.
.
.
Dana Todorović rođena je 1977. godine u Beogradu. Školovala se u Budimpešti, Detroitu, Indijanapolisu i Njujorku, a studije drame završila je u Londonu. Bavila se glumom i prevođenjem. Posebno prevodilačko iskustvo stekla je u oblasti filma i pozorišta (scenarija, drame, itd.), a šest godina radila je i kao prevodilac u Ujedinjenim nacijama.
Njen prvi roman Tragična sudbina Morica Tota (Stubovi kulture, 2008) preveden je na engleski i nemački jezik. Drugi roman Park Logovskoj(Geopoetika, 2015) našao se u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Do sada je objavila i nekoliko kratkih priča u novinama i časopisima, kao i dve knjige za decu za slovenačko tržište.
Zašto pišete?
Pošto sam nepopravljivi idealista, uglavnom iz one detinje želje da podelim sa drugim bićem neku svoju istinu ili radost. Nisam jedan od onih pisaca koji „piše za sebe“, tvrdeći da im je to dovoljno.
.
Čega se plašite?
Ponajviše straha, straha od straha, te straha od straha od straha. Začarani krug u kome se često nalaze mnogi anksciozni ljudi, a iz koga je jako teško izaći.
.
Kome ste zahvalni?
Ne toliko „kome“ već „čemu“. Svojoj preosetljivosti na koju su me neki upozoravali, a koja me je vukla da tvorim sopstvenu realnost mimo ustaljenih puteva.
.
Vaš omiljeni roman?
Klajn i Vagner Hermana Hesea.
.
Vaš omiljeni film?
Nije lako opredeliti se, ali među omiljenima, ako izuzmemo klasike, su Biti Džon Malković ili Posle čitanja spaliti (Burn After Reading), crna komedija u kojoj je Bred Pit kao bandoglavi trener u teretani beskrajno šarmantan.
.
Koji roman Vas je razočarao?
Ako jedne zimske noći jedan putnik. Postmodernistička kompleksnost radnje me je umorila, a sama knjiga ostavila me je ravnodušnom.
.
Čemu poezija?
Ne treba joj tražiti svrhu jer tako gubi svoju čaroliju.
.
Postoji li sličnost između seksa i literature?
Obe ove delatnosti – stvaranje literature i upražnjavanje seksa – zahtevaju dozu privatnosti.
.
Kome se poveravate?
Isključivo svom životnom saputniku.
.
Kome povlađujete?
Svojoj mački Penelopi. Pred njom sam potpuno nemoćna.
.
Verujete li životinjama?
Na Penelopinu veliku sreću, da.
.
Čemu služi zaborav?
Za neke da se odvoji važno od nevažnog. Za neke druge radi očuvanja duševnog mira ili čak opstanka, mada je najveća snaga verovatno u onima kojima zaborav u ovu svrhu nije potreban.
.
Ko su vaši prijatelji?
Oni koji poštuju tuđu privatnost, koji plene tolerancijom, koji umeju da slušaju. Zato ih i nemam mnogo.
.
Imate li neprijatelje?
Sebe jedino. I to samo povremeno.
.
Šta je brže od brzine?
Brzina uglavnom ne vodi nikuda. Strpljenje – pogotovo kada je podupreto verom i milošću (kako prema drugima tako i prema sebi samom) – brže je i učinkovitije od brzine.
.
Znate li da zasadite neko povrće?
Imam zadatak da svake godine na početku sezone u bašti porodične vikendice na crnogorskom primorju mami zasadim bosiljak (koji ona, pošto je Amerikanka, zove „bosiljka“), i tu se moje druženje sa hortikulturom završava.
.
Kakvi su Vaši snovi?
Kao i kod većine ljudi. Bizarni, znakoviti, isceljujući, leteći. Često stvarniji od stvarnosti.
.
Bajka koju nećete zaboraviti?
Ivica i Marica. Moguće je da upravo pod njenim utiskom kao mala nisam volela da jedem, da me veštica ne bi podgojila i pojela za ručak.
.
O čemu nemate hraborsti da pišete?
Takva tema ne postoji jer je hrabrost da zaranjam u najskrovitije delove svoje unutrašnjosti upravo ono što me vuče da pišem. O određenim temama, međutim, nemam ni znanja ni žara da pišem, a to su uglavnom istorijske, političke, društveno aktuelne.
.
Kome reći stop?
Svojoj glavi, tom neumornom unutrašnjem kritičaru koji je uvek spreman da sudi, a tako malo zapravo zna o životu, o onome što čini stvarnost, o nama samima.
.
.
Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
