Mravlja drama za decu svih veličina
Likovi: PETRARKA, mrav koji je hteo da bude pesnik, a ne ratnik
ANTONIJE, Petrarkin drug
KRALJICA
Mravlji generali: HERKUL, BONAPARTA i stari MRAVKOJISEDI, general pukovnik
LEPTIR
BOGOMOLJKA
CVRČAK
PAUK
BILJNE VAŠI
DIVLJA VAŠ
Slika I
Mravinjak.
Dvorište nekakve kuće u kojoj žive ljudi, ali iz perspektive mrava. Ogromna trava i cveće, kamenje, otpaci. Mrav PETRARKA se osvrće, gleda da li ima nekog. Sam je.
PETRARKA: Kažu, mrave, ratnik budi! A u meni pesma rudi
i stihom se sunce budi!
Da se bijem, oko čega? Zar mrvice, ili brega?
Ili kapi što je ima za svakoga sa ustima?
Onda kažu, radnik budi! Zar je teško biti vredan?
Pogotovo kad mrav jedan
prione na nešto slatko! Uz pesmu se radi lako!
Al’ mi kažu ćuti, rintaj, i začepi gubičicu!
A ja vidim – ljubičicu!
Pa u meni pesma žudi da vrednoću stihom budi!
(muči ga gorušica)
Ovom mravljom kiselinom što stomakom širi plamen
nahraniću ovaj kamen. Njemu neće ništa biti,
a mene će krivog skriti.
Prosipa svoju mravlju kiselinu u travu, iza kamena. I dalje ima gorušicu.
PETRARKA: Kašću – nemam – još sam mali!
S čim biste me u boj slali?
Za mene su to bombone:
zrnca sode bikarbone!
Pojede jedno zrno sode bikarbone. Podrigne.
PETRARKA: Ko će mene u rat slati,
Kad ne mogu vojevati?
Pogleda u mesto gde je prosuo kiselinu.
PETRARKA: Gle koliko prosuh kapi, ovde sada rupa zjapi.
Uh, tako mi mravlje časti, tu se može gadno pasti.
Da pred svima budem čist, pokriće je ovaj list.
Mravi će ga lako preći, propao bi neko veći.
Bar se nadam, takoreći.
Nailazi ANTONIJE, sav važan i užurban. Dok razgovaraju, Antonije se približava pokrivenoj rupi, a Petrarka ga odvlači.
PETRARKA: Antonije, mravlji brate moj!
Kuda ideš? Čekaj, stoj!
Žurba ti je gadna boljka,
zar te juri bogomoljka?
ANTONIJE: Zdravo Petrarka! Ja ne idem, ja izviđam! I pusti me!
PETRARKA: Kuda krećeš, reći nećeš?
ANTONIJE: Idem u svoje prvo izviđanje! To je za mene velika čast! Otkriću sve: gde je šta, šta je ko, i ko je zašto! Otići ću tako daleko, gde još nijedan mrav nije kročio! Lično generali Mravkojisedi, Herkul i Bonaparta su mi dali takav zadatak! Zar to tebi nije uzbudljivo? Zar ti ne bi voleo da ideš u izvidnicu?
PETRARKA: Da, ali čega? Ima li neprijatelja iza brega?
Žudim da lutam, lepote gledam,
tajnim daljinama oči da predam,
a kakva radost tek to bi bila
da vidim izbliza leptira krila!
Svet u kom živimo mnogo je veći,
to je izviđanje ka mojoj sreći!
ANTONIJE: Petrarka, ja tebe ništa ne razumem! Slušaj! Iako si mi ranije bio drug, ja sam sada zvanično na zadatku, i nemoj više da me nerviraš, gnjaviš i zadržavaš!
PETRARKA: Ranije? Neka me popase krava! Pitam lepo, ko mrav mrava!
ANTONIJE: Prekini! Izluđuješ me s tim! Zašto tako pričaš?
PETRARKA: Zašto kako?
ANTONIJE: U pesmicama! Krećeš-nećeš, staneš-padneš, mrava-krava…
PETRARKA: Ah, tako kako! Mogu ja da govorim i kao ti.
ANTONIJE: Eto vidiš. Zbogom!
PETRARKA: Ali neću! Pesma meni nosi sreću!
Do proleća – ja sam vesnik.
Mrav sam možda, ali pesnik!
A kad leto žuto sine, pevam da me tuga mine
za prolećnim mirisima, sve dok ne prođe i zima!
ANTONIJE: To nije normalno!
PETRARKA: Ne pevam ja sasvim stalno.
ANTONIJE: Eto i sad!
PETRARKA: Da prestanem ja sam rad, al’ za stihom trpim glad!
ANTONIJE: Samo ti kažem: ta će ti glad doći glave! Zbogom!
PETRARKA: Šta je bilo, druže stari? Što govoriš strašne stvari?
ANTONIJE: Žurim! Dužnost zove!
PETRARKA: Zar mi drugar iz detinjstva najavljuje groznočinstva?
ANTONIJE: Loše ti se piše. Svi se žale na tebe. Ali, žao mi je! Ćao, mrave!
PETRARKA: Šta sam kriv, tako mi sebe? Govori, tako ti tebe!
Ako imam neki spas – reci, tako ti nas!
ANTONIJE: Uh! Dobro. Sedi.
PETRARKA: Ta ti vredi.
ANTONIJE: Ako me sad ne saslušaš, nastradaćeš, ima sve da se puši…
PETRARKA: Pretvorih se sav u uši. Klempave ljudske. K’o narandže ljuske…
ANTONIJE: Hoćeš li prestati!?
PETRARKA: Evo ćutim, gle! Žmurim! Ne mrdam! Sve!
ANTONIJE: (tiho) Priča se da nećeš da budeš ni ratnik ni radnik.
PETRARKA: Pa… može radnik! Neću ratnik!
ANTONIJE: Da, ali kad radiš, ne možeš da ćutiš! Nerviraš ih toliko da moraju da te oteraju ko žutog termita!
PETRARKA: Al’ u meni pesma žudi da vrednoću stihom…
ANTONIJE: Eto kakav si! Nismo više deca! Dosta je bilo glodanja tuđeg lišća i sisanja tuđih kapi! Treba svi da dobijemo zadatke! Da doprinesemo mravinjaku! Meni je jutros prišao general Mrav Koji Sedi i rekao: Ti si sad veliki mrav! U izviđanje! A onaj tvoj drug, nije ti više drug, kaže, on nas sve vuče za nos!
PETRARKA: General tako rek’o? Nek me pauk nosi kući!
Kljun gavrana nek me stek’o! Nisam hteo za nos vući!
Zar se mora biti ratnik? Zar ne može ratni…pesnik?
Glasnik?
ANTONIJE: Misle da prosipaš negde kiselinu!
PETRARKA: Ak’ je tačno, nek me, eto, sad poliže neko pseto!
Ja je nemam, još sam mali! Sa čim bi me u boj slali?
ANTONIJE: Treba da znaš, ako stvarno izbije rat a ti se ne popraviš, s tobom će – po kratkom postupku!
PETRARKA: Nisam znao! Kakav rat? Nek’ mi štikla slomi vrat!
ANTONIJE: (tiho) Neka velika kolonija stranih mrava je primećena ispod starog stepeništa. Kažu, traže mesto za mravinjak. Ili, možda, traže gotov mravinjak!
PETRARKA: Au! Grozomorno, grozno, gadno! A moje je stanje jadno –
ni kap jednu kiseline! Nek rat čeka, da mi stigne!
ANTONIJE: Svakog časa može da se zarati! Ali, ne brini! Ja imam lukav plan – da izvidim neprijateljske položaje, da javim, pa da ih iznenadimo i savladamo i pobedimo i oteramo i rasteramo i prestravimo i unezverimo, da ih raspametimo koliko ćemo da ih pobedimo, i da ja postanem heroj! Ali da to nema veze, jer bio je to samo moj zadatak! Moj prvi zadatak! Zbogom, stari druže! Izviđaću dok me noge služ… nose!
Antonije ode. Petrarka ostaje pokunjen.
PETRARKA: Nismo više deca. Srce moje kleca.
Kažu, hajde u boj ljuti. A u glavi mi se muti:
Ne bih hteo u boj ljuti, već da njuškam cvetak žuti.
Nismo više deca. U grudima nešto štreca.
A skoro smo s mame spali. Baš smo kratko bili mali.
Slika II
Mravlji Ratni štab. BONAPARTA i HERKUL, mravlji generali, šire mapu dvorišta i prave ratni plan. MRAVKOJISEDI, najstariji među njima, drema.
HERKUL: Dakle, gospodo! Da vidimo da li smo sva trojica tu. Ja, Herkul, da li sam tu? Tu! General Bonaparta?
BONAPARTA: Tu!
HERKUL: General pukovnik Mravkojisedi?
BONAPARTA: Tu spava.
HERKUL: Zaključujem da je Mravlji ratni savet kompletan! Probudi Mravakojisedi.
BONAPARTA: Neće moći. Ispolivao me je mravljom kiselinom kad sam ga takao. Ako hoćeš, budi ga ti. Izgleda da opet sanja termitske ratove.
HERKUL: Zaključujem da sastanak Ratnog saveta može da počne! Neprijatelj je nedavno primećen kako gomila trupe kod velikog trulog odgriska. U pitanju su totalno divlji mravi iz najdubljeg, netaknutog parketa. Izgleda da su ih ljudi nečim trovali, pa su malo pobrkali stomake. Pričaju se strašne priče o njima.
BONAPARTA: Kako to misliš, pobrkali stomake?
HERKUL: Počeli su malo da ukrštaju pipcima, ako me razumeš?
BONAPARTA: Ne.
HERKUL: Malo su potermitili pameću.
BONAPARTA: Ne razumem i dalje, ali ako ima veze s termitima… onda da bežimo?
HERKUL: Krpelju jedan bezglavi, mi mravi ne bežimo!
BONAPARTA: Kakve strašne priče?
HERKUL: Užas do užasa! Viđeni su kako se penju i uskaču u teglu meda i crkavaju! Toliko su hrabri i ludi, da i ne pokušavaju da se izvuku! A zube oštre na ćošak od bačene i stvrdnute ljudske čarape!
BONAPARTA: Užas! To su nemravi! Kako se protiv njih boriti?
HERKUL: I najstrašnije od svega, prežderavaju se folije od čokolade, od čega im je kiselina oštra kao nokat bogomoljke!
BONAPARTA: Folije od čokolade? Pa to i nije tako strašno.
HERKUL: Jesi probao?
BONAPARTA: Mogu da ne odgovorim? Kad su viđeni?
HERKUL: Pre nekoliko dana.
BONAPARTA: Možda su prosto otišli?
HERKUL: A šta ako prosto nisu?
BONAPARTA: Onda, da bežimo?
HERKUL: Da ratujemo!
BONAPARTA: Da prvo bežimo, pa onda da ratujemo?
HERKUL: Ne nego da smislimo kako je najbolje da ih napadnemo, ako mislimo da ih samlevemo.
BONAPARTA: Iz daleka?
HERKUL: Poslao sam veliki broj izviđača u pravcima velikog trulog odgriska, stvrdnute čarape i tegle s medom.
BONAPARTA: Ako ima mravljeg boga, već su se svi podavili u toj tegli.
HERKUL: Napašćemo iz zasede!
BONAPARTA: Zasednemo negde? U neki busen! I čekamo junački!
HERKUL: Znači, ratujemo! Svi smo za.
BONAPARTA: Ja sam za, ako je plan da zasednemo!
HERKUL: Kukavička grinjo glupa! Ratujemo, kažem.
BONAPARTA: I ja sam, ali prvo da pitamo Mravakojsedi. Ipak je najiskusniji.
HERKUL: Mravkojsedi je star kao drvo. Zastareo.
BONAPARTA: Mora i on da glasa.
HERKUL: Dobro, onda. Mravekojsedi?
BONAPARTA: Mravekojsedi?
MRAVKOJISEDI: (trgne se iz dremanja) Hiljade za jednog, jedan za hiljade! Što me budite?
HERKUL: Potreban nam je tvoj glas.
MRAVKOJISEDI: Moj glas? Šta će vam? Slabašan je, nije što je bio nekad – gromoglasan kao roj pčela!
HERKUL: Treba da glasaš za rat!
BONAPARTA: Za rat iz zasede!
MRAVKOJISEDI: Koga zasedamo?
HERKUL: Mi se branimo! Napadaju nas divlji mravi iz parketa!
MRAVKOJISEDI: Oni su gadni! Jednom davno, kad sam ja bio izvidnica, video sam ih kako prenose pileći batak preko ljudskog praga i uguravaju ga u rupu u parketu tanju od malog prsta na nožici kućnog pauka!
BONAPARTA: Pauci i nemaju prste.
MRAVKOJISEDI: Znam. Strašno!
BONAPARTA: Dakle?
MRAVKOJISEDI: A šta kažu zadnje izvidnice?
HERKUL: (pokazuje na mapu) Ovde je jedna bogomoljka, tu iza čarape, dvesto stotina i dvesto pedeset tri mravlja koraka od nepomičnog pauka na levo. Govedo je počelo da pase u velikim zalogajima, ali ne u našim krajevima. Taj izviđač je uzeo godišnji odmor, zbog stresa. Primećene su i neke gradske bubašvabe, ali one stalno tumaraju i nisu bitne osim ako ih upotrebimo kao oklopna vozila…
MRAVKOJISEDI: Kakav je moral?
HERKUL: Na vrlo visokom nivou pola centimetra iznad zemlje! Svi spremni za boj osim jednog koji stalno recituje!
MRAVKOJISEDI: Tog što recituje vezati za muvu a onda joj otkinuti glavu i pustiti je! Brojno stanje?
HERKUL: Četrdeset stotina ratnika i sto pedeset stotina radnika ratno obučenih za rat u slučaju rata!
MRAVKOJISEDI: Zalihe?
BONAPARTA: Desetine stotina biljnih vaši rade punom parom!
MRAVKOJISEDI: To je to, onda…. Hiljade za jednog!
SVI ZAJEDNO: Jedan za hiljade!
Mravkojisedi već hrče.
Slika III
Gusta trava. ANTONIJE odvažno korača.
ANTONIJE: Al’ sam ja hrabar! Ovako daleko nikada nisam bio! (pipa travu) Hm… Trava kao i svaka druga! Ali, ovde sigurno ima strašnih opasnosti, i ja sam sigurno veoma hrabar što sam čak ovde. (nešto šušne) Šta bi? (sakrije se) Šteta što sam samo na izvidnici, a ne u borbi, pa moram da se sakrijem. Ništa. Povetarac. (šunja se) Eh, da je Petrarka ovako hrabar kao ja, da zajedno otkrijemo nešto odlično! Neku prevrnutu teglu džema, ili čak džak! Džema! Može i šećera! Malo mi se večera… Gle, ja sam počeo kao on! Puj, puj, ja sam ozbiljan mrav! Opasan i hrabar sav!
Nego, kuda? Na obuci kažu: brojiš korake, pamtiš po travkama i žbunju. To razumem. Onda, kažu, malo ideš levo, malo ideš desno. To ne razumem. A zašto ne bih išao samo levo, ili samo desno? Lepo, na primer, idem dugo dugo levo, i onda odjednom skrenem – opet levo! I onda opet – dugo, dugo, brojim korake, to je u redu, pamtim travčice… Ček! Ako tako uče na obuci, to znači da niko nije išao samo levo, ili samo desno! A to znači, ako ja budem tako išao, otkriću što još niko nije otkrio! Svi će mi se diviti, gledati me zaljubljeno, ali ništa – to je bio samo moj zadatak! Pričaće se o meni, biću slavni stari general jednog dana! Dakle, u pohod! Ja sam mrav-ekspedicija! Kako sam rekao? Pravac? Hmmm… uvek desno! Kad se budem vraćao, biće uvek levo! Napred, Antonije, slava čeka! Hiljade za jednog! Jedan za hiljade! (odlazi) Zrnaca šećera!
Slika IV
BILJNE VAŠI jedu lišće i razgovaraju.
BILJNA VAŠ: Dodaj mi tu zeleniju.
DRUGA VAŠ: Izvoli.
BILJNA VAŠ: Hvala.
TREĆA VAŠ: Čujem da će biti rata.
BILJNA VAŠ: Baš me briga.
TREĆA VAŠ: Ti ko da se to nas, biljne vaši, ne dotiče?
DRUGA VAŠ: Oh, kako da nas se ne dotiče!
BILJNA VAŠ: Hoće li doći i pitati mene: dal’ da ratujemo, draga vaši? Ne! Mravi nas drže i hrane jer im proizvodimo slatki nektar za bebe i Kraljicu, a ne zbog naše pameti koju nemamo.
DRUGA VAŠ: Zato te i ne pitaju, jer ne razumeš da je rat važan.
BILJNA VAŠ: Mravlja posla! Za šta važan?
DRUGA VAŠ: Ne znam ja, ja sam samo vaš…
TREĆA VAŠ: Ali sigurno ima neki razlog! Neka vojna strategija!
DRUGA VAŠ: Možda postoji neka pretnja?
BILJNA VAŠ: Meni niko ne preti! Mravi ovi ili oni, meni je isto! Ja jedem s jedne strane, sa druge mi nektara kane, radno vreme ceo dan, odmor nemam, nemam san, pretvorio sam mešinu u mravlju mašinu!
TREĆA VAŠ: (utišava ga) Tiho! Ako čuju da nismo zadovoljni, pomisliće da se žalimo!
Nailazi PETRARKA. Jednom rukom začepio sebi usta – da ne recituje. Drugom rukom baca isped njih još listova. Vaši ga se boje, snebivaju se ulizujući se. Odlazi. Vaši žderu.
DRUGA VAŠ: A šta bismo i drugo radili? Da nije mrava, neka gusenica bi nas već proždrala!
BILJNA VAŠ: To jeste.
TREĆA VAŠ: Morali bismo sami da tražimo sebi hranu!
DRUGA VAŠ: Po divljini!
BILJNA VAŠ: I to jeste.
TREĆA VAŠ: Da živimo bez krova nad glavom!
BILJNA VAŠ: I to.
DRUGA VAŠ: Znaš kakav je život nas vaši?
TREĆA VAŠ: A neki drugi mravi možda ne bi bili tako dobri prema nama!
BILJNA VAŠ: Možda.
DRUGA VAŠ: Onda, nek ih oteraju, te što ne bi bili tako dobri prema nama!
BILJNA VAŠ: Za dve vaške, priznajem vam strašnu pamet!
OBE VAŠI: Hvala.
BILJNA VAŠ: Dodaj mi tu zeleniju.
TREĆA VAŠ: Tu ću ja.
BILJNA VAŠ: U redu.
Slika V
PETRARKA kod KRALJICE. Okruženi su jajašcima.
KRALJICA: Sine Petrarka, jesi li nahranio vaši po naređenju svoje mame?
PETRARKA: Znaju da jedu same.
KRALJICA: Ti i dalje po svome? Eh… Oduvek si bio drukčije sorte…
PETRARKA: Neću da budem sorta drukčija, ja samo hoću da budem ja.
KRALJICA: Sine Petrarka, ti si mrav! Ako bi svako bio ja za sebe, potamanili bi nas neprijatelji!
PETRARKA: Boriću se ja, nije da neću! Samo, u tome ne vidim sreću!
KRALJICA: Kažu da prosipaš kiselinu kad niko ne gleda?
PETRARKA: Kako znaju, kad ne gledaju?
KRALJICA: Kažu da kradom grickaš sodu bikarbonu koju čuvamo da podmetnemo neprijateljskim mravima i onesposobimo im kiselinu?
PETRARKA: Odbijam da kažem i istinu i neistinu.
KRALJICA: Majci da kažeš istinu! Ja te uvek branim!
PETRARKA: (pokunjeno) Kiselinom kamen hranim.
KRALJICA: Sine, sine… Vidiš svu ovu braću? Hiljade budućih mrava! Postoje mnogi koji bi voleli da se ovde ušunjaju i sve ih prožderu! A mi smo mali! Da se ne držimo zajedno, ne bismo preživeli! Zbog toga nas i ima hiljade! I svi smo heroji, uvek spremni za odbranu, po cenu života!
PETRARKA: A lepota?
KRALJICA: Zar nisi ponosan što si baš mrav? Ti kao da bi više voleo da si cvrčak!
PETRARKA: Ponosan sam što sam mrav, al’ baš evo – ovakav!
A želja, priznajem, vuče me jaka, da se dokopam cvrčinjaka!
Cvrčci su majstori stiha i pesme, a ovde se eto – pevati ne sme!
I znaj, majko, da oni su vredni, vežbaju mučno, i gladni i
žedni, pa izgleda k’o da je pevati lako, a nije, uopšte, ni
blizu tako!
KRALJICA: Sine Petrarka… Uvek si mi bio drag! Možda si ti i u pravu, možda je mravljem narodu potreban i neko kao ti, ko…
Upadaju generali BONAPARTA i HERKUL. Petrarka se sakrije.
HERKUL: Stvari su se promenile, o, Kraljice!
BONAPARTA: Na gore! Menjaju se svaki čas!
HERKUL: Menjaju se evo i sad! Upravo je postalo još gore!
BONAPARTA: Nije baš toliko na gore.
HERKUL: E jeste, i još gore je!
KRALJICA: Polako, vojskovođe moje! Šta se menja, šta je sve gore?
HERKUL: Divlji mravi nas opkoljavaju!
KRALJICA: Opkoljavaju?
BONAPARTA: Tačnije, možda nas opkoljavaju.
HERKUL: O, Kraljice, on lupeta!
BONAPARTA: Ko lupeta?Jel’ ja?
HERKUL: Došli smo da je obavestimo, to jest Vas, o, Kraljice, da imamo izveštaje o razmeštanju trupa divljih mrava na našoj teritoriji, to jest Vašoj, o, Kraljice, i da joj kažemo, to jest Vama, o, Kraljice, da ćemo u rat…
BONAPARTA: …Da ćemo možda u rat! A ovaj ovde… O, budale! Pardon ne Vi, o, Kraljice, već on, već lupeta o nekom opkoljavanju!
HERKUL: Ja lupetam? O, Kraljice, ja…
KRALJICA: Dosta!
BONAPARTA: Evo meni je dosta.
HERKUL: I meni.
KRALJICA: Želim da čujem sve, ali redom! Petrarka!
Petrarka se pojavljuje.
KRALJICA: Imamo važan razgovor… Sada nas ostavi.
PETRARKA: Ako je važno, što da znate samo vi?
HERKUL: O, Kraljice, šta ova kukavica radi ovde? Ako nas čuje, još će nas i izdati neprijatelju!
BONAPARA: Izdajnik roda mravljega!
KRALJICA: Mir!
PETRARKA: Laže, a i onaj do njega!
HERKUL: Kažeš da ja lažem?
BONAPARTA: Ako sam ja onaj do njega, onda, kažeš da i ja lažem?
PETRARKA: To sam i hteo da kažem.
HERKUL: Pred vojni sud!
BONAPARTA: Pred ratni sud!
PETRARKA: Ovaj je lud!
KRALJICA: Mir! Još nije rat, a on samo kaže da lažete kad kažete da je izdajica!
HERKUL: Protestvujem!
BONAPARTA: Protestvujemo!
HERKUL: Samo ja protestvujem, krpelju i grinjo glupa!
KRALJICA: Mir! A ti Petrarka, idi nahrani neku vaš!
PETRARKA: Dobro, dobro, kad moram baš…
Petrarka ode.
HERKUL: O, kraljice, ratni savet je odlučio da idemo u rat.
BONAPARTA: Nije još.
KRALJICA: Jel mravinjak ugrožen?
HERKUL: Ne znamo, ali čekamo izveštaje izviđača iz izvidnice.
KRALJICA: Onda sačekajte izveštaje, pa onda odlučite. A sad, razlaz! Bebe spavaju.
Pokunjeno odlaze.
Slika VI
PETRARKA luta.
PETRARKA: Lupetaju generali! Glavama im mozak fali!
Evo gledam po ledini, nigde nikog u blizini!
Neprijatelj? Čista glupost! Kakav napad, kakva ludost?
Samo cveće, miris trava, ma paniče zabadava!
Nikad lepše, sumnje nema…a opet se nešto sprema…
Utrčava ANTONIJE u panici.
ANTONIJE: Uzbuna, uzbuna, mravlja uzbuna! Slušajte svi!
PETRARKA: Uzbuna? Zašto? Šta se zbi? Antonije, govori!
ANTONIJE: Kažem, uzbuna!
PETRARKA: Stiže, dakle, ta vest crna.
ANTONIJE: Video sam ih! Imaju logor, tu blizu! Velik logor! Ceo mravinjak!
PETRARKA: Ko?
ANTONIJE: Neprijatelj!
PETRARKA: Čiji?
ANTONIJE: Naš!
PETRARKA: Kako znaš?
ANTONIJE: Hej, ja sam ih video, a ne ti! Pusti me da prođem, idem generalima!
PETRARKA: Idi kraljici, što prvo nijma? I kraljica se pita o ratovima!
ANTONIJE: Po liniji komande, prvo pretpostavljenima! A ti se bolje pripremi i javi odmah u svoju jedinicu! Ali čekaj! Ti još prosipaš kiselinu?
PETRARKA: Žudim da prećutim. Čeznem da umuknem. Da postanem nem.
ANTONIJE: Žao mi je, stari druže! Rado se sećam našeg igranja kad smo bili mali! Ali sada se toga jedva sećam!
PETRARKA: Zar će stvarno bitka ljuta? Nije šala ovog puta?
ANTONIJE: (odlazeći) Uzbuna, uzbuna, mravlja uzbuna!
PETRARKA: Au! Šta sad? Da branim kuću, ja sam rad,
ali nemam kiseline! Mene bolje da – nestane!
Oni ludi generali što dosadu ratom leče,
narediće za izdaju – da popase me goveče!
il’ još grđe i još gore, u sred crne ratne strave,
završiću jadan vezan, na muvi bez glave!
Bežati, pa čekati! Kiselinu skupiti!
Ojačati, pa se vratiti, za sve se iskupiti!
Pitanje je samo, kuda? Hajde misli, glavo luda!
Pa, krenuću… evo, tamo! Hajd’ Petrarka, napred samo!
Neka bude šta će biti, za sada se moram skriti!
Biće stomak naoružan, vratiću se, u boj ružan!
S pesmom daću život kratak, za kraljicu i mravinjak!
A do tada bih mogao – da potražim cvrčinjak…
Petrarka odlazi…
Slika VII
GENERALI čekaju izviđače.
HERKUL: Kad će ti izviđači već jednom! Gomila mi se kiselina.
BONAPARTA: Ako ne jave ništa opasno, otkazujemo rat. Tako je to sa ratovima, ne može čovek na njih da se osloni.
HERKUL: Ne dolazi u obzir! Sem toga, lično sam poslao toliko izviđača da će bar jedan sigurno videti neprijatelja!
BONAPARTA: Taj jedan može i da laže.
HERKUL: Hoćeš da kažeš da moji izviđači lažu kad kažu da su videli neprijatelja?
BONAPARTA: Hoću da kažem da možda lažu.
HERKUL: Sad si me možda uvredio!
BONAPARTA: Ko zna?
HERKUL: Možda te i razbijem, ko zna?
BONAPARTA: Ako ne jave ništa opasno, ispašćemo glupi kod kraljice.
HERKUL: Tja!
BONAPARTA: Ispašćemo nepotrebni!
HERKUL: Pih!
BONAPARTA: Možda i jesmo glupi i nepotrebni?
HERKUL: Govori u svoje ime. Ja sam mojima u ovoj turi izvidnice obećao nagrade ako spaze neprijatelja. A u sledećoj ima da pljušte kazne za one koji ga ne spaze. Neće da omane, bez brige. Evo opet mi se gomila kiselina.
Čuje se ANTONIJE.
ANTONIJE: Uzbuna, uzbuna, mravlja uzbuna odmah!
HERKUL: Šta sam rekao?
Slika VIII
PETRARKA luta.
PETRARKA: Eh, Petrarka, tako je to, kad srce neće da odraste!
Sada lutaj, hteo si, eto! Gde su sada tvoje mašte?
Ali kuda? Gde, na primer, raste nada? Nigde i svuda!
Idemo. Moji stihovi i ja. Nek se spremi nedođija!
Cvrčinjak! Cvrčinjak! Traži se cvrčinjak!
Mesto gde je život lak!
Tamo gde rima ne peva sama, jer cvrčinjak živi od
pesama! Cvrčinjak! Cvrčinjak! Traži se cvrčinjak…
Nailazi na DIVLJU VAŠ.
DIVLJA VAŠ: Mrave, stoj! Moj si!
PETRARKA: Gle, ko to priča? Divlja vaš! Nisam te tražio, al’ slatka si baš!
Zašto kažeš: „Mrave stoj!!“ Šta to znači: „Sad si moj“?
DIVLJA VAŠ Nisam baš tako rekla, ali može i tako. Na leđa sa mnom, i vodi me u mravinjak!
PETRARKA: Niti sam u leđa jak, nit’ idem u mravinjak.
DIVLJA VAŠ: Vodi me u izvidnicu sa sobom, pa kad se vratiš u mravinjak, eto i mene tamo s tobom! Čekam te, mrave, celog života! U mravinjaku je pravi život, a ne ovde u divljini sa pukovima, gusenicama, bogomoljkama koje izgledaju kao list! Vodi me! Mojim mukama je došao kraj!
PETRARKA: Nije moj mravinjak baš takav raj.
DIVLJA VAŠ: Samo me vodi. Sa tobom, svuda!
PETRARKA: Malo si luda?
DIVLJA VAŠ: Čekaj, ti nisi običan mrav. Ko si ti?
PETRARKA: Petrarka, to mi je ime. Mrav sam koji stvara rime,
i zbunjen sam sav. Možda i nisam pravi mrav!
Sada bih radije, kad pitaš baš,
da budem šta drugo, možda i vaš.
DIVLJA VAŠ: (smeje se) Ha! I da si vaš, tražio bi mravinjak!
PETRARKA: Ja tražim cvrčinjak.
DIVLJA VAŠ: (smeje se) Ha! Ta ti je dobra! Idi ga traži, Petrarka! A kad se predomisliš i kreneš kući, svati po mene.
PETRARKA: Želim ti sreću, k’o sebi, i veću!
DIVLJA VAŠ: Ah, molim te da stvarno bude veća nego što želiš sebi, pesniče! Koji sam baksuz! Od svih mrava i svih vaški, baš mene da nađe baš jedini mrav pesnik! Naći ću ja sebi pravog, surovog, opasnog mrava, da se ne nastavlja sa mnom već da mi naređuje! Zbogom!
Petrarka odlazi.
Slika IX
GENERALI postrojavaju vojsku. MRAVKOJISEDI spava.
HERKUL: Mravi, mir-no! Brojno stanje?
BONAPARA: Četrdeset stotina ratnika i sto pedeset stotina radnika ratno obučenih za rat u slučaju rata! Desetine stotina biljnih vaši rade punom parom!
HERKUL: Kad to čujem, momentalno mi se zgomila kiselina.
BONAPARTA: A zašto brojno stanje uvek izveštavamo u stotinama, a ne u hijadama?
HERKUL: Zato što možda neprijatelj prisluškuje.
BONAPARTA: Kakve to ima veze?
HERKUL: Zato što u jednom istom broju mrava, stotina ima više nego hiljada, pa nek se više uplaše kad čuju koliko nas ima.
BONAPARTA: Genijalno! Ko je to smislio?
HERKUL: Mravkojisedi je to smislio kad je bio mlad.
BONAPARTA: (Mravukojisedi) Ti si, Mravekojisedi, genijalan!
MRAVKOJISEDI: (spavajući) Zašto?
BONAPARTA: Zato što si smislio ono za stotine!
MRAVKOJISEDI: Ne znam baš koliko je to pametno. A šta ako neprijatelj zaista pomisli da nas je više, pa zato pošalje mnogo više vojske na nas?
BONAPARTA: Pa da! To baš i nije pametno. Ja se toga nikada ne bih setio! (Herkulu) Mravkojisedi je zaista genijalan!
HERKUL: Jeste.
MRAVKOJISEDI: To je to, onda…. Hiljade za jednog!
SVI ZAJEDNO: Jedan za hiljade!
Slika X
PETRARKA luta.
PETRARKA: Cvrčinjak! Cvrčinjak! Traži se cvrčinjak!
Mesto gde je život lak!
Tamo gde rima ne peva sama, jer cvrčinjak živi od
pesama! Cvrčinjak! Cvrčinjak! Traži se cvrčinjak…
Naiđe na čudnu situaciju: čauru gusenice u kojoj je LEPTIR, i pored nje BOGOMOLJKU koja spava.
PETRARKA: Gle ovog čuda! Leptir se stvara,
a tu ga čeka bogomoljka stara!
Gusenica, mesto u leptira, u ručak se pretvara!
Al’ ona spava. Čeka već dugo.
Kad izađe – cap! Smazaće ga. Šta drugo?
Ako ga ne upozorim, neću imati mira!
(prilazi i šapuće) Hej! Kuc-kuc? Ima li leptira?
LEPTIR: Neću! Neću! Neću!
PETRARKA: Pssst! U redu, nećeš! Ali, šta?
LEPTIR: Da se pretvorim u…to čudo! Mislim, već sam se pretvorio ovde unutra, ali ja odavde ne izlazim. Odvratan sam! Bio sam sasvim u redu i onako. Hoću, ako je ikako moguće, opet da budem gusenica! Možeš li da mi pomogneš da opet budem gusenica?
PETRARKA: Tiše malo… Slušaj! Dosad je bilo baš kako treba,
jer ovde te jedna bogomoljka vreba!
Dobro je ispalo što nisi spreman,
ovde te čeka opasna neman!
LEPTIR: Još bolje!
PETRARKA: Samo je, čekajući, pala u snove,
a ja sam ti spas iz nezgode ove!
LEPTIR: Gubi se! Nisam vredan spasavanja! Odvratan sam, šaren i mršav i…
PERARKA: K’o cvet, ali lepršav!
LEPTIR: Ne rugaj mi se! Kad mi se sve smuči, izaći ću, probudiću je i skočiti joj usta, i to brzo, pre nego što me neko vidi!
PETRARKA: Zar ima ko se i krila stidi?
LEPTIR: Spremiću joj i kap vode, da me protera, da brže nestanem! A sad, gubi se, ostavi me i pusti me. Na meni krila nećeš videti!
PETRARKA: Ali ti si leptir! Lepota što leti!
LEPTIR: Nema tu ništa lepo. Povraća mi se od sebe. Žgoljav sam i imam ogromne krpetine na leđima s kojima ne znam šta da radim!
PETRARKA: U nebo da se vineš! Uopšte te ne razumem, da izvineš!
LEPTIR: Pih! Gore je hladno, a pod nogama – nema tla!
PETRARKA: Ali ja sam oduvek želeo da vidim leptira!
LEPTIR: Mene nećeš!
PETRARKA: Od žeđi i gladi – umrećeš!
LEPTIR: Bolje nego od sramote!
PETRARKA: Tebi nema ravne lepote!
LEPTIR: Nema tu ništa lepo, biti štrkljava šarena konfeta!
PETRARKA: Šta ti u lepoti smeta? Izađi i raširi krila, da vidiš čega se stidiš!
LEPTIR: Jok ja! I da me ubediš da sam lep, sad je gotovo! Radije ću da skapam ovde nego da me smaže bogomoljka!
PETRARKA: Biće lako: ja pazim a ti polako…
LEPTIR: Kako znam da nisi ti bogomoljka?
PETRARKA: Gde ovakva bogomoljka ima,
da govori u stihovima?
LEPTIR: A šta si?
PETRARKA: Petrarka, to mi je ime. Mrav sam koji stvara rime,
i zbunjen sam sav. Možda i nisam pravi mrav!
Sada bih radije, to kažem svima,
da sam šta drugo, i leptir s krilima.
LEPTIR: Mrav u stihovima? Haha! Tek sad ti ništa ne verujem! Ti si neka još gora šumska laž! Gubi se od mene, prevaro!
PETRARKA: Mrav ako nisam, sad nek me smaže
goveđa njuška il’ zub uholaže!
LEPTIR: Hm. Kad smo kod toga, da nemaš nešto za jelo?
PETRARKA: Cveće je svud okolo.
LEPTIR: Kakvo?
PETRARKA: Sočno i slasno, lepi se za pipke,
mirisni polen, latice gipke!
Odbaci okove, uleti u sokove…
Gle lale, maslačka, ljubičice,
izađi, poleti, zagnjuri lice…
LEPTIR: Ćuti! Ne želim da čujem! Samo me mamiš, a onda će se probuditi ta bogomoljka i…
PETRARKA: Izađi pa se vrati, neće ni znati!
LEPTIR: Molim?
PETRARKA: Izreži, polako, k’o poklopac rupicu,
išunjaj se tiho, nahrani gubicu,
nažvaći se cveća, napij se vode,
a posle se vrati kad bogomoljka ode!
LEPTIR: Neće moći.
PETRARKA: Šta neće moći? Biće uživanje!
Ima toliko mesta za skrivanje!
LEPTIR: Pričaj mi još, kakvog tu još ima cveća?
PETRARKA: Bela rada! Kukurek, slast još veća!
Eno jorgovan, gusenici visoko,
al’ tebi sa krilima – tu, pod oko…
Leptir pokušava da probije i izađe.
Petrarka bi da pomogne, ali ne može.
LEPTIR: Ne mogu! Okorelo! Tako sam slab…
PETRARKA: (pokušava da probije) Ne smem odavde, povrediću krila!
Pukni, ti čauro, prokleta bila!
Čekaj, evo, ideja mi sinu!
Kanuću malo tu kiselinu!
Nemam je mnogo, priča je duga,
al’ to što imam, daću za druga!
Petrarka potroši zadnju kap kiseline. Leptir proviri.
LEPTIR: Zatvori oči!
PETRARKA: Evo, žmurim!
Leptir izađe. Zatvori poklopac.
PETRARKA: Mada da te vidim žudim!
Leptir se stidljivo udaljava. Bogomoljka se budi.
LEPTIR: Žmuri dok ne odem daleko!
Bogomoljka se sve više budi.
PETRARKA: Ne brini, biće kako si rek’o!
Leptir je otišao.
PETRARKA: Gde si? Već si se sakrio? Krila raširio? Odleteo?
Otvara oči, vidi bogomoljku koja se meškolji, i odlazi da se sakrije.
BOGOMOLJKA: Hm…lepo sam dremnula! Taman pred ručak! Trebalo bi da je odavno gotov! Gde je već dosad? Ček! Šta je ovo? (otkriva rupu u čauri) Šta? Pobegao mi ručak! Gde mi je pobegao ručak? Zašto mi je pobegao ručak? Hm… Ovo je otvarano i spolja… Ko mi je pobegao ručak? Ha! Tragovi! I to… mrava! (osvrće se u strahu) Ali…čekaj! To je samo…jedan mrav? Jedan bedni mrav mi je ukrao dugo čekani ručak? E nećeš bogomoljci! Ima da te nađem, ne bila ja strašna kao što jesam, i da te smažem, ne bila sita kao što nisam! Ala sam ljuta! Ala sam ja sada ljuta! Za tragom!
PETRARKA: (vireći, skriven) Nestaću netragom!
Petrarka nestaje.
Čuje se glas leptira.
LEPTIR: Ja letim! Ja letim! Upomoć, ja letim! Upomoć! Prokleti mrave! Dabogda i tebi narasla krila!
BOGOMOLJKA: Eno, odlete mi ručak! Platićeš mi, mrave! Ima da te pronađem, ručkokradico, a onda ćeš i sam postati ručak!
Bogomoljka kreće u potragu.
Slika XI
Generali MRAVKOJISEDI, BONAPARTA i HERKUL vode vojsku. Mravkojisedi spava hodajući. S njima je ANTONIJE.
HERKUL: Oprez! Upravo prolazimo kraj velikog trulog odgriska. Brojno stanje?
BONAPARTA: Svi su tu osim onog što priča u stihovima. Taj je pobegao.
HERKUL: Verovatno se pridružio neprijatelju.
BONAPARTA: Izdajica će dobiti svoje.
HERKUL: Ona krava što je viđena da pase u velikim zalogajima će se omastiti za jednog mrava. Lično ću ga vezati za travku pod njenom njuškom! I da ne zaboravimo da nagradimo Antonija!
ANTONIJE: Samo sam vršio svoju dužnost! Meni je već nagrada što sam ovde na čelu, sa vama!
BONAPARTA: Kad smo već kod toga, ja moram da pitam, zašto generali uvek idu prvi?
HERKUL: Zato što smo ludo hrabri!
BONAPARTA: Nisam zadovoljan odgovorom.
HERKUL: Zato što nije svejedno koga vojska vidi ispred sebe, kukavicu ili nekog ko se raduje što ide u bitku.
BONAPARTA: Ali mi smo stari i spori. Ako smo mi napred, svi idu sporo.
HERKUL: A ako idemo zadnji, otići će bez nas.
BONAPARTA: Pa? Znaju mravi i sami kud se ide i kako se ratuje.
HERKUL: I to je tačno.
BONAPARTA: Onda je svejedno, idemo li prvi ili poslednji.
HERKUL: Kad tako kažeš, i jeste.
BONAPARTA: Onda, ako je svejedno, možemo i poslednji.
HERKUL: Kako si ti postao general, zanima me?
BONAPARTA: Činio sam junačka dela.
HERKUL: Znači, verovatno si nekad bio hrabar. U redu, al’ nek se zna, sad si kukavička grinja glupa.
BONAPARTA: Nisam ja nikad bio hrabar. Činio sam junačka dela slučajno. U metežu jedne velike bitke tokom termitskih ratova, hteo sam da pobegnem, ali sam pogrešno skrenuo i krenuo pravo ka naprijatelju. Svi povikali, gle heroja! Za njim! I krenuli svi za mnom, i pobedili smo.
HERKUL: Veoma me nervira to što si sad rekao.
BONAPARTA: Mene nervira što se to desilo, pa sam morao da postanem general, pa sad moram da idem prvi.
HERKUL: Kukavička grinjo glupa!
BONAPARTA: Tiše, probudićeš Mravakojisedi.
MRAVKOJISEDI: (spavajući) A onda ste ga nagrabusili.
Neko vreme idu u tišini.
HERKUL: Kuda sad, Antonije?
ANTONIJE: Sad…levo.
HERKUL: (viče) sad, levo!
MRAVKOJISEDI: (spavajući) Svi za jednog!
SVI ZAJEDNO: Jedan za hiljade!
BONAPARTA: Misliš da opet sanja termitske ratove?
HERKUL: Garant.
Slika XII
PETRARKA luta.
PETRARKA: Prestravljen od svojih krila? Kakva bića šumom gmižu!
Šta je još od oka skrila? Koja čuda još mi stižu?
Ali bolje da ne stojim, ako se za život bojim.
Bogomoljka, lovac tih, prekinuće ovaj stih,
kandža pesmi daće kraj, a mene – u mravlji raj!
Mrava se i ona boji, ali kad ima da se broji,
ne ovako, jedan mrav, i to ovaj, bedan sav.
Čuje se glas CVRČKA.
CVRČAK: Hej, ti tamo! Upomoć! Upomoć! Ovamo!
PETRARKA: Ko to viče, pomoć moli? Jel’ nekoga nešto boli?
CVRČAK: Ovde, ovde, mrave jedan! Spašavaj mi život bedan!
Petrarka se okrene, i ugleda Cvrčka zapletenog u paukovu mrežu.
PETRARKA: Jao, pa ti si cvrčak!
CVRČAK: Ne, nego hrčak! Zar si slep? Možda nisam prizor lep,
al’ pomozi kako umeš, il’ dođi da sa mnom umreš!
PETRARKA: (za sebe) Eto meni novog čuda! Ili umišlja glava luda?
Hteo sam da sretnem cvrčka, a naiđem na jadnička
što pod nosom tu mi leži upleten u smrtnoj mreži!
Pauku će šaka pasti, ako ga ja neću spas’ti!
CVRČAK: Hej, mravčino, ovde sam! Ti u glavi nisi sam?
Sa mnom pričaj, druže mali, zar ti glavi pamet fali?
A mozak ti bolest ima, pa pričaš u stihovima?
PETRARKA: Petrarka, to mi je ime. Mrav sam koji stvara rime,
i zbunjen sam sav. Možda i nisam pravi mrav!
Sada bih rado, najradije čak, da budem i ja jedan cvrčak!
CVRČAK: (očajan) Hvala, sudbo, na tom trudu, što mi šalješ ovu ludu! Pesma me u srce dira, ali sada me živcira!
Nego, kakav si na delu? Pauku je vreme jelu!
PAUK se pojavi. Još ne vidi Petrarku.
PAUK: Došao je i taj dan, da završiš prožderan!
PETRARKA: (šapatom) Sakriću se, ali znaj – ti ga samo zagovaraj
dok ja smislim nešto smelo i ukradem njemu jelo!
Sakrije se.
CVRČAK: (očajan) Hvala, sudbo, za tu šalu, što posla mi tu budalu!
PAUK: Za oproštaj, evo jedna zagonetka!
Šest nogu pod jednom glavom…
CVRČAK: Čekaj! Pauk, a zna rime? Zbunjujete žrtve time?
PAUK: Ne prekidaj dok se spremam da te pojedem!
Dakle, šest nogu pod jednom glavom…
CVRČAK: Ne, stvarno, malo je čudno! I stoji vam ružno!
PAUK: Ne ometaj me, molim te, dok se spremam da te se nagutam! Dakle, gde sam stao?
CVRČAK: Pet nogu pod jednom glavom…
PAUK: Pet nogu pod… Hej! Ne ide tako!
CVRČAK: Izvinite! Šest nogu pod glupom glavom…
PAUK: Ti se, večero, sa mnom šališ?
CVRČAK: Ne bih svrstavao sebe u krivce za cenjene vaše napukle živce, al’ srce moje znati bi htelo (Petrarki) jel’ neko smislio nešto smelo?
PAUK: Dosta! Dakle, šest nogu pod jednom glavom
u strašnoj postelji med’ zelenom travom! Šta je to?
Ako pogodiš, poješću te, ako ne pogodiš, proždraću te.
CVRČAK: Ha! Znam kako ću i da pogodim, i da ne pogodim!
PAUK: Ne shvatam.
CVRČAK: Odgovor na „šta je to?“ je… zagonetka!
Pogodio sam, jer to zagonetka jeste bila,
nepogodio, jer to nije rešenje koje je krila!
PAUK: Ja što ne razumem, ja to odmah pojedem!
CVRČAK: (uplašeno) I to genijalna zagonetka!
A tek rima, jedna u milion! Vi ste, pauče, rime šampion!
PAUK: Dopada ti se?
CVRČAK: Jako!
PAUK: Ti u stvari znaš da je odgovor pauk, jel’ da?
CVRČAK: I to ne pauk bilo koji, već genije što rimu kroji!
PAUK: Hvala, hvala.
CVRČAK: Može još koja, ako umete? Biće mi čast da me pojedete!
PAUK: I treba da ti bude čast, večero, da mi budeš večera.
CVRČAK: I rekao sam čast, zar niste čuli?
Da niste pomalo glupi i gluvi?
PAUK: Šta si rek’o?
CVRČAK: (uplašeno) To sam reko, jer novu zagonetku jedva sam ček’o, da takav ste majstor i genije suv,
da sam kraj vas k’o glup i gluv!
PAUK: Hm. Dobro. Ovako. List sa kleštima bogu se moli.
Života sit neka mu izvoli!
CVRČAK: Oh, kako dobro zvuči, ali značenje me malo muči…
Možete li, mom mozgu bednom, ponoviti sve to barem još jednom?
PAUK: Naravno, večero! Dakle. List sa kleštima bogu se moli.
Života sit neka mu izvoli! Šta je to?
CVRČAK: Oh, baš fantastično ta rima zvuči,
samo me smisao malo muči…
Možda sam mozak izgubio usput?
Mož’te ponoviti sve to još dvaput?
PAUK: Večerice, mnogo si hrabar. A sada ćeš ili pogoditi, ili…
CVRČAK: (uplašeno) Zagonetka, genijalka! Odgonetka: bogomoljka! Divne rime, smele teme,
(Petrarki) a za smele, sad je vreme! Krajnje vreme!
PAUK: Hvala na komplimentima, ali… Ja u stvari ne znam rime. Moram da ti priznam, ne volim da lažem hranu. Nisam to ja smislio. Ja tako uhvatim nekog cvrčka, pa ga nateram da mi smisli neku rimu. Meni manje dosadno, a ja ga zauzvrat pojedem brže!
CVRČAK: Za vašu cenjenu dosadu – predlažem lek,
da rime vam ja izmišljam, od sad zauvek?
Biću vaš pesnik, veran i vredan,
jer kao zalogaj, dosta sam bedan!
PAUK: Dosta je filozofiranja! Vreme je za njam-njam!
Uleće Petrarka.
PETRARKA: Stoj, tvoj ručak nije sam!
Odgovori ti na ovo, il’ ti glava brzo spade:
Jedna mama i dece hiljade složno žive u istoj kući!
Kada su zajedno, ne možeš ih tući!
Šta je to?
PAUK: (uplašen) Mravi!!! Aaaa! Mravi!!! (beži)
PETRARKA: Tako je! Na nogatog vraga, juriš, braćo draga!
Pauk pobegne. Petrarka oslobodi Cvrčka, beže.
CVRČAK: Smem li da kažem hvala kasnije,
kad stvari postanu malo jasnije?
Ko si? Šta hoćeš? Za vojsku – lažeš?
Pauka varaš, da mene spaseš?
PETRARKA: Moja vojska za mnom ide,
da cvrčinjak jedan vide,
jer smo čuli da je kod njih
glavna hrana pesma, stih,
pa želimo kao vojska
da smanjimo hrani troška,
naučimo, blago nama,
da živimo od pesama!
CVRČAK: Sret’o sam buba, svakakog sveta,
al’ nikog nisam ko tol’ko lupeta!
Dozvoli nešto da cvrčak ti kaže:
Džaba su rime, kad njima se laže!
PETRARKA: Dobro, lažem. Ja sam bednik,
bruka, muka i izdajnik,
kukavica, mravlja greška,
što ga plaši bitka teška,
pa pobegoh, čast mi svaka,
iz sopstvenog mravinjaka!
CVRČAK: Možda, ali na tvom licu
ja ne vidim kukavicu.
Još važnije, u tvom činu
ja upoznah junačinu.
PETRARKA: Ratovanje mi ne štima.
Zanima me samo rima!
CVRČAK: Mani se, ne idu rime i mravi!
PETRARKA: Nek pesme biraju ko da ih pravi.
Možda baš mrava moje pesme žele?
CVRČAK: Kome su pesme dobro donele?
Nisu ni meni, neće ni tebi.
PETRARKA: One su dobro same po sebi.
S prave lepote ne visi cena.
CVRČAK: I onda uživaš u dva-tri trena!
Posle se vraćaš životu mučkom.
PETRARKA: Ček! Ja to rimujem s jednim cvrčkom!
Ushićen sam kao svitac!
CVRČAK: (za sebe) Mene je spasio jedan klinac.
I šta sada? Pauk se vraća!
PETRARKA: Da rimujemo! To se ne plaća!
Usput možemo i da bežimo!
CVRČAK: Ili u nekom skrovištu ležimo?
Umorila me sva ta zbrka!
PETRARKA: Protiv šest nogu ne vredi trka!
Ala smo dobri! Sjajne rime!
CVRČAK: Čak se i ja slažem s time.
Ajmo brže!
PETRARKA: Nek se reči čvrsto drže!
A pesme nek šumom kruže!
CVRČAK: Nije loše, mravlji druže!
Ima rimom da te stisnem!
PETRARKA: Rimovaću dok ne svisnem!
Dok ne zađe sunce žarko!
CVRČAK: I mesec zablista jarko!
Za pesmom da želja mine!
PETRARKA: A kad sunce opet sine
nove rime ja se setim!
CVRČAK: Kad rimujem, ko da letim,
duša šumi kao reka!
PETRARKA: Moja pesma, mravožderka,
nek pojede celog mene!
CVRČAK: (oduševljen) Kakve rime! Nečuvene!
Da me juče kljucnu svraka…
PETRARKA: …smaza onaj sa šest kraka…
CVRČAK: …il’ slepimiš u sred mraka…
PETRARKA: …da završih ispod đona…
CVRČAK: …il’ stopala nekog slona…
PETRARKA: …Ili točka kamiona…
CVRČAK: …ne bih znao da postoje!
PETRARKA: A to behu rime moje!
CVRČAK: Nisi loš za jednog mrava.
PETRARKA: I za cvrcka, ti si strava.
CVRČAK: Vratiće se onaj pauk!
PETRARKA: Biće nam to dobar nauk!
A sad reci, u rimi ortaku,
najbliži put ka cvrčinjaku?
CVRČAK: Cvrčinjaku? Hoćeš tamo?
PETRARKA: To te molim. Reci samo.
CVRČAK: Što ti srce tome žudi?
PETRARKA: Jer se tamo s pesmom budi,
s pesmama se živi, spava…
CVRČAK: Nešto brka tvoja glava.
Za pesnika priča stara:
život pesmu razočara.
PETRARKA: Razočara?
CVRČAK: Cvrčci što pevaju bajno u tami,
pevaju tako, jer žive sami.
Poslušaj zato stihove moje:
crvčinjaci, mrave, ne postoje!
PETRARKA: Ne postoje?
CVRČAK: Mada se obraćam rime prvaku,
ja tebi zavidim – na mravinjaku!
PETRARKA: Al’ oni neće talenat moj,
nego da ćutim i stanem u stroj!
Možda bih ratov’o, iako mali,
da budem pesnik da su mi dali!
CVRČAK: Sa pravim pesnikom uvek je tako.
Zato se i bude pesnik. I nije lako.
PETRARKA: Al’ šta da radim? Zna li to iko?
CVRČAK: To je znao – nikada niko.
Dosta je priče. Hvala na životu.
Dok šumom tražiš tajnu lepotu,
ne gubi kuću, i braću pravu.
Ja želim sreću ovom mravu!
Zbogom, druže, i zauvek hvala!
Pravi si pesnik, znači budala!
Cvrčak odlazi. Proviri LEPTIR.
PETRARKA: Malo sam uzbuđen, zbunjen i sluđen,
u srcu pometen, iznenađen.
Cvrčinjak ne postoji? Oh, snovi moji!
Mašta je šala! A ja – budala!
LEPTIR: Hej druže?
PETRARKA: Prokleti mrave, rek’o si ljut,
kad smo se sreli poslednji put.
LEPTIR: Ma pusti to! Ja sam sad leptir! Nasladio sam se nektara iz cveća najbližeg suncu, pa sam odlučio da te potražim. Želeo sam da ti se zahvalim. Pronašao sam te lako, odgore. Vidi mi krila. Ti si mi ih dao. I čuo sam sve. Video sam sve.
PETRARKA: Šta?
LEPTIR Pokušaću da kažem tako da razumeš:
Kada je gusto, neustrašiv si sav.
Možda si pesnik, al’ si i mrav!
(odlazeći) Možda zato i jesi pesnik, a ne tek još jedan stihoklepac. Jer si hrabar…
Leptir odlazi.
PETRARKA: Gde sam ja to? Šta to radim?
Sad se sam sebi pomalo gadim…
Da li sam sebičan, i sad to kušam?
Bolje bi bilo da ćutim i slušam!
Kako sad kući da se vratim?
Ostaje samo – da pevam i patim!
Petrarka odlazi.
Slika XIII
GENERALI i ANTONIJE vode vojsku kraj stvrdnute ljudske čarape i tegle meda.
BONAPARTA: Šta ako su jači?
HERKUL: Ha! Onda – zna se šta treba da uradimo! Da ih nadjačamo!
BONAPARTA: Šta ako ih je više?
HERKUL: Onda ćemo se umnožiti!
BONAPARTA: Izvini, ali kako?
HERKUL: Svaki naš mrav će se boriti za dva, za tri mrava, za hiljadu mrava!
BONAPARTA: Šta ako su dobri i ne pada im na pamet da nas napadaju?
HERKUL: Onda ćemo ih rasturiti pre nego što im padne na pamet. Vojno, to se kaže raspametiti.
BONAPARTA: Samo kažem, možda smo samo mi njima neprijatelj, a oni nama nisu.
HERKUL: Tim bolje. Neprijatelji se bolje bore od neneprijatelja. Lakše ćemo ih pobediti, ako nam nisu neprijatelji! Kuda sad, Antonije?
ANTONIJE: Sad…levo!
HERKUL: (viče) Sad, levo!
BONAPARTA: Antonije? Zar nismo i prošli put skrenuli levo?
HERKUL: Dosta mi je tebe! Optužujem te za stalnu sumnju! A to je podrivanje mravljeg duha! Kakav si ti to mrav?
BONAPARTA: Ti ne znaš?
HERKUL: Šta?
BONAPARTA: Ja nisam mrav.
HERKUL: Nego?
BONAPARTA: Ja sam kukavička grinja glupa. A ti si potpuno drukčiji, ti si neustašiva grinja gluplja!
HERKUL: (zbunjen, za sebe) Hm? Zvuči dobro, ali ne znam…Zašto imam neku potrebu da se uvredim?
BONAPARTA: Jel’ Mravkjisedi spava?
MRAVKOJISEDI: Svi za jednog!
SVI: Jedan za hiljade!
BONAPARTA: (uzdiše) Spava…
Slika XIV
BOGOMOLJKA traži Petrarku. PAUK je skriven.
BOGOMOLJKA: Gde je onaj mali lopov? Ima da ga priručim rukama, pa priklještim kleštima i prizubim zubima! A kad ga ostomačim stomakom, biću i malo manje gladna!
Primeti PAUKA i okrene se naglo, spremna za napad.
PAUK: Polako, draga! Ne budi tako oštra, da te ne umrežim mrežom!
BOGOMOLJKA: Ne stoj mi na putu, krakati! Nemam s tobom ništa!
PAUK: Ne bih ti preporučio da lunjaš šumom mašući tim hvataljkama, armija mrava je u blizini.
BOGOMOLJKA: Armija? Koliko ja znam, tu se negde krije samo jedan jedini mrav izviđač!
PAUK: Ček’ polako, o čemu govoriš?
BOGOMOLJKA: O maloj prokletinji koja mi je ukrala ručak! Čekala sam leptira da se iskobelja iz čaure pa da ga prožderem, ali sam zaspala, a on mu je pomogao da izađe i nestane! Jedan jedini mrav! Nigde nisam videla tragove vojske!
PAUK: Ali, meni je ručak otela armija mrava.
BOGOMOLJKA: (uplašeno) Video si armiju mrava?
PAUK: Istina je da sam video samo jednog, ali… Vikao je da je tu armija. Ne bi valjda lagao?
BOGOMOLJKA: Ha! Bolje bi ti bilo da imaš manje nogu, a više pameti! To je jedan mrav, koji ide okolo i krade ručkove!
PAUK: Kakav je to mrav?
BOGOMOLJKA: Lud, eto kakav! Jer ja ću ga sad pronaći i omraviti zube!
PAUK: Idem i ja s tobom!
BOGOMOLJKA: Kako želiš, ali ako ga ja pronađem, moj je!
PAUK: Ovako ćemo: ako ga ti pronađeš, ti ga jedi. A dok si tu zauzeta jedenjem mrava, ja ću pojesti tebe. Može?
BOGOMOLJKA: Sjajna ideja, ali ja imam bolju. Ovako ćemo. Ako ga ja prva vidim, ja ću ti reći: eno ga! Ti ga onda uhvati i počni da ga jedeš.
PAUK: A ti ćeš onda mene?
BOGOMOLJKA: Milina. Volim da posle jela pročačkam zube paučjim nogicama.
PAUK: A da ga podelimo?
BOGOMOLJKA: Mali je mrav.
PAUK: To jeste…Ako ga još podelimo…
BOGOMOLJKA: Kad razmislim, neka – pojedi ga ti! Meni je važna samo osveta!
PAUK: Ovako ćemo. Tebi je prvoj ukrao ručak! Ti si gladnija. Pojedi ga ti!
BOGOMOLJKA: Hvala, ali – šta je jedan mrav? Neka ga tebi!
PAUK: Ne mogu valjda dami da uzmem ručak! Ja sam kavaljer! Mrav je tvoj!
BOGOMOLJKA: Lepo od tebe, ali, šta je jedan mrav? Samo da mi zagolica stomak, pa da se gladna nerviram! Pojedi ga ti!
BOGOMOLJKA: Ne, nego ti!
PAUK: Bolje ti!
BOGOMOLJKA: Ti!
PAUK: Ti!
BOGOMOLJKA: Ti!
PAUK: I šta ćemo sad?
BOGOMOLJKA: Hajde da ga prvo nađemo, pa ćemo se dogovoriti!
PAUK: Draga, tako ćemo!
Odlaze, nepoverljivi jedno prema drugom.
Slika XV
GENERALI i ANTONIJE su stigli pred mravinjak.
ANTONIJE: Tu smo! Pogledajte koliki mravinjak! Meni nije jasno kako su ranije izvidnice ovo propustile! Ali ne očekujem nikakve počasti, to je samo bila moja dužnost!
HERKUL: Dabome da je to bila tvoja dužnost! A pre počasti, prvo sledeća dužnost – da ih uništimo! Dakle, gospodo! Da vidimo da li smo sva trojica tu. Ja, Herkul, da li sam tu? Tu! General Bonaparta?
BONAPARTA: Tu!
HERKUL: General pukovnik Mravkojisedi?
BONAPARTA: Tu spava.
HERKUL: Zaključujem da je Mravlji ratni savet kompletan! Probudi Mravakojisedi.
BONAPARTA: Probudi ga ti.
HERKUL: Brojno stanje?
BONAPARTA: Četrdeset stotina ratnika i sto pedeset stotina radnika ratno obučenih za rat u slučaju rata, spremni za rat!
HERKUL: To je to, onda…. Zaključujem da napad može da počne!
MRAVKOJISEDI: Hiljade za jednog!
SVI ZAJEDNO: Jedan za hiljade!
HERKUL: Mravi, na moj znak, juriš! Juriiiš!
U jurišu, svi ulete u mravinjak.
MRAVKOJISEDI: U prazan mravinjak!
Svi stanu.
HERKUL: Šta si, Mravekojisedi, rekao?
MRAVKOJISEDI: To je prazan mravinjak, a vi se dernjate bezveze!
BONAPARTA: Gle stvarno! Nijednog mrava!
HERKUL: Ha! Videli su nas, i pobegli antenama bez ozbira!
BONAPARTA: Ne bi bilo loše!
HERKUL: Možda je podmukla zaseda?
BONAPARTA: Pobegli ili zaseda, njihova taktika ratovanja mi se dopada.
HERKUL: Udarimo zasedu njihovoj zasedi! Odmah!
BONAPARTA: Polako, prvo da razmislimo, malo razgledamo…
HERKUL: Gle kako im je primitivan mravinjak, naš je deset desetina puta lepši!
BONAPARTA: Meni je baš lep ovaj njihov, naš nikada neće biti takav.
HERKUL: Sviđa ti se neprijateljski mravinjak? Izdajička grinjo glupa!
ANTONIJE: Ovaj mravinjak je isti kao naš.
HERKUL: Sada i jeste naš!
ANTONIJE: Potpuno isti.
HERKUL: Potpuno je naš!
ANTONIJE: Možda su i oni isti kao mi?
BONAPARTA: Misliš, to možda znači da su svi otišli u napad na naš mravinjak?
HERKUL: Đubrad! Napadaju nas dok ih napadamo! Kako podlo!
BONAPARTA: Koliko mrava smo ostavili da čuvaju mravinjak?
HERKUL: Nikoliko. Izvidnica je primetila samo ovog jednog neprijatelja, pa smo pošli svi, da nas bude više, da pobedničkije pobedimo.
BONAPARTA: Kraljica je sama sa bebama?
Svi ćute.
HERKUL: Bolje da požurimo. Juriš nazad! Brzo!
Žure nazad.
ANTONIJE: Samo desno!
Slika XVI
PETRARKA luta.
PETRARKA: Sad misli, kuda? Džaba mi truda. Gde raste nada? Nigde i svuda! U mravinjak, gde sam izdajica? Da postanem lutalica?
Bez oružja nisam pretnja, u ratu bih bio smetnja.
U šumi živeću, mali i sam, sudbinu svoju već dobro znam: pevaću divno od ove bede, sve dok me nešto ne pojede. Biće opet priča stara: život pesmu razočara!
Doleti LEPTIR.
LEPTIR: Zdravo, druže!
PETRARKA: Opet ti?! Ne muči te mana ta što pod nogom nemaš tla?
LEPTIR: Mogu ja da se spustim kad god hoću, gde god hoću, i zašto god hoću. Što si višlje, više je mogućnosti. Ali sada treba da pazim na opasnosti i iznad sebe, i ispod sebe. Što si višlje, više je i opasnosti. Ali dobro, ja sam leptir. Hvala tebi! Nešto si tužan?
PETRARKA: Nešto si srećan?
LEPTIR: Pripazi, ovuda se stalno mota jedan neobičan par – ona moja bogomoljka šetka s jednim paukom! Nekog traže!
PETRARKA: Kakva čudna to je dvojka, pauk i bogomoljka!
Možda baš i traže mene! Gde begunac da se dene?
A zašto da od njih bežim? Nek me jedu, tu dok ležim!
Imaš krila – eto zgode (legne) – idi javi da sam ovde.
Od mene ti nema vajde. Nek se neko bar najede.
LEPTIR: Trenutno ne idu ovamo, već ka mravinjaku.
PETRARKA: Neka idu, nije šteta, straža da ih izlupeta.
LEPTIR: Nema tamo nikoga.
PETRARKA: Oko te laže. Uvek ima straže.
LEPTIR: Nema. Kad ti kažem.
PETRARKA: Govoriš mi besmislicu. Ko onda čuva bebe i kraljicu?
LEPTIR: Niko. Video sam svojim očima. To mi je i bilo čudno – nijednog mrava oko mravinjaka.
LEPTIR: Zar ti ludi generali, što uvek misle samo na sebe,
ostavili su same kraljicu i bebe?
I dve gladne zveri proklete
baš sad na njih da nalete,
kad su tako lake mete?
U odbranu da se krene! Odoh, žurim!
Nema drugog – osim mene! Evo, jurim!
Petrarka odjuri.
LEPTIR: Srećno, pesniče, držim ti pesnice! Ja letim da potražim tvoju vojsku!
Slika XVII
GENERALI, ANTONIJE i vojska žure i uzdišu.
ANTONIJE: Desno!
Skrenu desno.
MRAVKOJISEDI: Svi za jednim!
SVI: Jedan za hiljadama!
Slika XVIII
PETRARKA uleće kod KRALJICE.
PETRARKA: Stižem, mama, dopusti mi! Kukavičluk oprosti mi.
Spreman sam za kaznu svaku,
muvu, kravu, nogu, svraku,
ali više se ne bojim, ja sam stig’o da se borim!
KRALJICA: Petrarka? Otkud ti? Čula sam da si pobegao?
PETRARKA: Pa i jesam, draga mama, al’ ste sami tu s bebama,
pa sam stig’o da se javim, u odbranu da se stavim!
KRALJICA: Zar sam sama?
PETRARKA: Oni ludi generali kao da su s travke pali!
KRALJICA: A straža?
PETRARKA: Nema tu ni s od straže, može neko da vas smaže!
KRALJICA: Zar neki neprijatelj dolazi ovamo?
PETRARKA: Ne… Ja za svaki slučaj, onako samo…
KRALJICA: Mnogo si žurio, i previše si uplašen. Zašto lažeš?
PETRARKA: Dolaze nam dve gadosti, što nemaju gram milosti!
Ali niste sami mama, tu sam sada i ja s vama!
Kiseline imam mrvu, al’ će ruke da se rvu!
Zubi moji gristi znaju, srce ne zna za predaju!
KRALJICA: Dragi Petrarka, svi su jači od jednog mrava. A ti baš i nisi ni jak mrav.
PETRARKA: Neka moja dela kažu! Ja ću da vam čuvam stražu!
Da termita vojska dođe, mene teško će da prođe!
Izlazim, mama! Vi ste skriveni!
Odbranu sada pustite meni!
Vi ste mi kuća, braća i mati! Ako preživim, lako ću pevati!
KRALJICA: Dragi Petrarka, drži se!
Slika XIX
GENERALI, ANTONIJE i vojska žure i uzdišu.
ANTONIJE: Opet desno!
Skrenu desno.
HERKUL: Koji genije je naredio da ne ostane straža kod mravinjaka?
BONAPARTA: Niko nije naredio da ne ostane straža. Nego, koji genije nije naredio da ostane?
HERKUL: Ja svakako nisam nikom naredio da naredi tako nešto!
BONAPARTA: Ja da sam se pitao, svi bi ostali kod kuće, na straži!
HERKUL: Ko bi onda napao neprijatelja, kukavička grinjo glupa?
BONAPARTA: Napali bismo ih istog trenutka kad nas napadnu, neustrašiva grinjo gluplja!
HERKUL: Hm…Nemoj to više da mi govoriš. Nešto me tu vređa.
Pojavi se LEPTIR.
LEPTIR: Vojsko! Mravlja vojsko!
BONAPARTA: Šta hoće ovaj?
HERKUL: Neprijateljska avijacija?
LEPTIR: Požurite kući! U mravinjak vam stižu jedan pauk i jedna bogomoljka, a tamo je samo jedan mrav da brani kraljicu i bebe!
HERKUL: Pauk i bogomoljka?
LEPTIR: Gladni i gadni!
BONAPARTA: A koji mrav? Mi smo svi ovde!
LEPTIR: Jedan heroj, koji spašava po šumi! Oteo je ručak i tom pauku i toj bogomoljki, potpuno sam! Oni sada njega traže, a idu pravo na mravinjak bez straže!
HERKUL: Ova leteća konfeta me gadno nervira! Govori kao onaj izdajnik Petrarka!
BONAPARTA: Petrarka! Da nije on taj jedan mrav heroj?
LEPTIR: Baš on!
HERKUL: Zar ta prokleta izdajica?
LEPTIR: Nema hrabrijeg mrava od njega! I verujte da znam o čemu govorim –mene lično je spasio od bogomoljke! Bio je lukav, hrabar, i sve se rimovalo!
BONAPARTA: Ah, Petrarka! To je on, nema sumnje!
HERKUL: Ubrzajmo, braćo! Jedan mravlji heroj traži pomoć!
MRAVKOJISEDI: Svi za tog jednog!
SVI: Taj jedan za hiljade!
Slika XX
PETRARKA u pustom mravinjaku.
PETRARKA: Kiseline imam mrvu, al’ će ruke da se rvu!
Zubi moji gristi znaju, srce ne zna za predaju!
Al’ moram da smislim nešto veštije
ako želim da sredim one beštije! Hm…
Kad budu me jesti hteli, i na mene poleteli,
staću kraj te rupe fine od prosute kiseline!
Prevara je savim čista: sakrivena ispod lista!
Za velike slab poklopac, a bezbedan za nas male,
Rupu moram dobro skriti. Odmah ću ih namamiti.
Dođi, jedi! To ću kas’ti, i u rupu će propasti!
Ali… Od njih beži baš sve živo…
Možda bude im sumnjivo?
Razlog sumnji ne smem dati! Prvo malo ću vrdati!
Možda vreme brzo prođe vojska mrava dok ne dođe?
Sad pametno, i odvažno! Biti strpljiv, to je važno!
Petrarka namešta list na rupi iza kamena, kad naiđu PAUK i BOGOMOLJKA. Oni ga ne vide odmah.
BOGOMOLJKA: Joj, ovo je mravinjak!
PAUK: Nazad! Bež’mo!
BOGOMOLJKA: Čekaj! Ovde nema nikoga?
PAUK: Tu je negde straža!
BOGOMOLJKA: Čekaj, stani, tu nema nikoga!
PAUK: Stvarno nema… Gde su mravi?
BOGOMOLJKA: Odselili?
PAUK: Pobegli?
BOGOMOLJKA: Možda su nešto zaboravili, pokoju vaš ili tako nešto? Da uđemo da vidimo?
PAUK: Možda su još unutra?
BOGOMOLJKA: Samo da provirimo? Nikad nisam bila u mravinjaku. A ako ih nema, možemo od ovog napraviti naše zajedničko sklonište!
PAUK: Ne znam za zajedničko sklonište, ali macnuo bih koju vaš, ako je moguće.
BOGOMOLJKA: I ja!
PAUK: Na prvi znak straže, bež’mo!
BOGOMOLJKA: Dogovoreno!
Petrarka izađe, stane tako da je rupa između njega i njih.
PETRARKA: Straža, imamo upad! Svi u napad!
PAUK: Evo ih! Bež’mo!
BOGOMOLJKA: Čekaj! To je onaj isti, što krade ručkove!
PETRARKA: Braćo, juriš!
Pauk se trza.
BOGOMOLJKA: Opusti se, vidiš da je sam! Mrav samotnjak!
PAUK: Sam? Gle lopova! E, sad ćeš da vidiš! Zažalieš što si krao!
PETRARKA: Jao, sad sam dolijao!
BOGOMOLJKA: Pojedi ga! Sad!
PAUK: A ne, ti ga pojedi! Ja mrave ne volim!
PETRARKA: Joj nemojte, kad vas molim!
Poštedite mrava malog! Imam razlog!
BOGOMOLJKA: Razlog? Ha, ovaj pauk bi baš voleo da čuje razlog da te pauk ne pojede?
PETRARKA: Neće se najesti od ove bede!
PAUK: Prvo, draga, ti ćeš ga pojesti, ne ja. Drugo, nije ti neki razlog. Vidi draga kako je sladak, k’o voćka!
PETRARKA: Stiže vojska!
PAUK: Ne vidim ih. Još neki razlog, pre nego što te njeni zubi sliste?
PETRARKA: Gladni niste?
BOGOMOLJKA: O da jesmo. Još nešto?
PETRARKA: Glad će brzo da vam mine – pun sam gadne kiseline!
BOGOMOLJKA: Da jesi, pošpricao bi nas. Sem toga, jedan mrav nam ne može ništa, a o armiji smo već pričali. Još neka fora?
PETRARKA: Jedite me, kad se mora!
Al’ bilo bi šteta, moj je stav,
jer ja nisam običan mrav!
BOGOMOLJKA: Hajde, dobro, kaži kakav si, pre nego moja drugarica poliže prste.
PETRARKA: Ja sam mrav pesnik, jedini od vrste!
BOGOMOLJKA: Zašto bi, to što si pesnik, sprečilo jednog gladnog pauka da te proždere? Pesnici nisu ukusni? Gorki su, preslani ili ljuti?
PAUK: Imate koščice, semenke, nešto slično?
PETRARKA: Jer vi se divite meni lično!
Smeju se.
BOGOMOLJKA: Hajde, zadivi nas!
PAUK: Prijaće ti, draga, malo zabave pre jela. Ja to često radim!
BOGOMOLJKA: Ako to često radiš, izvoli opet!
PETRARKA: (za sebe) Šta je ovo, kakva zvrčka? Niko neće da me ručka?
(njima) Ko god jesti da izvoli, malo rime – to ne boli!
Kad završim, a vi skok, i imate svoj obrok!
