Milovan Marčetić

Kamen

.

.

Načini iščezavanja

udahnem, naruga se vrijeme
eno ga, na zid je obješeno
diše duša kao lan
kad prebrojim devet, došapnem:
odazove se dan

kažem sam sobom okružen:
obući ću taj pogled blag
ući ću u taj mlaz

zašumi ono što je
od tišine sazdano
začuje se glas:
daj nam danas
tu šarenu javu
daj dan danas

okrenem jedno od lica
pa u brze cipele uđem
govor da premrežim
da padnem u liričan pad
na lice da nasloni se zrak

.

.

Duša 

.

duša je svrgnut kralj, izaslanik
pred dan, u slici, u priči sablasnoj
smije se lakonski taj dar
duša je na polju lan, u tijelu so, košulja smrti,
kad skineš procvjeta umor trajan,
zamah pokosi lan
duša je šum, između koraka oglasi strah,
u krvi skriven led,
daš dane za njen stan
duša je ah, nebesnik, pernat dah,
u kolima dovezen lanac sa plodovima,
za tijelo, noći rukohvat lak
duša je sinkopa, katalepsija, trans,
željama pretrpan kran,
ima vrh, ima mens
duša je sagorjeli mak, alk, lelujav etar,
pod sijenkom i imenom potok plah,
duša je hljeb, u tijelu lûk tanan

.

.

U stanu pesnikinje 

.

Tu je živela, u svojoj metastazi
tiha, skupljena, povazdan gledala
u gornjim uglovima mreže,
čuvala ih, negovala
kao dobre metafore,
sive bube nazivala srebrnim,
mesingane kvake, kugle
na krevetima nazivala zlatnim.

Ruku pružala zracima svetlosti
što se pre podneva
probijala iz godina detinjstva,
između prsta do lica puštala ih.
Nije stigla da se nauči samovanju,
živela je stalno u počecima,
nikada bliska onom što je blizu,
ravna svojoj suštini, svojim odjecima.

Od sveg stakla ovoga sveta,
pripalo joj je nekoliko čaša,
jedna vaza s mrtvim gardenijama,
stakleni slonovi iz Murana,
iza prozora slika megalopolisa,
kroz njega je svoj užas gledala.

Unutra: njena koža pripravna
za rezanje, kosa pepelna, divlje
rečenice razbacane po listovima,
ruža uvela još onog leta kad je
svog prvog čoveka upoznala.

Poslednje što je čula behu
tri mačke ispred vrata, one predilje,
pristigle po poslednju dnevnicu,
donoseći usput najnovije vesti iz grada.

.

.

Ljubavna poseta 

.

Došla si opet sa tri mačke svoje,
donela si kupine otrovne iza sveta ubrane,
i poklone druge, stvari odbačene,
da kosu prostreš na moje papire,
bez reči, bludna, pohotna.

Pre ulaska si, da te ne prepoznam,
nos naslonila na staklo prozora,
pa si rukom kvaku milovala,
već sa prvim koracima haljinu prvu
otkopčavala, drugoj, trećoj, četvrtoj
dugmad otkinula, niti otplela,
dok te nije potpuno nestalo.

.

.

Kako prepoznati Gagauza 

.

Zid iz kojeg, kada nasloniš uho,
čuješ penušanje mora.

Oni trenuci pre nego što snežna lavina krene,
tišina samo zbog onoga što će uslediti.

Tišina u bombi, okružena čvrstinom –
nešto nedostaje nakon eksplozije.

Malo selo u planini:
živeći iznad oblaka, stanovnici veruju
da su njihovi pragovi pošteđeni
kad beše smak sveta.

Jedan grad iz snova: prazan prostor postao je čvrst,
a građevine prazan prostor – sećajući se praznina.

Trg na kojem su se odomaćile metafore:
tamo odlazim sa Rečnikom figura
da bih tražio predmete i ljude
s imenima drugih predmeta i ljudi.

Spomenik oslobodiocu na kraju grada –
tamo je nekad ležao crveni lonac, u koprivama.

Rus zaleđen na Kamčatki,
toliko da više nije Rus.

Jedan tihi ludak, toliko tih
da niko ne primećuje njegovo ludilo.

Trenuci u kojima je diktatorov strah na vrhuncu:
urlanje i pena probijaju skramu normalnosti,
što je samo znak za početak legalizacije ludila.

Niko ne obraća pažnju na interval tišine
između dva njegova urlika.

Kada je eksplodirao,
naša je dolina bila puna leptira.

Gagauzi – eksperti za prepoznavanje ćutljivaca
u časovima kada ćutljivci brbljaju.

Kako prepoznati gagauza?
Kad izgovoriš reč gagauz, gagauz se ponaša
kao da je izgovorena sasvim obična reč.

.

.

San o letenju 

.

               …………………………………………………………………………..   Po jednom indijskom predanju i Sloterdajku

.

To što svake noći, mada i u snu nekrilat, sanjaš da letiš, koristeći silu gravitacije kao sredstvo vratolomne igre, srećan, začuđen, svaki put veštinom letenja zatečen

možda je dokaz da je tvoj najdalji predak bio jedna od onih ptica što se legu u najvišim vazdušnim koridorima, koje oslobođene zemljine teže, nikada se ne spuštajući na tlo i ne uzimajući hranu, spavaju u letu, vodeći i ljubav pod otvorenim nebom i nad otvorenom zemljom

da je bio jedno od onih stvorenja kojima ne treba ništa osim visine i daljine, koja sve potrebe zadovoljavaju kroz pupčanu vrpcu sopstvenog blaženstva.

Te ptice i jaja polažu u vazuhu, pa odlećući dalje ostavljaju ih Suncu da ih ono leže. Jaje se ka zemlji survava sve brže i obično negde na sredini puta božansko pile iznutra razbije svoj oklop, oslobodi se opne i uskoro, kad mu Sunce osuši krila, pad obrne u uzlet, u povratak u visine, gde mu rod leti.

Ali desi se da zbog oblačnog vremena, prekratke putanje ili čvrstine opne neko jaje stigne celo do Zemlje i tek se od udara o tlo razbije.

Stvorenje koje se izleže na taj način, ostaje da živi na Zemlji, više ni besmrtno ni božansko, ne znajući ništa o svojim precima, ali često sanjajući da leti. Kroz sferu podsvesnog ono ovaj san prenosi potomstvu.

Ovu priču, nikad uhu dosadnu, često su pričali Ramakrišna, Svami Muktananda i Sri Auribindo, a s njima i stotine drugih, svaki na svoj način, a ipak svaki ispravno.

.

.

Vrata

.

Ima ih nemih i šaptačica, ali i onih
što svu noć škripe im šarke,
pa od te pesme sove se sklanjaju u dimnjake
a danju uplašene vrane
oko oblakodera kruže.

Nekima kroz brave teče mleko,
neka stoje u stoletnoj koroziji,
ima ih s ključevima i onih
kojima su ključevi
prvog dana zagubljeni.

Ne oglašavaju se uvek istovetno
kad na njih zakucaš,
različiti su im i refreni kvaka
i šarki uzdisaji, a brave
obično kao zaverenici ćute,
detalje zavere nove
s ključevima razrađujući.

Ima ih slepih i vrata kiklopa,
maskiranih u zidove, ormane,
u ulja na platnu, ima ih kružnih,
što najbolje vetar varaju,
pravogaonih i strukiranih,
ima ih sa širokim ramenima,
ta su sama sebi telohranitelji.

Neka su teža od onog što zatvaraju,
vrednija od onog što čuvaju,
neka su otporna na vapaje zaljubljenih,
ima ih nevidljivih: bled uđeš,
crven izađeš, vena presečenih.

Nekim vratima najdraži su
neočekivani gosti. Takva znaju
da se naglo otvore, da i ona
s gostom u kuću banu,
u zagrljaj da vam ga izruče.

.

.

Pre tog leta

.

Pre tog leta obećah gradu
u kojem sam dotad živeo,
dolini i dvema planinama,
reci od koje se učih
mudrosti ponavljanja
da ću zauvek u njihovoj blizini ostati.

Obećah trgovima i ulicama,
šumi i najbližim hrastovima
da ih neću napuštati.

Videlo se da i tek ocvala jabuka
očekuje da je na jesen oberem.

Činilo mi se da se i jedan oblak
stalno u istoj figuri pokazuje,
u prolazu da me uvek pozdravlja.

Kao proverenog prijatelja
vratolomnim pikiranjima
i početkom tog leta
pozdravljale su me dve laste.

Videh na licima nepoznatih ljudi
da su i oni prihvatili moje prisustvo.
Druge sam u sebi uveravao
da ću ih brzo na sebe navići.

Zaista, hteo sam da zauvek
ostanem u toj zemlji
s rekama što teku ka severu
i vetrovima što duvaju ka jugu,
s ljudima što i vole i mrze
tako odlučno i istrajno.

Ali tog leta izađoh iz grada,
pređoh reku i jednu od planina,
odlučan da se nikada više
u tu zemlju ne vratim.

.

.

Razmišljanje jednog entropiste 

.

To je samo ponovno uspostavljanje
termodinamičke ravnoteže,
kratak korak ka harmoniji,
jedna nestabilnost manje,
samo umirenje tela, te tako
labavo organizovane materije.

