Poezija

Kod kuće?

Mrtvac

Ono što je ostalo: telo bez pogleda,
crtež, karikatura. Groteska
odevena za poslednje putovanje.

(Falila je samo beretka na glavi.)

Ono što ostaje: provaljene prostorije,
ukradeni ključevi, vetar.
Hladnoća, kočenje, pospanost,

monstrum pod prozorom,
mrtvačev delegat. Ko se to smeje?

Njegove cipele, skulpturice,
i mrtav hoda,
šparta, uvlači se, pretresa,
proverava, gleda račune
koje sada drugi
plaćaju.

Smeju vam se mrtvačeve stvari,
i one u grob odnete,
samo se prave da su tu.

S one strane grimase, grimasa sama.

Kez onima što ostaju, suvereno okretanje.

Poslednje zbogom,
nečujni smeh za preživele.
.

. 

***

Kad mahinalno okrenete telefon,
zabeležen u sećanju, osobe koja je nedavno
preminula – kao kod amputirane noge,
hodate, imate utisak da hodate
iako se niste ni pomerili – fantomski
bol, fantomska osoba, i ruka se vraća
telu, vraća slušalicu na mesto – oseća stid
što se uopšte pokrenula i pošla
u susret drugom – kao da je sve normalno,
kao da je za hodanje dovoljno
misliti da hodaš.

.

.

                               Poljoprivreda

Pišem, evo, obrađujem zemlju, kultura,
agrikultura, isprva duboko oranje,
širokim zamasima plugova, napred,
u dubinu, do same podloge. Što je bilo
dole, žuto, glina, izlazi na videlo,
a crnica ide ispod, da sve bude pomešano,
raspoređeno i uravnoteženo, humus
života i glina forme. Pa đubrivo
od slika i snova preko svega, da trulež
sve prožme jer se iz truleži život rađa.
A onda plitko oranje, usitniti, izdrljati,
počešljati, dobro zategnuti postelju
zemlje na koju će leći seme pesme.
.

.

Nismo utvrdili gradove

                              maj 2014.

Nismo utvrdili gradove,
jer hteli smo da izađemo na reke,
da pobegnemo od težine zemlje, tame,
vilajeta, mislili smo da je život voda,
proticanje, na splavovima, u čamcima.
Na rekama dizali smo gradove,
zahvaljivali vodi što nas hrani
i poji. Nismo utvrdili gradove, od reka
bogove smo napravili, i reke su bile
zadovoljne i mirne, dobri tokovi
što su nas prevozili, na splavovima,
u čamcima. Ali nismo izgradili
nasipe, lakoverni, mislili smo
da su reke domaće životinje,
kao pas, mačka, govedo, i reke su
rekle da je dosta, da je svemu kraj,
da nam one nisu ništa obećale
i okrenule su se protiv nas,
samo smo htele malo više mesta,
samo smo htele više prostora za sebe,
nismo utvrdili gradove i gradovi
su pali, i evo nas sada, naš grad
je u vodi, i voda je sada
večna kuća naša.

.

.

                               Loša zemlja

Nastavićeš da rasteš i neće ti
biti lako, na zlo si mesto došla,
i tu se neće mnogo menjati. Bolan je
period pred tobom, godine reza,
bolno, ovde će biti samo bolnije.
Loši običaji biće sve gori,
muzika, knjige, povremena putovanja,
dugi boravci na moru, neće biti
dovoljni, ovo je loša zemlja, ovde žive
loši ljudi, pokušaj da ne vidiš
ono što vidiš i da vidiš
ono što ne vidiš. Pokušaj
da budeš više od onoga
što jesi, da bi svet bio manje
od onoga što on jeste. Ima puta,
i on je u tebi, kao što su sunce
i nebo, ako bolje pogledaš, u nama.
Ništa se ne može obećati, nema utehe,
samo prepona koje ćeš neprestano
preskakati, ali ne odustaj, budi
hrabra, ništa nam, zapravo, ne mogu
oduzeti, put je nevidljiva reka,
bistra, u nama, što samo protiče
kroz dolinu plača.

.

.
B.

A od ovog izleta, ostaće mi samo
krovovi, zeleni krovovi, bez zgrada,
njihova secesijska igra u vazduhu i igra,
isto tako nesputana, sela koje se kliza
na slici holandskog majstora
iz sedamnaestog veka.
(Ali kuda ću s prizorima beskućnika
ispred metroa, pijanih i gladnih, zbijenih
u ćošku među dronjavim jorganima,
koji polako lude
na stepen dva iznad nule.)

author-avatar

O autoru Dejan Ilić

Rođen u Travniku 1961, od 1969. živi u Beogradu, završio italijanski jezik i književnost. Objavio sledeće knjige poezije: Figure (Rad, Beograd, 1995), U boji bez tona (Rad, Beograd, 1998), Lisabon (Rad, Beograd, 2001), Duvanski put (Rad, Beograd, 2003), Kvart (Povelja, Kraljevo, 2005), Iz vikenda (Povelja, Kraljevo, 2008), Linije bega [izabrane pesme 1995-2008] (Povelja, Kraljevo, 2011), Katastar (Povelja, Kraljevo, 2013) i Dolina Plistos (Povelja, Kraljevo, 2017). Bavi se književnim prevođenjem. Za svoju poeziju i prevođenje poezije dobio nagrade „Đura Jakšić“, „Branko Miljković“, „Meša Selimović“ i „Miloš N. Đurić“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *