Drama

Sjaj purpurnog jutra

 

 

                          

                             TATJANA, profesorka klavira, 65 godina.

                             MARKO, filmski reditelj, 35 godina.

 

 

 

 

Drama se odigrava u Tatjaninom stanu, odnosno u prostranoj dnevnoj sobi salonskog stana, koja je ukusno opremljena starim i vrednim nameštajem. U jednom delu sobe su fotelja i sofa sa stočićem . Pored je stari klavir. Na zidu pored je slika- Tatjanin portret iz mladjih dana (četrdesetak godina). Desno su vrata koja vode u hodnik ka kuhinji i spavaćim sobama. Pored vrata je okrugli trpezarijski sto i nekoliko stolica. Na stolu je teška kristalna posuda za voće, vaza sa cvećem i okruglo ogledalo ispred kojeg je neseser sa šminkom.

 

Radnja se dešava 2010. godine.

 

Tatjana ulazi u sobu noseći veliki jastuk. Pokušava da ga namesti na sofu za koju je očigledno da joj toliki jastuk ne pristaje. Prekida je zvuk zvona na vratima. Još jednom užurbano popravi jastuk i krene ka vratima sa leve strane koja vode u hodnik ka ulaznim vratima.

 

Posle nekoliko trenutaka Tatjana se vraća u sobu sa Markom, koji u jednoj ruci drži kameru, a na ramenu ima torbu sa laptopom.

 

 

TATJANA:  Marko, vidi ga! Odrastao čovek. Ne bih te prepoznala bez te kamere u

                    rukama. Izvoli, dušo.

MARKO:     Ne odvajam se od nje nikada.

TATJANA:  Znam, znam… Nije valjda i sada uključena?

Marko seda na fotelju, vadi laptop iz torbe i spušta ga na stočić. Objektiv kamere okrene ka Tatjani.

MARKO smešeći se:  Naravno.

TATJANA: Stani. Sačekaj molim te, nemoj odmah da me snimaš. Stani bar puder

                   da stavim.

Tatjana prilazi stolu i seda ispred ogledala. Počinje da se šminka.

MARKO:    Samo se vi doterujte. Meni ne smeta.

TATJANA: Jesam u godinama, ali neću da izgledam kao vampir.

MARKO:    Sve je isto kao nekada. I klavir, i slike, i nameštaj.

Marko polako kamerom „prelazi“ preko detalja u sobi.

TATJANA: Kod mene se ništa ne menja, osim što ja starim. Eto, snimaj

                    klavir dok se ja sredim.

MARKO:    Hoćete li da svirate? To bi bilo interesantno.

TATJANA: Iznenadila sam se kada si me pozvao. Toliko je vremena prošlo…

                    Čula sam da si uspešan.

MARKO:    Volim ovo da radim.

TATJANA: Izgleda da te je Pariz uzeo pod svoje. Dugo nisi bio u Beogradu.

MARKO:    Tamo mi je sve. Prošlo je dosta vremena, kao da nikada nisam ovde

                    ni živeo.

TATJANA: Videlo se po tebi da ćeš postati uspešan umetnik… I klavir ti je

                    dobro išao. Bio si talentovaniji od mnogih kojima sam davala

                    časove, ali… kad si otkrio tu kameru nisi više prišao klaviru.

 MARKO:    Tata mi je poslao kameru iz Pariza za četrnaesti rodjendan i

                     promenio mi život.

Tatjana završava šminkanje i prilazi sofi.

TATJANA: Baš  me interesuje šta si sada smislio.

Marko montira stativ za kameru.

MARKO:    Mogao bih ovde da postavim stativ. A i svetlo nam je dobro…

                    I dalje često svirate?

TATJANA: Ma kakvi… Artritis i svašta još… Ponekad sednem za klavir, ali se

                   iznerviram kad grešim. Skoro da ne izlazim iz stana.

MARKO:    Nemojte tako. Lepo izgledate.

Tatjana se na sofi namešta uz jastuk da joj bude udobnije.

TATJANA: Da, za svoje godine… Kako to tek zvuči grozno. Jesam li preterala

                    sa puderom?

MARKO:    Ma samo se opustite. Odlično izgledate.

TATJANA: Ne mogu ni da se setim kada sam se poslednji put našminkala.

                    Moraću češče. Ovako je bolje, ali ja stvarno nisam fotogenična.

                    Evo snimaj ovaj moj portret, a ja ću samo da govorim. Biće lepše.

MARKO:    Dobra ideja. Iskoristiću je. Svidja vam se kako izgledate na ovoj slici?

TATJANA: Mislim da je ta žena na slici lepša nego što sam bila u tom trenutku.

                    Valjda je zato i volim.

MARKO:    Tako vas je video slikar u tom trenutku. I to je istina. Evo snimiću

                    je.

TATJANA: E, tako može. To mi se više svidja.

Marko prilazi portretu.

MARKO:    Delujete zadovoljno na ovoj slici.

TATJANA: To je bilo davno… pre dvadesetak godina.

MARKO:    Evo zumiraću datum… Januar 1992.

TATJANA: Tačno pre osamnaest godina.

MARKO:    Nema potpisa slikara?

TATJANA: Nema?! …

Tatjana u neverici ustaje da proveri.

TATJANA: Vidi, zaista nema. Toliko je dugo imam, a to nisam

                    primetila. Da ne poveruješ, ni potpis nije ostavio.

Tatjana se vraća do sofe i namešta jastuk.

TATJANA: Aleksa Stojanović ju je naslikao. Sigurno se sećaš Aleka. Živeo je

                    ovde.

MARKO:    Naravno. Sećam ga se. Bili smo drugari. Došao sam da snimim film

                   o njemu.

TATJANA: O Aleku?

MARKO:    Da. Želim da snimim film o njemu. Zato sam i došao u Beograd.

                    Ali to ne mogu da uradim bez vas.

TATJANA: Zašto ne možeš bez mene?

MARKO:    Hoću da snimim dokumentarac o Aleku, a vi ste jedina osoba za

                    koju ja znam da ga je poznavala.

TATJANA: Bilo je to davno, Marko. Svašta se izdešavalo. Neobično je to bilo

                    … Sigurno se i ti sećaš.

MARKO:    Da, sećam se. Jeste bilo neobično. Zato mi je i interesantno da snimam

                    o njemu.

TATJANA: Pa, da. Koga još zanimaju obične stvari.

MARKO:    Je l’ imate još neku njegovu sliku?

TATJANA: Ima još tri u njegovoj sobi. Mislim u sobi u kojoj je stanovao.

MARKO:    Kada se doselio ovde?

TATJANA: Mislim da je bilo u junu ’91. Da, da u junu.

MARKO:    Je l’ se sećate prvog susreta? Pokušajte da mi ispričate sve čega se

                    sećate, molim vas.

TATJANA: Da si mi bar rekao zbog čega nameravaš da dodješ, da se

                    pripremim. Ovako, ovako sam zaista zatečena.

MARKO:    Tako ja volim da radim. Imaćemo bolji film. Ne volim scenarije.

TATJANA: Stvarno si me iznenadio. Uvek si bio luckast kao i Alek.

                   Je l znaš da je lagao čak i za godine?

MARKO:    Stvarno?

TATJANA: Kada je te večeri banuo na vrata rekao mi je da ima dvadeset tri

                    a imao je bar pet, šest više.

MARKO:    A otkud on kod vas uopšte?

TATJANA: Jedna bivša studentkinja me je zamolila da primim brata njene

                   poznanice.. Bila je kriza a svi su znali da kod mene uvek ima mesta za

                   studente… Veliki je ovo stan, a ja sam bila sama u njemu.

MARKO:    U početku sam ga retko vidjao.

TATJANA: I ja, gotovo da ga nisam videla prvih mesec dana. Po ceo dan je

                    spavao, a noću skitao. Gde, nemoj da me pitaš, jer ne znam.

MARKO:    Je l’ svraćao neko kod njega? Mislim je l’ je imao prijatelje?

TATJANA: Nikada nikog nije doveo u ovaj stan. Čak ga niko ni jednom nije

                    pozvao na ovaj telefon.

MARKO:    Nije vas plašilo što imate stranca u kući?

TATJANA: Dobro pitnje…U početku sam bila rezervisana. Znaš kakvo je tada

                   vreme bilo. Niko nije verovao da poznata pijanistkinja nema veliku

                   uštedjevinu. Nećeš valjda sve ovo negde prikazivati?

MARKO:    Montiraćemo, seckati. Ništa ne brinite. Samo vi pričajte. Što više

                   materijala to bolje za montažu. A snimaćemo posle i u njegovoj sobi,

                   slike i još šta budemo imali. Želim što realniju priču o Aleku.

TATJANA:  A koliko je to moguće?

MARKO:    Ako se potrudimo možda nešto i uradimo.

TATJANA: Jedne noći sam se jako uplašila. Bilo je posle ponoći, neko je svirao

                   Šopenov nokturno. Obukla sam mantil i stigla do vrata. Alek je sedeo

                   za ovim klavirom i svirao. Bio je toliko zanesen da me nije primetio.

                   A ja nisam htela da ga ometam. Svirao je Šopena odlično…

                   Svirao je skoro dva sata.

MARKO:    Znači, tako ste ga zavoleli. Kao da je znao da obožavate Šopena.

TATJANA: Da, i nestao je strah od tog nepoznatog mladića. Ko bi mogao da

                    pretpostavi da neko ko tako svira Šopena može…

MARKO:    Šta može?

TATJANA: Sigurno pretpostavljaš o čemu govorim. Novine su svašta pisale.

.MARKO:    Jeste li sačuvali te novine?

TATJANA: Ma kakvi. Bacila sam ih u djubre. Nikada ništa nije dokazano. Sve

                    sama naglabanja. Trebala im je senzacija pa su je pronašli u Aleku.

MARKO:    Ni ja nikada nisam mogao da poverujem u sve što se pričalo.

TATJANA: I sada hoćeš da napraviš film o njemu.

MARKO:    Da, voleo bih.

TATJANA: Hoćeš da se nadovežeš na one gluposti iz novina, da ga prikažeš

                    kao monstruma. Molim te, nemj to da radiš.

MARKO:    Neću. Zato sam ovde. Da sam hteo da pravim rekonstrukcije

                    novinskih članaka ne bih došao sada kod vas. Ne želim da radim

                    film o zločincu, već o umetniku.

TATJANA: Mnogo je vremena prošlo. Mnogo. Ostalo je samo nekoliko

                    njegovih slika i neke fotografije koje čuvam. Ono što je svirao i

                    pevao nije zabeleženo. Sve je to samo u našim sećanjima.

MARKO:    Policija je tih dana često dolazila ovde?

TATJANA: Da. Ponekad sam proklinjala dan kada se pojavio. Prevrnuli su

                    njegovu sobu i čitav stan naglavačke sto puta.

MARKO:    Šta su tačno tržili?

TATJANA: Ne znam. Valjda nekakve dokaze. Samo su ćutali i prevrtali.

                    Ništa nisu pronašli.

MARKO:    I onda je on nestao.

TATJANA: Da. Pojavio se niotkud, proveo ovde nešto više od godinu dana i

                    iščezao.

MARKO:    Čini mi se da je bilo nešto sumnjivo i u vezi sa njegovim imenom.

TATJANA: Stalno je lagao. Izmišljao je razne gluposti. Lagao je

                    koliko ima godina, lagao je kako se zove, lagao je odakle je…

                    lagao je ko je.

MARKO:    Sigurno je imao razloga za to?

TATJANA: Čudno je sve u vezi sa njim. Nigde nije radio, a bio je pun para.

MARKO:    Uvek je nosio skupu garderobu.

TATJANA: Da, uvek je bio doteran. A tek parfemi. Provodio je sate i sate u

                   kupatilu.

MARKO:    A šta vam je rekao da studira?

TATJANA: Ne sećam se, mislim neku akademiju. Bilo je jasno da na fakultet ne

                    ide, ili bar nije išao dok je živeo ovde. Tvrdio je da nije išao u

                   muzičku školu a svirao je savršeno. To meni nije moglo da promakne.

MARKO:    Često je svirao?

TATJANA: Posle one noći kada sam ga prvi put čula zamolila sam ga da

                    svira češće. Odomaćio se ovde.

MARKO:    Sećam se da ste ga baš zavoleli.

TATJANA: Ko ga ne bi zavoleo. Bio je poseban…

MARKO:    Koliko sam samo puta ostao do kasno ovde sa vama dok ste svirali i

                    pevali.

TATJANA: On je pevao! Ne ja. I to odlično. Bio je u svemu perfektan.

MARKO:    I onda policija. Njegov nestanak. Cela ta misterija mi je ostala u

                    pamćenju. Osetio sam potrebu da napravim film o njemu.

                    Istinit!

TATJANA: Istinit?  Nemoj da se ljutiš Marko, ali stvarno zvučiš detinjasto.

MARKO:    Mislite da mi se neće dopasti istina?

TATJANA: Ne, nego kako misliš da se baviš istinom o čoveku čiji je čitav život

                    bio laž.

MARKO:    Istiniti film o neistinama.

