.
.
(Duško Domanović, Veći od života (Bukovski ovo nikada nije radio), SKC Novi Sad, Novi Sad, 2016)
.
.
U trenutku kada je u srpskoj književnosti teško naći poeziju koja bi propevala iz jednog jezgra, sa prepoznatljivom vodećom pesničkom instancom koja bez kolebanja govori o sebi čak i kada taj subjekt biva opisan granicama (ne)mogućnosti i kroz krizu modernističkog „možda“, bez postmodernizmu i/ili savremenoj književnosti svojstvene disperzivnosti u koju se voli nastaniti kako subjekt tako i tekst sam, pojavljuje se pesnička zbirka Duška Domanovića, Veći od života, sa „ograđenim” podnaslovom − Bukovski ovo nikada nije radio − gde se tekst od samog početka hvata u koštac sa višestruko prisutnom bitničkom pesničkom tradicijom intertekstualno vezanom najpre za naslov knjige Čarlsa Bukovskog – Šekspir nikada ovo nije radio – kao i za savremeni kvazipublicistički manir prikupljanja što većeg broja čitalaca koji klikom na senzacionalističke naslove što najavljuju sve, a ne otkrivaju ništa, konstruišu i odgovarajuću kvazičitanost. Međutim, iza neobičnog spoja naslova i podnaslova ne krije se nikakva prevara ili lažna senzacija, već upravo poezija koja dolazi iz jednog dominantnog emotivnog jezgra i ne pretenduje ni na šta drugo do da bude život sam.
Daleko od toga da oponaša bitničku poeziju, Domanovićevo pevanje hvata korak i sa ovom pesničkom generacijom čiji su odjeci do dana današnjeg i dalje prisutni u književnosti. Zbog njenog zavodljivog koketiranja sa vankanonskim i elementima tzv. alternativnih kulturnih fenomena, pesnici i dalje u njoj pronalaze i građu i inspiraciju. Ali mnogo važnije od toga jeste osećanje umora, iskorišćenosti, ogoljenosti duha i do ivice sopstva dovedenog pojedinca koji više ne nalazi načina da razume i dâ odgovore na pitanja zašto se sve, u društvenoj ali i maloj intimnoj istoriji čoveka, baš na taj način zbiva. Slična osećanja pronalazimo u pesničkog subjekta Domanovićeve poezije, zarobljenog u večitom bolu usamljeništva i čežnji za iluzijama koje ga napuštaju, mada se u njima i dalje krije još jedini izvor nade za život u iscrpljenom svetu (a možda to više boli od mogućnosti da snova nikada nije ni bilo).
Ali način na koji ova zbirka razgovara sa svojom pesničkom tradicijom ne odgovara savremenom eruditnom i često nategnutom pozivanju i intertekstualnom povezivanju, ne bi li se novoj poeziji dao kakav „plus” u tome što poznaje staru, a pesniku priznalo književno znanje u eri kada je informisanost bilo koje vrste, pa i privid eurdicije kao i svaka vrsta privida, često bitniji od neke samosvojno oblikovane estetike i poetike. Ova poezija stupa u dijalog sa svojom lektirom u onoj meri u kojoj je ona identitetsko mesto pesničkog subjekta, integrisana bit nedvosmisleno označenog alter ega pesnika Duška Domanovića, koji se ne boji da otvoreno prizna, ali ni da otvoreno peva samog sebe, kako bu tu istu istancu pevanjem i natpevao, odnosno nad-živeo. Nema tu ni „nabubanog” pozivanja na prethodnike, ni prepotentnog intertekstualnog navigiranja informisanijih čitalaca koji jedinu katarzu doživljavaju kada lektiru prepoznaju, ostajući tako u osećanju uživanja isključivo kroz samodovoljnost, mimo sveobuhvatnosti sveta književnog dela. Odabrana pesnička tradicija je proživljena i doživljena, i pojavljuje se još samo kao jedan od tih života koji će pesničkog subjekta ove Domanovićeve zbirke preciznije opisati, bilo da je Bukovski, Majakovski, Jesenjin, Bodler, Drainac, Crnjanski, Brana Petrović, Pero Zubac, Miroslav Antić ili ko drugi u pitanju. Koristeći sve potencijale autofikcije, uveravajući nas da pomenuti pesnički subjekt nije niko drugi do on sam, pesnik Duško Domanović, u ovoj knjizi koja je čist emotivni supstrat, čitalac biva vođen kroz spontano organizovan niz pesama. Ipak, ako govorimo o nekom prepoznatljivom iscrtavanju pesničkih veza i uticaja, ali pre svega poetskih srodnosti tipološke prirode, primetićemo da Domanovićeva poezija nastavlja romantičarske, odnosno neoromantičarske tendencije iz 20. veka. Vraćamo se tradiciji pevanja u kojem je kult subjekta bio toliko jak, da se to stabilno pesničko jezgro nije ni na koji način moglo urušavati. Ono je bilo garant stabilnosti i verifikacija integriteta samog teksta. U neoromoantičarskoj poeziji je takav subjekt sav izvor poezije koja se potpuno realizuje u domenu ličnog, te spoljašnji svet ima smisla jedino ukoliko je dat kroz filter subjektivnosti i osećajnosti govoreće pesničke instance. Jednostavnim i neizveštačenim jezikom, ali često i gromoglasnom psovačkom frazeologijom, u vidu antipesme i u vidu autentičnih avangardnih odjeka i pokliča, šamara javnom ili bilo kakvom „priznatom” ukusu ili obliku života, ova zbirka u kojoj se smenjuju kratke poentirane pesme i duge poemski oblikovane strukture, još jedan je angažovani dijalog sa svetom u kojem su kooridnate etičkih sistema pomerene. Pesma „Velikom graditelju”, kao i pesma „14:07” primeri su tih Domanovićevih humanistički osvešćenih bolova, sa svešću o svim lažnim formama ljudskog duha pored kojih raste beda pojedinca. Književni predak, prezimenjak, u sklonosti ka ironiji, sarkazmu i oštrom slikanju stvarnosti, ponovo se, po principu nomen est omen, ukazao u pisanju i mlađeg Domanovića.
U eri funkcionalnog korišćenja nestabilnih identiteta i disperzivnih subjektiviteta, posetski subjekt Domanovićeve poezije je koordinisan mada su njegove strukture smisla i besmisla povezane tankim nitima logičkih poigravanja. On sam je jako uporište, mesto koje rađa i u kojem se sve uništava:
Od mene galaksije žive
Svaki put kad zatvorim oči
Jedno nebo ostane gladno
(„Fusnota”)
Nešto poput ničeanskog natčoveka – treba roditi svet („Iskrena pesma”) – javlja se u različitim oblicima antropocentričnih tendencija – I ničeg pre čoveka nije bilo („Logika kućnog saveta”). Ono što je nekada poeziji bilo sasvim blisko, sada, u trenutku apsolutne prevlasti nestabilnosti i ukidanja centra, postaje očuđujuće. To je novopronađeno staro mesto jedinstva i mogućnosti ispisivanja zajedničkog doživljaja, katarzičnog poistovećenja čitaoca i onoga koji peva u tekstu opsednutom pesničkim subjektom koji ga grize, drži u svojim rukama, iako on sam može biti između jeste i nije, između kao i možda, u domenu virtuelnih pripovesti kao mogućih paralelnih (ne)realizovanih književnih svetova.
Ova poezija duboko je ukorenjena u sadašnji trenutak, u jad ovog našeg malog sveta u kojem se subjekt obračunava sa aktuelnim pesničkim fenomenima poput slem poezije, ili se ruga izmišljenom pozerskom bolu:
Jebe se meni
Za metafizički bol
Veltšmerc-rikverc
I ostala govna
Nije to nikakava metafizika
Već fizika par ekselans
(„100%”)
Sama zbirka sačinjena je od uvodne pesme nakon koje stoji prozni autopoetički tekst koji se po svojoj autofikcionalnosti ne izdvaja od ostalog sadržinskog sklopa zbirke. U gotovo ispovednoj formi napisan je put kako se (p)ostaje pesnik, uz blagu dozu autorionije ovog „zapisničara nepostojećeg života”, da bi se potom nadovezao niz pesama kojem bi svaka vrsta cikliziranja bila vid spuštanja u okove. Jedina dva ulančavanja javljaju se u pesmi „Kao” i u pesmi „Veći od života”, petnaestodelnoj pesmi-poemi kojom se zatvara zbirka.
Kao jedan od funkcionalno upotrebljenih pesničkih postupaka, ovde izdvajamo poentiranje. Pesme neretko imaju emfatični kraj, naglašen impuls koji umesto da pesmu zatvori, otvara je daljem dijalogu. Nisu u pitanju nikakve univerzalne životne mudrosti, već situacijske poente − duhovite, ironijski ili autoironijski oblikovane. Igrivi apsurdi i logički paradoksi poput onih u pesmi „Igra”, govore nam da bi se ovaj pesnik i te kako mogao izdvojiti upravo ovakvim pesničkim igrarijama homo ludensa, koji peva iz nemoći da od umiranja svojih bezbroj života dâ („Šta ja znam”), potpuno lucidno kao u pesmi „Opklada”:
Otvori prozor,
da skočimo u nebo.
Ko padne,
lažov.
Ko odleti, nema ga.
Domanović pripada generaciji pesnika rođenih u drugoj polovini sedamdesetih godina, koja već čini određeno jedinstvo sa pesnicima rođenim do sredine osamdesetih, ali upravo zahvaljujući ovakvom pevanju i ovde potvrđujemo unutargeneracijsku heterogenost i poetičku razuđenost, gde jedan od rukavaca razbija ideju o mogućnosti njenog književnoistorijskog periodizacijskog objedinjavanja. U domenu jezičke prozirnosti, Domanovićevo pisanje levitira iznad nivoa mimetičnosti, mimo metafizičkih konstrukcija ili dotrajalih neveštih poigravanja principima hermetičnosti. Oprobavajući se paralelno i u kratkoj prozi sličnog emotivnog spektra, ali sa donekle izraženijom poetikom apsurda, možemo primetiti da je kako za poeziju, tako i za prozu ovog pisca, karakteristična sveprisutnost istog glasa koji je, doduše, u poeziji veći „buntovnik” nego u prozi. Ukazujući na mnogobrojne aporije života koje ni umetnost nije kadra prevazići, Domanović ipak čitaoca nikada neće dovesti do toga da posumnja u moć fikcije:
Jer jednom
Kad zagrizeš nebo
I zube o njega polomiš
Znaćeš kako je nestvarno
Stvarnije od svih stvarnosti.
(„100%”)
Možemo očekivati i priželjkivati da ćemo u budućim pisanjima Duška Domanovića pronalaziti još tih finih tekstova koji plove rubovima poetskog i proznog, u dugim pesmama poemskog oblikovnog koncepta, kao i u kratkim lirikalizovanim pričama. Svilena kliker-bajka besni od umora i bola. Ali samo takva bajka kadra je da rodi život koji je od samog sebe veći.
.
.
.
.
.
