Milica Špadijer

Putovanje brodom

.

.

.

ženu koja je kao jako mlada videla skadarsko jezero

.

ti ne možeš fascinirati.
ženu koja je kao jako mlada saznala šta znači dekubitus
ti ne možeš uplašiti.
ženu koja je kao jako mlada upala u ružičnjak
i odatle nosi ožiljak na usni
možeš samo puno ljubiti.

.

.
Putovanje brodom

.

Sevastopolj je jedino meso na svetu na kom želim da budem.
Dovoljno sam potrošila želja na Isfahan,
Ani već vekovima leži napušten ispod Ararata,
Rimom tumaraju lutalice i pijanci (što nije ni loše).
U Bagdad su me zvali, ali je najbolje kad te zovu, a ti ne odeš.
U Jerevanu sam previše plakala,
u Jerusalimu sam zaboravila ogrlicu, i našla je, tako da je i to gotovo.
U Atini sam odrasla, u Kabul se više ne može ići, ni po pse.
I dalje vidim tvog leoparda sa Ein Gedija, kako me gleda svojim, sticajem okolnosti, zlim očima, večno vrebajući sa obale Mrtvog mora.
Moja mačka Zulejha i ja idemo prvim brodom za Sevastopolj,
nismo lude više da te čekamo, ni dana, ni časa.
Samo, ja nemam ni mačku, ni brod.
Posle svih tih godina koje moraju da prođu,
moja duša će se vratiti na Skadarsko jezero,
na naše lepo porodično groblje,
sahraniće me sa mojim dedom,
pod lepim velikim drvetom,
u grobu sa pogledom na brda.
U Crmnici, gde sam prvi put videla škorpiju, dok sam se igrala ciglama kod kuće Rade i Marka.
Blizu te obale, gde sam provela najlepšu noć.
Strašno se plašim da moj otac neće biti tu da mi polomi sanduk.
Ali do tad će sigurno izmisliti drugačije sanduke za one koji umru u tuđini,
recimo Sevastopolju.

.

.
Ide mi se u Egipat, u pustinju,

.

u Kairo,
da sam svima lepa i da hoće da me kupe
za 100 kamila.
Da mi miriše bazar, da me vuku za rukav.
Da me savetuju da ne ulazim
u mračne uličice.
Da sa čuđenjem gledam žene
u crnim burkama dok se znojim
u svojoj providnoj košulji.
Znaš li koliko je Kairo sparan?
I da ima mesta gde ćeš pogledati kroz prozor i videti piramide.
Setićeš se Kavafija i Aleksandrije
kada Arapin bude prošao kroz treće crveno svetlo.
I videćeš lepog Kopta sa malim krstom istetoviranim na ruci,
tamo gde se seku vene.

A ja cu slušati Um Kultum dok sedim u poslastičarnici na trgu,
jesti nesto jako malo i slatko i zaključiti
da se ipak trebalo cenjkati još za ovu ogrlicu.

 .

.
I (meče)

.

gledala sam skidanja sa rivotirila
i heroina
antidepresiva
nikotina
lepih momaka
plaže kokosova stabla i rum
volim kod sebe
što sam žena
imam
lepu kožu i lice
ali najviše volim to što
bih kad bih htela
mogla da podojim medveda

.

.

II (cc muva)

.

kad sam bila mala
jela sam špagete samo s maslinovim uljem
sad sam porasla
uglavnom jedem isto s još par začina
kad sam bila mala
strašno sam se plašila da me ne ugrize cc muva
da ne zaspim zauvek ni
ne znajući da umirem
sinoć sam spavala 16 sati
jer sam se plašila da se ne probudim
i odem da radim
za 141 dinar
po satu

 .

.
ispred naše stare kuće srušene u zemljotresu 1979.

.

nalazi se veliko drvo čudesne biljke koja raste samo u indiji
i ima velike ružičaste cvetove
u našoj staroj kući nalazi se veliki krevet od kovanog gvožđa
u kome spavaju samo popovi
o našoj staroj kući kruže glasine
kažu da smo ostavili sve unutra da propadne

.

.

.

.

.


Milica Špadijer

Rođena 1989. u Beogradu. Završila je Filološku gimnaziju, osnovne i master studije na Katedri za klasične nauke na Filozofskom fakultetu, a trenutno je na doktorskim studijama Fakulteta dramskih umetnosti. Radi kao prevodilac sa grčkog jezika, profesorka grčkog i latinskog i piše za nekoliko internet portala.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)