Biće meni pošten kraj, da završim k’o zalogaj.
PAUK: Uopšte nije loš.
BOGOMOLJKA: Mora da se prizna.
PETRARKA: Stihom, rimom, mic po mic, postaću za tebe gric.
Kao hrana nisam skup, osim kad si malo glup.
PAUK: Ha ha ha – skup, glup! Dobre rime!
BOGOMOLJKA: Čekaj, čekaj! Ko je glup?
PETRARKA: (za sebe) Ko dodeli sebi prava da napadne jednog mrava.
BOGOMOLJKA: Šta si rek’o?
PETRARKA: Onaj kom je, zimi, leti, stomak brži od pameti.
PAUK: Ti to nešto o nama?
PETRARKA: Ma jok! Ali mogu i o vama, nek’ dopusti ova dama!
BOGOMOLJKA: U redu, da čujemo.
PETRARKA: Bogomoljka, dama lažna, kleštima se pravi važna.
PAUK: Nije loše, nije loše!
BOGOMOLJKA: A o njemu?
PETRARKA: Kad naiđe gladna ptica, i pauk je kukavica.
BOGOMOLJKA: Hehe. Neverovatan si! Prosto mi žao da te pauk pojede!
PAUK: Kakav talenat! Plakaću dok ga budeš jela!
BOGOMOLJKA: Neka ga tebi! Uvek ćeš se sećati kako specijalnog mrava si pojeo!
PETRARKA: Da ne trpim više jad, jedite me – odmah sad!
BOGOMOLJKA: Dragi, nemoj da mučiš večeru! Izvoli!
PAUK: Posle tebe!
BOGOMOLJKA: Podelićemo ono što pronađemo u mravinjaku!
PAUK: A šta ako ne pronađemo ništa? Ostaćeš gladna! Samo navali!
BOGOMOLJKA: Ipak ti.
PAUK: Neka, ti.
BOGOMOLJKA: Bolje ti.
PETRARKA: Neizvesnost mene prži – nek me jede ko je brži!
PAUK: Ti.
BOGOMOLJKA: Ti!
PETRARKA: Da se rešimo ove teme, jedite me – u isto vreme!
PAUK: Ti, kad kažem!
BOGOMOLJKA: Prva sam rekla – ti!
PETRARKA: (za sebe) Petrarka, sad lukav budi – ovi su ludi!
Petrarka krene i u laganom luku ih zaobiđe, pa stane tako da Pauk i Bogomoljka budu između njega i rupe, i krene ka njima.
PETRARKA: Da me mine strava pusta, skačem nekom sam u usta!
Kako se Petrarka njima približava, oni se odmiču unazad – niko neće da ga pojede.
PAUK: Čekaj, mrave! Dobro, poješću ga, ali ako obećaš da, dok sam zauzet jedenjem njega, nećeš ćapiti ti mene!
BOGOMOLJKA: Obećavam!
PAUK: Joj, ala ja tebi ne verujem!
PETRARKA: (i dalje ide ka njima) Zašto da se vreme gubi? Čiji će me jesti zubi?
Hodajući unazad, upadnu u rupu. Petrarka ih pokrije listom.
PETRARKA: E, tako! Bilo je to sasvim lako.
Čuju se GENERALI koji stižu sa vojskom.
GENERALI: Juriiiiš!
Uleću i odmah staju.
HERKUL: Zaustavi juriš!
BONAPARTA: Zaustavi juriš!
HERKUL: Odlično smo stigli! Nijednog neprijatelja još nema?
PETRARKA: Ima!
HERKUL: Gde je, prokletinja!
PETRARKA: Tu u rupi!
BONAPARTA: U rupi? Ne mogu da izađu?
PETRARKA: Strašni su, al’ mnogo glupi!
Generali provire u rupu.
HERKUL: Kakav si ti heroj! To su pauk i bogomoljka!
PETRARKA: Slaba pamet im je boljka.
BONAPARTA: Ali, kako?
PETRARKA: Rimom, lako!
HERKUL: Ubilačkom rimom? Stihom iz zasede? Smrtonosnom pesmom?
PETRARKA: Nema vajde od besede,
već slušajte stih pobede! (namešta se da govori)
GENERALI: (zajedno) Neeee!
BONAPARTA: Ne moraš, već si heroj!
HERKUL: Junačina!
BONAPARTA: Verujemo da su bili genijalni stihovi!
HERKUL: Slavimo pobedu!
BONAPARTA: Slavimo Petrarku!
ANTONIJE: Živeo moj drug Petrarka!
HERKUL: Stop! Nešto smo zaboravili! Ovo su pauk i bogomoljka. A neprijateljski mravi?
Mravkojisedi se budi.
MRAVKOJISEDI: Neprijateljski mravi! Ja znam njih, i ko su i gde su!
HERKUL: Mravekojisedi, probudio si se! Da znaš šta se sve izdešavalo dok si spavao! Da ti ispričamo…
MRAVKOJISEDI: Znam ja dobro šta se sve izdešavalo dok sam spavao! Išli smo samo levo, levo levo, pa smo lukavo došli u krug sami sebi iza leđa, u sopstveni mravinjak, i zamalo da se uništimo, kad smo krenuli nazad, samo desno, desno, desno, pa smo se vratili sebi, gde je Petrarka već bio! Neprijateljski mravi – to smo mi! Neprijateljski mravinjak – to je naša kuća! Sreća moja te umem da spavam u hodu, inače bih crk’o od dosade!
GENERALI: Jaooooo!
HERKUL: Antonije, izdajnička grinjo glupa!
BONAPARTA: Bićeš pozvan na odgovornost!
MRAVKOJISEDI: Nije dete krivo! Krivi su oni koji su ga slali samog na prvi zadatak, i koji su od silne želje za ratom umalo uništili sopstveni mravinjak, Kraljicu i bebe!
HERKUL: Mi generali, pa mi smo izdajničke grinje glupe! Ima sad da nas razbijem, a prvo ću sebe! Mravi! Na moj znak, juriš svako na sebe!
MRAVKOJISEDI: Polako! O svemu ćemo na svemravljoj skupštini, koju evo zakazujem. Za početak, imamo mrava pesnika. Ja sam predlagao da ga zavežemo za muvu bez glave, ali muve bez glave, to smo bili mi. I srećom, on se od nas odvezao! Naš mravinjak treba da bude ponosan! Nekada davno, nama su pevali cvrčci, ali sada neće, naljutili su se. Oni su celo to jedno leto nama pevali, mi smo skupljali hranu i naručivali pesme, a kad je došla zima, oni došli, kažu platite, a mi njima, letos ste pevali, a sada igrajte. Jao, šta su nam sve rekli… Još se rimovalo! Od tada mravi ne vole pesmu i pesnike, a pesnici ne vole nas. Petrarka će to sada da promeni! Proglašavam ga za – generala poezije! A poezuju proglašavam – obaveznim delom obuke svakog mravića!
PETRARKA: Jao hvala! Moje sreće! Ushićen sam ko proleće!
Al’ samo da pitam, da računi budu čisti:
svi mravi ne moraju da budu isti?
MRAVKOJISEDI: Ne moraju!
ANTONIJE: Onda sam i ja slobodan da istražujem kako ja hoću?
MRAVKOJISEDI: O-hoj, stop! Ne preterujmo! Da bi mogao da radiš šta i kako hoćeš, moraš da budeš siguran da neko drugi time nije ugrožen! Sloboda nije nešto što padne s neba a mi je samo kupimo i uživamo u njoj! Jer bez odgovornosti, Petrarka?
PETRARKA: Sloboda je jednom zgoda, a drugome nezgoda!
MRAVKOJISEDI: Tako je. I o tome ćemo na svemravljoj skupštini. A ti, Antonije, sad idi vidi kako su Kraljica i bebe!
ANTONIJE: Razumem! (ode)
HERKUL: Šta ćemo sa ovo dvoje? (pokazuje na rupu)
MRAVKOJISEDI: Generale Petrarka, šta ti predlažeš?
PETRARKA: Neka ih tamo, dajte im hrane!
Jedno za drugo su – kazna bez mane!
MRAVKOJISEDI: Tako nek bude! Kolega generale, hvala na svemu!
PETRARKA: Nema na čemu!
Pojavi se CVRČAK.
CVRČAK: E pa lepo! Reči prave! Čestitam ti, dragi mrave!
PETRARKA: Zdravo cvrčku, druže stari! Menjaju se sada stvari!
To u pesmi bilo nije! Ja – general poezije!
CVRČAK: Menjaju se! Ima pravde! Video sam sve odavde!
Moje oko rado vidi život pesmu da postidi!
Jednom rekoh, pa utekoh:
Za pesnike priča stara: život pesmu razočara.
Problem nemam da sad menjam:
Za pesnike priča prava: pesma život obasjava!
PETRARKA: Ko bi to rekao lepše, iskrenije?
Ti se, moj druže, suvi genije!
Da pevam sam, srce mi zebe! Imam jednu ideju za tebe!
Sad kad lepote ja sam vojnik, meni treba i savetnik!
CVRČAK: Ja sam pesnik, šta je s tobom? Ne slažem se ni sa sobom.
Takav sam ti – stih samoće! Svojih misli jedem voće!
Da me zbuni, nikom ne dam, zato svoja posla gledam!
Te odoh! Ovi stihovi postaju mi tesni!
Vidimo se u sledećoj pesmi!
PETRARKA: U sledećoj pesmi!
Cvrčak ode.
MRAVKOJISEDI: E, tako! Svi za jednog!
SVI: Jedan za hiljade!
MRAVKOJISEDI: Svi za jednog!
SVI: Jedan za hiljade!
MRAVKOJISEDI: Svi za jednog!
SVI: Jedan za hiljade!
PETRARKA: Različitih mrava!
Slika XXI
BILJNE VAŠI jedu lišće i razgovaraju. S njima je i DIVLJA VAŠ. Biljne vaši zadivljeno grledaju Divlju vaš.
DIVLJA VAŠ: Dodaj mi tu zeleniju.
BILJNA VAŠ: Izvoli.
DIVLJA VAŠ: Hvala.
DRUGA VAŠ: Jesi videla tamo u divljini, neku gusenicu koja bi nas proždrala?
DIVLJA VAŠ: Jesam.
TREĆA VAŠ: Jesi morala da tražiš sebi hranu?
DIVLJA VAŠ: Jesam.
BILJNA VAŠ: Po divljini!
DRUGA VAŠ: Bez krova nad glavom!
DIVLJA VAŠ: Ha! Kakav crni krov nad glavom! Bila sam srećna vaš ako imam na sebi zrnce prašine!
TREĆA VAŠ: A neki drugi mravi možda ne bi bili tako dobri prema nama!
BILJNA VAŠ: Onda, nek ih oteraju, te što ne bi bili tako dobri prema nama!
DIVLJA VAŠ: Za tri vaške, priznajem vam strašnu pamet!
TRI VAŠI: Hvala.
DIVLJA VAŠ: Dodajte mi te zelenije.
KRAJ
