Poezija

Tamne intimnosti

.

.

.

Oni što nam vraćaju veru u život,
neka nas brzo napuste. Ne mogu nam
oni dati ono što već imamo.
Zavisnost sužava naše slobode, Arnolde.
Kao što nas i opredeljenost zatvara u jednu
kutiju, stavlja iza jednih vrata.
Samo, neka nas sopstvena okrutnost
ne načini herojima, onima koji daleko
vide, pored svojih mrtvih očiju.

.

*

I šta će, uostalom, biti Arnolde ako
završimo u ljubavi? U toplom gibanju
pepela, u sjaju tog pepela. Šta će biti
s nama kojima munja treba da bi
spržila reči, da bi nam udahnula
sigurnost užasa?

.

*

Nikad tako nisam bila prepuštena drugima
kao u tvom zagrljaju, Arnolde. Razbacana
kao uteha po svima. Otvorena za svaku
nedovršenost intime. Kakav god bio bol,
biće više bola, pisao je Česlav Miloš
Ani Mićinskoj.

.

*

Jaki drugima mogu sve, Arnolde.
Sebi ne mogu ništa. Rasparčavaju se
s rezervom, govore o nekakvoj svetosti.
Lažno misionare, stvaraju svet. Kao da smo
od onih koji čekaju izbavljenje.

.

*

Arnolde, jedina uteha koja čoveku ne može biti
oduzeta je neminovnost. Možeš da isušiš sva
mora. Da začepiš sve pritoke. Da zavrneš sve
slavine, vode će i dalje da saobraćaju. Svako
od nas može patiti neobično, ali na kraju krajeva
svi patimo isto. Skidamo svoju zastrašenost
mrežama za kupanje i trljamo se, trljamo.
Šta je jedan poraz u odnosu na onaj koga ćemo
svi podneti. Ptice lepše pevaju
na grani, ali šta sad.
Neke moraju i kad im nije
ni do čega.

.

*

Samo se u kilometrima može pokazati
koliko smo blizu i u milimetrima koliko smo
daleko, Arnolde. Posmatraš život iz daljine
kao neku trospratnu kuću iz autobusa.
Čini ti se kako sve prolazi mimo tebe.
Večno živa vatra koja te prazni.
A neko baš sada spušta badem
na čokoladne kocke. Nema se vremena za
vraćanja. Još manje da se ide ispred sebe.

.

*

Na onom mestu gde nas
voda zapljuskuje, Arnolde, još uvek su
daleko obale. Topli zanosi, opuštanje tela.
Ali to je ništa. Treba nazreti
sopstvenu slobodu u tuđim rukama i gledati
je kako raste. Dok prolaze brodovi jedan
za drugim, ne uzbunjivati se. Ne razmišljati o
mogućnostima komfora i plantažama banana.
Pustiti vodu da još dugo usaglašava naša tela
i dati joj da po njima talasa.

.

*

Na dobrom sam putu, Arnolde.
Na putu kojeg nema. Ne ujedinjujem se,
ne prorokujem, ne svetim se za neuzvraćenost.
Razmišljam o tome da čovek ako ne uspostavi
homeostazu, stradaće. Ako ne smiri svoje strasti,
stradaće. Ako ne strada, uputiće se ka nekom
svetom mestu, da se tu okuša.

.

*

Šta možemo jedno drugom doneti, Arnolde, tek
jednu glad da nas raspori? Da nas onesposobi
da osetimo sitost. A sve te kad tad raspori, čak
i lagan život, uobičajene radnje. Samo neosetnije
i sa lažnom uverljivošću da je sve pod kontrolom.

.

*

Vreme odmiče i načinje naše svetove
i polulopte, jer mi se najviše bojimo
da dotaknemo ono što je naše. Zagledati se
u svoje ruke – mislim da je to već početak
naših gubljenja, Arnolde.

.

*

A šta Arnolde, ako smo samo isuviše teatralni
u svojoj spontanosti? Podivljale maske
sputane užitkom. Slabine i bedra su nam pod
pritiskom, moraju uspostaviti nekakav kosmos.
Svezani s tom potrebom za posebnošću.
Samo ono što još nije viđeno. I dok jedno
drugom pokazujemo svoja lica, samo se
razlistavamo u nizu novih maski.

.

*

Gde idu, Arnolde, oni što ljube i na vreme
odlaze? U kakvu začaranost, u kakvu to
fascinaciju ophođenja? Čekam te, Arnolde,
da još jednom odglumimo verno tu ulogu
sveznajućih ljubavnika, sveželećih subjekata.

.

*

Ljubim, Arnolde, a nije ni vreme ni mesto.
Strah od Drugog se pojačava u nama i oko nas.
Ljudi se u sebe sabiraju da ne nestane i ono
malo što imaju. Da im i to taj Drugi ne uzme.
Bojim se, onanisaćemo nad mrtvom prirodom
i to će postati model našeg emotivnog
sporazumevanja.

.

*

Naviknuti na odlaske, da li ćemo se navići
na redovan čas vožnje, dok mašinovođa razmišlja
o svojoj deci po belom svetu? Ljuštiš pomorandžu
u kupeu koji je prazan. Smeštaš se
da razgledaš predele. Hoćeš li dobro podneti to
putovanje kroz zemlju kroz koju samo cvetaju
tikve, pitam se.
Arnolde, literatura nas je načinila
sasvim dovoljnima sebi, iako je nužnost
ono što me plaši.

.

*

U životu postoje stvari koje se ne
mogu primiti koliko god bilo plodno tlo
po kojem gazimo. Odustati od sebe je smešno
kao i ne odustati. Arnolde, zvezde postoje
da bi se gasile, večno gasile.
I mi da bismo se gasili.
Večno palili.

.

*

Umorna sam, Arnolde. Od svega što nas spaja
i od onoga što nas razdvaja. Kupka se penuša
u kadi i snage naše pucaju kao baloni
od sapunice. Umorna sam, Arnolde.
Za još jedan dan sa tobom.

.

.

.

.

.

author-avatar

O autoru Milica Milosavljević

Rođena je 1991. u Čačku. Objavljivala je pesme u časopisima: „Koraci” i „Književni magazin”. Takođe, pesme objavljivala i u elektronskom časopisu „Libartes” i časopisima za umetnost i društvena pitanja „Afirmator” i „Spektator”. Nosilac je nagrade „Milutin Bojić“ za poeziju i tim putem objavila zbirku poezije „Tamne intimnosti“, kao i pobednik 29. Festivala mladih pesnika „Dani poezije“ u Zaječaru, u čijoj ediciji joj je izašla zbirka „U zoni umereno – kontinentalnih strahova“. Apsolvent je srpske književnosti i jezika sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *