.
.
…..Sledećeg jutra sam se probudio i prvo što sam ugledao bilo je more. Rekli su mi ranije da ako sam na moru, šanse za mamurluk su minimalne. Takođe mi je rečeno da svako pravilo ima odstupanje, a ovo je bilo sasečeno u korenu jer sam bio ovde da bih zaradio za sebe. Uključio sam TV i spiker je pričao na slovenačkom o navodno važnim stvarima, a ja sam čuo samo ono što želim i to iz rubrike vremenska prognoza – danes bo sončen dan. A, da, tako bih i na maternjem, mada me sve češće buni koji to jezik je moj maternji. Trebalo bi da je to onaj jezik koji je majka naučila, a saznanje da taj jezik ne postoji pravi dodatnu konfuziju. Pomislio sam da ovo nije dan za velike misli dok sam trčao do kupatila za jutarnju rutinu. Na brzinu sam navukao radnu uniformu, iako to nije bilo po propisima benzinske pumpe na kojoj sam radio. Uniformu je trebalo poneti sa sobom, a doći pristojno obučen, ali ja sam želeo da odajem utisak neke važnosti, radnička klasa je važna, a u “pravilnom” slučaju bih verovatno izgledao kao da idem u školu ili poštu ili na pijacu. Nisam bio previše maštovit sa odabirom hrane, što zbog jezičke barijere, što zbog toga da su krofne s džemom u pekari na Titovom trgu bile izvrsne. Pekarka je znala već unapred, pa bi me na ulazu dočekala sa osmehom i izgovorenim “ena krof z džemom?”, a ja bih samo klimnuo glavom i izvadio jedan evro i dvadeset centi. Često mi je padalo na um da možda misli da sam mentalno zaostao sa takvim nastupom. Poželeo sam više puta da joj nekako objasnim da nisam odavde i da joj kažem nešto o sebi, a i da saznam nešto o njoj, ali nisam hteo da budem napadan. Pumpa na kojoj sam radio bila je pored mora, pa sam od mesta boravka do posla mogao da meditiram uz more i pozdravljam pecaroše tako što bih pružio glavu ka gore, a oni bi slegli ramenima ako nisu ništa upecali, ili se smejali i nešto mumlali ako im ide dobro.
…..Pre nego što sam tražio posao na pumpi, nagomilao sam hrpu papira o tome kako sam student i kako bi bilo potpuno legalno raditi tu za bakšiš, a šef pumpe Gregor nije bio mnogo rad da pomno prati moje laži, pa sam tako i dobio posao. Trebao mu je potrčko za sitne poslove. Nisam imao neko određeno zaduženje, ali je bilo potrebno da slušam ili pratim njihove gestikulacije i radim ono što mi se (po)kaže. Utorkom i petkom bi dolazio kamion iz Merkatora a Gregor je slao mene i Sadika da istovarimo artikle na palete i odnesemo ih u skladište. Kad nema posla, čistio bih šoferšajbne i točio gorivo za bakšiš. Naučio sam kako se kaže: dobar dan, da li želite da vam očistim šajbnu? na 7 različitih jezika. Ljudi vole ljubaznost i na nju uzvraćaju kovanicama ili papirnim novčanicama koje su meni pomagale da preživljavam. Namrgođen ne dobiješ ništa i praznih džepova shvatiš da su stvari nečije vlasništvo i da sve ima svoju cenu. Zato sam se prilagođavao i smeškao svima, a vremenom sam naučio pomalo da govorim slovenački, pa bih odgovarao na neka uobičajena pitanja poput kako si, možeš li da živiš od ovoga, koji voliš sladoled, želim da ti ga kupim. Zatim bih otišao iza pumpe u hlad i jeo voćni sladoled i stajao sa ljudima koji imaju puš-pauzu, pa bi ponešto i rekli jedno drugom. Svi radnici su bili ljubazni prema meni, a mogu slobodno da kažem da su me neki od njih i zavoleli, kao i ja njih. Uglavnom su to bili ljudi koji su došli iz ostalih zemalja bivše Jugoslavije tražeći sreću na moru, a bilo je i par Slovenaca. Šef je bio iz jednog manjeg mesta na hrvatsko-slovenačkoj granici i u suštini je bio dobar, ali je morao biti autoritet pa bi to sve neretko izgledalo pogrešno, ali mnogo bolji od šefova za koje sam nekad čuo. Imali smo fer odnos, kada nisam radio za bakšiš, isplaćivao me redovno. Na kraju nam je svima drugarski verovao.
…..Tog dana je Ipče (koji je dobio ime po preminulom pevaču, na pumpi poznat kao stipsa) došao sa litrom rakije koja je stigla od njegovog oca iz Makedonije i uzviknuo: “ljudi, porodila se Enea, ‘ajmo iza da nazdravimo!” Gregor je prvo negodovao, ali je smekšao zbog posebnosti situacije u kojoj Ipče časti i radosti zbog deteta. Prvo smo pili iz čaše, a zatim smo delili flašu. Rebeka je prva potegla, jer je prva bila omamljena alkoholom, a mi smo je pratili. Pumpa je prestala sa radom na neko vreme, ljudi su trubili i psovali a mi smo iza cepali majicu Ipčetu kao novom tati i veselili se. Sledećeg trenutka sam se našao u situaciji u kojoj mi Rebeka provlači prste kroz kosu i dodiruje mali prst svojim kažiprstom. Bilo je nešto u njoj, spontano i vedro, završila je japanski u Ljubljani i bila na post-diplomskim studijama, non stop nasmejana, pevušeći neke pesme koje ne znam. Lelujajući po pumpi sa dugim dalmatinskim nogama, često bi me u prolazu štipnula za obraz, kao tete što štipkaju malu decu, uz komentar kako bi me pojela i ja bih joj se uvek nasmejao i nastavio da radim ono čime sam okupiran u tom trenutku. Uzvratio sam joj tog dana češkanjem po vratu i ovlaž poljupcem iza uha, ali hteo sam da to bude vrhunac naše nežnosti, jer sam u ćošku video Sadika zagledanog u fotografiju kako plače. Ubio je momenat u svima nama, ponajviše Ipčetu i ubrzo smo morali da se vratimo na posao, a šef je rekao da ja ostanem sa njim da vidim šta je u pitanju.
…..Sadik je došao sa Kosova kod tetke u Izolu, grad pored Kopra u kom sam ja bio smešten. Obojica smo bili u ranim dvadesetim. Znao je moj maternji jezik, pa smo postali drugari, a kasnije i najbolji prijatelji. Šef bi nas često slao da istovarimo kamion pun robe u skladište, a Sadik se radovao tom zadatku jer tada ne bi morao da priča ni sa kim drugim, osim sa mnom. Na pauzama smo se skrivali iza rafova i pili razna piva, ona skupa uglavnom. Sadik je mislio da je to slatko potkradanje, kao kada je komšijama u svom selu krao voće, dok sam ja razmišljao o godinama evolucije kapitalizma i kako mu Sadik i ja dolazimo glave pivo po pivo. Rušimo sistem iz magacina, dižemo revoluciju neviđenu do sad, dva druga, Sadik i ja. Biće teško, ali dobro je da imam makar Sadika uz sebe. U tim momentima smo često pričali o onome što čujemo na televiziji i ostalim medijima. Zatim bismo se obojica osetili postiđeno. Ja sam imao tu sreću da ne proživim ono što je Sadik i njegova porodica proživela, a koje dobrim delom više nema, pa sam se možda malo više stideo. Bili smo svesni obostranog stida jer smo se posle svake teške teme zagrlili i promrmljali: „jebeš ljude…“ Pozvao me da dođem kod njega i dao besu da mi se kod njega ništa neće desiti i da će uvek biti tu za mene. U tom trenutku nisam shvatao težinu toga, ali nisam mogao kasnije da se ne setim tog obećanja. Imao je uvek problem kada su u pitanju obroci, a i uopšte bilo kakvo trošenje novca. Pri dolasku na posao, pre nego što je počinjao sa radom, Sadik bi stavljao veliku kantu džema od pet kilograma u komoru sa pićem. Na početku mi je to izgledalo smešno, i jednom prilikom sam ga upitao zašto to radi, ali nije mi odgovorio, čak kao da se nadurio. Sledeći put sam ga doslovno napao da ide sa nama u ekspres restoran i ne jede sam džem na kašiku bez ičega, na šta mi je on u suzama rekao: „Ne mogu Kučence, devetoro ih hranim, čekaju moje pare“.
…..Šef je vikao da dođem unutar pumpe jer se napravila ogromna gužva u kafiću, a ja sam već tada bio ozbiljno pijan od Ipčetove rakije koju sam nastavio da pijem sa Sadikom, gledajući u fotografiju njegove devetočlane porodice i nepokretnog oca koji je preminuo dan ranije. Pogled mi je bio zamagljen, primao sam narudžbine, nosio ih za šank, služio ih, a pozitivna stvar u svemu tome je bila što tako pijan nisam imao jezičku barijeru i pričao sam izmišljeni slovenački, a gosti su uživali i dobacivali. Uspeo sam usput čak malo i da flertujem sa Rebekom na njenom jeziku, a njoj je bilo vidno drago.
…..Par minuta kasnije stigla je porudžbina sa sadržajem dva produžena espresa, kroasan s kremom i dva čaja od nane. Nosio sam jedno po jedno, jer sam inače nespretan, a zbog količine alkohola u krvi sam morao biti dodatno oprezan. Međutim poslednja šolja čaja je ispala pravo u krila devojčice koja je i naručila taj čaj. Tog trenutka je sve počelo da se odvija prebrzo. Roditelji devojčice su skočili da joj pomognu, ali je ona vrištala toliko jako da joj je bilo nemoguće prići. Posmatrao sam je skamenjen, nemoćan da išta uradim, pa sam otrčao do frižidera sa sladoledima i uzeo punu kutiju nekog voćnog. Stvar koja je mnogo otežavala situaciju bila je njena mlađa sestra koja je, zajedno sa njenim kučencetom režala na mene, pogledima koji ubijaju. Kučence je moj pogrešan odsjaj u ogledalu, neko drugo, osvetoljubivo. Radnice su plakale i skidale joj roze pantalonice, a neko je u međuvremenu pozvao policiju, umesto hitne. Odneli smo je tako polugolu u kupatilo i ispirali prepone hladnom vodom, ali devojčica je sve više vrištala, a njena sestra sve više režala. Zatim me je njen otac pozvao da izađem iza pumpe i ja sam znao šta to znači i bio sam spreman da dobijem ono što sam zaslužio. Verovatno je isprva hteo da me prebije, ali je samo uspeo da izgovori: “Vodi nas u bolnicu, hteli smo da popijemo kafu pre nego što se smestimo u hotel, dolazimo iz Zagreba…” Sledećeg momenta smo praktično oteli devojčicu iz ruku uplakanih radnica sa pumpe i strpali je u kola, a ja sam dotrčao još po roze pantalonice i kučence. U kolima smo samo ćutali, bolnica je bila na brdu iznad Kopra i brzo smo stigli do nje. Devojčica je i dalje plakala, sestra me je samo gledala prekorno, a kučence se umirilo u mom naručju. Lekar je prepisao kremu i rekao da postoji mogućnost da ožiljci ostanu trajni, ali je prepisao dodatnu kremu koja će to sprečiti. Iako nisam imao dinara (evra) u džepu, ponudio sam im ljigavo da platim te kreme, pod pretpostavkom da će odbiti, a i bilo je tako – rekli su da ne dolazi u obzir. Rekao sam im na rastanku da ću ih posetiti u Portorožu, gde letuju, da obiđem malu i tako to, a oni su konstatovali da je to u redu. Devojčice su prestale da plaču i reže, kučence me gledalo kao da je znalo da lažem, a kasnije se to ispostavilo kao tačno. Nikada ih više nisam video u životu, samo sam se duboko izvinio i pomazio kuče i mahnuo im.
…..Do pumpe sam hodao tri kilometra. Bio je sunčan dan, baš kao što je spiker to jutro najavio. Pogledao sam oblake koji nestaju iza mora i poželeo da ih nacrtam, ali nisam imao kod sebe nikakav pribor. Razmišljao sam o onome što me čeka pri povratku, o Rebekinoj reakciji, Gregorovoj, ali mi zapravo do toga nije bilo previše stalo. Poželeo sam da poslednje čega ću se sećati u vezi sa Slovenijom bude more koje sam gledao i kako bi bilo dobro poslednji put se okupati u njemu.
…..Ono što me vezalo da se vratim makar još jednom na pumpu bio je Sadik. On bi sigurno razumeo moju nespretnost. Pri dolasku na pumpu prvo sam video Rebeku koja me je gledala zbunjeno i odmah sam je upitao gde je Sadik. Nije mi ništa govorila, samo je prošla. Uhvatio sam je za ruku i uneo joj se u facu kao da ću je poljubiti, ali me je samo interesovao Sadik, odnosno da se pozdravim sa njim što sam joj i rekao. Šef je čuo razgovor i ispričao mi da je bila policija jer je neko od mušterija pozvao. Morali su naći nekog krivca, a niko se nije javio. Pokrio me Sadik. Proverili su mu dozvolu, ali je bila lažna jer je bio ilegalac. Odveli su ga u stanicu i sutradan je Sadik napustio zemlju i vratio se na Kosovo. Pitao sam šefa kolika je njegova kazna, a on je rekao da mu je neko u policiji “dužan”, ali eto, Sadik mora da leti. Na rastanku mu je rekao da mi prenese da radim i ne odustajem, jer ću u suprotnom izneveriti njegovo obećanje. Sve me je tada zbunjivalo, bio sam besan i nisam želeo da ostanem nijednog trenutka na pumpi. U isto vreme Sadik nije porekao besu koju je dao, a to je najvažnija stvar za njega i ne bi bilo primereno omalovažavati tako nešto, pa se zato nisam ni usudio da odem.
…..Dani i nedelje su prolazili bez njega, a mi smo i dalje naporno radili i zarađivali i pričali na pauzama, sve do jednog dana kada se pumpa zatvorila. Neko od nas je šefu dao kovertu punu papira, umesto ogromnog novca koju je predao kao pazar. U banci su naravno to odbili, a on verujući svima nije ni mogao da se seti ko mu je podvalio papire u koverti. Pumpa je prestala da radi zbog toga što je jedan bio prevarant, a možda smo svi mi pomalo učestvovali i svi ga pomalo potkradali. Radnici su se vratili u svoje “matične” zemlje i nastavili svoje živote, srećno ili nesrećno, a o šefu je ostala da postoji samo bajka, ona o šefovanju i ona kako se živelo na pumpi i od jedne pumpe.
…..Kada sam konačno došao kući, ušao sam na Skajp i video poruku od Sadika. Bila je to nova fotografija njegove sada nasmejane osmočlane porodice, a oko njih su se nalazile natrpane stvari koje im je kupio. Internet je bio spor, a ja sam plakao još dok se slika učitavala.
.
.
.
.