TATJANA: Stvarno si luckast. Od kada si dobio tu kameru skroz si se

                    promenio.

MARKO:    Želim samo da snimam. Počeo sam da gledam drugačije.

TATJANA: Koliko si nas samo maltretirao. Samo bi odnekud iskočio sa tom

                    kamerom.

MARKO:    Sada shvatam da sam vam ponekad sigurno bio dosadan, ali zato

                    danas imam dosta snimaka da ih iskoristim za film.

TATJANA: Sve si snimao, baš kao i sada. Ništa se nisi promenio.

MARKO:    Mislite li da Alek to nije uradio onim ženama?

TATJANA: Ja sam mu verovala. Bio je lep, mogao je da ih zavede…

                    Ali sve ostalo… Ne ne verujem…

MARKO:    A odakle mu novac. Zar vam to nije bilo sumnjivo?

TATJANA: Ne znam. Ti i dalje insistiraš na onome na čemu je i policija

                    istraživala… Moguće je da je bio žigolo, ali za ostalo nema dokaza.

                    I sam si ga poznavao.

MARKO:    Da, voleo je izazove. Čak je i pristao da glumi u mom filmu. Hteo sam

                   da napravim film, a nisam imao pojma kako se to stvarno radi.

TATJANA: A on je izgledao kao holivudski glumac. Sigurno bi bio uspešan

                    i time da se bavio.

MARKO:    I ja sam siguran u to.

TATJANA: Rodjen za umetnost, a ostaće upamćen kao… zlikovac …on…

MARKO:    Imam u lap topu neke naše snimke. Uspeo sam da ih prebacim

                    sa VHSa. Neki su lošiji, ali dosta može da se iskoristi za

                    dokumentarac. Evo… pogledajte ovo.

Marko uključuje lap top i pušta snimak.

 

(OFF):

 

Glasan zvuk škripe drvenog sanduka i veoma glasno izveštačeno ALEKOVO smejanje u kome preterano oponaša smeh vampira iz horor filma.

 

TATJANA uplašeno vrisne.

 

TATJANA: O, bože kako sam se uplašila.

 

MARKO smeje se: Hteo sam da snimim horor film.  Obožavao sam filmove o

                    vampirima. Ovako sam smislio scenario: On je glumio mladića koga

                    su ubili i zazidali u podrumu, a noću ustaje iz groba i kreće u svoje

                    vampirske pohode.  Nazvao sam ga Nokturno, jer je jedino spokojan

                    dok svira Šopenove nokturne… Ovo smo snimili u našem podrumu.

TATJANA: Uvek si bio luckast, zato sam te i volela. A i Alek me je iznenadio

                    kada je pristao da se igra s tobom.

MARKO:    Da, bila je igra, ali iskoristiću te snimke i napraviti pravi film…

                    Ali mi sada treba vaša pomoć.

TATJANA: Stvarno si ozbiljan?

MARKO:    Da. Dakle, pristajete li da budete deo mog filma o Aleku?

TATJANA: O lepom Aleku koji noću postaje monstrum? Nije li to ona priča

                    iz novina?

MARKO:    Ne, rekao sam vam da ne volim scenarije. Nema nikakvog scenarija

                    od pre osamnaest godina. Snimamo dokumentarac.

TATJANA: Kako si ga uopšte ubedio da glumi u tvom filmu?

MARKO:    Prvo sam ga slagao da će biti lako. A drugo da će trajati kratko, samo

                    dan, dva.I, naravno, bez honorara.

TATJANA: Je l’ to važi sad i za mene?

MARKO:    Možemo da pregovaramo.

TATJANA: Šalim se. Ovo me zabavlja. Starost je dosadna, moj Marko.

MARKO:    Ipak je Alek imao jedan uslov pred snimanje. Zapravo, i pre nego

                    što sam ga pitao da glumi zamolio me je da mu pozajmim kameru

                    na jedno veče. Za uzvrat pristao je da snima samnom.

TATJANA: Znači, usluga za uslugu.

MARKO:    Nikome nisam davao kameru, ali napravili smo dil.

TATJANA: Tvoja prva žrtva za umetnost.

MARKO:    Tako je. Čim sam se sutradan probudio sišao sam do vašeg stana

                    da uzmem kameru. Dugo sam zvonio. Niko mi nije otvarao.

                    Pojavio se kod mene tek u podne, a dogovor je bio u devet.

TATJANA: I to je bilo rano za njega, mogao je da spava i do tri popodne.

MARKO:    Kada je došao kod mene video je da sam stvarno ljut. Propao

                    je deo dana kada sunce jedinih pola sata ulazi kroz prozorče

                    podruma u našoj zgradi i kada tamo mogu da snimam bez rasvete,

Baš sam bio ljut. Pokušavao je da me oraspoloži, ali mu nije polazilo za rukom. A onda mi je predložio da pogledamo šta je on te noći snimao. Znao je da neću moći tome da odolim… Hoćete li da pogledate, imam i to na lap topu? Ući će u film.

TATJANA: Naravno, pusti.

Marko pušta snimak okreće lap top ka Tatjani

 

(OFF):

Žensko kikotanje.

 

ALEK: Hajde samo malo.

 

ŽENA: Ali onda nemoj da mi snimaš lice.

 

ALEK: Tako, hajde… skini gaćice.

 

ŽENA, kikoće se: Pa ne snimaj mi lice.

 

ALEK: Ma ne brini, hajde lezi…

 

ŽENA: Daj da i ja tebe malo snimam…

 

ALEK: Snimaj, svidja ti se, a ?

 

ŽENA: Aha…mmm…

 

TATJANA: Zaustavi!Zboga! Šta je ovo?!

MARKO:    Izvinite što vas nisam upozorio. Hteo sam da snimim vaš izraz

                    lica.

Tatjana steže jastuk kao da hoće da se sakrije iza njega.

TATJANA: Molim te, isključi to! Ovo prelazi sve granice pristojnosti!

MARKO:    Izvinite, nisam imao nameru da vas uznemirim.

TATJANA: Ovo jedino mogu da doživim kao uvredu. I isključi tu tvoju

                     prokletu kameru.

Marko isključuje kameru.

MARKO:    Izvinite još jednom.

TATJANA: Je l’ to tražila policija?

MARKO:    Da. Imam još tri slična snimka.

TATJANA: Tačno, bilo je reči o četiri žene. Užasno. Sakrio ih je kod tebe.

MARKO:    Tako je. Ja sam postao saučesnik.

TATJANA: Kako si mogao. On je bio obični ucenjivač.

MARKO:    Upravo ste rekli ružnu reč o Aleku.

TATJANA: Treba li da se divim ovome? Što si dolazio uopšte. Ja sam stara

                    žena… Ja sam na to vreme skoro zaboravila.

MARKO:    Ovde sam zbog sebe.

TATJANA: Da možda nemaš osećaj krivice?

MARKO:    Možda.

TATJANA: Bio si dete. Nema razloga da se osećaš krivim. Šta će ti taj film?

                   Kome sad to treba?

MARKO:    Imam potrebu da ispričam ovu priču. Molim vas dozvolite mi

                    da uključim kameru. Pričamo o Aleku. O čoveku koga smo samo vi i

                   ja poznavali.

TATJANA: Ne razumem tvoju potrebu da ovo radiš. To je prošlost. Kada si već

                    jednom prećutao da imaš te snimke zašto sada da ih pokazuješ.

                    Je l’ zna još neko za to?

MARKO:    Ne. Ćutim sve ove godine.

TATJANA: Eto, meni si rekao… . Koga to još zanima.

MARKO:    Bio sam saučesnik. Zato sam ćutao.

TATJANA: Ne razumem. Kako si ti mogao da budeš saučesnik?

MARKO:    Lako. Veoma lako je to izveo… Molim vas pustite me da uključim

                    kameru. Okrenuću je prema sebi.

TATJANA: Stvarno si uporan. Isto kao i kada si bio dete.

MARKO:    Slobodno kažite da sam dosadan.

TATJANA: Hoćeš li da nam napravim čaj?

MARKO:    Da, hvala. Prijao bi mi. Retko pijem čaj i uvek se setim vas i

                    Aleka.

TATJANA izlazeći : Brzo ću ga spremiti.

Marko postavlja kameru na stativ, uključuje je i okreće je prema klaviru. Seda za klavir i svira Šopenov valcer… Tatjana se vraća sa poslužavnikom na kom su čajnik i dve šolje za čaj.

 

TATJANA: Ipak si prišao klaviru. Dobro zvuči… Nastavi, sviraj.

Tatjana spušta poslužavnik na stočić i servira im čaj.

MARKO:    Sviram za potrebe filma. Koristiću samo Šopenovu muziku

                    kad budem montirao.

TATJANA: Misliš da preko onakvih scena pustiš Šopena?

MARKO:    Da. Takav je bio i naš Alek. I ružan kao ove scene i divan kao

                    Šopenovi valceri.

TATJANA: Bio si mu odan. Nije bilo dokaza. Nisu mogli da ga uhapse i

                    uspeo je da nestane. Imao si samo petnaest godina.

MARKO:    I bio vrlo radoznao. Kada mi je pustio ovaj snimak što sam vam

                    pokazao potpuno me je zbunio. Nisam ni pretpostavljao da će biti

                    nešto tome slično. Pre toga sam samo jednom gledao takav film

                    sa drugarima. Ali ovo je bilo sasvim drugačije. Na snimku je bio

                    čovek koga poznajem, koji stoji pored mene. Video je da sam se

                    uzbudio. Samo se nasmejao i rekao da mu ga vratim popodne kad

                    odgledam.

TATJANA: Stvarno sam zatečena.

Marko prestaje sa sviranjem,  ponovo seda u fotelju i pije čaj.

MARKO:    Mislim da sam taj snimak pogledao hiljadu puta. Bio sam

                    fasciniran. Sledeći put nije morao da me moli za kameru. Jedva

                    sam čekao da vidim novi snimak.

TATJANA: Pokazivao ti je sve to?!

MARKO:    Da. Sledeći put sam proveo jutro u iščekivanju. Pokušavao sam

                    da zamislim šta će mi doneti. Da li će u pitanju biti ista žena kao

                    prethodnog puta ili neka druga…šta će raditi. Ali me je razočarao.

                   Vratio mi je kameru i rekao’danas nema ničega, nije uspela akcija’.

                    Tada sam snimio ovo.

 

Marko opet ulkjučuje lap top.

 

(OFF):

 

MARKO: Kada ćemo opet da snimamo film, odlažeš već tri dana?

 

ALEK: Znaš, imam super ideju…

 

MARKO: Za Vampira?

 

ALEK: I za to… Nego, dopao ti se onaj snimak koji sam ti dao, je l’ da?

 

MARKO (sramežljivo): Pa, da…

 

ALEK: Mogao bi da mi pomogneš da napravimo još takvih, a šta kažeš?

 

MARKO: Ali, kako misliš to da izvedemo?

 

ALEK: Lako. Samo moraš da se potrudiš da ne budeš upadljiv. Niko ne sme da te  vidi kao što sam te ja video kada si snimao komšinicu sa trećeg sprata.

 

MARKO: Ali to nije…

 

ALEK( nasmeje se): Nemoj da se stidiš, pa to je normalno… Budi danas u pet preko puta hotela Bristol. Snimićeš me kako ulazim sa jednom ženom…

 

MARKO: Ali, tada sam u školi.

 

ALEK: Pobegni, ja ću ti opravdati časove.

 

MARKO: Dobro, a šta tačno treba da uradim?

 

ALEK: Kada udjemo sačekaj pet minuta. Tačno pet. Čekaću te kod recepcije. Daću ti ključ od apartmana. Sakrij se, apartman je veliki, bitno je da se dobro vidi žena i šta se dešava na krevetu. Imaš fore pet minuta da se sakriješ jer moramo biti brzi, ona ima malo vremena…Jesi li sve upamtio?

 

MARKO: Jesam.

 

Marko zaustavi snimak Tatjana je zagledana u ekran.

TATJANA: Da sam samo mogla da pretpostavim šta se oko mene dešava.

MARKO:    I tako je moj film o vampiru počeo da menja scenario, a Alek

                    da ga režira…

TATJANA: Naplaćivao je tim ženama seksualne usluge, a još više zaradjivao

                    od kasnijeg ucenjivanja snimcima. Sve kao što je policija sumnjala.

                   Bio si mu odan. Sakrio si dokaze. Nisu mogli da ga uhapse i pobegao

                   je.

MARKO:    Krajem leta mi je rekao da moramo da prekinemo, jer postaje

                    rizično. Bio sam besan. Dopadalo mi se da to gledam i snimam.

TATJANA: Jesi li i dalje siguran da ovo što sada snimaš želiš da prikazuješ?

                    Ne igraj se time. Misli na svoju reputaciju.

MARKO:    Hoću. Hoću da završim svoj prvi film pa makar mi bio i poslednji.

TATJANA: Znam da ne mogu da utičem na tvoju odluku. Jedino mi nije jasno

                   zašto si ovde došao, zašto mene hoćeš da snimaš? Šta ću ti ja u tom

                   filmu?

MARKO:    Treba mi kraj filma, gospodjo Tanja. Ne mogu da ga završim bez

                    vas.

TATJANA: Ja te stvarno ne razumem Marko.

MARKO:    Hoću još nešto da vam pustim da vidite.

TATJANA: Nemoj, molim te. I ono malopre je bilo previše.

MARKO:    Ne brinite, nije slično onom snimku. Sasvim je drugačije.

TATJANA: Upozoravam te. Već sam previše uzbudjena.

MARKO:    Nije nikakva pornografija u pitanju.

Marko opet pušta snimak na lap topu i skida kameru sa stativa. Tatjana okrene glavu od ekrana.

 

MARKO:    Pogledajte slobodno… Pogledajte dobro. Nema nikakvog tona.

 

TATJANA: Šta je ovo?

MARKO:    Sad vam je jasno zašto sam došao. I zašto ste mi potrebni.

TATJANA bez daha : Marko…

MARKO:    Nije vam dobro?

TATJANA: Ne mogu da verujem.

MARKO:    Ni ja nisam mogao da verujem… Je l’ vam sada jasno zašto ste mi

                    potrebni?

TATJANA: Ti si ucenjivač!

MARKO:    A šta ste vi? Vi… Vi ste

TATJANA: Prekini!

MARKO:    Ali sve se vidi.To je činjenica.

TATJANA: Marko, ne razumeš… ostavi kameru molim te. Ne možeš da me

                    razumeš… Postalo je nepodnošljivo… Nisam mogla više da izdržim.

MARKO:    Znam.

TATJANA: Ništa ti ne znaš i ne razumeš… Nisi bio u mojoj koži.

MARKO:    U ovom folderu ima dosta snimaka. Ovaj je mislim iz filma koji

                    sam hteo da snimim… Jeste. Nokturno scena pet… Odličan je zvuk.

Marko pušat snimak i odlazi u hodnik desno.

 

(OFF):

 

MARKO:     Scena 5, treći put. Akcija!

 

ALEK:         Stani… Izvini, molim te. Nije mi najjasnije šta bi trbalo da radim.

 

MARKO:     Samo sviraj. Probaj da zaboraviš da te snimam.

 

ALEK:        Ja volim kad znam da me snimaš (smeje se).

 

MARKO:    Dobro… Samo nemoj da skidaš mantil… Ha ha ha… da ne mešamo

                   žanrove.

 

ALEK:        A što? Možda je ovaj monstrum još smireniji kada se skine i svira  

                   go.

 

MARKO:     A šta ako udje Tatjana.

 

ALEK:        Neće. Legla je.

 

MARKO:    Ima smisla. Hajde da probamo. Kao da hoće lepom muzikom

                   da spere krv sa svog tela posle zločina.

 

ALEK:       Eto, imamo rešenje.

 

MARKO:    Neka ti mantil sklizne sa ramena i počni da sviraš… Spreman?

 

ALEK:        Kakav si pornograf.

 

MARKO:    Scena 5, četvrti put. Akcija!

 

Alek počinje da svira.

 

Tatjana je zagledana u monitor.

Marko se vraća u sobu obučen samo u bade mantil.

 

TATJANA: O, bože!

MARKO:    Alekov bade mantil, sačuvali ste ga, zar ne?

TATJANA: Uplašio si me. Zanela sam se slušajući…

MARKO:    I gledajući Aleka.

TATJANA: U tom mantilu je i na ovom snimku.

MARKO:    Stalno se šetao u njemu po stanu.

TATJANA: Da, da … Tako ga i pamtim.

MARKO:    Je l’ vam ličim na njega? Mislim, u ovom mantilu. Znam da nisam

                    lep kao on.

TATJANA: I ti si lep mladić.

MARKO:    Ali ne kao što je bio Alek.

TATJANA: Vi ste sasvim različiti tipovi.

MARKO:    Imam novu ideju! Nastavićemo sa snimanjem, a ja ću da glumim

                    Aleka.

Marko počinje da peva imitirajući Aleka.

 

MARKO:   Ovo je sjajno. Kako mi ranije nije palo na pamet.

Marko joj prilazi, uzima je da plešu.

 

TATJANA: Marko, molim te.

MARKO:    Slobodno recite da sam lud. Zagrlite me, zagrlite me Tanja…

                    Zaljubili ste se u Aleka.

 

TATJANA otima se : Pusti me!

MARKO:    Zaveo vas je kao što je mogao svaku da zavede. Niste vi krivi.

                    Nema razloga za stid.

TATJANA:  Ne, ne stidim se. Volela sam ga.

MARKO:    Zagrlite me. Zagrlite me jače… Zagrlite Aleka… Alek se vratio.

TATJANA  otrgne se: Molim te, postaješ neprijatan. Pusti me!

MARKO:    Čega se plašite? Samo snimamo film. Stanite.

Marko je pusti i sedne za klavir.

MARKO:    Evo me za klavirom. Zar nije isto kao na tom snimku? Šta kažete?

Marko svira.

 

MARKO:   Ha, ha, ha! Kao da je Alek još uvek ovde… Noć. Budi vas muzika iz

                   sna… Šopen… Hajde, setite se.  Nema razloga da

                   ćutite. Pričajte kako vas je zaveo vrhunski prevarant. Nije mu

                   mnogo vremena trebalo.

TATJANA: Ti to ne možeš da razumeš! Uživala sam one noći kada je svirao

                     Šopena. Osetila sam da zna da ga posmatram… Svirao je za mene,

                     samo za mene. Skinula sam ogrtač u hodniku, vratila se u krevet i

                     ostavila otvorena vrata od sobe… i čekala da dodje.

MARKO:    Pričajte, pričajte… Po prvi put ste iskreni danas.

TATJANA: Postala sam opet živa žena. Možda sam sebi dopustila previše, ali

                    sam uživala u životu.

MARKO:    Bio je toliko mladji od vas…Zar još uvek mislite da vas je Alek

                    stvarno voleo?

TATJANA: Ta zima, devedeset prve na devedeset drugu, je moj

                    čitav život… Zbog toga je vredelo živeti… Pogledaj tu sliku,

                    pogledaj tu srećnu ženu… A onda je došlo proleće. Opet je počeo da

                    skita. Postajala sam očajna kada se noću ne bi pojavljivao.

MARKO:    Postali ste ljubomorni.

TATJANA: Izjedala me je ljubomora. Bila sam ljubomorna na sve, na njegovu

                    mladost… na sve kojima je poklanjao svoje vreme, svoju pažnju.

