Plastika

LICA:
MERI (25) – Nezaposlena, umetnica-domaćica

DEJV- (30) Doktor, naučnik, kibernetičar

MAJKA (46) – Bolesnik, pacijent

DOKTOR (55)- Nastrani negativac

GOSPODIN I GOSPOĐA (90) – U naletu trećeg puberteta

SRBIN (35) – Srbin, doktor, emigrant

DEVOJKA (30) – Emigrantkinja.

I ČIN

I Scena

Kuhinja je sa desne strane scene, podignuta na platformu. Na prednjoj strani scene je dnevna soba – veliki kauč, presvučen tamno crvenim somotom, jako nizak sto. Iza kauča su tri stepenika koja razdvajaju kuhinju i dnevnu sobu. Sa leve strane dnevne sobe su nedovršene slike, naslagani ramovi, platna. Na jednom (najvećem) platnu je nacrtan roze bojom skica torzoa žene. Ulazna vrata su na zadnjoj strani scene, sa desne strane. Meri (25) stoji pored šporeta, kuva, znoji se. Na sebi ima dugačku cvetnu hipi haljinu, nekoliko pirsinga i tetovažu. Na njenom izgledu vidi se dosta faza kroz koje je prošla (hipi, punk, pokušaj nekog japi stila, ritualno plemensko afričko), sada je u fazi domaćice. Posvećeno kuva. Pored nje su kuvar i rečnik. Znoji se, umorna je. Na šporetu je ogromna šerpa sa varjačom. Napreže se dok sve to ne izmeša, soli, biberi. Onda meša, poukšava celu (pretešku) šerpu da stavi u rernu. Pored te velike šerpe je druga šerpa sa mesom. Tu negde gleda i u rečnik da bi videla kako se jelo sprema. Ulazi Dejv (30), njen dečko. On je u pomalo štreberskom- kompijuteraškom fazonu, ima naočare, sladak je, nema preterano stila. Na sebi ima donji deo trenerke, neku kombinaciju braonkastih cipela i patika, žuti džemper, kravatu i sako. On ulazi u momentu kada ona preliva mašću od mesa i mesom kupus.

DEJV:

Šta se zanimljivo dešava?

MERI:

Ništa. Ništa posebno, imam krizu dvadesetih. Nisam čak ni sigurna da to postoji.

Priđe mu, zagrli ga, poljubi.

DEJV:

U, baš si raspoložena. Nisam bio tu dve nedelje i već si se sredila. Možda bi bilo dobro da odem ponovo.

MERI:
Ne, dobro je kad si tu.

DEJV:

Šta kuvaš?

MERI:

Nacionalno jelo – Podvarak.

DEJV:

A reci mi samo koja je sad nacija u pitanju?

MERI:

Srpska. Je si primio mail? Sada sam Srpkinja. Mislim oduvek sam bila samo sam tek sad saznala.

DEJV:

A ko ti je otvorio oči?

MERI:
Kopala sam po porodičnom stablu.

DEJV:
I, jel danas neki specijalni nacionalni praznik?

MERI:
Ne, samo pokušavam kroz muke i patnje tradicionalne ženske potlačenosti da istražim svoja unutrašnja stanja. A i pomislila sam, kada sam posle četiri dana ustala iz kreveta, poluslepa od gledanja TV-a, da se razbudim i razmišljam. Shvatila sam da posle pet sati provedenih pored vrelog šporeta, pred jelom koje isprava, pod uticajem raznih mirisa moram pasti u neki vid meditativnog transa.

DEJV:

Znači lečenje bednog rasploženja TV-om nije uspelo? Rekao sam ti – nikada ne uspeva.

MERI:

Program je bio suvise intelektualan i zbunjujuci za mene. Tipa, znaš li sta je naj naj naj bitnija vest? Šta je od esencijalnog značaja za našu budućnost? Ove godine se nose sakoi od tvida… Bilo je par emisija o tome koje se žurke nikako ne smeju propustiti, kako da budeš glamurozan… Pola sveta je u ratu, ali to puštaju samo na vestima koje niko ne gleda. Misliš da neko mlađi od dvadesetpet godina ikad gleda vesti?

DEJV:
Ja sam gledao.

Meri ga pogleda preteći, kao da je dao pogrešan odgovor. Dejv se zbuni.

DEJV:

Ne?

MERI:
Naravno da ne, ali program za ispod dvadesetpet nikada ne govori o bitnim stvarima.

Dejv se otpakuje. Ređa veš po podu. Meri ga gleda. On se okrene ka njoj, uhvati je za ruku.

DEJV:

Izgledaš strašno, očajno smrdiš na kupus! Zasto ti je i rerna uključena?

MERI:

Zato što se tradicionalno jelo kiseli, soli, kuva, peče, pa meša.

DEJV:
Shvatio sam i ako misliš da sam inferioran intelektualno. Nema tradicije u fast food-u? Kad će to epsko jelo biti gotovo?

MERI:
Za dva tri sata.

DEJV:
Umreću od gladi do tada. Jel ima nešto drugo u kući?

MERI:
Nema, nisam… Možemo da naručimo nešto ako hoćeš? Kako je bilo?

DEJV:

Dobro, dosta sam radio. Istraživački centar je ogroman, nisam ni izašao iz zgrade cele dve nedelje, a ni ti kako vidim…

MERI:

Izašla sam jednom.

DEJV:

Po kupus?

MERI:

Ne, to sam naručila. Pre neki dan vreme je bilo super, vozila sam i bicikl, stavila sam vokmen. Bilo je dobro.

DEJV:

Nemoj da voziš sa slušalicama, ne čuješ kola kad nailaze. Možeš da padneš pod točkove.

MERI:
Pa ja se svaki dan i borim protiv strašnog poriva da ne padnem pod točkove.

DEJV:
Opet me sekiraš. Mada, kad završim posao, ako ga ikada završim, možda ću biti u stanju da te popravim čak i ako te nešto gadno zgazi.

Otvara ručni prtljag i vadi zapakovan ručak iz aviona.

DEJV:

Obzirom da sam znao kakvo je stanje u kući poneo sam ručak iz aviona. Nisam bio gladan.

Meri otpakuje paketić i uzima zalogaj.

DEJV:
(začuđeno)

Meri?

MERI:
Šta je?

DEJV:
Jel to miriše meso?

MERI:
Daaa.

DEJV:

Ali ti ne jedeš meso! Mislim Tibet – Dalaj Lama?

MERI:
A ne, pa ti ne shvataš. Nema to nikakve veze sa tim. Ovo je nacionalno jelo, u njega ide meso.

DEJV:

A prosvetljenje? Večni mir? Nepovređivanje živih bića, histerično plakanje kad si posula otrov za bubašvabe pa si ih sutra dan našla izvrnute u belom prahu. Mislim, Meri, jednu po jednu smo sahranjivali. Terala si me da im pravim kovčege, pričala si kako ćeš u sledećoj inkarnaciji biti travka, u najboljem slučaju žaba… Uzdržavanje od svega… Svi crvi su duhovi naših majki…

MERI:
Promenila sam životni smisao. Inače, moja majka je i u ovom životu crv, ne bi joj smetalo da to u sledećem životu i postane. Ne bi bilo loše da se nađe u vidu gmizavca duboko pod zemljom, u prijatnijem staništu, a i bilo bi dobro da ne mora da brine o svom izgledu. Mislim da bi sa telom crva više napredovala…duhovno.

Gleda u hranu iz aviona koju Meri drži na krilu.

DEJV:

Jel ćeš da pojedeš to?

Meri mu daje hranu.

MERI:

Mislim jednostavno, meni kao Srpkinji i kao osobi ne prija budistički mir. Mislim da nisam sposobna ni dovoljno vredna da sebe podvrgnem takvom treningu. Bilo bi bolje da se okrenem tradiciji, da od početka krenem. Mislim, shvatila sam to. Nisam ja još na dovoljnom nivou svesti, ni ja ni ostatak čovečanstva da se pridignem i odreknem svega. Ljudi su mesožderi, životinje.

DEJV:
Bukvalno?

MERI:
U svakom smislu. Jedu se i međusobno na sve moguće načine jedu i druge, neki kao ja izjedaju sami sebe.

DEJV:

U tom smislu si prilično alava… (uzdahne) Meri, jel se sećaš kad smo se upoznali?

MERI:
Ne. Zaboravila sam… Naravno da se sećam. Ali to je prošlo. Mislim da više nema nazad.

Stavi ruku na Dejvovo koleno i nasmeje se.

MERI:

Zahvaljujući tebi.

DEJV:

(uzdahne i nastavlja da jede )

Tad si bar izlazila iz kuće.

MERI:
Tad sam bila glupa.

DEJV:

A jel’ bi se vratila ?

MERI:

Ne. Ne znam. To je bila samo faza. Možda… Prebrzo se menjam. (zamišljeno) Mislim da mi je potreban odmor od svega. (nastavlja da jede) Ipak, nikada nisam mislila da ću postati ovakva. Da neću smeti da izađem iz kuće… Da ću prestati da živim normalno.

DEJV:
Pa još uvek možeš da pokušaš.

MERI:
Da, ali stvar je u tome što ja ne želim da pokušam. Život me je naučio da nikada ne biram lakši put jer je taj put uvek…

DEJV:
Zatupljujući.

Meri spusti ručak, ustane. Uzima debelu ukorčenui knjigu koja je na podu pored nje.

MERI:

Da.Vidi, našla sam ovu knjigu, naručila sam je preko neta. Nije bila skupa (Meri uzima ogromnu debelu ukoričenu knjigu koja je pored nje) „Kultura i običaji u Srba“. Vidi ovo, ovo su kletve: « Svraka ti oči popila» (Dejv se smeje) I ova je dobra, „Tažili ti leka a ne našli ti“.

Dejv je zaljubljeno gleda.

MERI:
Što me tako gledaš?

DEJV:
Lepa si kad se smeješ. Dugo te nisam video nasmejanu.

MERI:

Pa zanimljivo je biti Srbin. Vidi ovde ima i uputstvo kako da budeš Srbin. Šta sve treba da radiš: Treba da budeš junak, treba junački i da umreš, po mogućnosti za otadžbinu, da budeš domaćin (okreće strane), na strani 38 piše šta sve treba da radiš da bi bio domaćin…To ćemo posle da pogledamo. Vidi, Srpkinja treba da bude smerna i verna…

Meri zaneseno prelistava knjigu. Dejv ponovo ustaje, raspakuje se.

