je. Šetate se po kući k’o vampiri. Niko da upali sveće. (Sedne na kauč, gde Svetislav leži).

DUBRAVKA:

Jaoj. Preseče me. Što ne gledaš kud ležeš?

SVETISLAV:

A što ti ne sedaš kud gledaš?

DUBRAVKA:

Svetislave, možemo li da se vratimo na započetu temu?

SVETISLAV:

Naravno. Reci.

DUBRAVKA:

Ja mislim da treba da se odreknemo auta. Znam da ga voliš, ali kako god okreneš, mi para nemamo.

SVETISLAV:

Sačekaj da advokat dođe i istera ovu mahalušu.

DUBRAVKA:

Ne može ona da izdrži unutra koliko ja mogu da čekam. Čekaj! Neću više da čekam.Čekala sam ja i previše. Palo mi je nešto na pamet!

SVETISLAV:

I meni!

DUBRAVKA:

Mislimo li na isto?

DUŠAN:

Ako mislite to što i ja mislim, stvarno ste perverzni. Ako znate na šta mislim?

DUBRAVKA:

More marš, stoko neiživljena. Sedi i jedi te splačine koje si doneo. Ne petljaj mi se u razgovor. Svetislave, daj mi telefon.

SVETISLAV:

Šta će ti?

DUBRAVKA:

Da usisam staklo sa njim, Svetislave. Eto šta ću. (Ode do telefona, mrmljajući za sebe). Pita me „Šta će ti telefon”. Da nazovem nekog. Preuzeću stvar u svoje ruke. Ti rešavaj sa advokatom, a ja ću kako

znam i umem. I pokupi ovo staklo. Hoćeš da se posečem, pa da iskrva-rim na licu mesta? To ti hoćeš! (Okreće broj i ide u drugu sobu)

SVETISLAV:

Jeste, pripremam atentat na tebe.

DUŠAN (Otvara sendvič):

Koga će mama da zove?

SVETISLAV (Kupi razbijena parčad ogledala):

Sta misliš? Sigurno neku gataru.

DUSAN:

Još veruje u to?

SVETISLAV:

Prodaje muda, da ne kažem za šta.

(mala pauza)

DUŠAN:

Ova se cura živa ne čuje. Kao da je umrla.

SVETISLAV:

Daće Bog.

DUŠAN:

Nemoj tako, tata.

SVETISLAV:

Ajd’, ćuti tu i jedi. Ti ćeš da me učiš šta ću da radim.

DUŠAN:

Ja samo kažem. Opet sam ja kriv.

SVETISLAV:

To ce advokat da završi sutra. Nemoj samo ti da se mešaš, rekla ti je majka.

DUŠAN:

Ok, ćale. Ok! (Prokomentariše za sebe). Smarač.

(Dubravka se vraća iz mraka u dnevni boravak i razgovara telefonom. U desnoj ruci su joj papir i hemijska olovka).

DUBRAVKA:

Tako dakle… (Piše). Znači, obučem gaće naopako… Obujem različite čarape… Aha. Poželjno je da jedna bude žuta sa crnim tačkicama, a druga tirkizna sa zlatnim trouglovima… A gde da nađem takve čarape?

Ako nema, nema. Dobro. Dalje… Da nacrtam krug oko pupka… Mogu li hemijskom olovkom, jer flomaster nemam? Plave boje, svakako… Zamislite, pišem hemijskom plave boje. Ma najbolja ste proročica, to je, kako da kažem… neminovno. Šta još treba? Kako? Šnalu da zakačim pod levi pazuh… To će da boli, Dorinda. Pa, dobro. Ako moram, moram. I to je to… Šta, ima još? Šta to? Da joj sipam so u obuću… Ne mogu. Fuksa mi ušla obuvena u spavaću sobu. Bolje bubreg da mi je uzela… Pu, pu. Jesam, povukla sam se za uvo. A može li ovaj ritual bez te soli u cipele… Pa, da pokušamo… Novac ću vam uplatiti za pola sata. Broj vašeg žiro-računa znam. Deset hiljada dinara. Idem sad da uzajmim kod moje prijateljice Simonide, divna jedna žena, i novac će vam biti uplaćen za pola sata… Časna reč. Hvala vam mnogo. Vaš sam doživotni dužnik. Hvala još jednom. Prijatno, gosin. Dorinda… (Spusti slušalicu i okrene se prema Svetislavu sa stavom pobednika). E, ovo je pametna žena, a ne kao onaj tvoj smušeni advokat. Sad ćeš da vidiš kako će ova muka da nestane. (Dušanu). Diži se, Dušane, da me povezeš.

SVETISLAV:

Pusti dete, neka pojede ovo.

DUBRAVKA:

Dušu mi je on pojeo. Hajde, kreni, nemam vremena.

SVETISLAV:

Ja ću te povesti. Neka dete jede.

DUBRAVKA:

Pita li neko mene jesam li danas išta u usta stavila? Niti sam šta čalabrcnula ni čalapopila. U ovoj kući samo ja rintam i zarađujem, kupujem i otplaćujem, perem, peglam, čistim, ribam, zgrćem i razgr-ćem veš, čistim cipele, pomeram trosede, dvosede, kauče, fotelje, usisavam, potirem, kuvam, pržim i pečem. Pa šta hoćete od mene!? Ali dobro. Neka me povede bilo ko, samo brzo.

SVETISLAV:

Idemo.

(Izlaze. Čuje se njih razgovor iz vrata. Odlaze).

SVETISLAV:

„Deset hiljada dinara ćeš da daš toj lopurdi?”

DUBRAVKA:

„Svetislave, nemoj da vređas ženu. Rada je da pomogne…”

.

.

VI

 

(Dušan ostaje sam. Ode do vrata spavaće sobe gde se nalazi Sandra i pokuca).

 

DUŠAN:

Alo, curo. Jesi li tu? Čujes li me? Jesi li tu ili si zaspala?

SANDRA:

Čujem te, dečko. Ostavi me na miru. Ti si njihov čovek.

DUŠAN:

Mene ova priča ne zanima. Ja sam samo podstanar.

SANDRA:

Zašto me onda zoveš?

DUŠAN:

Kupio sam ti nesto da klopaš.

SANDRA:

Hvala, nisam gladna.

DUŠAN:

Znam da jesi. Od jutros nisi ništa ni čalabrcnula ni čalapopila. Ako hoćeš da se boriš, moraš da si malo i naoružana. ‘Ajde otvori. Molim te. (Mala pauza. Sandra otvara vrata). Tako, brate. Nemoj da se plašiš.

SANDRA:

Gde su ovi?

DUŠAN:

Otišli su. Neće se skoro vratiti. Gužva je u gradu.

SANDRA:

Zašto ovo radiš?

DUŠAN:

Hoću da ti pomognem. Boriš se za nešto što ti pripada. Mislim da si dobra osoba. Ja volim ovo dvoje, a i ti si mi draga. Ja samo želim da se ovo reši.

SANDRA:

Ja nisam kriva.

DUŠAN:

Znam. Budi vesela, ne budi nevesela. Otac ti je umro davno ili sko-ro?

SANDRA:

Ne želim o tome da pričam. (Sedne da jede). Je l’ mogu ja ovo da po-nesem tamo u sobu?

DUŠAN:

Zašto? Ostani ovde. Neću da te vežem i bičujem. Obećavam.

SANDRA (Nasmeje se):

U pravu si. Nije fer? ’Ajd da te ispoštujem.

DUŠAN:

Meni je ovaj gazda, Svetislav, rekao da je on pozajmio pare od nekog čoveka, tvog oca…

SANDRA:

Šta ti je reako?

DUŠAN:

Pa da je davno pozajmio pare od nekog oca, valjda tvog, i ti si došla po njih i nećeš izaći iz te sobe dok ih ne dobiješ. Tako je rekao.