                    Koliko sam samo noći provela u mraku kraj otvorenog prozora

                    u nadi da će se ranije vratiti. Miris lipa iz ulice mi se uvukao u dušu

                    sa tim osećanjem neizvesnosti. Od tada ceo jun držim zatvorene

                    prozore. Ne mogu više da podnesem taj miris koji najavljuje još

                    jedno leto.

MARKO:    Jeste li sumnjali šta radi?

TATJANA: Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Ludela sam… Htela sam sve da

                    prekinem, ali nisam mogla. Dovoljan je bio jedan njegov dodir

                    i ja sam sve zaboravljala.

MARKO:    Kasnije sam postao siguran da me je one noći, kada je uzeo kameru,

                    slagao da nije ništa snimao. Snimao upravo vas. Jesam li u pravu?

TATJANA: Verovatno je to bilo tada, jer je napravio jedan snimak.

                    O, ne… ne zaboga!

MARKO:    Ne, nije u lap topu, niti mi ga je pokazao, već je rekao da nije ništa

                    snimao te večeri

TATJANA: Molim te da prekineš sa ovim. Ne pravi film od ovoga. Ovo

                    nismo zaslužili ni ti ni ja.

MARKO:    Ne ubedjujte me uzalud. Želim da nastavim.

TATJANA: Hoćeš da nastaviš da snimaš svoj Nokturno.

MARKO:    Hoću da snimim noćnu muziku, muziku noći . Nokturno o obe strane

                   noći. O noći sa prigušenim bojama,senkama, nejasnim obrisima, sa

                   magijom, i halucinacijama. A sa druge strane san, uteha…smirenje.

TATJANA: Svega se sećaš.

MARKO:    Da. Oprečna simbolika noći. Tako ste vi govorili o Šopenovim

                   nokturnima.

TATJANA: Takve su postale i moje noći. I moj život postao je noć.

MARKO: A nekada je bilo tako lepo, ovoga se sigurno sećate:

 

Marko pušta sledeći klip.

 

(OFF):

 

Alek svira i peva.

 

MARKO: Evo i vas.

 

(OFF):

 

TATJANA: Marko, ti si još uvek ovde?

 

ALEK: Još snimamo.

 

TATJANA: Kasno je, zar ne ideš pre podne u školu. I molim te spusti kameru, ne snimaj me u spavaćici.

 

Zvuk kamere koja se spušta na pod.

 

ALEK: Hajde da završimo čaj. Natavićemo sutra u pet.

 

TATJANA: Sutra imam čas ovde u pet.

 

ALEK: Ne brinite, snimamo eksterijer.

 

MARKO: Ja sam popio čaj. Hvala vam laku noć.

 

TATJANA: Laku noć.

 

ALEK: Ćao reditelju.

 

Zvuk vrata koja se otvaraju i zatvaraju.

 

TATJANA: Ponekad mi ga je žao, toliko je usamljen, niko neće da se druži

sa njim.

 

ALEK: Pametan klinac za svoje godine.

 

TATJANA: Ali i dosadan (mazno)…Nisi me dugo slikao…

 

ALEK: Volim kad se tako raskopčavaš… lepa si…

 

Zvuk zvona.

 

ALEK: Šta hoće sad?

 

TATJANA: Idi vidi šta hoće, neće otići dok mu ne otvorimo. Čekam te u sobi.

 

Zvuk vrata.

 

MARKO: Zaboravio sam kameru pored fotelje…

 

ALEK: Evo je. I ne zaboravi, budi tačno u pet ispred hotela. Prošli put si savršeno obavio posao.

MARKO:    I šta kažete…

Marko joj prilazi i premešta je na stolicu za klavir.

MARKO:    Hajde sedite, na stolicu za klavir… Ne tako! Okrenite se

                    kao na onoj slici u sobi.

TATJANA: Pusti me Marko.

MARKO:    Ne gospodjo. Ko je Marko? Gde vidite Marka?

TATJANA: Marko, molim te.

MARKO:    Sa kojim Markom razgovarate? Nema ovde nikakvog Marka. Ko

                    sam ja? Pogledajte… Pomirišite… Prepoznajete li parfem?  Ko sam

                    ja?! Tako, okrenite glavu kao na onoj slici .

TATJANA:  Prekini, boli me.

MARKO:    Nema ovde Marka. Recite ko je Marko… Marko je dosasdni klinac

                    sa prvog sprata koji vam samo dosadjuje… Marko je ispred vrata…

                    zvoni. Vi nećete da mu otvorite, ali Marko vas čuje. Čuje da ste u

                    salonu. Čuje muziku. Čuje kako se kikoćete… Marko je iza onih

                    vrata. A ja sam… Ko sam ja?

TATJANA: Ti si… ti si… Alek.

MARKO:    Tako je… Ja sam vaš…?

TATJANA: Ti si moj Alek.

Marko seda na fotelju držeći kameru.

 

MARKO:    Neko zvoni… Sigurno je mali Marko. Hoćemo li da mu otvorimo

                    vrata? … Da li da mu otvorim vrata?!

TATJANA: Ne, večeras ćemo biti sami.

MARKO:    Dolazi svake večeri… Baš je dosadan?

TATJANA: Da…baš je dosadan.

MARKO:    Nećemo ga pustiti da nas snima večeras. Večeras ću da te slikam.

TATJANA: Može… Želim da me slikaš.

MARKO:    Hoćeš li da mi poziraš?

TATJANA: Hoću.

MARKO:    Kao nekada. Onako kako ti ja kažem?

TATJANA: Kako mi ti kažeš.

MARKO:    Što si se uplašila? Što se bojiš tvog Aleka… Nasmeši se.

TATJANA: Mar…

MARKO:    Molim?

TATJANA: Kako ti kažeš …Alek.

MARKO:    Šta si ti?

TATJANA: Ja sam…

MARKO:    Reci slobodno. Reci, sto puta si mi to već rekla. Ti si moja…

                    Šta si ti?… Moja?… Reci: kurva.

TATJANA: Kurva… Ja sam tvoja kurva.

MARKO:    Ha, ha, ha. Stvarno si kurva!

Marko joj podiže suknju iznad kolena.

 

TATJANA: Molim te.

MARKO:    Pst… Kao na onoj slici u sobi… Ne spuštaj suknju. Samo malo ću

                   je podići iznad kolena… Hajde, hajde… Znaš ti to…Tako.

Kameru okreće ka kolenu.

 

                    Jesi li tako drhtala i kada si me prvi put videla. Hajde, seti se Aleka

                    kako se šeta u bade mantilu. Prodere se. Pogledaj me… Je l’ da sam

                    lep? Svidjam ti se. Ne možeš da odoliš.

TATJANA: Molim te, prekini ovo. Ja sam stara žena.

MARKO:    Nema prekidanja. Ti si uvek bila matora. Kako to sediš? Tako me

                    nikada nećeš uzbuditi. Moraš da me zavedeš ili će ovo biti još jedno

                    dosadno veče u tvom praznom životu… Zaključala si vrata Marku

                    ispred nosa da bismo ostali sami a sada se praviš fina… Ne spuštaj

                    suknju! Sami smo. Niko ne može da nas vidi. Spuštene su roletne.

                    Ovoga puta mali Marko ne može da voajeriše kao nekada. Niko nas

                    ne vidi… Samo ti i ja…

TATJANA: Isti si … Stvarno si postao Alek.

                    Uradi šta hoćeš. Ponižavaj me koliko želiš. Uradi sve što si naumio.

                    Muči me ako ti to pričinjava zadovoljstvo.

Marko ustaje.

 

MARKO:    Bravo Tanja! Konačno si shvatila šta treba da radiš. Klekni…

Marko je naglo povuče ka podu,  Tatjana padne na kolena.

 MARKO:   Pridji, pridji. Zavuci ruke pod mantil. Obe. Gledaj u objektiv.

                    Gledaj! Hajde polako mi skini gaće. Skini ih. Svidja ti se da pipaš

                    mladiće. Sa koliko si učenika to radila? Koliko je njih uvek imalo sobu

                   kod napaljene profesorke. Sećaš li se kako si se primicala uz Marka za

                   ovim klavirom?A onda sam došao ja. Ja, Alek i na Marka si

                   zaboravila.

Marko se izmiče, njegove gaće ostaju u Tatjaninim rukama.

 

MARKO zacereka se: Stvarno si smešna sa tim gaćama u rukama.

 

TATJANA puzeći za Markom: Da, bila sam zaljubljena. Stvarno sam te volela

Alek. Zar mi ne  veruješ? Zar stvarno to nisi mogao da osetiš? Osećaš li,    osećaš li bar sada?

Marko uzima sa stola veliku kristalnu posudu i prosipa iz nje pomorandže po podu.

 

MARKO:    Da li je dovoljno teška ova vaza da te njom ubijem?

 

TATJANA: Ubij me. Ubij me već jednom, zato si došao.

MARKO:    Odlično Tanja! Dobro glumiš. Ali ipak neću da te ubijem.

Marko spušta posudu ispred Tatjane, vadi cveće iz vaze i sipa vodu u posudu.

 

                    Hoću da mi opereš gaće… Nije ti prvi put. Radila si to. Kakav

                    je osećaj prati Alekove gaće kada se vrati od druge žene? Peri ih,

                    peri ne prestaj.

Tatjana je uplašena i radi sve što joj Marko kaže.

                   Trljaj, trljaj sve da opereš. Da budu skroz čiste. Da

                    nestanu svi tragovi. Da opet bude samo tvoj… Da li te to uzbudjuje?

                    Ustani… Hajde skini mi mantil. Slobodno kao što si mi skidala

                    nekada. Hajde, ti voliš mladiće.

Tatjana mu prilazi, Marko joj je okrenut ledjima, i polako ga grli. U početku stidljivo, pa sve snažnije. Marko spusti šaku preko Tatjaninih prstiju koji su na njegovom ramenu.

 

                   TATJANA žmureći prošapuće : Alek, Alek…

 

Marko se naglo izvuče iz mantila... Tatjana prinosi mantil licu… Grli ga kao da je telo.

 

MARKO:   Taj deo filma mi nedostaje. Alek u vašem zagrlaju.

Marko seda u fotelju

 

MARKO:    Koliko često grlite taj mantil? Nedostaje vam Alek?  Da pustim kako

                   svira?

Marko pušta snimak, čuje se klavir.

MARKO:    Opet je vaš..Stvar sa onim ženama se otrgla kontroli. Očigledno je

                   preterao. Opet se zavukao u stan. Vratio vam se.

                     Muž jedne od tih žena saznao je za iznudjivanje. Bio je uticajan.

                     To je čovek koji je dolazio u stan, jedne večeri je napravio buku?

TATJANA: Jeste, a posle nekoliko dana su ga pronašli mrtvog u Makiškoj šumi.

MARKO:    I tada su se novine i policija dočepale Aleka.

TATJANA:  Onda je počela prava ludnica.

MARKO:    Alek mi je doneo sve kasete i rekao da ih sakrijem. Verovao

                    sam mu da nije ubio tog čoveka.

TATJANA: I mene je pokušao da ubedi, ali ja sam znala. Pročitala sam u

                    novinama iz kog je oružja ubijen.

                    Fijoka u kojoj je stajao pištolj mog pokojnog oca bila je prazna.

MARKO:    Mislite da ga je Alek ubio?

TATJANA: Da. Ja sam mu dala alibi, iako u vreme ubistva nije bio u stanu. Znaš i

                    sam čime me je ucenjivao.

MARKO:    Ujutru je došao kod mene i tražio da mu dam odredjenu kasetu.

                    Pretpostavljao sam da je to bio snimak sa ženom tog čoveka.

                    Ostao je kod mene skoro do četiri, kao i obočno kada je dolazio

                    kod mene, jer se mama vraćala u to vreme sa posla.

TATJANA: Verovatno je trebalo da mu proda tu kasetu.

MARKO:    Nije hteo ništa da mi kaže. Bio je veoma nervozan i rekao mi da

                    to nije moja stvar.

TATJANA: I nije bila. Samo te je iskorišćavao.

MARKO:    Imao sam loš predosećaj. Tada sam odlučio da ga pratim te večeri.

                    Mamu sam slagao da idem u bioskop.

TATJANA: Poneo si i kameru, pretpostavljam da imaš još nesto jezivo da mi

                    pokažeš. Nemoj, molim te, više da me mučiš.

MARKO:    Ne, neću. Nisam poneo kameru. Bio bih upadljiv, i nisam znao gde

                    ide. Čekao sam ga u haustoru preko puta i krenuo za njim. Znate

                    već gde smo otišli.

TATJANA: Bio si sa njim u Makiškoj šumi?

MARKO:    Da, samo što on to nije znao.

TATJANA: Sigurno ti je sada žao što nisi poneo kameru da snimiš svog

                    junaka na još jednom delu.

MARKO:    Niste u pravu. Sakriven u šumi posmatrao sam žestok sukob

                    izmedju njih dvojice. Ovaj čovek nije hteo da da novac, kao ni

                    Alek kasetu bez novca. Tada je Gavrilović, tako se zvao taj čovek,

                    to sam ime dobro upamtio izvadio pištolj i repetirao ga. Uplašio

                    sam se i nisam se dugo dvoumio, pucao sam u njega iz pištolja

                    koji sam tog popodneva ukrao iz vašeg stana.

TATJANA: Marko… Ne mogu da verujem… Bože… Došao si ovamo posle

                    dvadeset godina da mi kažeš da moj Alek nije ubica.

MARKO:    Alek je bio spreman na mnogo toga da bi došao do novca, ali ne

                    i da ubije.

TATJANA: Bio je spreman na sve. Svi su ga voleli, a on nije bio

                    u stanju da voli ikog osim sebe.

MARKO:    Ipak je prihvatio moj zločin. Rekao mi je da moram

                    da ćutim… On je postao zločinac, a ja ugledni umetnik kao vi.

TATJANA:  Jedne noći krajem leta, još pre nego što se desilo ubistvo, zatržio je

                   od mene da odemo kod advokata i da ovaj stan prevedemo na njegovo

                   ime.

MARKO:    Pričajte, pričajte… samo proveravam nešto na kameri.

TATJANA: Pustio mi je snimak… naš snimak… Rekao mi je ako to ne uradim

                    da će ga poslati svakome ko je bio moj djak.

MARKO:    Jeste li to uradili?

TATJANA: Nisam mogla da verujem šta se dešava. Pokušala sam da mu

                   predložim da se venčamo i da na taj način postane naslednik…

                   Smejao se, da bi mi petnaestak dana kasnije tražio da mu dam alibi…

                   Odmah sam pristala na to.

MARKO:    Mislili ste da je zahvaljujući vama ostao na slobodi.

TATJANA: Ti si mu spasao život. Još ne mogu da shvatim šta si mi malopre

                    ispričao… Umetnost sam uvek doživljavala kao iluziju, a ti hoćeš

                    filmom da ispričaš istinu.

MARKO:    Ja sam mu spasao život… A vi… kako ste mogli?… plačno  Upropastili

                    ste  moj život. Morao sam da odem odavde. Nikada nisam nastavio

                   normalno da živim. Nikada nisam uspeo da volim. Ja samo snimam,

                   samo posmatram. Živim život iz druge ruke…

Tatjana mu briše suze

 

                    Do danas nisam mogao ni da plačem.

TATJANA: Ne plači…Od tog dana se nismo sreli. Shvatila sam da me izbegavaš.

                    Bilo mi  je jasno da sve znaš, kao što sam znala da ćeš se jednog

                    dana vratiti… Sav drhtiš.

Tatjana mu oblači Alekov bade mantil.

 

MARKO:     Ja sam ubica, Tanja. Ja sam sve za šta je optužen Alek. Ubio sam

                     bez razmišljanja čoveka pre osamnaest godina. Mislio sam da ću to

                     lako da ponovim danas. Bila je to oslobadjajuća misao koja mi je

                     davala energiju sve ove godine… Oprostite… oprostite… Klaviru

                     nisam prišao od tada sve do danas…

 

 TATJANA: Sipaću nam još čaja, to ćete smiriti… Izvoli, još je topao…

MARKO   : Hvala.

 

TATJANA:  Kako si uspeo da snimiš ono u podrumu što si mi malopre

                     pokazao?

MARKO:    Dogovor je bio da se nadjemo u podrumu u 9 i da ponesem kasete

                    da vidimo šta ćemo da uradimo sa njima. Poneo sam i kameru.

Čekao sam ga rekao je da će biti tačan.Kada sam čuo vrata sakrio sam  se da ga iznenadim i da ga malo snimam dok me čeka. I onda sam ugledao vas. Nisam mogao da verujem, bio sam ukočen od straha. Osećao sam se gore nego onda u šumi. Zaledio sam se od straha kad sam video kako vučete mrtvog Aleka i zaključavate ga u vaš deo podruma. Tek uveče sam skupio snagu da izadjem. Da nisam imao snimak ne bih mogao sebi da poverujem da sam to video.

 TATJANA: Prošlo je nekoliko dana od kada sam lagala policiju da je cele noći

                    bio u stanu. Bilo je jako napeto. Nije izlazio iz sobe.Tog

                   popodneva si ti svratio, delovao si uplašeno, ali nisam mogla ni da

                   pretpostavim šta se dešavalo.

MARKO:    Tada sam došao da se dogovorimo gde ćemo se sutradan naći.

TATJANA: Kratko si se zadržao. Tek oko deset uveče Alek je izašao iz sobe.

                    Rekao mi je da spremim večeru dok se kupa. Ušla sam u njegovu

                    sobu i videla da se spakovao. Tri kofera su stajala nasred sobe.

                    Uplašila sam se. Nisam želela da ode.

MARKO:    Kuda da ode?

TATJANA: Ne znam. Otvarala sam sve ormane, fijoke, sve je bilo prazno. U fijoci

noćnog stočića je bila samo jedna video kaseta. Pomislila sam da mi je ostavlja, da je mojoj agoniji kraj. Uključila sam video da bih se uverila… Ali to je bila kaseta sa vama dvojicom. Zavrtelo mi se u glavi. Poludela sam od besa, od ljubomore. Poželela sam da vas obojicu ubijem. Tek kada sam to videla shvatila sam koliko sam obmanuta… Ti i on!

MARKO smireno : Sigurno je hteo da mi je vrati… Tada ste odlučili da ga

                   ubijete?

TATJANA: Da. Više nisam normalno razmišljala. Izašla sam iz sobe, postavila

                    večeru i čekala ga.

MARKO:    Kako ste ga ubili?

TATJANA: Bio je snažan. Pištolj iz stana je nestao… Znala sam da neće odbiti

                    čaj posle večere. Imala sam pune kutije lekova. Nesanica je krenula

                    da me muči kada je počeo da me ucenjuje… I sada je isto… Nikada

                    nije prestala. Stavila sam dovoljno sedativa u čaj da ga omami, da

                    zaspi i da mogu lako da ga ugušim jastukom. Čaj od jasmina. Iz

                    ovih šolja. Iz iste šolje iz koje ti piješ. Sa istom dozom lekova koju si

                    i ti popio… „Sjaj purpurnog jutra“, tako se zove ovaj set za čaj iz

                    kojeg pijemo. Alek mi ga je poklonio. Veoma je star, pravi kineski

                    porcelan… Osetićeš blagu oduzetost i nećeš shvatiti kada si zaspao.

Tatjana prilazi klaviru

                    Sviraću Šopena. Voliš Šopenov nokturno 2? To sam svirala i one

                    noći Aleku… Nisi smeo da dolaziš. Nisi smeo da diraš moju ljubav,

                    nisi smeo da diraš moje tajne… moj život i uspomene… Ovaj film

                   nema kraj… Nikada.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *