Stefan Basarić

Ohridski fantom

.

.

…..Prešavši granicu mi nismo, zapravo, znali na kakvo smo mesto došli. Znali smo samo da su tu liniju ucrtali neki ljudi pobadajući kočiće kojekude i razvlačeći konce među njima, da obeleže ovde i tamo, naše i vaše i slično. Sve se činilo posve uobičajeno, nikakvih naznaka da smo na fantomskom tlu, u zemlji utvara, nije bilo; da ćemo, bez znanja i pristanka, biti infiltirani, kao nemi posmatrači, u razdorni perfidni ples neumornih sila dana i noći. No, bilo kako bilo, poriv za oktrivanjem kod ljudi razleže se u dim izmaglice tek u kontaku sa neistraženim – činom spoznaje, najviše. Nesvesno se prepuštajući piru uskovitlanih, a istodobno prigušenih, fantomskih zavera bili smo nasmejani i pomalo kao blaženi, tako opaljeni lažnim letnjim suncem, skočanjeni znojem proputovanih kilometara.

…. Prvo njegovo namigivanje, šeretski skriveno u prećutnosti, osetili smo u sunovratu dana raspršenog po ustalasanoj oblaskoj vodi. Sve je u čaršiji, svi govoraše nama turistima, kao da je krivnja naša što takvo jedno opšte mesto, pre samog putovanja, nismo pronašli. Sve je u čaršiji. Tu je već počeo da kezi trule zube šireći zadah ustajalasti, viševekovne slabo ili loše svarene hrane. Nekako, kao nekakav šapat donosio je vetar kraj vode, šapat prevareni ste, a sve u cilju uvlačenja dvoje mladih pod svoje skute straha i nemira.

…..Na povratku kući čvrstog stiska znojavih šaka jasno smo mu videli senke, jasno su obrisi po zidovima ili ispod uličnih svetiljki prerastali u bezličnu svepristunost, obznani se duh noći. Tada se suočavamo sa činjenicom da on deluje jedino u mraku, jer mrak je njegov idealan prostor, jer se ne vidi jasno, krije se pod strehama, nazire po poluraspalim kokošinjicima gde, odavno, ništa pernato ne diše, sliva nam se sa senom stopa, utkiva se u zvuk pešačenja; tu je, za okukom, u isušenoj piljevini, uz prastare drvene ograde; šeta se preko grmlja šušteći do kasno u noć; skače pred ofucane mačke lutalice – tera ih u beg; sliva se niz čađave dimljake; plaši decu isprane odeće dva broja veće, pa im izleće ispod prljavog potočića i šutira im krpenjaču dok deca, navikla, trčkaraju dezorijentisano – njemu u hladni zagrljaj; lepi se za polusnene zenice meštana; vrišti im kroz uši reči na dva jezika, psuje im mrtve majke, zavađa ih, gadi jedne drugima, kudi korene poreklo i slično; ruši izlizane krstove, jaše minarete kao da su bedevije za rasplod, pljuje po sred šestokrake zvezde kao da ju je četvorogodišnja ćerka nekog, prekomorskog, doseljenika na pesku štapom iscrtala; ne poštuje nikoga i ništa; cvokoće po semaforima šireći samo crveno svetlo – svi neka stanu i neka stoje tako dok god traje noć; plače iz zumbula, miris se njegov truje lipovim cvetom, pa puzi po betonu, po kreču, po pootpadalom malteru starinskih zemunica, po neuzoranim poljima, po brdima; talasa iz vode, prevrće i buši barke ribolovaca i putnika, plaši sitnu ribu; raspevava se do zore na tamburama, na usnim harmonikama, na radiju što krči, na televizijskim ekranima od mnogo inča iz dalekih zemalja, raspevava se, dabome, i kroz mrljava slova dnevne štampe na svim jezicima, čak i u knjigama peva o noževima bakljama vešalima; on laže, ali tako iskusno, kao da ga je sam đavo školovao, laže ove da su oni njima, vazda, bili pre drugih krivi, laže čije meso gore smrdi kad truli u neznanim gorskim jamama, laž mu raste kao brci kod varoškog pekara, kao imamov nećak sa severa, laž mu cveta kao drveće isklijalo iz čaršijskih pločnika, izlizanih godinama u lagarijama; videsmo ga kako siluje sve odreda – kako im se uvuče kroz guzicu i kako, pentrajući im se uz pršljenove, pljucka svoje seme koje se, potom, lepi te rastapa kičmenu moždinu kao da je saće izumrlih pčela – pa im diktira razne crte i reze sa nekim, njemu samo, očitim smislom, pa se najstarijoj časnoj sestri popne u mozak i tu se raskiseljava dok joj krv ne poplavi tako jako da njeno plavo bude drugačije plavo nego njenoj komšinici, doseljenici iz nekog, sasvim drugačijeg, veka; zatim urla na iskidane ribarske mreže, na raspuštene zastave ovih i onih boja i dezena, na poplašene devojčice i dečake, na zbunjene žene i muškarce, na izdane starice i starce, na ove i na one, jednako; pa izvadi jedan prut i mlati ih, sve, po tabanima dok im koža ne ispuca – da se zakunu, da slažu, da prevare, da prebiju ubiju zakolju, da ukradu, da se dive tuđoj muci, da nemaju posla ni sa kim i ni sa čim ko se njihovim ne zove, da ne vole da ne klanjaju ne mole, ne služe nikome do njemu; pa im se o jezike poseče i tankim mlazovima krvi crta i bira njihove reči; prlja im snove, prlja im savesti i svesti, prlja im prošlost kao da nije dovoljno uprljana, onda uzme i isprlja im pragove svojim izmetom razmazujući ga po plafonima, po stolovima gde ovi obeduju, po kupaonicama, po pismima iz inostranstva, po olovkama, po kolevkama, po automobilima, po nadama, po flašama mleka i rakije, po zubima njihovim, po jastucima i čaršavima, po ponosu praiskonskom, po svemu što ima smisla u stradanjima tih ljudi ta im prikaza uprlja, zagadi, uništi tako da oni, budeći se, šireći nozdrve svoje, sve misle znaju ko su i šta su i šta im i kako valja činiti kad na noge stanu.

…..A kad pobesneli ulični psi počnu penu pljuvati kroz zube, kad golubice napuste gnezda svoja u lovu na crve lešinare, kad sveštenik navuče ustajalu rizu i krene zvoniku, kad ona tri preživela petla promole svoje guše, kad smrežurana starica krene u bašču krastavce da prebira, kad lokalni poštar zajaše svoj bicikl, kad hodža pritisne pocepano gumeno dugme i pošalje zvuk u nebesa, kad majka izvuče oteklu dojku i dadne je odojčetu, kad zadrigli narkoman zavuče u poslednju neokrnjenu žilu, kad se sitni sreski činovnik, pri brijanju, poseče, kad bumbari pobenave, kad seoski traktorista prikači berač na traktor, kad apotekarov ljubavnik navuče svoju zgužvanu belu košulju što bazdi na loše vino i izjuri na vrata, kad dva starca u kafani iz sedamdesetih rasporede šahovske figure, kad rabin poljubi drevnu knjigu u čelo za početak novog dana, kad sa jezera krenu zveri da balave tada ova obmana noći skida svoj ogrtač i u prah se premetne. Zagrli brata svog, blizanca, od iste majke, svih zala, rođenog, i kaže mu moja ja smena gotova, tad na ulice, iz podruma, još nerasanjen i besan na sve, izlazi drugi fantom – fantom dana.

…..Taj nam beše lakše dolijao – poznasmo ga čim smo prag prekoračili; kad se obelodani eto njega na svakom ćošku, vreba laje i začikava ljude i njihove iskolačene umove. Kao i njegov brat, on gospodari zlom i mukom narodnom, ali on je gospodin – u sakou i kravati skrojenim za njega samo; i cipele ima lakovane od ustreljenog aligatora iz tropskih voda, nosi svoju kožnu tašnu i iz nje vadi hartije neke gde su komande za njega, kopitama onog rogatog stvora, ispisane. Izjutra on, najpre, sedne u lokal kod jednog gasterbajtera, uvali se u fotelju zapali tompus, pa se njegovoj izoperisanoj kćeri dodvorava, pipka je ispod stola i laska joj srčući hladni nes, baš kao što i ona srče, pa se prošeta prekoputa i zaviri iza zavesa, pa mazi po proćelavoj sedoj glavi izbeglicu, udovicu nekog ubogog pobunjenika koji pogibe na preseku vekova, umiljatim glasom frflja o boljim danima i njihovoj, neminovnoj, pojavi, dok sirotica mumla očenaš s onih svojih sedam zuba sve zureći, utučeno, u ambise hladnjaka. Kao i svaki gradski gospodin ode, potom, na pijacu pa se cenka sa preplanulim seljacima, kudi im krompir, krade od njih, zavađa ih oko trulog svinjskog mesa, laže ih kako je video veće jabuke za manje denara, tu tri tezge pored, razgaljuje mačke da jedu ribu, od preključe, pecarošima, zapiša im se na muku pa čupne nekoiko limuna iz pletene korpe, i strpa ih u svoju crnu tašnu. Kad se toga zasiti uzme jedan malj i trči po varoši obijajući prozore, kršeći crepove, podbijajući zidove, lomi stakla sa porodičnih slika ili ikona i grohotom se smeje, hoće da pukne koliko mu je smešna slika tog raspadanja koje se dešava i ne prestaje, ni na jedan dan u godini nasušnoj. Da se rashladi, pošto se najeo ukradenih dinja, baklava i sira, zaroni duboko pod vodu te, svojim maljem, drmusa čamce ribarima, prska slatkom vodom po prsima posetilaca, pa im dobacuje pogrdne reči da im bude žao što su dolazili, lomi noge dečacima što gnjure šareno kamenje, davi ove što se uče plivati i plaši pegave babe u jednodelnim kupaćim kostimima koje je starački dom doveo tu, po ceni od četiri penzije. Ukrašava se, navuče po sedam prstenova na svoje fantomske ugojene prste, što zlatnih što od srebra, prebaci lance od bisera, ide čaršijom uzima brojanice, cepa šaniranu odeću, kida razglednice, pevuši molitve moćnim bogovima u koje ne veruje, laje na prolaznike, rže na radnike, ciči na one što peku ćevape, stenje na šalterske radnice u bankama, baljezga koještarije zaljubljenim mladićima i devojkama, grokće kao prase na šizofreničare, nazdravlja sa pijancima jedanaesti put, a ni podne nije, baca falsifikovane novčanice na klošare, zviždi damama ispod šešira širokih oboda – u suknje im se uvlači, stiska im meso dole, cedi neki nemir pa ih ostavi, unezverene, da troše oči po čaršijskim zlatarama, restoranima i poslastičarnicama i kunu muža, državu, boga, narod, koga god što nemaju što ima on. Zatim, sve igrajući se matematičara dobrotvora, otči do banke, sedne za računar, šljapne sekretaricu po zadnjici ištući kafu, te udara u one tipke i blene u ekran dok mu oči ne pobele –  skače sa računa na račun, ukršta devize sa narkoticima, prekraja račune sa plaćenih na neplaćene, gomila izdatak za struju pet godina unazad; digne slušalicu pozove inspekciju, policiju, kaže hodži da mu dete nije njegovo, starici sa brda javi da joj se unuče utopilo, proda traktore i kombajne budzašto strancima, pošalje dopise gde ne treba slaže izmulja unakazi dovede do prosjačkog štapa; ustane, popravi kravatu namigne sekretarici i ode da ruča. Ruča kod sirotinje jer kaže s njima mu slađe padne jelo. Uzme stavi žutu kacigu, zaposli bogalje, unajmi bubuljičave dečake mlečnih brkova, kupi brodolomce, epileptičare, nejač, i pošalje ih na kuluk – da zidaju kule i gradove, vile i bazene, garaže i trospratnice uglednijim ljudima, od jutra do sutra, do krvi znoja sunčanice gladi nemoći pa ih, s osmehom, slaže kako čeka uplatu od gazde, da se strpe, da ne budu alavi, stiće im na ruke, dogodine sigurno. Pa prevari harmonikaša izlomi mu dirke da ne može ni da prosi; izbuši gume na zarđalim kolima trudnici što živi u zabitima nekim; zavadi dva brata čiji je mobilni telefon bolji; otpusti kasirku sa sedmoro dece jer je tražila bolovanje; išutira i polupa ogradu i vrata na apartmanima jednog skorojevića; optuži komšiju da je ovom drugom metar bašte prekopao; pokvari šporete svima u ulici i nestane im svetla. Ode na večernju službu ukrade svima cipele, upadne pokškraba sve ikone, svima ukrade crne kapice sa štrika i pobaca u jezero. Kad se još izdivlja po varoši počne zevajući širiti sifilis, tumore, dlake ljudima počnu opadati, izlome se išijasima i reumama, viruse zakače, razboli se narod načisto, a leka nema. Kad i poslednju hartiju iz svoje tašne zgužva i baci na ulicu krene bratu fantomskom predati smenu pa se zavuče u podrum, obično vinski, pa pije dok u nesevest ne padne, taman dok se ne smrkne.

…..Prebegosmo preko onih kočeva i kontrolnih punktova, pasoša, pečata, carinika, autoputeva, njiva i reka i stigavši u prestonicu, u otadžbinu, zgledasmo se u čudu i strahu – vidi utvare što i ovde, jednako, kolo vode, zavađaju, pustoše, nanose bol i rugobu životu ljudi.

.

.

.

.

.


Stefan Basarić

Rođen u Subotici 1993. godine gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao na katedri za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Pisanjem poezije i proze bavi se od srednje škole. Živi i radi u Novom Sadu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)