Samo još jedan povratak kući,
ulazak kroz nova vrata,
za najveće optimiste
čak jedna vrsta uvoda
u neko buduće rođenje.

To je samo kraj jednog
kratkog izleta, završetak
putovanja zvanog život,
koji je imao tu veliku,
čudesnu, tako retku moć
da izvesno vreme zadrži svoj oblik,
da na kraju, ipak, tu vrednu,
jedinstvenu pozajmicu
tako velikodušno vrati svetu.

A ako neko pita šta je sa dušom:
ne, ni njenih petnaest grama težine
nemaju više nikakvu privilegiju
u odnosu na materijal tela
u kojem je boravila.

.

.

Sioranove pouke

………..P. Krduu, Sioranovom prevodiocu

.

Sad kad si se rodio ludost je
prepustiti se običnim,
svakodnevnim gestovima,
na to trošiti vreme, simulirati život,
a najbolje bi bilo da možeš
odmah da nestaneš, da ponovo stekneš
onu prepočetnu naivnost.

Ali, ako već nisi te sreće
da se brzo vratiš u stanje
predetinjeg blaženstva,
nastoj da ti šahovske partije
s onom gospođicom koja će te
posle poslednjeg daha preuzeti
budu što duže, što podrazumeva
da glumiš što dostojnijeg protivnika.

I budi i sam smrt metaforama
i svim drugim ukrasima.
Samo su suvišan teret na tom
brzom putovanju do cilja.

Ali nikada nemoj sasvim da izdaš život,
ili bar nemoj da dozvoliš
da sam život to ikada sazna.

Budi mu do kraja zahvalan za prvi osmeh,
za onaj prvi, tajni, nezaboravni susret.

.

.

Kamen 

.

Ako baš nizašta ne možeš da se uhvatiš,
ako ti i kvaka na vratima izmiče,
zagrljaj najbližih, ruka prijatelja,
usne voljene žene, najzad i pero
kojim bi ovu pesmu da prepišeš,
seti se kamena, običnog kamena se seti.

Tog svemirskog zrna prašine,
u trenu stvrdnute čaše magme,
niz haljinu planine
skotrljanog njenog viška,
ceo milenijum vajanog oblutka,
tog raskolnog steninog sina,
tog opakog praćkinog đuleta,
te najteže i najbrže ptice.

Onog što naslon je suncu,
što iz zemlje proviruje,
otkotrljanog, prevrnutog,
u najtamnijoj noći zaboravljenog,
tog običnog kamena se seti.

Seti se da ti je i dlan
prema njemu oblikovan,
da je sve ostalo došlo u njegovo leglo,
da je ruka kamenovo gnezdo,
da je kamen njeno prvo jaje.

Uhvati se za njega
kao za najstariju pomisao,
za najvredniji dragulj,
za svoj prvi poljubac,
za poslednji spasonosni oslonac.

Leći će u tvoj dlan
kao da se vratio u svoje prvo gnezdo.

Ni kada ga baciš
neće ti otkazati vernost.

.

.

Jedna pomisao o vremenu

.

Ako je prošla prošlost,
ako još nije stigla budućnost,
ako u sadašnjosti smešteno je sve

šta u taj nerazmak
između dva nepostojanja,
u razdaljinu tanju od žileta,
u tren od trena kraći,
u taj kvark nematerije

mora da stane
da bi i dalje postojao svet?

.

.

Pred Mileševskim anđelom 

.

Šta ako je to jedan običan mladić
u belu togu obučen samo za priliku,
sa skiptrom u ruku stavljenim
protiv njegove volje,
lica suviše jedrog, previše zemaljskog,
da bismo prihvatili da nas sa te freske
zaista gleda lik anđelov?

Šta ako je to bio iz obližnjeg sela pastir,
sin siromaha, dužnika manastiru,
što višenedeljnim poziranjem,
uz dva tanka obroka i čašu vina uveče,
stare dugove oca svog je plaćao?

Dužan da i sve molitve odstoji
u freskopiščevom očekivanju
da mu duh božji lice ozrači,
a opet, da onu odlučnost zadrži,
onaj sa freske pogled naredbodavni
što kao da zajedno s rukom upozorava:
Čuvajte ovaj manastir,
po svaku ga cenu sačuvajte.

A možda je baš sve što na tom liku vidimo
sa sobom doneo taj pastir ubogi,
možda mu je već gore, na pašnjacima,
bez njegovog znanja, bez znaka ikakvog,
duh božji jednog dana lice prožeo.

.

.

Groblje poezije

.

Nisu to ostaci života
nagomilani u piramide,
već kao u svim svetovima
u kojima prosečnost je mera
to je polje ravno,
beskraj jednoličnosti.

Tu ne veje zloslutni vetar,
ne lete simbolični gavranovi,
psi se za kost ne bore,
nećeš ni usamljenog čoveka
štapom po zemlji što prebire
da sretneš tu, u svitanje.

Zasjaji pokatkad tu samo
prekratka neka vatra
kad se u srećnom spoju
slučajem retkim nađu
pet ili šest reči,
praveći moćnu sintagmu.

Ali, nikad sa tog mesta
slučajnost ta izaći neće,
neće je preneti vetar,
nikad se neće u glas
ni u melodiju pesme
vinuti taj deo beskraja,
pa da ga jednog jutra
čujemo izdaleka.

Ipak, kažu da onaj
što na samom početku
u reči je stvarao svet
čita samo tu knjigu,
neopterećenu veštinom,
nezatvorenu u forme,
koja oblik knjige nema.

.

.

Kape

.

Mada vam je gestikulacija drugačija,
kao i izvijenost obrva, raspored bora,
tamnilo ispod očiju, pege, nosevi, brade,
a tek frizure, kragne, kroj košulja,
pa pojasevi, kaiševi, podvezice, pertle,
drugačiji čvorovi kojima gajtane vežete,
tek konac kojim ste šili svoje smešne nošnje,
i dalje, ćuraci, nakurnjaci, čakšire, haljine,
njihova dužina, boje, vrste tkanina,
obuća ista kao naša, a toliko drugačija…

A tek kako sedite, kako hodate, i te vaše igre,
preglasna i nema kola, pokreti vaši apački,
refreni sasvim patetični, ili dnevni govor,
ta unjkavost, naglasci na neobičnim mestima,
otezanje vokala, uopšte korespodencija,
vaša razvučena dozivanja i kad vam se prezimena
završavaju kao naša, kad su nam imena ista…

Ipak, pored svega nabrojanog, pored vaših
podrugljivih osmeha i neprijateljskih namera,
svih vaših psovki, kletvi, ružnih znakova,
pustili bismo da reku graničnu pređete,
da nam i vi već jednom dođete u goste.

Ali ono što ne možemo da propustimo
i što ćemo i puškama i topovima zaustavljati
jesu te vaše kape, te ćureće kreste,
ti neugledni kalpaci, vaša odvratna pokrivala,
na glavama vam ružnim te otrcane ruže.

Zato vam, po ko zna koji put, poručujemo:
splavove svoje razvežete, vesla polomite,
lađe sekirama probijte, zapalite jedra,
ni ćuprije, ni mosta gradnju ne započinjite
i ni u snu ne pomišljajte da ikada možete
s tim vašim kapama na našu stranu da pređete.

.

.

Radoznalosti

.

Kao što ponekad dve ruke
pohrle jedna drugoj,
to učine i dve radoznalosti,
ti unutarnji prosjaji dva srca
kada ih iznenadni nervni poticaji
nateraju da brže zakucaju.

Pogledi im se već izdaleka prožmu,
i mada najčešće jedna do druge
ne uspevaju da stignu,
ne mogu one više
jedna za drugu da nestanu.

I zato još jednom kaži da nije dobro
kada se sneg prebrzo istopi,
da svaka noć treba da sačuva
bar jedno zrno svetlosti,
da radoznalosti moraju
zauvek da ostanu detinjaste
i od daška vetra naivnije.

.

.

.

.

.


Milovan Marčetić

Rođen 1953. u Prijedoru. Pesnik, pripovedač, urednik. Živi u Beogradu. Objavljene knjige pesama: Dan dvadeset hiljada pasa (1982), Načini iščezavanja (1986), Bez imena, bez lica (1990), Ratno ostrvo (2000), Mera duše – izabrane pesme (2002), Taškent (2006), Jeux d'adultes – Igre odraslih (izabrane pesme i prevodi tih pesama na francuski jezik, 2008), Iza zatvorenih očiju (2010), Vrata od romora (izabrane i nove pesme, 2016). Knjige priča: Životi pesnika (1996), Moj Holivud (2000), Prvo lice (2003), Zapisi na snegu (2012). Roman: Knjiga o Beuku (2014). Priredio je knjige Zemaljski dugovi – Ivo Andrić u priči (2012) i Putnik sa dalekog neba – Miloš Crnjanski u priči (2013). Prevođen na makedonski, bugarski i druge jezike. Dobitnik je nagrade „Goran“ za mlade pesnike (1982), nagrada „Milan Rakić“ (1991), „Skender Kulenović“ (2007) i „Jefimijin vez“ (2011); za prozu nagrada „Kočićevo pero“ (2001), „Stevan Sremac“ (2004), „Branko Ćopić“ (2004), Andrićeve nagrade (2012). Uređuje Beogradski književni časopis.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja