.
.
НОВО ДОБA
Без нове истине.
А стварање – обест.
А човек – бог.
И жари простор, и путују ствари,
уз стару бол.
Лети, већ винут у небо уз металну коб.
И снима покрет збијеног света, у ком,
под вођом распршен бог
савршенством биља
живи зањихан под својим сунцем
у мраку обиља.
Назад! – назад у стан, опијен, сâм;
никада сâм.
Да л’ зидови дају слободу?
И слућен, слути и сâм, незнан: савршен траг,
па предаје бол, наслеђен, драг.
Без истине:
у дрхтају чучи бог, моћан, млад.
Бог је млад.
А небо – ни њему доступно –
он недостојно љуби, сад љуби…
Баш сад! – ужарених груди:
као сред леда чађ – оставља траг.
У туђим уснама познавши страст:
позна и жртву – једину сласт.
СЛЕТ
Па ипак – љуби вече!
Тамна мансарда,
и у њој: један уморан црвен цвет.
Неки авион, гле!
(Многи још у даљини, лете, дању, небо крече)
Над расветом велеграда, сада,
кружи, и црвено трепери. А свет? –
цео је стао у пртљаг, пакете;
све шаренило у кравате,
и осмех стјуардесе.
Не издалека, из невидних станова сваки креће.
Ето путника до мајушног прозора, пилотима,
(два пилота у лаганом заносном паду свом сазвежђу,
све ближи слету, новом рађању), омамом
Земље, којом кружи.
Чини му се: види своју зграду, свој дом.
Два пилота све ближи…
Чини му се: на улицама нема гужви.
Нова година: многобројне – електричне пахуљице, звездице,
светле.
Свете! –
у тамној мансарди крај пластичне јелке,
чуј! – црвени цвете:
Човек је бесмртно дете
Ужаса – који пролази.
А смрт дах што проноси
заборав – незагубљени.
СКИТНИЦА
Вене су покретне степенице пуне људи.
Лепота их смирује ал’ љубав оживљава!
Неко уморно обори очи, да не скита.
Жељом да сања – запита:
„Где сам?
Зар нисам…
Гле! – Јесам!“
Један, други, трећи…
Не! – први пут, други пут…
Четврти! – у сусрет срећи:
усталасан целим телом,
несташном смиреношћу.
Неуморно, неуморно, кроз ноћи,
предуго, без успеха – грехом
да потчини и страшћу слепом:
дар заједништву – самоћи.
Лепотом узнемирен да љубав оживљава!
ХИБРИС
Она је:
огледала сањива,
и њихови портрети, скулптуре, фотографије;
шарени затворени прозори храмова,
и њихове златне огрлице и високе капије;
падајући углови топлих зракова,
и њихови судари стапања у тврде одсјаје.
Неизбројни сунцокрети
поређани као невини дечији хор –
спуштају поглед са Сунца
у раскалашну брезу и снажан бор.
Она је:
леђима – ка несвладаној великој реци –
чији је вал, са чијег је дна.
Дави неурамљена платна, тихе речи –
чије маште, и чијег сна?
Отетом музиком обучена у свежањ раскошних сенки –
чије лепоте, чијег засена?
Горди и слепи,
њом опијени, лепи:
пркоси исконском жељом –
распршен траг – сањив и хром.
А она:
болна –
под пластичним осмехом маске;
трулежна –
у свили;
под отвореним плавим небом,
заклоњена златном стрехом –
зрачи у помрачини.
НАЈХУМАНИЈА МОЛИТВА
„Молим ти се
безбожно,
хумано,
за сувисло!
Не убиј у мени страх од осамљености и мира.
Не чувај ме од бучног сјаја немира.
Насмеј ме и стврдни ми бело лице
у бронзани осмех – да се не издвајам.
Заледи ми груди, и смрзни у њима
сваки напор срца да мисли.
Додируј ме чијим год рукама
само да тело у хладним ноћима подгревам.
Најхуманија молитва! –
за новине да пишем, рецимо!
О деци, ето! Нарочито сиромашној, по целом свету
што љубављу игром и радозналошћу наоружавају их срца –
да убијају нас и расту у крадљивце скупих умрлица.
За њих се молим!
Она не признају вечне истине крцатих учионица;
она не верују у наше богове, њихова чуда и литургијске моћи;
она не поштују ни сабор ни канонске молитве у доба ноћи.
За њих се молим!
Али не заборави и мени помоћи!
Јер њима не треба много:
нешто игре, мало љубави, дара.
Ко зна: то и од несреће ствара!
Зато те молим! – да као лира, зазвучи светом, свима! –
зелена, црвена, плава, новчаница,
заносније од првих пољубаца.
Код тебе нема греха, па нема ни опроста.
Тражим само среће и осмеха – дај их и најгорима, дај свима!“
***
А на почетку свих почетака, беше само бучна, суверена природа,
и, где она допушташе: тврда благодат, прозрачност, тишина.
И стојећи у њој, сећања белих, као прва, нова страница однекуда
пале, празне књиге – тај нови Човек наслути у себи палимпсест.
То беше прво откриће! Та стара Птица, што поново треба да
прогледа, осмели се, полети, запева! – птићи беху јој учитељи.
И ето где бруји, сада, све већим трбусима:
излази из њих с ожиљком будућег вриска,
накупљеног црвенила у дамарима отиска.
„Без сумње, слава му! Велики је!“ – пева, беседи,
у заносу поверљивости због љубави коју не просипа,
већ везује! – да плеше. Окривљена да се давно одрекла себе, која,
обећана беше још пре прве птице, прве песме, и пре првог боја.
Сад да јој се свети!
„Хајде, ко ће да је се реши?!“ –
Нежне радосне силе, лепе,
криве за све нове заборављене почетке, слободне, слепе.
Ко ће да погреши…
.
.
.
.
