Kako je pisac profesija, tako je i čitalac profesija
.
(Milisav Savić, La sans pareille, Agora, 2015)
.
.
…..Konačno, ovo je roman originalna duhovna tvorevina u kojoj junaci pripovedaju i potpisuju svoje iskaze a pisac jeste tek jedan lik među njima koji pred čitaocima igra uloga putopisca, rešavača zagonetki, tumača snova i same književnosti, dakako: i hroničara, sve uz vešto i znalačko svetljavanje poetičkih karakteristika prerušene i obnovljene postmoderne, koja se oduvek hrani eksperimentisanjem i zato njenom sve daljem poetičkom horizontu više niko ne vidi kraj, horizontu na kome granice između žanrova su nevidljive, jednostavno izbrisane, horizontu koji stremi ka onim zbirnim slovima koji zapravo kazuju da u početku vaistinu beše samo reč. Savić nam nudi dokaz šta je zapravo umetnička vrednost teksta i mudro nas primorava da se prisetimo Pekićevih reči „Ja sam i lavirint i onaj u njemu“. …..Književni lavirint u kome nas posebno zatiče Priča o majci: Rodila je sedmoro dece. Neke na njivi, druge u štali. Sama je umela da pregrize pupak detetu. Majci koja ispred ikone sa Bogorodicom pali sveću i sklapa ruke uz reči koje ostaju u našoj svesti: „Majko presveta, molim ti se podari zdravlje i sreću ovoj mojoj goladiji. I ovom mom pijanom nesrećniku“. Lavirintu pridodajemo niz piščevih intervencija, tu su i otvoreni mogući završeci priče (Tad si, dragi moj, shvatio da ti se plavokosi neznanac uvukao u glavu. Kao crv u jabuku.) – za ovu priliku biramo Četvrti završetak – čitalački, predajemo se i primernim intertestualnim vezama – posebno prija ona sa Crnjanskim – prihvatamo predložene mogućnostima čitanja rukopisa, ali tražimo i nove: što sve zajedno znači da je Savić overio put kojim će se srpska proza kretati i u narednim decenijama. O takvom književnom lavirintu možemo razgovarati sve shvatajući da postmoderna nije prošla i da je itekako potrebna savremenom čitaocu kome, koliko je potrebna i glanom junaku romana (Život mu se, shvatiće to kasnije, svodio na proživljavanje napisanog i oslikanog. Pa i odsanjanog).Uostalom, Savić tačno zna, neophodno je samo izbrisati granicu između filozofije i života (Strah je našeg junaka oterao u anonimnost, u promenu identiteta.). Preživeti u takvom svetu kao čovek samoosuđen na prerušavanje (Sveti Sava, koji je za Srbe alter ego Boga, voleo je da se prerušava u prosjake, skitnice… Priči o prerušavanju nikad kraja. Pa čak i pred njom – nećemo je imenovati – pred kojom, kažu, nema prerušavanja) , prava je umetnost (Dok je prolazio pored bazena, pade mu u oči da su gosti maskirani. Pored kostima kakvi se viđaju na karnevalu u Veneciji, bilo je tu nošnji njemu dobro poznatih, s Balkana: dimija, kečeta, šubara, kožuha, jeleka, opanaka.) I, vidi, Savića, književnog vraga! Zajedno sa piscem i njegovim junacim, isprva bojažljivo – potom sve hrabrije, prilazimo toj jedinoj (zajedničkoj) stvarnosti ne verujući u ono što vidimo, istovremeno: verujući u ono što ne vidimo, na trenutke ni sami ne znajući ko smo, da li i u kojoj meri postojimo (Jer snovi se opiru vernom opisivanju.)? To je to, uspeli smo svi zajedno da zavirimo ispod naličja samog Postojanja i naših iznuđenih stalnih Prerušavanja! Tačnije rečeno, u ovom slučaju, književnost je jednaka ispovedanju Savićevih književnih junaka, ali i ispovedaonica Savićevih književnih junaka jednaka je svetu književnosti uz osnovno pitanje: Iz kojeg to sveta oni dolaze? I kojim to jezikom govore? I kakvu i čiju tumače prošlost ili predskazuju budućnost? Ali nije stvar u tome. Jeste i u tome! – trenutak je da se beketovski izjasnimo jer se u potpunosti slažemo sa piscem kada kaže da za književnost je najvažniji čitalac budućnosti. Zar treba sumnjati u reči dobro znanog literarnog čudotvorca Savića, onog istog što je kreirao složenu književnu intelektualnu igru i u svojim prethodnim knjigama (za koje smo sve odreda govorili da pripadaju avagardnoj literaturi), pisca koji želi da se poigra samo sa jednako moćnim čitaocima. To i liči autoru koji je obuzet u svom stvaranju problematikom samog stvaranja, književnom mađioničaru većim od svih nas čitalaca mađioničara, to i liči autoru koji je „učeni kritički duh“. Ovo je ona (ne)definisana situacija, autor govori o konstruisanju stvarnosti, o…, a zapravo pripoveda o ključnim…, itd. Da budemo jasniji, neko je već rekao: „kada u vlastitom pamćenju nemamo sećanja, preuzimamo ih iz umetnosti“. I, svejedno, kada tako ne čini Savić, onda tako činimo mi čitaoci. Deluje složeno, a nije. Ako rukopisu ne prilazimo naivno i frontalno, već vešto i iskosa, ako složeni rukopis dešifrujemo i uz dobronamernu pomoć junaka Savića, to već zapravo znači da smo kadri pripadati krugu prosvećenih čitalaca-tumača i da smo piscu ravni. Naravno, ostavljamo mogućnost da postoje i druge metode traganja u ovom književnom lavirintu, jer zaista, La sans pareille je,posebno u tom smislu, igra sam po sebi. Po Saviću, i čitalac je profesija, kada je tamo, mi čitaoci sami biramo mesto (priče i crne priče, snove, eseje, pisma i piščeve beleške, završetke romana i same fusnote, naravno: i indeks imena, mesta, datuma i pojmova) gde će najviše čitalački zajedno da se ispoljimo sve sa piscem „dopisujući“ se. …..Zato ovaj roman najavljuje stalan opstanak postmodernizma u srpskoj književnosti ne zaboravljajući da iznosi glavna poetička načela ovog književnog pojma, ali i dodavajući nova. Najupečatljivije je piščevo odbijanje da se uspostavi bilo kakva granica umetničkog izraza, odnosno hrabra ponuda rezultata iskušavanja sopstvenih dometa što, kada je Savić u pitanju, znači da su srpskoj prozi ponuđeni novi putevi. Setimo se Milenka Pajića i njegovom romana Put u Vavilon. Pisali smo zbog čega smatramo da je taj rukopis Biblija srpskog postmodernizma. Sada dodajemo: La sans pareille je drugo izdanje Biblije srpskog postmodernizma. Tačno, Savić, u svojoj knjizi Mali glosar kreativnog pisanja, zaključuje: „(Eskapizam) U osnovi književnosti. Ne samo bekstvo od stvarnosti već bekstvo od mrtvih, kičerskih, praznih formi. Otac svih putovanja“. (Opet, Beket). Ali nije stvar u tome. Jeste i u tome! Milisav Savić, dakle, računa na uvaženog čitaoca radoznalca, čitaoca koji želi književno rvanje s njim i proveru sopstvenog znanja, na kraju: i nagradu za uložen čitalački trud. Ta nagrada je osećaj da pripada čitaocima budućnosti. A to, gospodo, nije malo.
.
.
.
.
.
