.
.
…..Sabato, Borhes, Kortasar… To je beskonačna priča o lavirintima, ogledalima i Sekti slepih, ljubavnom trouglu, mrtvacima u liftu, tunelima…
…..U tunelima… tu smo. U tunelu od ljudskih tela. Neko je ukazao, u razgovoru sa Sabatom, da „grob znači izvrnutu matericu, a i neku vrstu tunela”.. Tunel – to je Sabatova poetična i nenadmašna priča u kojoj strast ima biblijsku otmenost, a svaka rečenica raskošnu i duboku lepotu.
Za sve vreme, dok čitamo Sabatovu prozu, a reč je o romanima „Tunel”, „O junacima i grobovima”, „Abadon, anđeo uništenja“, ispred nas izranja čitav jedan svet, svet koji mi ne želimo da vidimo, ili nismo kadri da vidimo. Knjige zato i postoje, a Sabatove knjige jesu one koje se čitaju do zore. Zapravo, to su romani koji kao da im je suđeno da steknu mnogo čitalaca.
…..Kakav je to Sabatov svet?
…..To je svet u sunovratu gde pojedinci – uzmimo za primer baš lik Huana Pabla Kastela, slikara ubice – sve vreme teže za apsolutom, a doživljavaju samoću, ali… Nešto je još bitnije u Sabatovim romanima: tema slepih. Ona je uvećana, ogromna, dominantna… Primeri: Aljende, muž Marije Iribarne; slep… Potom, sluškinja koju iskorišćava slepi makro. A ti je i Luise, slepa žena, u početku, poštena prema svom, takođe slepom mužu Gastonu. Ali, ljubomora u njima – i one misli da je drugom lepše i da bolje vidi – budila je želju za osvetom i uzajamnim nasiljem, sve dok On nije završio u kolicima, a Ona kao prostitutka…
…..Sabato nas uverava da svetom, ni manje ni više, vlada sekta slepih. A ta sekta slepih, naravno, osnova je pakla. Jer, sektaši su bogovi Tmine, Zločina, Melanholije i Bluda, silni bogovi Sna i Smrti.
Oni su rušioci i graditelji preko kojih će se jedinka „rascepljena u paru još više rascepiti i vratiti u sebe samu”.
…..Šta nam preostaje?
…..Da se čuvamo otvorenoh očiju onih slepih, ne bilo kojih, već onih, koji pripadaju sekti koja vlada svetom. Da li smo kadri da im doskočimo ako znamo da je apsolutna samoća najčešće cena slobode? Jedinke smo u tunelu; a svako ponaosob zna u kakvom…
…..Čitajući Sabatove romane, shvatam…
…..Nešto je važnije od tek proste podele na realiste i postmoderniste, a to su – setimo se priče o Borhesu i njegovog opredeljenja – pisci koji pišu prozu koja je između eseja i pripovedanja. To je dominantna grupa pisaca. Tako kod nas piše, pre svih, Jovica Aćin. Uzmite bilo koju njegovu knjigu i niste načisto: da li čitate zbirku priča ili zbirku eseja? Pisali su tako i Danilo Kiš, i Borislav Pekić; jedan od tih predstavnika je danas i Svetislav Basara. U svetu, takvi pisci su pre svih: Borhes, Sabato, Peter Esterhazi, Umbero Eko…
…..Da pojasnimo. Ako prvo čitate Sabatov roman „Tunel“, nailazite na jednu „običnu“ ljubavnu priču sa tragičnim krajem. Činjenicu da je Aljende, muž Marije Iribarne, Hunterove i Kastelove ljubavnice slep, doživljavate tek kao izbor romanopisaca. Onda uzimate u ruke drugi Sabatov roman, „O junacima i grobovima“ i to je ponovo proza na realnim osnovama, ali se već nazire uvod u glavno Sabatovo prozno delo, roman „Abadon, anđeo uništenja“ koji je reprezentativan primer knjiga esejističkog narativnog diskursa.
…..U njemu nalazimo junake Sabatovih prethodnih romana, u njemu je poglavlje „Izveštaj o slepima“, u njemu shvatamo da svetom upravlja sekta slepih, u njemu razumemo da je Aljendeovo slepilo metafora sektinih moći, u njemu shvatamo da su Huan Pablo Kastel i Marija Iribarne tek žrtve…
Jednostavno, to je roman koji je u vavilonskoj biblioteci na samom vrhu police najznačajnijih svetskih proznih rukopisa. Posle toga roman „Tunel“ vi više ne gledate tak kao na ljubavnu priču sa tragičnim ishodom… Ne.
…..To je onda onaj tunel od ljudskih tela… Tunel od žive ljudske prošlosti, pune krvi, obrisa revolucija, zamaha dželata, snage gladi, moći epidemija, ishoda građaskih ratova. Tunel na čijim zidovima zatičemo, kao da su grafiti, Sabatova razmišljanja kako slepi od rođenja najviše mrze pridošlice, hoće reći: oslepele za života, sve zavideći im jer mnogo više nose u očima; jezivo, nema šta: veće mržnje od takve nema… Tunel senki sanjanih kurvi i svetlosti crvenih fenjera, razvrata i bludi, polnih boleština, svakojakih ludila… Tunel od zavisti, koja kao da je nauka dokonih rekla-kazala promašenih i nenađenih, Tunel, zašto da ne? Koga ste, posle čitanja romana, vi projektovali. Vi, i niko više.
Jer, ne zaboravimo:”Snovi su korisni jer su slobodni“ reči su Velikog, i nekako posebno dragog Ernesta Sabata…
.
.
.
.