DEJV:

Jel si zvala fakultet?

MERI:
Ne.

Dejv je iznenađen i pomalo besan.

DEJV:

(grdi je)
Pa, Meri, dogovorili smo se, obećala si da ćeš zvati ove nedelje. Obećala si mi pre nego što sam krenuo.

MERI:

Ne, neću da nastavim fakultet.

DEJV:

Meri, ostala su ti još četiri ispita.

MERI:
Zato što sam bila dovoljno glupa da toliko dugo ostanem tamo, među tom gomilom štrokavih licemera.

DEJV:

Meri…

MERI:

Nije svugde tako!!! Mora da postoji mesto na jebenom svetu gde nije tako.

Mislim, izbacili su čoveka zato što je iskočio kroz prozor. Sem toga to je umetnička škola. Zar ne bi ljudi mogli slobodno da iskaču kroz prozor. I onako je atmosfera bila takva

da su svi hteli da skoče samo niko nije smeo. Ja sam recimo još na prvoj godini htela da spucam profesora ukrasnom pepeljarom u glavu. Veruj mi ne prođe ni dan a da ne zažalim što nisam.

DEJV:
Da, ali napustila si školu zato što su nekog drugog izbacili zato što je iskočio kroz prozor.

MERI:
Ne, nego zato što ja nisam iskočila. Zato što su me terali da se kontrolišem. Trebalo je još prvog dana da spucam matorog idiota u glavu i da izađem napolje.

II Scena

Doktorova kancelarija. Bolnica. Ulazi pacijentkinja – Majka (46) , uvijena kao mumija u gomilu zavoja. Ne vidi joj se lice. Hoda na štakama. Kuka i jauče pri svakom koraku. Doktor je vodi do stolice. Doktor (55) je proćelav, zdepast, ofarban je u žućkasto-crveno ali ima sedi izrastak.

DOKTOR:

Kako se danas osećate?

MAJKA:

Aha.

DOKTOR:

Rekao sam vam da će sve biti u redu. Imate li bolove?

MAJKA:

Aha.

DOKTOR:

Još nije vreme da skinemo sve zavoje. Na par mesta nismo dobro zašili, ostale su vam rupe. Smanjli smo vam obim i skinuli podvaljak, grudi smo uvećali za trideset posto. Strije su skinute. (tužno) Šteta što ste tako mladi rađali, trudnoća vam je demolirala telo, ali sada je situacija dosta bolja. Imate ćerku jel tako?

MAJKA:

Aha.

DOKTOR:

Liči na vas? Mislim onako fizički?

Majka klima glavom.

DOKTOR:
Eto vidite da i to može da se sredi. Možda će i ona poželeti da dođe ovamo kada vidi kako smo vas dobro uradili. Znam da je teško ali posmatrajte svoje telo kao umetničko delo u nastajanju.

Majka tužno pogleda u svoje zavoje. Pogleda u Doktora kao da želi još nešto da mu kaže. Doktor je preduhitri.

DOKTOR:

Biće sve u redu, izađite.

Prilazi stolu i pritiska interkom. Majka se snuždeno okreće i izlazi iz kancelarije.

DOKTOR:

Dejv, molim Vas dođite u moju kancelariju.

Dejv ulazi u kancelariju. Na sebi ima doktorski mantil ispod koga vire pantalone i cipele. Izvodi Majku.

DOKTOR:

(nasmejan)

Baš fino izgledate. Lepo ste se proveli? Fino ste pocrneli. Ima li nekog napretka?

DEJV:

Naravno, međutim i dalje je reč o modelima. Neće moći da ih koriste još dvadeset godina minimum. Procene za slobodnu prodaju su u sledecih sto godina nepovoljne.

DOKTOR:

(nezadovoljno i pomalo besno)

Moraćete brže i bolje od toga. Bolnicu košta čitavo bogatstvo vaše usavršavanje. Koliko sam razumeo prethodna pacijentkinja je majka vaše devojke. Dosta sam radio na njoj.

DEJV:

Jeste ali…

DOKTOR:
Bilo bi dobro da je neko od njenih poseti. Nije joj lako, usamljena je. Operacije su bolne i skupe. Trebalo bi da je neko od porodice uz nju.

DEJV:

Oprostite, to su ipak privatne stvari. Meri ne želi da je vidi. Njihov odnos je već godinama izuzetno komplikovan i ja nisam u stanju da utičem na nju.

DOKTOR:

Ne, nisam ni mislio da te prisiljavam ali ti znaš da je porodica osnovna sociološka jedinica društva i da je uvek na prvom mestu. (Pretura po papirima) Ko je sledeći pacijent?
DEJV:

Gospodin i gospodja Džouns.

DOKTOR:

Pozovi ih.

Dejv izlazi, Gospodin i Gospođa ulaze. Gospodin je u modernom odelu. Gospođa ima na sebi seksi crvenu plastičnu haljinu iz koje ispadaju predimenzionirane grudi. Ima plavu dugu kosu. Oboje imaju sjajno lice, kao premazano voskom, ali i pored te nakaznosti su lepi. Doktor je nasmejan i previše srdačan sa njima. Ustaje, pozdravlja se.

DOKTOR:

Dobar dan. Divno izgledate. Divno.

GOSPOĐA:

Hvala.

DOKTOR:

Imali ste neke manje probleme, kako sam čuo, prošle nedelje. Kako je to prošlo?

GOSPOĐA:

Nista strašno. Bila sam u frizerskom salonu i spao mi je kapak. Došla sam ovde i za sekund sam bila kao nova.

DOKTOR:

Izuzetno mi je drago što su se pobrinuli za Vas. Jel sve u redu tamo dole?

Pokazuje prstom na Gospodinov šlic. Gospodin povlači nogavice i seda na fotelju preko puta Doktorovog stola.

GOSPODIN:

Jako dobro, doktore. Odlično!

Gospodin i Gospođa se pogledaju, kao da imaju tremu.

GOSPOĐA:

(stidljivo)

O tome smo hteli da razgovaramo sa Vama.

DOKTOR:

Slušam.

GOSPOĐA:

Ja i Henk smo odlučili da imamo bebu.

DOKTOR:

E to su divne vesti. To volim da čujem. Kakvu bebu?

GOSPODIN:

Mušku!

GOSPOĐA:

Žensku!

DOKTOR:

Pa onda bi za vas mogli jedni blizanci.

GOSPOĐA:

Pa mislim da ne bi bilo loše nešto između.

DOKTOR:

(oduševljeno)

Između?

GOSPOĐA:

Pa i o tome smo razmišljali. Mislim, možda bi dete kasnije moglo da odabere svoj pol. Ne bi da utičemo na njega ni na koji način. Sloboda izbora je najbitnija. I ja i Henk se slažemo kad je to u pitanju.

Doktor ih pogleda ponosno pa usklikne od zadovoljastva.

DOKTOR:

(Sa osmehom, jako ljubazno)

Znači jedna interseks beba! Odlično, odlično!

Doktor se nagne preko stola i rukom potapše Gospodina po ramenu.

DOKTOR:

Vrlo moderno! Ponosan sam na vas. (kao da ih proverava) O prirodnom putu niste razmišljali?

GOSPODIN:

O, ne!

GOSPOĐA:

Nikako.

GOSPOĐA:

Oboje se slažemo u tome da ništa ne treba prepustiti slučaju. Bio bi pravi skandal da dete…

GOSPODIN:

(preplašeno)

Ne, to je nedopustivo.

GOSPOĐA:

Hteli smo da vidimo kakve nam modele nudite.

Doktor otvara fioku svog radnog stola i vadi veliki plastificirani katalog sa fotografijama.

DOKTOR:

(prelistava katalog)

Muške ili ženske?

GOSPOĐA:

(pljeska rukama od uzbuđenja)

Oba modela!

DOKTOR:

Znači ne želite da budete bioloski roditelji?

GOSPODIN:

Ne, nikako. Zamisli samo kad bi dete ličilo na nas. Na prave nas! Pa to bi bio skandal! Jel se sećaš na šta si ličio kad smo se upoznali? (podsmeva se) Proćelav, klempav, malo žuto lice.

GOSPOĐA:

A i ti onako tužna u onom restoranu lignji. Zuba u glavi nisi imala. Bilo te je tužno i pogledati. Kada sam te prvi put video pomislio sam: “Ko će u ovo da se zaljubi“?

Smeju se.

DOKTOR:

Dobro. Imamo za vas ovako…

(posle svake reči značajno zastane)

Tajra. Manekenka. Plavuša. Radila je par revija. Povukla se. Izuzetna lepota. Tamne oči, baš kao vaše, niko neće ni pomisliti da ne liči na novu i poboljšanu vas? Šta mislite? Cena jajašceta je 50 000 $ ali bi ste morali da nađete i surogat majku…To će dodatno da vas košta.

GOSPODIN:
Tajra… Ime mi se ne dopada. Odakle je ona? Hteli smo nešto (gleda u ženu kao da čeka njeno odobravanje) više istočnoevropsko… Takve devojke su sada prilično u modi. Čuo sam da su poslušne, vredne, talentovane i da cene novac.

GOSPOĐA:

Da. Možda nešto istočno sa blagim dodatkom balkanskog temperamenta. (Smejulji se, perverzno, zatim se okreće ka mužu, kao da se pravda.) Od prijateljice sam čula da su Balkanci nesnosni.

DOKTOR:
A sada još samo da odaberemo surogat majku.

Doktor vraća plastificirani katalog u fioku i vadi drugi manji i neugledniji. Prelistava.

DOKTOR:
Uštedećete ako uzmete stariju ženu. Neku koja je rađala više puta. One su profesionalci. Navikle su da rađaju za novac i skoro da ne postoji mogućnost da se vežu za dete. Za njih je to samo posao. Materinski instink im je, da tako kažem (nakašlje se i pogleda ih značajno), usmrćen.

Gospodin i Gospođa izgledaju nezainteresovano.

DOKTOR:

Dobro, jel može onda Tajra? Prababa joj je Bugarka.

Gospođa nezainteresovano pogleda sliku u katalogu. Pogleda na sat. Zevne.

GOSPOĐA:

Mislim da će biti u redu.

DOKTOR:

A za vas? Kakvog ste Vi muškarca hteli?

GOSPODIN:

Pa, da bude onako, znate… zgodan i da… atletska gradja.

DOKTOR:

Dobili smo skoro uspešnog biznismena, pravi playboy. To vam je još 20 000 za Vas.

GOSPOĐA:

Kada ćemo obaviti začeće?

DOKTOR:

Jel odgovara sledeće nedelje?

GOSPOĐA:

Odgovara. Hoceš i ti da prisustvujes?

GOSPODIN:

Ne bih to propustio ni u ludilu. Pa ja sam mu otac.

DOKTOR:

Još samo neke sitnice. Moram da vas pitam koje ste vi godiste. Sedamdeseto?

Svi se smeju.

GOSPOĐA:

Petnesto.

GOSPODIN:

Mi smo generacija.

DOKTOR:

Kako je to lepo. Rodili se u jeku Prvog svetskog rata. Kao što sam čuo od jednog pacijenta, posle devedesete godine nastupa novi talas ludila. Posmatrajte to kao treći pubertet.

Dejv uspaničeno ulazi u kancelariju.

DEJV:

Doktore, pacijentkinja krvari!!! Molim Vas brzo!!!

DOKTOR:
(i dalje je nasmejan, obraća se Gospodinu i Gospođi)

Onda smo se dogovorili?

DEJV:

(skoro kroz suze)

Doktore, požurite!!!

III Scena

Meri sedi na kauču. Izgleda bolesno. Na sebi ima farbom zamazan donji deo trenerke i majicu na bratele iscepanu na krajevima, kosu vezanu u neurednu punđu na vrhu glave. U pozadini se čuju trubači (tiho). Meri u ruci drži staru, pocepanu kuhinjsku krpu. Sipa rakiju na krpu. Cedi je po podu, zalepi je na čelo i nateže veliki gutljaj iz flaše.

DEJV:
Šta to radiš?

MERI:
Lečim se.

DEJV:
Aha. A čime to?

MERI:

Rakijom. Od šljive. Poslao mi je syber prijatelj iz Čikaga.

DEJV:
Kladim se i ovu muziku. Ipak ne kapiram: zašto krpa na glavi?

MERI:
To je obloga. Poslali su mi i detaljno uputstvo za korišćenje. Vrlo je zdravo. Leči artritis, zubobobolju, nadutost, migrenu, gorušicu, mučninu i skida temperaturu.

Dejv uzima flašu, razgleda je. Pomiriše i odmakne glavu.

DEJV:
Al’ je jako. Užasno smrdi. Ne čudi me što ga koriste kao lek, ovo je dovoljno držati otvoreno i cela soba je sterilisana A šta se ovo dimi?

MERI :
Tamjan….Time se maše pred slikom sveca, da se oteraju đavoli, valjda… Danas je Sveta Petka, veliki pravoslavni praznik. Ikonu mi je jutros isporučio neko iz pravoslavne crkve. Platila sam karticom (nasmeje se). Sveta Petka je bila Srpkinja. Živela je trideset godina u pustinji, tamo se molila. Ona je zaštitnica žena… To je u neku ruku i feministički praznik. Volela bih kao ona da odem u pustinju…

Dejv se naginje nad njom. Pipa joj čelo.

DEJV:

Kako ti je prošao dan?
MERI:

Loše. Povraćala sam četiri puta.

DEJV:

Nije trebalo od jednom da pojedeš onoliko mesa. Organizam ti je preopterećen. Stavljala si beli hleb u mast. Uništila si želudac.

MERI:

Daj mi to (uzima još šljivovice). Kako je bilo u bolnici?

Dejv seda pored nje. Stavlja njene noge u krilo.

DEJV:

Naporno. Umorio sam se. Tvoja majka je još kod nas.

MERI:

(Uznemiri se)

Pa dobro. Ne moram baš o tome da slušam i to sad kad mi je loše.

DEJV:

Krvarila je dosta danas. Bila je nervozna, sama je sebi pokidala šavove na stomaku.

Meri ga iznenađeno pogleda.

DEJV:

Svrbelo je. Nije mogla da dohvati daljinski za klimu. Bilo joj je vruće pa je sama sebi skinula zavoje… Ne bi bilo loše da je posetiš.

MERI:

Ne želim da je vidim, pogotovu od kad se pretvorila u Frankenštajna. Jel ste pričali nesto o meni?

DEJV:

Piće na slamčicu sledećih šest meseci. Usta ne može da otvori.

MERI:

Kakva je alapača, u to ne mogu da poverujem. Jel si siguran? Mislim, možda bi je bilo dobro videti a ne slušati njeno nepodnošljivo lajanje.

DEJV:

Šta si još radila danas? (Uhvati rukom farbom zamazanu nogavicu njenih pantalona).

Slikala si?

Meri okrene glavu u stranu.

DEJV:

Jel si se čula sa nekim? Možda bi mogli da odemo na neko piće?

Meri se ponovo vrati u “bolesničku” pozu.

MERI:

Nisam sigurna. Ne ide mi se među ljude. Hoću da ostanem sa tobom.

Pauza

DEJV:
Moraću ponovo na put.

Meri se uznemiri. Sedne na kauč, prekrsti ruke.

MERI:
(hladno)

Na koliko?

DEJV:
Par meseci, ne znam…

MERI:
A ja?

DEJV:
Ostaćeš ovde… Imaćeš više vremena za sebe. I onako kažeš da ti samo smetam… Ja ću plaćati stan.

MERI:
Biću sama?!(histerična je) Znaš da ne mogu da budem sama!

DEJV:
Dolaziću na vikende.

MERI:
Ali ja ne mogu… Ko će da ide u kupovinu? Ko će da priča sa mnom?

DEJV:
Meri, imaš gomile drugarica, drugare sa fakulteta….

MERI:
Ne podnosim ih!

DEJV:

(strogo)
Meri, moraš da počneš da izlaziš iz kuće.

MERI:

(tužno, kao da se prenemaže)
Nemoj da ideš. Ostani sa mnom. Molim te.

Zagrli ga.

DEJV:

(tiho)

Moram da idem, Meri, znaš da moram.

Nategne rakiju.

MERI:
Ako odeš, ostaviću te.

IV Scena

Doktorova kancelarija. Pretvorena u operacionu salu. Desna strana je ista kao u drugoj sceni ali je sa leve strane jedan bolnički krevet, ograđen dvokrilnim paravanom preko koga su prebačeni čaršavi. Devojka sa naglaskom (30-ak godina) , mršava, ima tamnu kosu i tamne oči (liči na Meri ali je niža, bleđa i mršavija). Leži na stolu sa raširenim nogama, obučena u ginekološki kombinezon. Gola je ispod, noge su joj raširene. Na beloj posteljini ima i malo krvi. Tu je i medicinski pribor koji deluje zastrašujuće. Scena je jako osvetljena, kulise su bele. Doktor stoji pored nje obučen u belu uniformu sa keceljom i rukavicama i on je isprskan krvlju. Scena ima prizvuk slsher horora.

DOKTOR:

Dobro. Gotovo. Nije bilo ništa strašno?

DEVOJKA:

Ne. Koliko sam zaradila?

Doktor zadiže kecelju i vadi zgužvane pare iz džepa od pantalona. Rukavice su mu krvave. Drži teglicu sa njenim jajašcima u ruci. Stavlja je na frižider.

DOKTOR:

300$, nije loše.

Devojka se uspravlja. Broji pare zabrinuto.

DEVOJKA:

Kada ću moći ponovo?

DOKTOR:

(nezainteresovano)

Ne znam, sve zavisi od potreba tržišta.

DEVOJKA:

Ali to mi nije dovoljno. U dugovima sam. Trebaju mi pare hitno. Već treći dan nisam jela. Spavam na ulici. Treba mi.

Devojka mu se nabacuje. Sedi na krevetu i pokušava da zagrli Doktora oko struka. On je sa gađenjem odbija.

DOKTOR:
Idi dole u kuhinju, daće ti parče hleba i nešto da namažeš.

DEVOJKA:
Treba mi posao. Radila bih bilo šta.

Doktor briše ruke.

DOKTOR:

Pa možeš sada recimo da testiraš lekove.

DEVOJKA:
Koliko?

DOKTOR:

Pa ako sada počneš, (odmeri je pogledom) ne znam, to ti je oko 400$ mesečno, s tim da dokažemo da si zdrava, što svakako nisi.

DEVOJKA:

Kako to funkcioniše?

Nervozno i nezainteresovano, skida kecelju i rukavice.

DOKTOR:

Ne znam, nazvaću te … Obuci se i idi.

Devojka se oblači.

DOKTOR:
Sumnjam da će i ovo vredeti… (sumnjičavo razgleda teglicu i stavlja je u frižider) Posle ovakvih tretmana ne verujem da ćeš ikada moći da imaš decu.

Devojka se oblači. Zastane.

DEVOJKA:
(na ivici plača)

Neću moći da imam decu?

DOKTOR:

Prirodnim putem ne… Razvaljena si unutra… U mojoj bolnici možda ali teško da ćeš to moći da priuštiš.

Devojka se oblači . On joj pakuje stvari i požuruje je. Devojka izlazi. On je prati pogledom, proverava da li je izašla. Skida čaršav sa kreveta i čaršav sa paravana pored. Ispod je veliko ogledalo. Skida kecelju i rukavice. Baca sve na gomilu. Gleda se u ogledalo, vadi novi par rukavica. Uzima teglicu i počinje da se samozadovoljava. Kada završi, stavlja teglicu u frižider. Uzdahne.

V Scena

Bolnička soba . Uvelo cveće na stočiću pored kreveta. Majka leži u zavojima na krevetu, i dalje joj se ne vidi lice. Preko puta nje je TV. Menja kanale, nervozna je. Na stomaku, preko zavoja, vide se tragovi krvi. Meri udahne duboko, ulazi u sobu. Iznad Majčinog kreveta visi ogledalo. Majka se iznenadi kada vidi Meri. Meri se zgrane kada vidi Majku zamotanu kao mumiju.

MERI:

(prezrivo, začuđeno i uplašeno)

Gospode bože!

Majka pruža ruke ka Meri. Mumla kroz zavoje.

MAJKA:
Tako me boli.

MERI:
Pa ne bolelo te.

Meri uzima uvelo cveće sa stočića pored Majčinog kreveta. Otvata kantu i baca ga. Zalupi kantu. Privuče stolicu, sedne pored kreveta. Majka pokušava da pruži ruku i da je pomazi po glavi, zavoji je zatežu i ona jaukne par puta pre nego što odustane.

MAJKA:
Jel sam lepa?

Meri ustaje, skida ogledalo sa zida i daje joj da se pogleda.

MERI:
Ne znam. Šta ti misliš?

Majka vidi svoj odraz u ogledalu, pokuša da dotakne svoje lice. Jaukne. Do kraja scene priča piskavim, plačljivim glasom

MAJKA:
Ne sviđa mi se ovaj doktor. (šapuće i okreće se oko sebe kao da se plaši). Hoću da promenim bolnicu.

MERI:

(govori glasno)
Imaš para?
MAJKA:
Ne…

MERI:
E pa budi zadovoljna onim što imaš. Još nisam vratila kredite za školu.

MAJKA:
Tako si zla prema meni.

Uzima ogledalo sa svog stomaka. Ponosno se dira po zavojima.

MAJKA:

Izgledaš grozno. Ličiš na mene kad sam bila mlada… Sad sam prava lepotica u odnosu na to vreme.

Meri se ironično nameje njenom komentaru.

MERI:

Trudna sam.

MAJKA:

Šta?
MERI:

(tiho) Počelo je povraćanjem. (glasnije) Trudna sam.

MAJKA:

Šta?
MERI:
Bićeš baba! Matora baba! Trudna sam!!!!

Majka ignoriše novost. I dalje se ogleda.

MERI:

(smireno)

Trudna sam i verovatno ću uskoro biti i na ulici… eto. Dejv odlazi na… poslovni put… Možda se neće ni vratiti, a i kad se vrati stvari neće biti kao pre. Znam da neće. Osećam to… A i ja nemam mnogo toga da ponudim… Srećna sam i što me trpi… (za sebe) Ako ostane sa mnom biće nesrećan…

MAJKA:
Toliko sam se borila da ne budeš kao ja u tvojim godinama i evo šta se dogodilo. I sada kada imaš svoje dete gde ću ja kad izađem odavde? Samo na sebe misliš! O bože, kako si samo sebična…

MERI:
Prodala si kuću, izbacila me na ulicu, uzela si moje pare za školovanje za “obnovu svog tela”, kako to već zoveš, i sad mi tražiš još. Gde si bila kada sam bila sama na ulici! Bez para.!

MAJKA:

Na operacionom stolu.

MERI:
Zašto?

MAJKA:

(tiho)

Da budem kao ti.

Obe se zbunjeno pogledaju, pauza.

MAJKA:

(opet besno)

Nisi dolazila da me obilaziš po šest nedelja… Ponekad pomislim da me stvarno mrziš. Zašto me toliko mrziš?

MERI:

(prezrivo)

Sad te ne mrzim.Sad si mi smešna.

MAJKA:

Ne pričaj sa mnom kao da sam samo ja pogrešila… Ja sam žrtva ovde!

Ja! Ja! Ja! Izlazi napolje! Izlazi Napolje!

Meri izlazi. Majka počinje da jeca i očajno se zavali na leđa.

VI Scena

Doktor sedi za stolom u svojoj kancelariji. Stiska interkom.

DOKTOR:
Dejv, dođite u moj office.

Dejv ulazi. Doktor drži izveštaj u rukama.

DOKTOR:
Dobio sam Vaš izveštaj. Najbolji ste u grupi. Čestitam.

DEJV:
Hvala.

DOKTOR:
Ali ja i dalje nisam zadovoljan. Previše ste spori.

DEJV:
Ne mogu brže. Po ceo dan sam u bolnici… Uostalom, napredujemo brže nego bilo koja kibernetička grupa u zemlji. Na svetu. U ogromnoj smo prednosti u odnosu na Japan i Rusiju.

DOKTOR:
(pobesni)
Baš me briga za Japan i Rusiju!

Baci izveštaj sa stola. Dejv se povuče.

DOKTOR:

(smiri se)
Ceo život sam uložio u ovu bolnicu, sve što sam nasledio. I kako mi se vraća?! (zanesen, sa osmehom na licu) Želeo sam samo da ljudi budu lepi… I lepi su, ali hoću više. Hoću da budem human… Nesretni ljudi… Rođeni bez ruku i nogu, bez lica, bez čela… Mislite na njih !

Doktor, sedne i smiri se… Ponovo sa izveštačenim osmehom.

DOKTOR:

Nije nepopravljivo. Uostalom, očekuje Vas put. Dobili ste još jednu šansu.

DEJV:

(neveselo)

Da.

DOKTOR:

Šta ste se tako smrkli? Znate li koliko ljudi čeka na takvu specijalizaciju? Da nisam pokrenuo svoje veze, propali bi ste… Kako ne cenite sve što sam do sada uradio za Vas?

DEJV:
(ponizno)

Cenim, cenim. Samo…

DOKTOR:

(lupi rukom o sto)
Mislite na ono što ćemo zajedno postići!

Ustaje i ponosno govori.

DOKTOR:

Napravićemo novog čoveka, savršenog, besprekornog i to po vrlo povoljnim cenama.

DEJV:

(tiho)
Nije realno, nije lako…

Doktor ga ignoriše i nastavlja.

DOKTOR:

(svečano)

Slepi će videti veštačkim očima, a gluvi čuti veštačkim ušima. Mrtvi će oživeti u svojim veštačkim telima… Biće kao da je Bog sišao na zemlju! Bićemo besmrtni, večni! U opuštenom nedeljnom shoppingu kupovaćemo delove tela i organe, uključujući srce, jetru i bubrege koji će biti uzgajani za transplataciju. A ko će biti zaslužan? Ja! Ja sam novi Bog. Novi stvoritelj… (tiho, mrmlja)

DEJV:
Ali… to su samo predviđanja.

DOKTOR:

(kao da drži govor)

Zaboravite duge operacije polomljenih kostiju sa šrafovima, pločicama i iglama. Jedna jednostavna injekcija aktiviraće brzo reagujući protein koji će stimulisati rast kostiju i kost će biti ista kao nova u sledećih par dana!

DEJV:

Mislite da je to moguće? Da ne deluje pretenciozno? Izigravanje boga… Kao naučnik, slažem se sa tim, ali kao čovek…

DOKTOR:

Banke krvi i kampanje koje mole ljude da je daju biće stvar prošlosti. Ako naučnici budu uspešni u kreiranju veštačkih verzija tečnosti koja nosi kiseonik, veštačka krv će se prodavati u konzervama na rafovima robnih kuća svuda u svetu. Za pedeset godina ljudi će gledati na ono što sada radimo sa nipodaštavanjem i zvaće nas varvarima.

Baci papire na Dejva.

DOKTOR:

Sledeći put da ste se bolje pokazali… Hoću celu ljušturu čoveka… Celu i da radi…

Hoću celog kiborga… Razumeš?… Ne želim da zaostajemo zbog tebe!!!

DEJV:
Što se tiče predstojećeg putovanja, moja devojka…

DOKTOR:
(ismeva ga) Tvoja devojka, tvoja devojka… (pobesni) Ja te plaćam! Ja sam tvoja devojka!

Slušaj me dobro. Otarasi se te krvopije… I na put ili ćeš da letiš sa posla!

VII Scena

Merina kuća je sređena. Na niskom stolu ispred kauča su dve vinske čaše i dve neupaljene sveće. Ona je našminkana, ima kratku lepu haljinu i cipele na štikle. U petom je mesecu trudnoće. U pozadini se čuje muzika. Na slici devojke je dodata još jedna linija roze bojom kao trudnički stomak. Ona gleda nervozno na sat. Otvara flašu. Pije. Pali cigaretu, vidi se da ne uvlači dim. Čuje se zvono. Meri nervozno trči ka kuhinji da ugasi cigaretu. Prilazi vratima. Namešta frizuru. Otvata vrata. U kuću ulazi Srbin tridesetak godina. Lep je, krupan, ima tamnu kosu. Kratko je ošišan. Obučen je sportski.

MERI:

(nasmeje se)
Uđi, sedi.

SRBIN:

(zbunjeno)
Ćao.

Pruža joj ruku.

MERI:
Možeš da mi daš jaknu. Sedi tamo… Nisam znala koje piće da ti kupim… Nema više rakije, popila sam sve što si mi poslao… Naručila sam vino, ova prodavnica donosi na vrata samo vino. Piješ crno?

Odlazi do kuhinje. Nosi crno vino. On seda na kauč.

SRBIN:
Može pivo?

Meri vraća već punu čašu vina i uzima konzerve piva. Otvara ih i seda pored njega.

MERI:
Ovo je prvi put da nađem nekoga preko interneta.

SRBIN:
I meni… Mislim, upoznao sam puno ljudi, ali sa tobom sam jedino došao da se vidim.

MERI:
Ne mogu da verujem da sam našla Srbina! Pravog Srbina!

Pipa ga za ruku. On se nasmeje.

SRBIN:

Pravi sto posto!

MERI:

Drago mi je što si tu.

SRBIN:

Hvala.

Uzdahne, uzvrti se, kao da ne zna kako da započne razgovor.

MERI:
Ja i ti smo možda rođaci? Kako je to čudno. Srbija je jako mala zemlja… Sigurno ste svi u nekom srodstvu…

SRBIN:
Nismo. Nije toliko mala zemlja…

MERI:
Potpuno sam imresionirana Srbima. Kada sam pronašla u svom rodovniku da sam i ja … vi… samo što nisam pala u nesvest… Moj čukundeda je došao ovde brodom… Imao je ženu u Srbiji ali se ovde oženio mojom čukunbakom. Ne znam kako je sve to bilo, ali ipak delimo istu krv….Verovatno se zato tako teško ovde uklapam…

SRBIN:
(nasmeje se)

Ni meni nije lako.

MERI:
Osećam se bolje od tada. Kao da sam pronašla sebe. Osećam da moja zemlja nije ova ovde, da konačno imam poreklo. Ne može se živeti bez porekla, tradicije, identiteta. Zemlja je majka. Dobro je znati odakle si potekao. Proučavajući istoriju sopstvenog naroda možeš da naučiš mnogo o sebi… Da li znaš da ste petsto godina bili pod Turcima, a da niste ni veru promenili?

SRBIN:

(nasmeje se)
Naravno da znam.
MERI:

(proučava ga)
Deluješ fino, malo si drugačiji nego što sam zamišljala… Sigurno si potpuno izgubljen ovde, daleko od kuće.

SRBIN:
(nasmeje se)
Možda je i tako…

MERI:
Sigurno ti nedostaje porodica?

SRBIN:
Ne znam. Verovatno. Ne razmišljam tome više. Nisam ih video godinama.
MERI:

(začuđeno)
Ni majku?

SRBIN:
Ni nju.

Pauza. Par trenutaka ćute kao da ne znaju šta da kažu. Meri prekida tišinu.

MERI:

Ne radiš večeras?

SRBIN:

Ne.

MERI:
Mislila sam da si dežuran.

SRBIN:
Ne.

MERI:
Kad si mi napisao da si doktor bila sam iznenađena. Ta profesija me proganja. Svi oko mene su ili doktori ili bolesni. Ceo moj svet se vrti oko bolnica…. Očigledno je da sam magnet za doktore. Treba mi neko da me popravi… Iznutra. (smeje se)

SRBIN:

(okrene se ka njoj)
Ne radim više. Otpušten sam.

MERI:
Ali, rekao si…

SRBIN:
Neistinu.

MERI:
Znači nisi doktor?
SRBIN:
Jesam… Bio sam…

Meri ga pogleda iznenađeno.

SRBIN:

Nisam nikada radio kao doktor… Ne stvarno… Završio sam medicinu… Radio sam u bolnici… Neke bezveze poslove… Otpustili su me.

MERI:
Jel si probao da nađeš drugi posao?

SRBIN:

Ne želim drugi posao. Ja sam doktor.

MERI:
(nasmeje se)

U pravu si, i treba tako. Ni ja ništa ne radim po ceo dan. Razmišljam. To mi odnosi previše vremena i snage, želim da nađem nešto u čemu sam zaista dobra… U prethodnoj životnoj fazi sam bila slikarka… ali to je prošlost… Prestala sam da slikam… Morala sam da zastanem i da razmislim… Da li sve ovo oko nas ima smisla?

Zavali se u kauč, pije pivo iz konzerve, gleda ga zavodnički.

SRBIN:

(kao da ne zna šta da kaže)
Razmišljanje može da bude naporno.

MERI:
(oduševljeno)

Ti si prva osoba koja to shvata ozbiljno! Moram da razmišljam (gleda kroz otvor konzerve)… o sebi i o drugim bitnim stvarima u svom životu.

SRBIN:
Drugim stvarima?

MERI:
Pa da, o životu, ljudima koji su mi bliski… bili bliski… Mislim, kad bi stala, osećam kao da bi pogubila konce sopstvenih misli. Ceo sistem bi se raspao…

SRBIN:
Svaki sistem je sklon raspadanju.

MERI:
(gleda ga)

Zašto si otpušten?

SRBIN:

Kao nešto nije bilo u redu sa papirima…

MERI:
Rekao si da si živeo sa nekom devojkom ? Šta je bilo sa njom?

SRBIN:

Privremeno smo izgubili kontakt… Navikavala se previše brzo, menjala se… (zamišljeno) Bila je drugačija. Kod kuće…

MERI:
Kako je bilo kod kuće?

SRBIN:

Bolje ili gore. Ne sećam se više…

MERI:
Razumem te…

SRBIN:
Sećam se da sam jednog dana ušao u robnu kuću u centru grada i da je na praznim rafovima stajao jedan kečap… Prodavačice su se sluđene šetale, stajale, pušile, pile kafu… a na praznom rafu u celoj celcatoj robnoj kući stajao je jedan kečap… Bio sam potpuno izgubljen… Nisam mogao da verujem šta se to dešava, a onda mi je prodavačica prišla i rekla “izvolite” (kao da ne može da veruje) Izvolite!?

MERI:
I?

SRBIN:
Ništa. Kupio sam kečap. Ubedio sam sebe da mi je neophodan. A i nisam hteo da uvredim ženu. Da sam tražio nešto drugo… Delovalo je toliko apsurdno i ona bi shvatila… da se njih tridesetoro, svi zaposleni, probudilo i došlo na posao da bi prodavali jedan jedini jebeni kečap… Kao da se sve srušilo… Tog dana sam došao kući i rekao… „Idemo“… Nije bilo lako…

MERI:
Šta ste radili kad ste stigli ovde?

SRBIN:

(nasmeje se)
Otišli smo na večeru.

MERI:
A sada?

SRBIN:
Sve je manje-više isto kao kući… Samo depresivnije… Tamo nije bilo ničega i konstantno sam bio željan… ovde ima svega ali ništa ne želim… Navikao sam se… Postalo mi je svejedno gde ću da umrem od gladi…

Pauza. Meri ga gleda, on gleda ispred sebe. Okreće se ka njoj.

SRBIN:

A ti?

MERI:
Sad sve o meni zvuči nebitno… Meni deluješ kao egzotična zver. Ali mislim da je dovoljno. Ja sam jednostavno trudna. Moj dečko je na petomesečnom putu. Sama sam.

On joj pipne stomak i brzo pomeri ruku.

MERI:

Rekla sam ti da sam trudna…

SRBIN:

Znam.

On ustaje . Meri ga gleda sa kauča.

MERI:
To nije problem?
SRBIN:
Naravno da nije. (unervozi se) Moram da krenem…

Kreće ka vratima. Meri ga uhvati za ruku.

MERI:
Ostani još malo.

SRBIN:

Moram da idem.

On izlazi. Meri stoji pored vrata. Uhvati se za stomak. Nasloni se na zid.Pokrije rukama lice.

II ČIN

I Scena

Meri ima drugačiju frizuru i veliki stomak. Sedi na kauču, pije pivo. Ulazi Dejv. Unosi kofere. Traži Meri pogledom, ne vidi je od naslona kauča. Na slici je dodata, zelenom bojom, još jedna linija na stomaku, kao poodmakla trudnoća.

DEJV:
Meri! Meri!

MERI:

(hladno)

Zdravo.

Dejv raširi ruke.

DEJV:
Nema dobrodošlice?

Meri ustaje sa kauča i staje preko puta njega.

MERI:

(hladno)
Jel si zaslužio?

Dejv je odmeri pogledom.

DEJV:
Promenila si frizuru. Znači bila si napolju ?

MERI:
Jesam, više puta. Ali frizer je došao ovde. To sam naručila. Od tvojih para. Lepo sam se zabavljala dok nisi bio tu.
DEJV:

(sumnjičavo)
Nisi se previše zabavljala?

MERI:
Siguno! Svi su odlepili za trudnicom.

DEJV:
Za takvom sigurno jesu.

Pokuša da je zagrli ali ona ga odgurne.

MERI:

Nisu baš svi.

DEJV:
Nemoj da me mučiš.

Seda pored nje na kauč.

DEJV:
Nadao sam se da si još uvek u fazi domaćice i da me čeka neki dobar ručak?
MERI:
Možeš samo da naručiš ako nisi doneo iz aviona.

DEJV:

(smeje se)
Doneo sam dva!

Ustaje, vadi iz torbe dva upakovana ručka. Vraća se na krevet. Daje Meri jedan. Meri ga stavlja pored sebe.

DEJV:
Meri, uzmi, znam da si gladna.

MERI:
Nisam.

DEJV:
Uzmi ručak. Gladna si. Znam da si gladna. Trudna si!

MERI:

(ironično)
Primetio si.

DEJV:
Morao sam da odem. Rekao sam ti. Nisam birao.

MERI:
To znači da nisi spreman da budeš otac. Htela sam da abortiram ali se plašim bolnica.

DEJV:

Meri… Srećan sam što čekamo bebu… To sam hteo… Ne mogu da ostanem dugo. Moram na posao, pričaćemo kad se vratim.

MERI:
Ostani.

DEJV:
Moram da idem.

MERI:
(uzdahne)

Stvari se menjaju.

DEJV:
Moram na posao.

MERI:

(besno, ne gleda u njega, sedi u fotelji)
Požuri da ne zakasniš.

Dejv trpa ručak u usta. Meri ga gleda. Ustaje. Menja jaknu za sako. Iz kofera vadi već zapakovanu akten tašnu. Poljubi zamišljenu Meri u obraz preko naslona kauča. Izlazi i zatvara vrata.

II Scena

Doktor stoji ispred paravana sa čaršavima. Skida čaršave. Stavlja hirurške rukavice na ruke. Skida čaršav sa kreveta. I čaršav sa paravana pored. Ispod je veliko ogledalo. Uzima teglicu i počinje da se samozadovoljava, ali ne može jer se čuje Majčino kašljanje i cviljenje iz hodnika. Stavlja čašicu u frižider. Zatvara šlic. U sobu ulazi Majka. Stenje. Doktor besno krije opremu. Vidno je nervozan.

MAJKA:
Doktore, loše mi je. Ne mogu više. Sve me boli.

DOKTOR:

(iskreno)

Umrite više i gotova stvar!

Majka ne primećuje šta se dešava. Prolazi pored njega i seda na stolicu preko puta njegovog stola.

MAJKA:
I šta onda?

DOKTOR:
Poslaćemo vas na zaleđivanje, polutku po polutku, i dobićete model-lutku kada se vaš navodni zet smiluje da jednu i napravi. Moćićete da imate pravi život u telu kakvo ste oduvek i želeli.

Skida rukavice, vraća stvari. Majka i dalje ništa ne primećuje. Doktor joj prilazi i pomazi je po glavi. Sedne preko puta nje. Uzima ampulicu iz svog stola, lomi vrh i rastvara je u čaši vode. (Nekim osvetljenjem je to naglašeno, recimo flueroscentno zelenim). Popije. Boje na sceni se menjaju, sve postaje drečavije, boje su naglašenije. Majka ni to ne primećuje. Nastavlja da priča.

MAJKA:
Nemam ja para za takav luksuz. Mislite da ovo dobijam od osiguranja? Zaledićete me na dva meseca, a posle? Znate da mi moja ćerka nikada ne bi dala novac za zamrzivač.

DOKTOR:

Šta ste vi po zanimanju?

MAJKA:

(razmišlja, pa odustane)

Ništa! Po zanimanju sam ništa.

DOKTOR:
Bravo!!! Time se bavite kad budete lepi, a sada nađite pravi posao. Novine su pune svakakvih oglasa.

Baca novine na nju i izbacuje je iz kancelarije dok ona ćopa. Doktor opet odlazi do ogledala i nastavlja da masturbira, mnogo mu je dobro. Klekne, počne da hiperventilira. Pre nego što završi, čuje Dejvove korake. Uspravi se, zamlati se. Pokušava da zakopča šlic. Uštine se. Sruši se na pod.

ZATAMNJENJE.

Mrak dok Dejv ulazi u kancelariju.

ODTAMNJENJE

Dejv ulazi u Doktorevu kancelariju, nalazi ga onesvešćenog kako leži sa otkopčanim šlicem i spuštenim pantalonama.

DEJV:

(usplahireno)
Doktore?!

Pogleda ga. Vadi lampicu iz džepa i uperuje je u Doktorove zenice. Podiže ga.

DEJV:
Doktore?!

Doktor je i dalje pri slaboj svesti. Dejv odlazi do njegovog stola, nalazi ampulicu, čita natpis.

DEJV:
Delysid? (začuđeno) LSD! Ovo više ne postoji u prodaji, ne legalno, ne kao lek.

Prilazi Doktoru. Podiže ga.

DEJV:

Doktore, pozlilo Vam je…

Navlači mu pantalone.

DOKTOR:

(nasmeje se)
Gospode bože izgledaš kao velika tegla senfa, ne kao buba!

Uplaši se od Dejva, pokušava da se rukama pomeri unazad. Dejv vadi bočicu sa tabletama iz džepa svog doktorskog mantila.

DEJV:
Popijte ovo, biće Vam bolje…

DOKTOR:

Popjite Vi, meni je dobro.

DEJV:
Gutajte, gutajte. To su lekovi za smirenje.

Dejv vadi lekove za smirenje i trpa mu usta… Doktor ga gleda, ne skida ogroman osmeh sa lica. Otima se. Dejv mu gura tablete u usta. Doktor se smeje, i dalje se otima, pljuje tablete. Dejv ima probleme da ga obuzda.

DEJV:
Množite sa dva.

DOKTOR:

(razvlači, sa glupim osmehom na licu i poluzatvorenim očima)
Četiri, osam, šesnest, trideset dva, šezdeset četiri…dvadeset…dva…

Doktor opet počinje da se smeje.

DEJV:

Polako. Podićiću Vas, odneću Vas do Vašeg stola.

Doktor pada. Dejv ga hvata za ruke i vuče ga do njegovog stola.

DEJV:
To je opasna droga. (zbunjeno) Iii… Koliko je ovo staro?

DOKTOR:
(smeje se)
Stare zalihe CIA-e.

DEJV:

(začuđeno)
Šta pričate?

DOKTOR:

Našao sam u bolnici, još uvek je sveže. Nije disalo od šezdesetih.

Dejv ga podiže i stavlja ga u stolicu.

DOKTOR:

Jel sam ti pričao da je ova zgrada ex-ludnica… Ja sam promenio firmu i glavnu delatnost ali oni su nastavili da dolaze. (smeje se)

DEJV:
To je jako opasno… Jedan loš trip i možete da zaradite ozbiljne psihoze. Srce Vam je slabo. Zato ste se onesvestili…

DOKTOR:

(odjednom se razbesni)

Ma nemoj? Ti ćeš meni da pričaš kakvo je moje srce i šta mogu da mi naprave psihoze. Ja sam neki doktor! Svi veliki umovi su bili na drogama. Mislite da sam ja ovakav prirodno? Kupiću drugo srce ako mi bude trebalo, neko mlado, fino, veliko, dobro i zdravo. Uostalom, šta će meni srce!!! Mozak, mozak je pumpa, žila mog celokupnog bića. Srce je toliko prevaziđen organ da je prevaziđeno o tome i govoriti…(ozbiljan)Vi imate srce?

DEJV:

(začuđeno)
Molim?
DOKTOR:

(i dalje ozbiljno)
Da li imate srce?

DEJV:
Mislite?

Doktor mu otkopčava košulju i grebe po levoj strani torzoa. Prilično je usporen.

DOKTOR:
Imate li Vi srce?
DEJV:
Kako to mislite da li imam srce?
DOKTOR:
Organ, organ… Da li ste se rodili sa njim? Šta pumpa Vašu krv, Dejve?

DEJV:

Doktore, Vi ste ugledan… i Vi ste…

Dejv namešta razularenog Doktora u stolicu. Doktor ga odgurne.

DOKTOR:

(besno)
Ko si ti da stičeš loše mišljenje o meni? Možda imaš srce, ali nemaš srca, nemaš hrabrost!!!

Doktor pada sa stolice na pod. Pridržava se rukama. Ustaje. Seda u stolicu i gleda ga.

DOKTOR:

(smireno i podsmešljivo)
Vi ste veliki naučnik ali patite od nedostatka praktične inteligencije. Tužno. Viđao sam i ranije takve slučajeve. (tužno) Vi ste imbecil.

Dejv odlazi do frižidera koji je i dalje otvoren. Krene da ga zatvori. Saginje se i gleda šta je unutra. Nalazi epruvete i teglice.

DEJV:
Šta je ovo? Zar sve ne stoji na drugom spratu na kome je i banka donatora?
DOKTOR:
(smeje se)
Da, ali to su privatne zalihe.

DEJV:
Kakve privatne zalihe i zašto ništa nije obeleženo?

Doktor počinje da se smeje pa počinje da plače.

DOKTOR:
(plače)

Imao sam najbolju nameru. Najbolju nameru. Eto, ubij me ako hoćeš.

DEJV:
(zbunjeno)

Ne razumem.

Doktor ustaje sa stolice, polako prilazi Dejvu. Teško stoji.

DOKTOR:
(opet sa osmehom na licu)

Nema modela, nema ničega… Ne nudim ništa… Naravno, sve sam to imao u planu… I to treba da se ostvari, ali cene… zahtevi… Ovde će najbolje biti da nikome ništa ne pominjemo.

Pa šta ako se deca rode sa nekom genetskom nesavršenošću, lečićemo, krpićemo…

DEJV:
A žene?

DOKTOR:
Emigrantkinje sumnjivog morala, insistirao sam na tome. Nikada nas neće prijaviti, nemaju pravo glasa, nemaju papire. Verujte mi, Vas sam najviše štitio i o Vama sam vodio računa. Dlaka Vam sa glave neće faliti… Nastavite sa poslom… Kao da ništa nije bilo… Pod mojim krovom ste bezbedni, zauvek.

Sruši se na Dejva. Dejv ga vuče i stavlja ga da legne na ginekološku stolicu.

DEJV:

(besno)

Razmisliću o tome.

Besno izlazi napolje.

DOKTOR:
(viče za njim)

Tuži me. Možeš samo da me tužiš.

III Scena

Bolnica. Gospodin i Gospođa ulaze u Doktorovu kancelariju. Doktor sedi u svojoj stolici. Ozbiljan je. Između njih je Srbin. Drže ga ispod ruku. Oboje su nasmejani i uzbuđeni. Srbin je ozbiljan. Doktor iznenađeno podiže pogled sa svojih papira.

DOKTOR:

(sa osmehom na licu)

’Ajte,’ajte!

Gospodin, Gospođa i Srbin prilaze Doktorevom stolu.

GOSPODIN:
Našli smo ga. Evo ga.

GOSPOĐA:
Osetila sam da je blizu.

GOSPODIN:
Našli smo ga tu ispred bolnice.

GOSPOĐA:
Osetila sam da je naš.

GOSPODIN:
Pristao je.

GOSPOĐA:
Iz prve. Nije se bunio.

GOSPODIN:
Uradiće besplatno… Kaže svi treba da imaju decu. Pomoćiće…

DOKTOR:
(zbunjeno)

Ne razumem vas… Mladić je došao zbog?
GOSPODIN:

(oduševljeno)

On je otac. On će biti donator… Brzo, dajte mu opremu… On je savršen…

DOKTOR:
A šta je bilo sa mojim modelom? Mi imamo ugovor! Ne možete uzeti nekoga sa ulice da bude otac vašem detetu… Ne ide to tako… Dogovor je bio playboy od 20 000 dolara.

GOSPOĐA:

Ali dečko je divan, rasan, prelep. Ove tužne oči su istovremeno nežne i inteligentne. Hoćemo njega! Doveli smo ga zbog toga!

DOKTOR:
(reži, priča kroz zube)

Razmislite.

GOSPOĐA:

(odlučno)
Razmislila sam.
DOKTOR:
Moraćete to da uradite na nekom drugom mestu… Ja sa svojim modelima imam petogodišnji ugovor… Oni dolaze ovde jednom mesečno… i ostavljaju svoje…

GOSPOĐA:

(preteći)
Možda bih ja to mogla da uradim i prirodno. Bez Vaše pomoći. Kako biste se onda osećali?

DOKTOR:
To je Vaše pravo… Mada, u Vašim godinama to ne bi bilo lako moguće… Trebalo bi probati više puta… (gleda u Gospodina) I opet, i opet, i opet… Ne znam da li bi se Vaš muž složio sa tim.

GOSPODIN:
Zaboga, uradićemo to ovde… Dajte čoveku čašicu pa da završimo…

Doktor se nasmeje.

DOKTOR:
U redu. Uvek sam izlazio u susret vašim željama pa ću i ovaj put… Ovuda, molim vas…

GOSPOĐA:
Ovo je tako uzbudljivo… Sada će mu sigurno dati i neke časopise…

Doktor ustaje od stola i prilazi zastorima.

DOKTOR:

Nema časopisa!

Skida zastor i pokazuje na ogledalo.

DOKTOR:
Evo izvolite… Stanite ovde…

Srbin stane.

DOKTOR:
Nemojte se stideti zbog nas… Zato smo svi ovde… Verujem da njih dvoje žele da gledaju začetak svog deteta…

Prekrsti ruke i gleda zbunjenog Srbina okrenutog ka ogledalu, leđima publici.

GOSPOĐA:
Ja bih to tako volela.

Srbin stoji nepomično. Gleda se u ogledalo.

DOKTOR:
(Srbinu)

Svi čekamo… Možda biste hteli neku muziku? Možda hoćete da Vas zabavljamo, da Vam pevamo, igramo, skidamo se, ljubimo…

Srbin i dalje nepomično stoji.

DOKTOR:
’Ajte, ’ajte, izvolite…

GOSPODIN:

Možda bi stvarno trebalo da izađemo… Nije prijatno…

Doktor uzima flomaster iz gornjeg džepa doktorskog mantila i pruža ga Srbinu.

DOKTOR:
(Srbinu)

Ne zaboravite da napišete svoje ime na teglici. Ne bismo želeli da dođe do neke zabune. U redu? Idemo.

Oni izlaze napolje. Srbin počinje da masturbira. Muzika iz off-a je glasnija. On se okreće, prilazi frižideru i razbija ga. Vadi teglice sa jajašcima. Dejv ulazi unutra, nosi kofer u ruci. Srbin ga udari pesnicom u glavu. Dejv pada dole.

ZATAMNJENJE – ODTAMNJENJE

IV Scena

Dejv se podiže sa poda, krv mu curi iz raspukle usne, u Kancelariju ulazi Doktor. Vidi uništen frižider i Dejva kako stoji pored. Dejv je u civilu, krv kaplje, Doktor besni.

DOKTOR:
Šta je ovo? Šta si to uradio!?

DEJV:

(smireno)
Apsolutno ništa.

Briše rukavom krv sa lica. Doktor začuđeno gleda u krv pre nego što opet progovori.

DOKTOR:

(besno)

Kako ništa? Idiote? Znaš li ti koliko to vredi?

DEJV:

Kad pomislim koliko ste porodica prevarili. Svi oni sada imaju Vašu decu. Vašu! Vi ste monstrum (smiri se, udahne vazduh) Došao sam da Vam kažem da odlazim.

Doktor mu uzima kofer iz ruke i vodi ga da sedne.

DOKTOR:

(umirujuće, razložno)

Nisam se ja tako emotivno vezivao za celu stvar… To su poslednji vapaji preostale humanosti u mom telu… Ustalom nisu to samo moja deca… Da li znate koliko sam jadnica razvalio da im uzmem jajne ćelije?… U tom frižderu su bile porodice… Čitava jedna nacija… A vi ste to uništili. Zašto? Hranio sam Vas sve ove godine, a Vi ste me ujeli. Za srce ste me ujeli. Nezahvalniče jedan. Iskoristili ste momenat moje slabosti da izvučete sve iz mene.

DEJV:
(besno)

Momenat slabosti?

Doktor skuplja ostatke stakla po podu rukama.

DOKTOR:
I šta je od toga ostalo? Ništa… Sve moje investicije.

DEJV:
Investicije?
DOKTOR:
Investirao sam sebe u sve ovo, i duhovno, i fizički. Imao sam poverenja u Vas… Primetio sam da niste mnogo pametni ali ste pošteni, volite da radite.

Doktor prevrće stakliće po rukama. Dejv ustaje.

DEJV:
Sada idem… Budite sigurni da ću sve ovo prijaviti… Bolesni antihipokrato.

DOKTOR:

(nervozno)
Svi veliki naučnici ne poznaju tu etiku… Trebala su mi rešenja… Vi to ne biste shvatili…

Pravio sam monstrume, ali samo da bi od njih postali bolji ljudi. Priznajem, bio sam motivisan ličnim uspehom. Nisam imao savesti za druge jer je oni nisu imali prema sebi, inače ne bi dolazili ovde. Ja sam im svima više pomogao nego odmogao.

Dejv se okreće i izlazi.

DOKTOR:
(viče za njim)

Nisam ja neki priučeni Mengele!!!

Doktor seda za sto. Nervira se. Trlja rukama čelo. Stiska interkom.

DOKTOR:
Dejv, molim Vas, dođite u moju kancelariju.

Dejv ulazi besno.

DEJV:
Još nešto? Rekao sam Vam da odlazim.

DOKTOR:

Gde? Na onaj svet?

Doktor puca u njega. Pogađa ga u stomak. Dejv pada. Doktor vadi injekcije iz svog stola i epruvetu sa nekim lekom. Sprema injekciju. Prilazi Dejvu koji se batrga na podu. Otkopča mu rukav, zavrće ga. Ubode ga. Dejv prestaje da se batrga.

DOKTOR:
(odahne)

Budala.

Hvata Dejva za ruke i vuče ga ka izlazu iz kancelarije.

DOKTOR:

Na đubrište sa tobom, nesposobni imbecilu. Na đubrište!

V Scena.

Merin stan. Meri sedi na kauču. Gleda u Dejvovu sliku. Na sebi ima crnu haljinu. Na slici je dodata crvena linija na stomaku. Ulazi Srbin. U rukama nosi kese pune hrane, povrća, luk viri iz kesa. Meri se okreće. Gleda ga preko naslona kauča. Merine stvari su zapakovane u velike kutije.

MERI:
Ti si?

Srbin ulazi, kači jaknu na čiviluk. Meri i dalje gleda u sliku. On joj prilazi i poljubi je u čelo.

SRBIN:
Doneo sam ti hranu i neke časopise.

MERI:
Hvala… Stavi u kuhinju.

SRBIN:

(gleda u zapakovane kutije)
Spakovala si skoro sve?

MERI:
Ne mogu da ostanem u ovom stanu… Vreme je da izađem napolje.

On odlazi, spušta časopise. Vraća se. Staje iznad nje.

SRBIN:
Meri, već petnaest dana gledaš u njegovu sliku. Nisi se ni presvukla od sahrane.

MERI:
U pravu si.

Ustaje, okreće se oko sebe, trlja čelo, počinje da plače. Srbin priđe, zagrli je.

MERI:

Ne mogu da verujem kako sam bila glupa. Raspadao se preda mnom. Uništavala sam ga…

Trebalo je da znam.

SRBIN:

Nisi mogla da znaš.

MERI:
Javili su mi da su ga našli u bolnici. Prosuo je sam sebi mozak… Bio je depresivan. Kako nisam znala… Ništa nisam primetila… Trebalo je da znam… Gušila sam ga… Ova glupa beba, ona ga je ubila…

Meri spušta sliku.

SRBIN:
Nisi ti kriva.

Meri briše suze.

MERI:
I šta ću sada sa njom? (drži se za stomak)

SRBIN:
Snaćićeš se. Mogu i ja da ti pomognem.

MERI:
Pogledaj se, ti ni sebi ne možeš da pomogneš. Ti si moj jedini prijatelj sada… Nemam nikoga, nikoga… (jeca, grli ga)

Vodi je za ruku. Sedaju na kauč. Meri ga zbunjeno gleda.

SRBIN:
Razmišljao sam o tome da odem.

MERI:
Gde?
SRBIN:
Kući… U Srbiju.

Meri gleda ispred sebe par trenutaka, kao da razmišlja. Okrene se ka njemu.

MERI:

(odlučno)

Hoću i ja… Hoću i ja da idem… Povedi me sa sobom. Ovde je sve tako teško. Provela sam sa Dejvom dve godine i vidi šta se dogodilo. Nisam ga poznavala. Hajdemo u tvoju zemlju, tamo je sada divno, sigurno ima svega. Ljudi su drugačiji. Već sam spakovana… Ionako ne znam gde ću živeti, porodiću se za koji dan… Moramo da krenemo što pre. Moje dete će biti rođeno tamo, čisto. Imaćemo novi početak, i ja i ona i ti. Čuvaćemo bebu… Bićemo porodica… Ti i ja…i …ona… Tamo ću sigurno moći da izlazim iz kuće. Naćiću nove prijateljice… Niko neće znati ko sam ja… Upoznaćeš me sa tvojom porodicom, sigurno su svi fini ljudi…

SRBIN:
Ako su živi. Nisam dugo…

MERI:
Ne lupaj. Znaš da su živi… Imaš svoju kuću tamo?

Srbin slegne ramenima.

MERI:
(ne gleda ga)

Naravno da imaš. Imaš i majku. Svi imaju kuću i majku. Imaću i ja, i moja beba… Samo me povedi sa sobom.

Ona stavi njegovu ruku na svoj stomak. On je povuče. Meri ga zbunjeno gleda. Opet sedne.

MERI:

(histerično, kroz suze)
Kako ćeš da brineš o mojoj bebi kad ne smeš ni da je pipneš. Šta je sa tobom? Šta nije u redu?

SRBIN:

Malo se plašim beba… (okreće se oko sebe, gleda spakovane stvari) Mislilo sam da će stvari biti drugačije…

MERI:

(nervozno, gleda u spakovane kutije)
Da, život postaje sve veće razočarenje.

SRBIN:
Stvari će biti drugačije kada dođemo u Beograd.

MERI:

(sa osmehom)
Znači, povešćeš me sa sobom?!

SRBIN:

Porodićeš se uskoro…

MERI:

Znam.

SRBIN:
Nadam se ne u putu.

MERI:

Moram da se vidim sa Majkom, pre nego što krenem, da se pozdravim njom.

SRBIN:
Važi.

Ona krene da ga poljubi, on se izmakne, poljubi je u čelo…

MERI:

(zabrinuto)
Šta je bilo?

SRBIN:

(uznemireno)

Ništa, idem da se prošetam.

Meri ostaje sama na kauču. Drži se za stomak. Uzdahne. Nasmeje se.

VI Scena

Bolnica. Doktorova kancelarija. Meri stoji pored zatvorenog paravanai i razgovara sa Doktorom.

DOKTOR:

(sa osmehom)
Drago mi je što ste svratili. Vi ste divna devojka…

MERI:
Došla sam da vidim majku… Odlazim iz zemlje.

DOKTOR:
Odlazite? Dobro je, to je dobro, ova zemlja je sve luđa i bolesnija. Bežite dok još možete.

Žao mi je za Dejva. Ni ja nisam znao da ima problem. Davao sam mu duge odmore zbog vas. Lično sam radio obdukciju, duša mi se kidala… Takav čovek tako da završi…

MERI:

(hladno)
On je bio samo faza.

DOKTOR:

Ovo društvo sa svakom generacijom sve više zastranjuje.

Trenutak ćutanja. Doktor gleda u Merin stomak. Krene rukom ka njemu.

DOKTOR:
Bebu ćete zadržati? Ako je potrebno, mogao bih da joj nađem dobru porodicu. I Vi biste mogli da putujete rasterećeni.

Meri skloni njegovu ruku sa svog stomaka. Doktor se trgne. Ponovo se izveštačeno nasmeje.

MERI:

Sada bih da vidim majku…

DOKTOR:
Naravno, izvolite, izvolite.

Meri odlazi. Doktor sklanja zastore. Devojka je opet na ginekološkoj stolici.

DOKTOR:
Morao sam da te ponovo pozovem.

DEVOJKA:
U redu je…

DOKTOR:
Moj asistent. Sve je uništio. Imao sam toliko poveranja u njega… Raširi noge.

Devojka raširi noge.

DOKTOR:
Znaš kako stvar ide, neće biti iznenađenja. Već si navikla…

DEVOJKA:
Aha.

Doktor joj stavlja taj zastrašujući pribor i glavu pod kombinezon. Ona zabacuje glavu i gleda u plafon (možda jaukne par puta).

DOKTOR:

Vidiš, ja i ti smo u međuvremenu postali i prijatelji. Osećam da na tebe mogu da se oslonim.. Da me slušaš. Tebi pričam stvari koje nikome ne mogu. Svakome je potreban prijatelj, a prijateljstva se sklapaju na najčudnijim mestima.

Ulazi Srbin. Devojka počinje da vrišti, pada sa stolice. Sva je krvava i nastavlja da vrišti. On uperi pištolj u nju. Ona pokriva lice rukama i počinje da plače. Doktor se pomera u stranu. Gleda u cev. Srbin puca, pogađa. Doktor padne mrtav.

SRBIN:

(devojci)
Ćuti! Ćuti!

Ona plače i jeca, pada na pod, puzi i izlazi napolje na kolenima. Meri utrčava. Vidi Srbina sa pištoljem izbezumljenog i preplašenog iznad Doktorevog tela.

ZATAMNJENJE

VII Scena

ODTAMNJENJE

Meri je vezana. Porađa se. Vrišti. Srbin sedi na stolici pored nje. Drži pištolj u ruci. Ustaje, nervozno se šeta po ordinaciji. Rastrojen je. Pored kreveta na podu leži mrtav Doktor.

SRBIN:
Hteo sam da te odvedem. Stvarno sam hteo… Mislio sam o tome svaki dan… Ali nisam mogao… Ne bi bila srećna tamo… To mesto možes da voliš na pravi način samo ako si se tamo rodio. Možda da sam otišao ranije, ne bi bilo tako…

Seda, stavlja ruke na lice.

MERI:
Ona devojka na stolu… Ko je ona?

On odmahne glavom.

MERI:

Ona je tvoja devojka?

On je pogleda.

MERI:

Uzećeš mi bebu?

Ćuti.

MERI:
Zašto?

SRBIN:

Zato što je moja.

MERI:
O ne, mislim da nije, koliko se sećam, nije. Sigurna sam da nije!

SRBIN:

Jeste! Jeste! Zato što znam ko si! Znam ko je Dejv… Sve o njemu, sve o tebi. Planirao sam ovo. Ne ovako… ali, planirao sam nešto…

MERI:
Planirao si ovo?
SRBIN:

(šeta nervozno)
Ne ovako, ne ovako. Nije trebalo da bude ovako.

Meri kuka.

SRBIN:
Ne želiš tu bebu. Meni ona treba. Nisi u stanju da brineš o njoj. Ja jesam… Hteo sam da se vratim kući, ali ne sa tobom… Hoću da se vratim sa njom (pokazuje rukom u pravcu u kome je otišla Devojka)… Ili da ostanem… Ona je moja porodica! Razumeš, samo ona!

MERI:

Iskoristio si me za osvetu?
SRBIN:
Ne razumeš, ništa od ovoga ne postoji. Ova bolnica, sve je laž! Tvoj dečko je to znao… Zato se ubio. Video sam ga… Znao je… Znam to. Znam zato što te pratim, i tebe i sve iz ove jebene bolnice… mesecima… Nije se ubio zbog ove bebe… Ubio se zato što nije mogao da izdrži… Znao je šta se ovde dešava. Ova bolnica je pakao. Moja devojka je dolazila ovde. Razumeš? Sada više ne može da ima decu… Moram da joj dam ono što sam joj obećao. Moram!

MERI:
Svetiš se…

SRBIN:
Ne, ali ja zaslužujem bolje. Moja devojka zaslužuje bolje… Nije trebalo da je pustim da ode.

MERI:
A ja?
SRBIN:
Stvarno si neverovatna… Samo na sebe misliš. Pomisli jednom na druge ljude… Sebičnija si od svoje majke.

MERI:
Šta ti znas o mojoj majci?
SRBIN:
Iste ste… Samo toliko.

MERI:
Ja ne mislim samo na sebe, ja sam dobra osoba, ja mislim i na druge…

SRBIN:
Na koga?
MERI:

(kroz suze, stenje)
Mislim, ne mogu da se setim… Mislila sam… Misliću kad sve ovo prođe… Boli me…

SRBIN:
Popi jos.

Daje joj čašu sa vodom.

MERI:
Neću da pijem. Neću! Šta mi to daješ?

SRBIN:
(pomazi je po glavi)
Običnu vodu.

MERI:
Zašto je ovako gorko?

SRBIN:

Ne brini, ja sam doktor, sećaš se? Veruj mi, uzmi i biće ti bolje.

MERI:
Da ti verujem?

Ironicno se smeje. I on se nasmeje. Meri guta.

MERI:
Plašim se.

SRBIN:

Ne brini. Biće u redu.

MERI:
A beba?
SRBIN:
I ona, veruj mi. Samo da je odvedem odavde.

Meri počinje da plače.

ZATAMNJENJE

Gospodin i Gospođa izlaze na scenu. Prati ih reflektor.Koža im se raspukla na delove. Izgledaju jezivo. On je vodi za ruku.

GOSPOĐA:
Doktore? Doktore?

Osvrće se oko sebe.

GOSPODIN:
Nema nikoga.

Idu ka stolu, šapuću, uplašeni su, osvrću se oko sebe.

GOSPODIN:
Svetlo je ugašeno u celoj bolnici? Šta misliš da se dogodilo?

GOSPOĐA:

(plačnim glasom)
Ne znam.

Drži se za ranu, kuka , plače.

GOSPODIN:
(zabrinuto)

Ljubavi, jel te boli?

GOSPOĐA:

(i dalje kroz suze)

Ne osećam ništa, ovo nije moja koža.

GOSPODIN:

Ima dovoljno svetla sa ulice. Pokušaću da nađem nešto.

Gospodin nalazi dva bela koferčeta sa crvenim krstom za prvu pomoć.

GOSPODIN:
Probaću da te zašijem.

GOSPOĐA:

Zaši sebe, loše ti je.

Pipa ga po licu. Mazi ga po čelu.

GOSPODIN:
Neka, izdržaću.

Poljube se. On je pomazi po raspalom licu, gleda je zaljubljeno. Ona okrene glavu u stranu.

GOSPOĐA:
Nemoj da me gledaš, izgledam očajno.

GOSPODIN:
Meni si prelepa. Znam kako si izgledala pre.

Ljube se. Sve ih boli.

GOSPOĐA:
Šta ćemo da radimo? Raspadamo se.

GOSPODIN:
Zamrzavanje?

GOSPOĐA:
Plašim se toga.

GOSPODIN:

Bitno je da smo zajedno.

GOSPOĐA

Bilo kako, bilo gde…

Zagrle se.

VIII Scena

Pali se svetlo. Meri leži, budi se. Krevet je umrljan krvlju. Čuje se Majčino kukanje.

MAJKA:

(sa dušom u nosu)
Doktore, Doktore, krvarim!

Gega se kroz ordinaciju. Na zavojima izbijaju fleke od krvi, vuče jednu nogu, drži se rukom za stomak.

MAJKA:

Tako me boli.

Meri počinje da jeca. Majka se okreće se ka njoj. Meri je gleda, pruža ruke ka njoj, uplakana. Majka je vidi. Prilazi joj, gega se i klati. Meri se pridiže, skida joj zavoje sa lica. Majka je ispod izušivana, ima velike rezove i modre i otekle oči. Izgleda, zastrašujuće, kao nakaza. Meri se malo uplaši, odmakne se. Onda je zagrli i počinje da plače. Majka sačeka par trenutaka pre nego što je zagrli. Dok se one grle i plaču, na scenu se dokotrljaju dečija kolica. One se okreću, gledaju ih par trenutaka. Tišina. Niko ne prilazi kolicima. Beba počinje da plače. Posle par trenutaka ulazi Devojka.

DEVOJKA:

(uplašena je, trese se)
Pustio me je da ti vratim bebu. Nisam mogla da je uzmem. Tvoja je…

Meri i Majka zbunjeno gledaju u kolica pa u Devojku.

DEVOJKA:

Pokušaj da shvatiš. Hteo je da mi pokloni, ali ne vredi.

Devojka odlazi.

MERI:

Čekaj!!!

Devojka se ukoči. Ne gleda u njih.

MERI:
Bolesne smo. Treba neko da nas prebaci u drugu bolnicu.

ZATAMNJENJE

IX Scena

Scena je prazna. Na mestu gde je u Merinom stanu bio kauč, sada je samo bolnički krevet na kome sedi Meri i ljulja kolica. Samo svetlo je iznad nje, a radnici rasklanjaju celu scenu u promeni i to je vidljivo publici. Meri vadi Dejvovu sliku.

MERI:

Izgleda bi bilo bolje da si tu. Možda smo mogli zajedno da otputujemo tamo… Ili negde drugde. Nedostaješ mi. Bilo bi bolje da si tu. Vratiću se u školu… Od tvojih para… Hvala ti na tome… Naćiću i posao. Izlaziću iz kuće svakog dana. Brinuću o tvojoj bebi, obećavam.

Majka izlazi na scenu, ima par novih zavoja iz druge bolnice.

MERI:

(šapuće)

Moram da krenem. Volim te… najviše. (sklanja sliku)

Majka joj prilazi i seda pored nje. Pokazuje Meri na bebu.

MAJKA:
Uzmi je.

MERI:
Ne smem. Uzmi je ti.

Majka se saginje.

MAJKA:
Šta je?
MERI:
Devojčica.

Majka je uzme i da je Meri u ruke. Meri je drži, nasmeje se.

MAJKA:
Kako ćemo da je zovemo?

MERI:
Ne znam.