SANDRA:

Ne želim da razgovaram o tome. Molim te, promeni temu.

DUŠAN :

Evo recimo, je l’ imaš dečka?

SANDRA:

Znala sam da ćeš me to pitati. Ne, a ti, imaš li devojku?

DUŠAN:

Ne, to za mene ne postoji.

SANDRA:

Zašto?

DUŠAN:

Kako da ti to objasnim? Nisam ja taj tip. Dan, pa i dva. I dosta!

SANDRA:

Zar se nikad nisi zaljubio?

DUŠAN:

Možda, ne znam. Ne verujem. Ali, kad me već pitaš, da ti kažem. Možda je to ljubav, ali ne umem da prepoznam.

SANDRA:

Aha, ipak te neka omađijala.

DUŠAN:

Da vidiš, i jeste. Jedna lepotica mi ne izlazi iz glave. Prođem pored

nje, i kad nam se pogledi susretnu, ja kao pokošen. Ne mogu da izdržim.

SANDRA:

To je neki znak.

DUŠAN:

Nije ona videla taj znak. Izbegavam da joj ga pokažem.

SANDRA:

Ne razumeš. To je znak za tebe. Zaljubljen si!

(Mala pauza)

U čemu je problem? Baš si blesav.

DUŠAN:

Ti si se meni dopala, čim sam te ugledao.

SANDRA:

Tebi se svaka dopadne, samo da ide na dve noge.

DUŠAN:

Nije tako. Volim ja one u kolicima. Ali ti si baš posebna.

SANDRA:

Ha-ha-ha. Nemoj, sad ću da pocrvenim. Jesi li odavde? Šta studiraš?

DUŠAN (Nespreman) :

Iz Mošinog bunara. Ovde studiram ovo… ekriminologiju.

SANDRA:

Misliš kriminalistiku?

DUŠAN:

E, to. Lanci, katanci. A ti?

SANDRA:

Pravo.

DUŠAN:

Vidi se. (Nasmeju se).

SANDRA:

Mislim da bi ti lepo stajala uniforma. Pendrek, lisice. Pa još auto.

DUŠAN:

Mogu i bez toga da te privedem.

SANDRA:

Ma, nemoj. Ti bi me odmah spopao. Nemoj da si bezobrazan. Čekaj.

DUŠAN:

A kako se snalaziš u njihovoj spavaćoj sobi?

SANDRA:

Nikako. Dosadno. Ubi’, Bože! Nema televizora, nema knjiga, nema ničega. Samo krevet i ormar.

DUŠAN:

Šta da ti radim? Evo, nabaviću ti nekako televizor. Hoćeš da ga premestim iz moje sobe u tvoju, mislim njihovu sobu?

SANDRA:

Baš si blesav. Nisam došla da se zabavljam. Uostalom, tebe bi isterali iz stana kad bi saznali da si mi dao televizor i da mi na bilo koji način pomažeš.

DUŠAN:

Ne znam kako da ti pomognem. Baš ti je dosadno tamo. Imaš prozor, pa gledaj ljude.

SANDRA:

Pa da me Svetislav pogodi iz snajpera pravo u glavu.

DUŠAN:

Ne zezaj. Nije Svetislav takav.

SANDRA:

Ne znaš ti njega.

DUŠAN:

Kako da ne znam rođenog… gazdu. (Zbunjujuće): Mislim, oca, koji mi je kao gazda…Razumeš?

SANDRA:

Ne razumem… Nije ni važno, nećemo o njemu.

DUŠAN:

Tebi se nijedna moja ideja ne sviđa.

SANDRA:

Lako je tebi da tako pričaš. Ne ide to tako. Kad te sudbina namuči… Ma, neću više o tome.

(mala pauza)

DUŠAN:

Pošto se ovi neće vratiti neko vreme, hoćeš da ti pravim društvo tamo u sobi? Doneću karte ili neku drugu igru koju voliš da igraš. Možemo da mešamo, da delimo.

SANDRA:

U redu. Ali, izlaziš iz sobe, čim se oni približe kući.

DUŠAN:

Ma, važi. Čućemo ih. Uvek je galama kad se njih dvoje pojave.

SANDRA:

Idi po karte i dođi, ja odoh u sobu.

DUŠAN:

Evo me za minut. (Dušan ode do svoje sobe i za par sekundi proleti kroz dnevni boravak sa kartama i vinom. Uđe kod Sandre i čuje se kako zaključava vrata.)

.

.

.

ČIN PETI

.

I

 

(Jutro. Dnevna soba. Dubravka i Svetislav sede i piju kafu. Oboje namrštenih faca gledaju, svako u svoju tačku i uzdišu. Dubravka u različitim čarapama.)

 

DUBRAVKA (Podnadula):

Uh!

(mala pauza)

SVETISLAV:

Eh.

DUBRAVKA:

A šta ti uzdišeš, majke ti?

SVETISLAV:

Kako da ne uzdišem?

DUBRAVKA:

Ovo su Tantalove muke.

DUBRAVKA:

Kakve Tantalove muke? Tantal bio dovde u vodi, a mi smo dovde u govnima.

DUBRAVKA:

Još me ova šnala pod pazuhom stegla, meso mi čupa. E, to su muke.

SVETISLAV:

I te muke te koštale deset hiljada dinara.

DUBRAVKA:

Bolje bi bilo da ćutiš. Ti si nas u ovo uvalio. Tako mi i treba kad sam se udala za baksuza. I dete ti je sad takvo. Samo znaš da ujutro odeš u lov. Ovolike godine ideš tamo, a nikad te ptica nije posrala. (Mala pauza). Šta čekaš, čoveče? Zovi ga!

SVETISLAV:

Zvao sam ga hiljadu puta, ne javlja se.

DUBRAVKA:

Zovi ponovo.

SVETISLAV (Svetislav okreće broj, ali bez promene).

Evo. Zvoni i ništa.

DUBRAVKA:

Čekaj do kraja.

SVETISLAV:

Čekam. (Pauza). Ništa.

DUBRAVKA:

Kuku meni, šta mi je sa detetom? Prvi put da nije prespavao kod kuće. Njega je neko kindapovao.

SVETISLAV:

Nemoj da pričaš svašta. Sigurno je prespavao kod neke devojke.

DUBRAVKA:

Mislila sam da ovo neću nikad reći, ali daj Bože da je tako, kao sto kažeš. Ali, kola su mu parkirana ispred.

SVETISLAV:

Ne znam. Nisam pametan.

DUBRAVKA:

Reci mi nešto što ne znam. Uh! (Mala pauza). Ama, zovi ga, čoveče, ne mogu više!

SVETISLAV:

Ne javlja se, ženo!

DUBRAVKA:

Pa, potraži ga. Upali auto. Nađi mi sina!

SVETISLAV:

Gde da ga tražim?

DUBRAVKA:

Šta ja znam? Zovi miliciju, 92, B92… Učini nešto. (Neko pokuca na vrata. Dubravka skoči). To je on. Konačno, mamin sin. Krvi ću mu se napiti. (Otrči do vrata. Otvori, a ispred stoji advokat). Nije on, Svetislave. Ja ću da se samoubijem. (Zaplače).

.

.

II

 

SVETISLAV:

Vi ste, gosp. Belajbeg. Izvolite.

ADVOKAT (Uđe):

Situacija kod vas je i dalje alarmantna. Šta je gospođi?

SVETISLAV:

Naš sin se od sinoć nije vratio kući, pa je ona načisto spapandrknula.

DUBRAVKA (Advokatu):

Nađite ga, molim vas. Spasite me ove muke. Ovog pakla. (Kroz plač). Ne mogu više. Molim vas.

SVETISLAV:

Hajde, smiri se. Naći ćemo ga.

ADVOKAT (Prilazi mu ljubazno, tapšući ga po ramenu):

Znam da je sad nezgodna situacija, ali vam donosim ohrabrujuće vesti, vezane za onaj vaš problem.

SVETISLAV:

Pa kad bi svi advokati radili svoj posao kao vi, pravda bi bila i brza i dostižna. Znači, rešili ste ono oko čega smo vas zadužili?

ADVOKAT:

Naravno. Ali, nažalost, kako vidim, to više nije glavni problem. Izvo-lite. (Daje mu koverat)

SVETISLAV (Ščepa pismo i distancira se od svih. Zastaje vidno uznemiren i brižljivo čita za sebe):

Ma, samo ovu muku da sklonim sa vrata.

DUBRAVKA:

Sram te bilo. Ovo ti je važnije od života rođenog deteta.

SVETISLAV:

Polako, Dubravka. Bar nešto da nas mimoiđe. Ti sad možeš da skloniš tu šnalu i čarape. Džaba si pravila maskenbal.

DUBRAVKA:

Ti misliš da je ovo cirkus? Da je sve tvoj advokat rešio? Ma, ja ću tu gusku ovim rukama zadaviti, čim izađe odande.

ADVOKAT:

Molim vas, gospođo Jakovljević, da ovu stvar izvedemo civilizovano do kraja.

DUBRAVKA:

Bila sam ja civilizovana i više no što treba. Ali, ovo je prevršilo svaku meru. Treba da se zavučem u mišju rupu, a miševi da kolo vode. (Njoj): Slušaj me, kalašturo! Izađi iz te sobe dok nisam vrata razvalila.

ADVOKAT:

Strpite se, još koji minut. Sad ću joj se ja, kao službeno lice, obratiti. (Dođe do vrata): Gospođice, ja vam se u ime zakona obraćam. Čujete li me?

SANDRA (Iz sobe):

„Čujem. Izvolite”.

ADVOKAT:

Došla je naročita naredba da vi ovaj dom napustite još danas. Molim vas da tako postupite.

SANDRA:

Ti, odmereni i smireni, koji se deliš sa zdravim razumom. Pre no što ti plate i pokažu koga treba da napadaš, poslušaj sebe.

ADVOKAT:

Ovo ona meni? Što lepo govori. Sjajno.

DUBRAVKA:

Nemojte da se pecate. Čita sa papira. Vidite da zamuckuje.

ADVOKAT:

Primetio sam. Možda citira? Ili naučila napamet? Vratimo se temi. Gospođice, čuli ste naredbu!

SANDRA:

Ne želim da razgovaram bez advokata.

DUBRAVKA:

Evo ti ga advokat, jebo te advokat. (Advokatu): Glupača.

ADVOKAT:

Strpljenja, gospođo, samo strpljenja. (Sandri): Vi imate pravo na advokata, ali ne dok ste pod ovim krovom. Ovde imate epitet uljeza. Kad izađete, možete se sa ovom porodicom sučeljavati na sudu. A do tada, ova porodica može protiv vas da podnese krivičnu prijavu zbog upada u privatno vlasništvo.

SANDRA:

Ovo je i moje vlasništvo.

DUBRAVKA:

Govno je tvoje vlasništvo. More, sikter iz moje kuće.

ADVOKAT:

Molim vas, gospođo, da ovo privedemo kraju.

DUBRAVKA:

Recite njoj, ja samo branim sebe i svoju kuću, dok ovaj moj sedi skrštenih ruku. (Svetislavu): Uradi nešto, šta si se tu skočopizdio?

SVETISLAV:

Šta da radim? Pusti čoveka da ovo završi.

DUBRAVKA:

Ma, pun mi je kufer svega, sad ću da joj… (Zaleti se i ramenom razvali

vrata i zajedno sa njima upadne u sobu. Čuje se neartikulisano vređanje i šamaranje Sandre od strane Dubravke. Par trenutaka kasnije, Dubravka izlazi u poluonesvešćenom stanju).

SVETISLAV:

Jesi li je izudarala, majku li joj njenu, pokvarenu?

DUBRAVKA (Tesko dišući) :

Svetislave, sa mnom je gotovo…

SVETISLAV:

Sta lupaš? Je l’ to ona tebe isprangijala, moja Dubi?

DUBRAVKA:

Nije. Al’ sam još gori udarac dobila. Znaš li ko je bio u njenom krevetu?

SVETISLAV:

Šta? Kurva dovela sponzora u nas bračni krevet? Pravi mi jebarnik od kuće. Gde mi je pištolj?

(Izlazi Sandra razgolićena, obnaženih grudi i raštrkane kose. Advo-kat za njom):

SANDRA:

Prokleti bili. Na ovome vam neće ostati. Ja vam se kunem, nikad vas neću ostaviti na miru. Pa i kad dobijem ono što mi pripada.

DUBRAVKA (Ležući, iznemoglo):

Svetislave, udavi je. Zečepi joj usta za sva vremena.

SVETISLAV (Advokatu) :

Molim te, Malere, izvedi je odavde, dok mi nije pao mrak na oči, pa da raskomadam i nju i njenog harmonikaša.

SANDRA:

Odlazim. Ali ću se vratiti. U to budite sigurni.

(Dubravka jeca)

SVETISLAV:

Marš napolje.

SANDRA:

A tebe će, Svetislave, stići mnogo teža kazna…

SVETISLAV (Krene pištoljom na nju. Advokat mu otme oružje):

Napolje kad kažem!

SANDRA:

Obećao si da ćeš rešiti ovu stvar ljudski i ispraviti grešku, a ti si opet sve upropastio.

ADVOKAT:

Hoćete li da napustite ovaj dom ili da upotrebimo silu?

SANDRA:

Vi mi se ne obraćajte. (Krene ka vratima da izađe. Dušan izlazi iz spavaće sobe i uhvati Sandru za ruku).

DUŠAN:

Čekaj. Nemoj da ideš.

SVETISLAV (Ne može da izusti):

Šta… Otkud… Ti…?

DUŠAN:

Znam da si rekao da je se klonim, šta ima veze? Žao mi je što se ovako svađate, ćale.

SANDRA:

Šta?

DUŠAN:

Rekao sam ti da sam ovde podstanar, ali to nema nikakve veze.

SANDRA:

Ovo ti je otac?

DUŠAN:

Jeste.

SVETISLAV (Krene na Dušana. Advokat ih razdvoji i stoji između njih): Budalo. Svinjo. Rekao sam ti da je se kloniš.

DUŠAN:

Dobro, ćale. Šta je sad to važno? Svidela mi se.

SVETISLAV:

Ona ne sme da ti se sviđa. Idiote! Znaš li sa kim si spavao?

DUŠAN:

A šta, ti kao nisi?

SVETISLAV:

Umukni!

DUŠAN:

Neću da ćutim, hteo si je za sebe. Reci pred kevom istinu. Terao si me da lažem.

SVETISLAV:

Tišina!

DUŠAN:

Dobro, evo ti je. Ja sam je overio.

SVETISLAV:

Prestani!

DUŠAN:

I samo da znaš, nije nešto.

SVETISLAV:

Jebo si sestru, govnaru!

(Svetislav otima advokatu pištolj ne bi li ubio Sandru. U toj gužvi, pištolj opali i Dušan pada kao pokošen. Dubravka ustaje i pokušava da uzme tablete sa stola.)

DUBRAVKA (Polako, mumlajući):

Za sve si ti kriv. Nije moje dete krivo. Ostavi ga. Ti si kriv. Ti!

Dubravka, videvši Dušana krvavog, pada pokošena srčanim uda-rom. Oboje umiru, a Svetislav prilazi Sandri pištoljom uperenim u njenom pravcu. Najednom pištolj okrene ka sebi i ubije se.

ADVOKAT (Hladno prilazi Sandri koja je u delirijumu):

Ovo je tvoje prokletstvo!

.

.

K R A J

.

.

.

.

.